Sunday 15 April 2012

„Bele ruže“ (Amira Medunjanin, 39 pesama #32)

Peca Popović u „Rokopisima“ tvrdi da su to trenuci „zbog kojih je vredelo živeti“. Trenuci u kojima osetiš da su zvuk, prostor i vibracija tako isprepleteni da je mala šansa da ćeš ih doživeti još mnogo za života.

Ako je do muzike – za mene su ti trenuci ulazak na koncert Cesarie Evore u Ljubljani 1997, a koju pre toga nikada nisam čuo; zatim onaj trenutak na povratničkom koncertu Darka Rundeka u Beogradu 2000. godine u kojem sa bine počinje da grmi bas linija „Ona se budi“; nastup Gotan Project na Kalemegdanu, pod otvorenim nebom, dok uz uvodne taktove „Santa Maria“ na moje lice padaju prve krupne kapi kiše; tren u kojem Nick Cave izgovara „ovu pesmu inače ne sviramo“ i počinje „Weeping Song“ - i taj trenutak u kojem prvi put čujem Amirin glas uživo, nije joj potrebna ni bina ni pratnja, ona je sama, samo glas.
Žmarci, i danas.

Kasno popodne, toplog letnjeg dana prošle godine, blizu granice Bosne i Srbije.
Nakon više sati prezentacija i predavanja, draga Zvezdana kao specijalni poklon svima nama, kolegama iz regije, u tu mračnu i pomalo skučenu salu, uvodi ženu čija frizura i stil ne odaju ono što će uslediti.
Amira je prešla pogledom preko svih nas, a zatim bez bilo kakve muzičke pratnje počela da peva.
„Ah, što ćemo ljubav kriti“.
Sevdah.

Imao sam sreće: čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.
Čist glas, bez pratnje instrumenata: njen glas i moji otkucaji srca; a srce lagano usporava, jer želi da je prati.

Te iste večeri Amira je zapevala još jednom, istu pesmu. Ponovo bez pratnje, glas je rasterivao mrak, a ja sam shvatio da moji geni ne mogu biti jedini razlog opijenosti tim glasom i tom muzikom. Ovo je, bilo je jasno, univerzalno lepo.

„Kada budete snimali novi album, mogu li da barem da razvlačim kablove po studiju, ne tražim ništa više, samo da budem tu?“ pitao sam je,  na šta se ona nasmejala i zahvalila.

Nekoliko dana nakon te jedne pesme, čija su se izvođenja urezala u pamćenje dublje od mnogih sati neke drugačije muzike koju češće slušam - do ušiju, srca i ruku mi je, uz posvetu Zvezdane i Amire došao i „Amulette”, njen najnoviji album.
.
Prvi snimak na albumu ponovo je doneo taj isti osećaj ushićenja. Decentno aranžirana a prebogata verzija pesma „Bele ruže“ Šabana Bajramovića, od koje je on pravio gypsy jazz-swing - dok su Almira i Bojan Zulfikarpašić ostavili samo kontrabas i glas, potpuno ogolili pesmu i stvorili jedan od najlepših snimaka koji u 2 minuta i 30 sekundi dovedu do pročišćenja s lakoćom dostojnom velikih dela.

Sve što je „Amulette“ dalje otkrivao iz pesme u pesmu takođe je bilo predivno, ali ovaj prvi snimak, koji sam slušao sam u sobi u tišini letnjeg popodneva i dalje je plutao glavom i zapravo terao da pesmu puštam iznova, mnogo puta.

Tih nedelja je svetska muzička štampa pokušavala da sroči dostojan hvalospev njenog albuma. I jasno se videlo - bez obzira na svu stručnost kritičara, visoke ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma, koji se odnedavno može naći i na njenom sajtu, a koji se ja ne usuđujem da prevedem, plašeći se da ću prevodom nešto nehotice pokvariti:

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges.
 Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.
Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.
Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Tako sam, sa punih trideset i osam godina, otkrio – sevdah. 
Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da ga čuo nisam”.

Napomena: ovaj tekst je, u nešto drugačijem obliku, prvi put objavljen na blogu 2011. Od tada je prošlo dovoljno vremena da mi postane jasno da su „Bele ruže“ jedna od 39 važnih pesama.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  

Friday 13 April 2012

Dali's Car: "InGladAlonenes" [konačno]

