"Ipanema" (Mitar Subotić Suba; 39 pesama #33)

Proleće 2001. godine je.
.

Bojana, Aleksandra i ja nemamo previše posla, a po prvi put imamo dovoljno znanja da uzvratimo mreži, tako što ćemo na nju postaviti stranice koje do tada, na naše čuđenje, niko nije kreirao. Verujemo da je to moralo biti urađeno - jer Mitra Subotića Sube u tom trenutku nema već godinu i po dana – stradao je novembra 1999. godine u požaru, nekoliko dana pre premijere genijalnog albuma „Sao Paulo Confessions“- i to spasavajući iz vatre master trake za album „Tanto Tempo“ Bebel Gilberto koji je producirao mesecima pre toga a koji je Bebel naknadno vinuo u zvezde.

.

- Hajde da napravimo mesto posvećeno Subi, ali na srpskom i engleskom?

- Hajde!

.

Web 2.0 još uvek ne postoji kao takav.

Zakup prostora na serverima i platformama nije besplatan; razumemo se u Dreamweaver dovoljno da bismo napravili ono što želimo; imamo dovoljno vremena, snimaka i volje da to uradimo. No, zapravo - želim da to uradimo zato što mi ne znamo celu Subinu priču – posedujemo fragmente koje želimo da okupimo na jedno mesto i želimo da tu priču ispričamo na srpskom – jer je broj pravih tekstova posvećenih njegovoj muzici na našem jeziku ne veći od pet. U rukama imamo tih nekoliko tekstova na srpskom, sakupljenu gomilicu tekstova na engleskom, te – naknadno će se ispostaviti – samo deo zvaničnih snimaka, iako u tom trenutku verujemo da imamo – sve: prvi album – „Disilluisioned“ objavljen još 1987 pod pseudonimom Rex Ilusivii, pominjani Sao Paulo Confessions i nekoliko demo snimaka sakupljanih prethodnih godina.
To je sve što posedujemo za razbijanje tišine.

.

Bojana preuzima na sebe komunikaciju sa jednim delom ljudi za koje verujemo da znaju i da žele da podele nešto sa nama; kao i prevođenje i nagovaranje Martina koji živi u Amsterdamu da nam da nešto prostora na serveru za hostovanje sajta; Alex i ja se bavimo dizajnom, ja dopisujem poneki tekst i komuniciram sa ostalim ljudima za koje verujem da mogu biti od pomoći, a koje ne poznajemo, ali verujemo u njihovu saradljivost.

.

I bili smo u pravu: gotovo svi koje smo kontaktirali uzvratili su barem kratkom pričom; informcijom ili putokazom gde valja tražiti dalje.

.

Mesec dana kasnije, na opskurni domen suba.isallineed.net (jedini domen koji je Martin mogao da nam ponudi), na Mrežu smo postavili prvu verziju Tantos Desejos sajta: desetak tekstova na oba jezika; od kojih smo neke prekucavali uz dozvolu Pere Janjatovića; nekoliko fotografija; linkovi ka u tom trenutku dostupnim snimcima (od kojih je najkvalitetniji bio onaj iz „Ventilatora“ koji se našao na Modlijevim stranicama a koji je snimio sa Igorom Popovićem); (ne)potpun spisak diskografije i uvodni tekst i kontakt adresa za one koji imaju dodatni materijal koji bi podelili sa nama.

.

Prva verzija "Tantos Desejos", 2001. Klik na sliku za uvodni tekst.

Verovali smo da je to – sve, ali se ispostavilo da je to tek - početak.

.

Ni danas ne znam kako je Bojana došla do Katye B, čiji se fenomenalni glas nosi pesmu „Segredo“ sa Subinog poslednjeg albuma. Katya nam šalje fotografije na kojima su ona i Suba. Nešto kasnije, Bojana dolazi i do same Bebel koju snima za specijalnu emisiju „Cross Radija“ a koji se emitovao na B92. Stižu poruke ljudi za koje nismo znali, a koji dodaju kriške svojih priča našem znanju.

Broj fotografija i informacija se uvećavao – kao i čitanost. Da je to što smo uradili važno stiglo je kao potvrda od samog BBC-a: kako nisu pronašli drugi izvor informacija i fotografija, kontaktirali su nas sa pitanjem šta imamo od materijala, a koji bi oni iskoristili za serijal posvećen brazilskoj muzici, u kojem je, naravno, bilo mesta i za njega, Gringa Paulistu, dete Panonske nizije koje je promenilo razvoj neo-bossanove za svega nekoliko godina, neverovatnim talentom i umešnošću, svojstvenu isključivo onima koji znaju muziku.

