The Touré-Raichel: "Tel Aviv Session" [preslušavanje]

Kao i u sjajnoj priči o Vincentu i Sissoku, čiji je slučajan susret doveo do stvaranja izvrsnog albuma (link >>), tako je i ova muzička poslastica nastala iz slučajnog susreta koji se dogodio na terminalu aerodroma u Berlinu. Gitarista iz Malija Vieux Farka Toure, poznat i kao sin genijalnog Ali Farke i izraelski pijanista Idan Raichel su se dogovorili tu, nadomak Berlina, da će svakako zasvirati zajedno što pre. 

Dve godine kasnije nastao je "The Tel Aviv Session" - rezultat svirke u koju je svaku uneo šta je imao,  umeo i znao - melodije, ritmove, instrumente, pogled ka Atlantiku koji se krije iza brda koja ne zaustavljaju vetar i pogled na Mediteran, zvuk koji premrežava putanje različitih kultura i hiljada kilometara, sve je tu, sve iz jednog slučajnog susreta.



Kompletan "The Tel Aviv Session" dostupan je preslušavanje :)
Više o projektu dostupno je na http://www.toureraichel.com/

5/10/12

Scena iz filma "Lice revolucije" >>

Naravno, ukoliko se još nekoliko godina na današnji dan budu pojavljivali naslovi poput „Dan lažnih nada“, „Dvanaest godina razočarenja“, "Izneverana očekivanja", "Godišnjica koju smo zaboravili" i slični, ovaj dan će uskoro zaista biti zauvek markiran kao onaj u kojem smo uradili nešto pogrešno, te da je sama primisao da je nešto uopšte valjalo menjati - takođe greška.
I naša istorija je krcata sličnim krivim srastanjima: zato i danas verujemo da je Vuk Branković izdao na Kosovu, da je Marko Kraljević bio junakom, da su mošti Svetog Save spaljene tamo gde je izrastao Hram i da je Vojislav Koštunica državotvorac, iako se za njegove vladavine država isključivo krunila, smanjivala.

Ova četiri slučaja samo su dokaz da je sve stvar - percepcije.

„Lažne nade“?

Nade su, verujem, bile iskrene i realne, ali su predate u ruke ljudima koji su se lažno predstavljali (ili smo se mi nadali da su oni boljima no što jesu). Oni su se, pak, nadali da će nam formalne a ne suštinske promene biti dovoljne da se namirimo na neko vreme i da zaboravimo snove koji su nas hranili deset godina.
Konačno, šta su tačno mogle biti nade ljudi izubijanih desetogodišnjim laganjem, silovanjem džepa, duše i mozga i ubijanjem kako drugih, tako i naših?

Očekivanja smo sami izneverili.
No, sigurno ima i onih čija su očekivanja itekako ispunjena.

Dodatno - razočaranje nije dvanaestogodišnje, počelo je dve i po godine kasnije, kada su pucali u čoveka na štakama.

I danas sam razočaran isključivo u ljude, ne u ideju.

A iza priče da je „našem društvu devedesetih bilo bolje“, koja se steže ubrzano poput maltera mogu da stanu potpuni naivci, totalni ignoranti ili ratni profiteri. Da je devesetih bilo bolje, onda bismo i mi danas bili kvalitetniji, spremniji i mudriji, te danas ne bismo pričali dvanaest o lažnim nadama, već bili sposobni da nade pretvaramo u dela. No ožiljci su zapravo dublji no što sam se nadao.

("Regularna predstava, ko ne pamti, iznova proživljava.")

Konačno, da bi se dogodio i taj šesti oktobar neće pomoći ni strane službe, plaćenici, agitatori, iluminati i ostali – to je samo naš deo posla. 
Rešenje neće doći sa strane, nikako sa neba.

Ukoliko za početak shvatimo šta želimo od tog - narednog dana.

Napraviš listu prioriteta, pronađeš istomišljenike i počneš.

Vidimo se tamo.

.