Dvadeset i osam godina nakon objavljivanja osporavanog, "The Waking Hour" >> albuma i gotovo godinu i po dana nakon smrti Micka Karna, poslednji snimci na kojima su Mik i Peter Murphy radili do poslednjeg dana - konačno su objavljeni. Nakon Mikove smrti >> na snimcima su radili i Steve Jansen, njegov stari saigrač iz vremena benda Japan, Paul Lawford, koji je svirao i na prvom Dali's Car albumu i mnogi prijatelji, kojima je stalo da ovi snimci konačno budu objavljeni a kompletan prihod uputi Karnovoj porodici.
.
Iz tog razloga, te zato što znam da bih snimke njih dvojice slušao i kada bi se na njima čulo kako Mik premazuje žice voskom a Piter čita telefonski imenik - večeras sam sa Mikovog sajta >> preuzeo album, za 4.50 evra.
.
"InGladAlonenes" sadrži pet snimaka. Jedan je već poznati "Artemis", sada obogaćen vokalom i slojevima udaraljki, saksofona, flaute i gitara. Tu je i neverovatni "Subhanallahsnimak u kojem Mikov bas lebdi iznad sufi pevanja i u kojem se, zapravo, njihovi životi konačno ukrštaju na novom meridijanu: jer, jedan od njih je rođeni kipranin, a drugi je sada zvanično stanovnik Ankare. Snimak koja zatvara ovaj EP je obrada stare pesme Žaka Brela, "Ne Me Quitte Pas", omiljene Mikove pesme. 
Poslednje pesme koju je snimao.
.

Tuesday 10 April 2012

"Love will tear us apart" (39 pesama, #31)

Maj, 1988.
Još uvek nisam proslavio petnaesti rođendan i normalno je da i dalje tragam za svojim žanrom. Mogućih izvora inspiracije nema previše:  nekoliko malo starijih prijatelja, 2-3 emisije na "Studiju B" i jedan mesečnik.
.
Na poslednjim stranicama majskog broja magazina „Rock“ otkrivam veliki tekst Aleksandra Žikića - kritičara čijim sam preporukama već uveliko verovao - o Ianu Kertisu i bendu koji će uskoro postati jedini čije ću kompletne tekstove znati naizust – i originalu i prevodu – a da prethodno nisam čuo nijedan ton onoga što su odsvirali za vreme kratkog postojanja, završenog Ianovim samoubistvom u maju 1980.
.
Zaluđen pročitanim, a i dalje bez jasne ideje kako Joy Division zvuče – u „Srećnoj galeriji“ u prizemlju SKC-a - kupujem tanku crnu knjižicu bez natpisa na koricama, a koja je nazvana "Svetla u podrumu duše" i koja krije originalne tekstove i sasvim solidne prevode pesama sa sva tri „zvanična“ albuma – „Unknown Pleasures“, „Closer“ i „Still“.
Prevoda teksta pesme koja je odškrinula vrata slave bendu u toj knjizi nije bilo.
.
Ok, sada znam reči, ali i dalje ne znam kako to zvuči.
.
Kupovina originalnih izdanja albuma na berzi SKC-a prosto nije bila opcija, toliko para prosto nije bilo.
.
No – u drugoj polovini osamdesetih je u Jugoslaviji već postojala neka vrsta polulegalne piraterije: slovenački DID Koper se oglašavao po muzičkim magazinima predstavljajući „najnovije albume" koji se nisu mogli pronaći u državnim muzičkim prodavnicama. Oglasi su, iz meseca u mesec predstavljali nove naslove koje ste mogli naručiti (minimum 3 kasete!) a koje su poštom slali na adresu naručioca, plaćanje pouzećem. To je, istovremeno, značilo da iako znaš da nema šanse da pošiljka stigne još barem sedam dana - već od trećeg dana dočekuješ poštara pitanjem: „A ima li neki paket za mene?... A danas?... A danas?“
.
DID Koper je albume dostavljao na crnim kasetama bez nalepnice, pakovane u crno-beli omot odštampan na sjajnom papiru i spiskom pesama na unutrašnjosti.
.
Željni (za nas nove) muzike, Rastko i ja šaljemo u Kopar spisak na kojem su se našli i The Gun Club, demo snimci La Strade; Cocteau Twins, The Smiths - i prva dva albuma Joy Division.
.
Oglas DID Koper, 1989. 
Konačno stiže to "imam paket za tebe"!
Ubacujem u kasetofon - i slušam.

Prva pesma – dugačak uvodni instrumental: bas, klavijatura, ritam mašina, saksofon, razlomljena gitara. Hm?
Druga pesma – isto to + vokal i tekst koji nikako ne liči na ono što znam. Hm.
Treća pesma – laganija stvar, opet taj vokal i tekst koji nije to. Hm!
Četvrta.
Počinjem, naravno, da gunđam: Žikiću, šta li si ti čuo u ovoj muzici?
I gde su svi ti stihovi koje uveliko znam napamet?
.
Do kraja četvrte pesme je bilo jasno: ta crna kaseta bez nalepnice zalutala je u omot „Unknown Pleasures“. Dvadesetak minuta života proveo sam misleći da slušam Joy Division koji to bio nije! (Godinu ili dve kasnije otkrio sam da je u omotu zapravo bio „You Tuxedomoon, takođe sjajan album, ali to je već neka druga priča). Tako sam ja upoznavanje sa Joy Division započeo pesmom „Atrocity Exhibition“, sa drugog albuma, jer je, na sreću, barem ta druga, „Closer“ kaseta bila ok - i nije izlazila iz kasetofona danima.
.
Unknown Pleasures“ je konačno stigao do mojih ušiju kao presnimak sa krckavog vinila Andrejevog druga Rendala iz San Franciska u oktobru iste godine. Nervozniji i drskiji od „Closer“, ovaj album otkrio mi je, zapravo suštinu tog zvuka za koji je najviše kriv Martin Henet, producentski genije, dok je na narednoj kaseti stigao i„Still“, čime je spisak tekstova koje sam znao napamet – konačno bio kompletiran.
.
Konačno, u zimu iste godine do mene stiže i „Substance“ – kompilacija objavljena te 1988. godine, a koju su zatvarale dve najveće pesme koje su JD snimili – najpre „Atmosphere“, a zatim i „Love will tear us Apart“, za mene, dakle, poslednja njihova otkrivena pesma.