.

Konačno - do nas stiže poruka Joao Parahybe, perkusioniste koji je sa Subom sarađivao i na „Sao Paulo Confessions“, ali i na „Angel's Breath“ albumu, poslednjem koji su uradili Suba i Milan Mladenović.

.

Ta poruka, i ono što je bilo u njenom prilogu bili su veći od svega što smo od čitave priče zapravo očekivali:

.

„Suba je ovu pesmu napravio kao mali hommage čuvenom Joao Gilbertu, ali se nikada nije usudio da je njemu i pokaže, čak i kada su postali dobri prijatelji.

Joao.“

.

Joao je poslao „Ipanemu“, snimak za koji niko, izuzev nekolicine ljudi koji su je snimali - nije čuo nikada ranije.

.

Kratki sempl originala - a zatim četiri i po minuta Subine lagane igre sa jednom od najpoznatijih melodija Brazila, koje, konačno, zvuče drugačije od onoga što je radio na poslednjem albumu.

.

Opuštena, osunčana melodija prepuštena ženskom vokalu, klavijaturi i spravama – kao da je prikazivala čoveka koji je pronašao sebe u muzici drugačije ritmike i melodije, koji je pronašao svoj mir. I sve vreme, zaista kao da je obigravao oko originalne teme, plašeći se da je ne promeni previše iz poštovanja prema gos'n Gilbertu, koji je prvi ovu pesmu pevao, a kojem Suba nikada nije pustio ovaj snimak.

.

Niko van tog uskog kruga je nije čuo nikada ranije.

A nama je data prilika da je delimo dalje.

I to je bila sasvim dovoljna nagrada za sve urađeno do tada: možda nije najbolji snimak koji je Suba ikada napravio, ali je prvi koji je do nas stigao na ovaj način, od čoveka kojeg ne poznajemo i koji živi na drugoj strani sveta.
..

Priča o stranicama Tantos Desejos traje i dalje.

Iako se Martin preselio iz Amsterdama na istok i ugasio server, sav materijal kao i sve ono što smo u međuvremenu otkrili prebacili smo na novu adresu >> Sto trideset hijada klikova koje je Tantos Desejos do tada sakupio govore nam da je vredelo, a nove opcije koje nam Mreža pruža dale su nam opciju da se sva dostupna Subina muzika sada lako preslušava >>, a meni da sa vremena na vreme nekom od njegovih snimaka dodam i sliku >>. Nepoznati ljudi dojavljuju nova otkrića, a ja i dalje verujem da postoji još snimaka, koji još uvek nisu došli do nas, a koje ćemo deliti dalje.

.

Ne znam da li je gos'n Gilberto u međuvremenu čuo ovaj Subin snimak.

Ukoliko jeste, voleo bih da čujem i njegovo mišljenje.
.
Gilberto danas ima 81 godinu.
Helena Pineiro, kojoj je ova pesma u originalu ispevana ima 57 i vodi butik koji se zove po njoj. 

Suba je nedavno dobio i plato u Novom Sadu.

I sve to, svakako, nije kraj ove priče.
Sasvim sigurno, postoji još snimaka koji čekaju da budu ponovo otkriveni.
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  

.

Nova Norah Jones! "Little Broken Hearts" [preslušavanje]

Inspiraju za dizajn omota Nora je pronašla u plakatu za film Russa Mayera "Mudhoney"

.„He had me at - 'hello'!“ odgovorila je Norah Jones na pitanje zašto je novi album komponovala i snimala u saradnji sa Danger Mouseom, parafrazirajući čuvenu rečenicu iz filma „Jerry Maguire“.

.

Tri godine nakon saradnje na projektu „Rome“, na kojem je Norah gostovala na nekoliko snimaka, njih dvoje gotovo ravnopravno potpisuju „Little Broken Hearts“ – album koji predstavlja novu, drugačiju Noru. Očigledno (ušičujno? :) opuštenija nego na prethodnim albumima, rasterećena potrebe za eksperimentisanjem i posezanjem za džezom, kantrijem i ostalim žanrovima u kojima se oprobala proteklih godina – Nora predstavlja 12 novih pesama, tamnijih no inače, od kojih na prvo slušanje u uho ulaze samo „Happy Pills“ i „Take it back“ dok će ostale pesme tražiti i lagano nalaziti svoje mesto u opuštenim popodnevima, kišnim predvečerjima i noćima poput onih iz filma „Blueberry nights“.

