"Under African Skies" (Paul Simon, film)

Dvadeset i pet godina nakon što je svetu predstavio remek-delo - album "Graceland" - Paul Simon se vraća u Južnoafričku Republiku, da bi se ponovo sastao i zasvirao sa muzičarima koji su podjednako zaslužni za njegov uspeh, ali i da bi razjasnio nesporazume koji su pratili objavu albuma.

Malo stariji verovatno pamte da je "Graceland" po objavljivanju bio zanimljiviji iz političkih nego muzičkih razloga. Godina je 1985. Aparthejd je u krvavoj fazi, Mendela je još uvek u zatvoru a Južnoafrička Republika je pod ekonomskim, sportskim i kulturnim sankcijama. 
Samim činom odlaska u Johanesburg i snimanja sa muzičarima do kojih je došao preslušavajući njihove snimke koji su nekako došli do njega nekoliko meseci ranije - Sajmon je prekršio embargo, što je pokrenulo široku talas protesta, poziva na bojkot njegovih koncerata, te čak i dojave o postavljenim bombama u salama u kojima je svirao. 

Dvadeset i pet godina kasnije, svi muzičari sa kojima je Sajmon sarađivao, ali i tadašnje vođe pokreta otpora Aparthejdu ponovo se suočavaju da bi svako ispričao svoju verziju priče koja je, konačno, rasvetljena. Da je Sajmon odustao od "Gracelanda" ne bismo samo ostali uskraćeni za jedan od najboljih albuma pop muzike u proteklih nekoliko decenija - već bi i svi ti briljantni svirači (od kojih mnogi ni danas ne znaju engleski - a svirali su i stvarali taj album sa njim mesecima) ostali neotkriveni, te bi zapadna kultura zapravo mnogo kasnije otkrila šta, zapravo, Južna Afrika krije. Ovaj stav u filmu variraju - Harry Belafonte, David Byrne, Peter Gabriel, Quicy Jones, čak i Oprah, koja je i sama priznala da u vreme kada je album objavljen nije želela da ga kupi iz protesta. 
Sve dok nije čula - muziku, čiji je deo na kraju morao da nastaje i van Južnoafričke republike.




Ali, "Under African Skies", kao ni album "Graceland" nije važan dokumentarac samo zbog te, političke priče. Kada se vrata studija zatvore i podignu regleri - mnogo važnija tema postaje - muzika. 

Pol Sajmon je pre početka rada na ovom albumu prvi put u karijeri (još od vremena dueta sa Garfunkelom) bio suočen sa komercijalnim neuspehom. Prethodni album - "Hearts and Bones" ocenjen je kao promašaj, te je Sajmonu prvi put posle mnogo godina omogućio da radi neopterećen očekivanjima i izdavača i publike. Mogao je da radi šta želi, da preusmeri svoju karijeru kuda želi, jer niko od njega zapravo nije ništa očekivao. Na sreću, veći deo ovog filma posvećen je tom delu priče: čoveku koji sa grupom ljudi koju sreće prvi put u životu kreira verovatno najbolji album karijere, razvija sa njima harmonije iako ne govore istim jezikom, odbacuje veliki deo onogo što je mislio da zna o muzici i komponovanju, luta, mučno sporo stvara neverovatan amalgam lirike i melodije, istovremeno otkriva svetu fantastične svirače (poređenja sa Buena Vista Social Club neizbežna). Na kraju svega, Sajmon je nastupao sa njima, Miriam Makebom i Hugh Masekelom - prvim zvezdama afričke muzike - pevajući njihovu himnu, te na kraju stojeći pored Nelsona Mendele, kao jedan od ljudi koji su zaslužni za početak nove ere Južnoafričke Republike.

"Under African Skies" će, nadam se, biti prikazan i u sali nekog od naših bioskopa. Dok se to ne dogodi, kršite pravila, kao što je i Sajmon to učinio.




* * * 

Reprint "Gracelanda" koji se nedavno pojavio doneo je i tri do sada nepoznata snimka. Jedan od njih je "demo" verzija "Diamonds on the Soles of her Shoes". Tu, do nedavno skrivenu verziju čine samo vokali (Mambazo, Sajmon i devojke) i strašni bas Bakhite Kumala, čudo jedno.

"The Music Never Stopped“ (film)

Dvadeset godina nakon odlaska od kuće - Gabrijel nakon operacije tumora na mozgu ostaje lišen velikog dela sećanja, te sa okolinom korespondira potpuno intuitivno. Pored toga što je ostao bez sećanja te više nema moć stvaranja novih uspomena – Gabrijel više nema ni deo mozga kojim suzdržava ponašanje.

.

Gabrijel, ipak, nešto prepoznaje i nečega se veoma dobro seća: muzike - i to one iz perioda odrastanja i odlaska od roditelja, sa kojima se ponovo sreće nakon dvadeset godina i sa kojima ponovo uspostavlja vezu kroz – muziku. Dok se muzika sa gramofona ne zaustavi – Gabrijelova sećanja iz tog perioda života besprekorno su precizna i verna.

.

Ovaj film je nastao po eseju Olivera Saksa – „The Last Hippie“, koji obrađuje istinitu priču Grega F. koji je ovakvu dramu zaista preživeo. Da je film režirao Kameron Krou (iz „Almost Famous“ faze) verovatno bismo pred očima imali remek-delo. Kako je ovo rediteljski prvenac Džima Kolberga - „Music Never Stopped“ >> je samo odličan film, koji će se pamtiti po nekoliko izvrsnih scena i briljatnom korišćenju muzike - čija je moć, očigledno, veća od one koju joj pripisujemo.

.

Iako prikazan na otvaranju prošlogodišnjeg "Sundance" festivala, ovaj film još uvek nije dostupan u našim bioskopima.
Saksova „Muzikofilija“ je i dalje dostupna u knjižarama, izdavač je Clio (odlomak >>)
.

5-minutna pauza: Čuang Ce + Karl Sagan

Ovi citati zahtevaju zapravo mnogo manje od pet minuta čitanja.

Ali - bilo bi sjajno kada bismo nad njima zastali barem na pet minuta.
Ili duže.

I

Čuang Ce, krajem IV veka stare ere:

"Jednom sam usnio da sam leptir, koji leprša tamo-amo; leptir u svakom smislu. 
Uživao sam na slobodi kao leptir, ne znajući da sam Čuo. 
Iznenada sam se probudio i iznenadio što sam ponovo ja. 
Pa sad, kako mogu da znam da li sam čovek koji je sanjao da je leptir ili sam leptir koji sanja da je čovek?"

II

Karl Sagan u knjizi "Kosmos" tvrdi:
"Mi smo poput leptira koji leluja jedan dan i misli da je to zauvek."

Pre nekoliko dana sam u knjižari primetio reprint Saganovog "Kosmosa", jedne od suštinski važnih knjiga. Za razliku od bogatog "Otokar Keršovani" izdanja (tvrde korice; objavljeno osamdesetih, mogli ste birati ćirilično ili latinično izdanje, a izdavač iz Rijeke) ovo (naše?) novo - nema ilustracija, slika, fotografija, grafikona. 

Pogasili zvezde, 
stavili poklopce na teleskope, 
zaključali crteže u podrume, 
uništili preživele svitke papira iz Aleksandrijske biblioteke, 
još jednom.

.