Prvo slušanje bio je, naravno, onaj momenat prepoznavanja - pesme koja je zapravo već bila u mom sećanju sa radija (samo što ja nisam znao da su to oni), pesme koju sam takođe znao sa radija u zloj verziji Pola Janga - no, sve je to bilo manje važno - dok je ta pesma ispadala iz zvučnika bilo mi je jasno da slušam nešto drugačije od svega što su do tada snimili i po čemu ću ubuduće meriti i prepoznavati muziku kao takvu. (Po Aristotelu, prepoznavanje je „momenat prelaska iz nepoznavanja u poznavanje“ – ali bez tog momenta – nema ni katarze.)
.
Od mnogih verzija „Love Will Tear us apart“ koje su objavljivane tokom narednih godina, tačnije na svakom novom „Best of“ izdanju ili sličnoj kompilaciji -  i danas, kada posmatram sa distance - najdraža mi je ta prva, izvorna verzija pesme: nervozne uvodne gitare koje se gotovo razilaze već u prvim akordina, frenetični bubanj Stivena Morisa koji pokušava da održi strukturu pesme; epska bas linija Pitera Huka i ta klavijatura, sva trojica kao da se utrkuju ko može stići do kraja pesme a bez da pogreši, svi istovremeno ushićeni kao i svaki novotalasni bend svestan da je konačno ima svoj prvi pravi hit – dok je nasuprot njima Ianov glas, gotovo ravnodušan prema čitavoj toj nervozi, smireno peva neke od najlepših stihova pop muzike XX veka. I možda je baš to izvor veličanstvenosti ove verzije – u kojoj ništa nije muzički savršeno, ali je istovremeno sve najbolje moguće, kao i u originalnom spotu – u kojem slika kasni, ili, još bolje – zvuk juri u odnosu na sliku, uvek je pola sekunde ispred pokreta muzičara, kao da žuri da se sve završi što pre
Ova verzija pesme pojavila se u prodaji u aprilu 1980, mesec dana kasnije je Ian izvršio samoubistvo, rastrzan bolešću i ljubavlju, u dvadeset i trećoj godini. Tek nakon njegove smrti, objavljen je i „Still“, čime je kompletan opus pesama koje su Joy Division ostavili za sobom nakon tri godine rada kompletiran. Od tih pedesetak pesama koje su ikada snimili, ja sam, zapravo kao poslednju čuo upravo ovu najpoznatiju čiji je naslov ujedno i epitaf na Ianovom grobu.
.
Od mnogih obrada koje su naknadno stigle, a ova pesma jeste postala opšte mesto savremene pop-kulture (i kulture uopšte, videti sliku dole) i obrađivao je zaista svako, jedna me je zaista presekla: ona verzija otpevana na srpskom, u izvedbi opskurnog turbo-pop benda potpuno lišenog razumevanja konteksta, a koju su objavili pod naslovom „Ljubav ne gleda na sat" - bila je polovina devedesetih, mnogo toga je već bilo obesmišljeno, a CD kopije albuma Joy Division mogle su se pronaći na tezgama ispred SKC-a za smešne novce, nakon toliko godina.
.
.
No, proces otkrivanja i upoznavanja zapravo i dalje traje: tek nedavno sam saznao da je Piter Savil čuveni omot za „Unknown Pleasures“ - koji ga je lansirao u stratosferu i večnost - zapravo uradio ne preslušavši nijedan ton snimaka benda, već pričom koju je znao o bendu. Dejvid Birn je u jednom intervjuu otkrio da je pesmu „Overload“ sa genijalnog „Remain in Light“ albuma snimio inspirisan pričom o bendu Joy Division, takođe ne znajući u vreme snimanja pesme kako bend zapravo zvuči.
.
Ja i danas čuvam tu crnu malu knjigu bez natpisa na koricama, kao i plakat Pitera Savila - „Love Will Tear us Apart“ koji je godinama visio na zidu kraj kreveta, iskrzanih ivica i malo požuteo od dima. 
I danas, svaki put kada čujem uvodne taktove pesme, te originalne verzije zastanem i osluškujem da li mi se puls menja.
Jer znam – kada reakcije više ne bude bilo, biće jasno da je to, zapravo - kraj



.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.