.

Album je od danas dostupan za preslušavanje.

.
NPR link >>
Guardian link >>

.

„Bele ruže“ (Amira Medunjanin, 39 pesama #32)

Peca Popović u „Rokopisima“ tvrdi da su to trenuci „zbog kojih je vredelo živeti“. Trenuci u kojima osetiš da su zvuk, prostor i vibracija tako isprepleteni da je mala šansa da ćeš ih doživeti još mnogo za života.

Ako je do muzike – za mene su ti trenuci ulazak na koncert Cesarie Evore u Ljubljani 1997, a koju pre toga nikada nisam čuo; zatim onaj trenutak na povratničkom koncertu Darka Rundeka u Beogradu 2000. godine u kojem sa bine počinje da grmi bas linija „Ona se budi“; nastup Gotan Project na Kalemegdanu, pod otvorenim nebom, dok uz uvodne taktove „Santa Maria“ na moje lice padaju prve krupne kapi kiše; tren u kojem Nick Cave izgovara „ovu pesmu inače ne sviramo“ i počinje „Weeping Song“ - i taj trenutak u kojem prvi put čujem Amirin glas uživo, nije joj potrebna ni bina ni pratnja, ona je sama, samo glas.

Žmarci, i danas.

Kasno popodne, toplog letnjeg dana prošle godine, blizu granice Bosne i Srbije.

Nakon više sati prezentacija i predavanja, draga Zvezdana kao specijalni poklon svima nama, kolegama iz regije, u tu mračnu i pomalo skučenu salu, uvodi ženu čija frizura i stil ne odaju ono što će uslediti.

Amira je prešla pogledom preko svih nas, a zatim bez bilo kakve muzičke pratnje počela da peva.

„Ah, što ćemo ljubav kriti“.

Sevdah.

Imao sam sreće: čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.
Čist glas, bez pratnje instrumenata: njen glas i moji otkucaji srca; a srce lagano usporava, jer želi da je prati.

Te iste večeri Amira je zapevala još jednom, istu pesmu. Ponovo bez pratnje, glas je rasterivao mrak, a ja sam shvatio da moji geni ne mogu biti jedini razlog opijenosti tim glasom i tom muzikom. Ovo je, bilo je jasno, univerzalno lepo.

„Kada budete snimali novi album, mogu li da barem da razvlačim kablove po studiju, ne tražim ništa više, samo da budem tu?“ pitao sam je,  na šta se ona nasmejala i zahvalila.

Nekoliko dana nakon te jedne pesme, čija su se izvođenja urezala u pamćenje dublje od mnogih sati neke drugačije muzike koju češće slušam - do ušiju, srca i ruku mi je, uz posvetu Zvezdane i Amire došao i „Amulette”, njen najnoviji album.
.

Prvi snimak na albumu ponovo je doneo taj isti osećaj ushićenja. Decentno aranžirana a prebogata verzija pesma „Bele ruže“ Šabana Bajramovića, od koje je on pravio gypsy jazz-swing - dok su Almira i Bojan Zulfikarpašić ostavili samo kontrabas i glas, potpuno ogolili pesmu i stvorili jedan od najlepših snimaka koji u 2 minuta i 30 sekundi dovedu do pročišćenja s lakoćom dostojnom velikih dela.

Sve što je „Amulette“ dalje otkrivao iz pesme u pesmu takođe je bilo predivno, ali ovaj prvi snimak, koji sam slušao sam u sobi u tišini letnjeg popodneva i dalje je plutao glavom i zapravo terao da pesmu puštam iznova, mnogo puta.

Tih nedelja je svetska muzička štampa pokušavala da sroči dostojan hvalospev njenog albuma. I jasno se videlo - bez obzira na svu stručnost kritičara, visoke ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma, koji se odnedavno može naći i na njenom sajtu, a koji se ja ne usuđujem da prevedem, plašeći se da ću prevodom nešto nehotice pokvariti:

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges.

 Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.

Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.

Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Tako sam, sa punih trideset i osam godina, otkrio – sevdah. 

Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da ga čuo nisam”.

Napomena: ovaj tekst je, u nešto drugačijem obliku, prvi put objavljen na blogu 2011. Od tada je prošlo dovoljno vremena da mi postane jasno da su „Bele ruže“ jedna od 39 važnih pesama.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].