“Shine On” (The House of Love, 39 pesama, #28)

Makedonska ulica miriše na najlepši april.

Toplo je i pod nadstrešnicom PGP RTB prodavnice ploča, u kojoj vidim novi album The House of Love, prvi CD koji ću ikada kupiti a koji je licencno objavljen kod nas, i koji plaćam za kasom iako još nemam plejer u svojoj sobi. Nekoliko meseci ranije ćale je kupio Technics čudo koje je primalo pet diskova: „da bih mogao da slušam dve opere u nizu, a da ne ustajem.“

Prvi put u životu slušam muziku bez krckanja, pucketanja i šumova koji albumu i ne pripadaju a koji su oduvek bili rezultat lošeg otiska u lošem vinilu, u čemu je pominjani PGP tih godina bio neprevaziđen. Slušam, dakle, prvi put u životu jedan album onako kako je snimljen i kako su ga Gaj, Teri i ostali članovi benda slušali s master trake u tamo nekom studiju u Engleskoj, svega nekoliko nedelja pre mene.

Nakon pedeset dva minuta slušanja albuma koji se danas najčešće indeksira kao „The House of Love (Butterfly)“, zauvek sam lišen nostalgije prema krckavim vinilima i kasetama kao takvim.

Danas sve to izgleda potpuno anahrono, ali u tom trenutku zvuk je bio potpuno omamljujući.

Taj prvi CD sam, naravno, kupio zbog prvog singla koji se uveliko vrteo na tada dostupnom MTV-u i talasima Radija B92 - „Shine On“ predivan komad pop muzike, sročen po pravilu – predivan rif Terija Bajkersa - onda strofa/strofa/refren/solo/refren/odjava – i sve to preliveno sjajnim tekstom Gaja Čedvika, čiji stih: „But I won't fight/I won't hate/well not today“ često citiram i bez pevanja.

Ukoliko bih pokušao da sebi objasnim zašto baš ta pesma sa tog albuma (a zašto ne „Beatles and Stones“ ili „I don't know why I love you?“) - bio bi to pokušaj samoobmane. 

Jer, to iskreno – ne znam, odnosno ne umem da tačno definišem. 

Možda obožavanje ove pesme dolazi iz snage i lepote njenog rifa; možda iz širine koju poseduje, možda zbog tog „I'm so Young, just eighteen“, ili zbog količine dopamina i endorfina koji njene vibracije izazivaju u mojoj glavi i danas, toliko godina nakon prvog slušanja, možda zbog tog aprilskog popodneva u kojem sam kupio CD - imao sam svega 17 godina i bio sam oduševljen idejom digitalnog zapisa muzike. Možda je sve to zajedno, nemam pojma i nije mi važno – neke ljubavi žive i bez „zato“.

Ovaj CD je preživeo prvi plejer koji sam kupio, od honorara za nošenje džakova u jednom magacinu tokom tri nedelje. Nadživeo je i drugi i treći plejer, i bio je na gotovo svim emisijama koje sam radio, a bilo ih je na stotine. Nije svaki put bio stavljan na emitovanje, ali bio je tu. Preživeo je nekoliko čišćenja polica od suvišnih izdanja i selidbe. Bio je u torbi na nekim putovanjima i nekoliko žurki je preživeo a ipak ostao neobjašnjivo neoštećen, sa svega nekoliko sitnih ogrebotina.

Sada je jedan od pedesetak diskova koji su ostali na polici nakon svega, iako odavno van funkcije. Sve sam odavno prebacio u drugačiji format, koji mi omogućava da tu dozu endorfina ubrizgam sebi gde god se nalazio i kada god poželim da čujem jednu od veličanstvenih pesama pop muzike devedesetih, a koja će u istoriju popularne muzike uvesti i Gaja Čedvika, pomalo skrajnutog majstora koji je tokom karijere napisao još nekoliko podjednako sjajnih komada.

„The House of Love (Butterfly)“ objavljen je na dan u kojem pišem ovaj tekst, pre tačno dvadeset dve godine. Bend je nakon duge pauze najavio da će se ponovo okupiti i odsvirati nekoliko koncerata.

Voleo bih da budem tamo.

. 

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].
.

„Old Pine“ (Ben Howard, „39 pesama“, #27)

Krit, krošnje Knososa, 2005.

Uz ovu pesmu još uvek nisam, zapravo, doživeo ništa veliko.

Trenutno je za priču preporučuje to što bih ovu zimu teže pregurao da je nisam otkrio s kraja prošle jeseni, kao i pretpostavka da će biti uz mene u mnogim trenucima koje planiram.
Verujem da je vredi čuvati u plejeru kao idealnu podlogu za mnoge zlatne dane koji dolaze.

Za neko jutro narednog leta koje će nas zateći u hotelu koji smo pronašli preko Mreže, a koji je samo usputna stanica do cilja.

Za onaj sumrak u kojem ćemo se nakon mnogo sati vožnje iskrcati na obalu mora i čekati trajekt ka Ostrvima; so će se hvatati za kožu, a desno stopalo će me boleti od stalnog pritiskanja papučice za gas. Na prstima će mi se pomešati miris pojedenih sendviča, duvana i soli, i po tom mirisu ću znati da je putovanje počelo.

A onda će doći i onaj tren u kojem ću se zatrčati kroz rastinje i vruć pesak ka plićaku plaže na kojoj nema nikoga osim nas dvoje, i automobila iz kojeg će svirati ova pesma, a huk talasa će pokušati da je nadjača.

Za neko predveče koje ćemo provesti na jednom od najlepših mesta koje sam ikada video i koje želim ponovo da osvojim: Mala sestrica, ostrvčić nasred mora između Pelješca i Korčule. (Sećam se rastinja, mirisa, jednog drveta na steni i guštera koji mi se popeo uz nogu i tako ušao i u naš čamac.)

Možda i za noć koju ćemo prespavati baš na tom mestu pod vedrim nebom. Toplota stena grejaće nas i kroz vreće za spavanje, dok se uspavljujemo brojeći zvezde.

Za trenutak, u kojem ćemo se spuštati niz drum ugašenog motora, samo zrikavci se čuju presecani ravnomernim udarcima točkova o loše spojeve asfalta na drumu, dok na nepcima još osećam ukus najlepše žele-pite od jabuka koja se može probati na jednom odmorištu pri vrhu Učke.
Čuvaću je za veče u kojem ćemo se ponovo okupiti s prijateljima kojima je muzika na engleskom odavno postala domaća muzika.
Za popodne u kojem ću konačno ponovo uzeti gitaru u ruke i shvatiti da je vreme da odložim trzalicu i sviram ponovo prstima.

I kako se maštarije rascvetavaju, postaje jasnije da će se upravo ova pesma čuti sa zvučnika u trenutku u kojem ću shvatiti da, realno, do kraja imamo još malo godišnjih odmora, te da bi zapravo bilo bolje promeniti plan što pre i početi s reorganizacijom života.

Za trenutak u kojem ću razbiti kasicu-prasicu i prestati da se štedim.

Sve te scene imaće zlatnožuti ton i neće izbledeti.

I nije slučajno jedan ugledni kritičar napisao u prikazu albuma „Every Kingdom“ Bena Hauarda: 
"Nakon slušanja ovog albuma, poželeo sam da sutra ujutro dam otkaz, rasprodam sve i odem iz grada.“

"Hot sand on toes, cold sand in sleeping bags/ I’ve come to know that memories/ Were the best things you ever had/ The summer shone beat down on bony backs/ So far from home where the ocean stood/ Down dust and pine cone tracks. We slept like dogs down by the fire side/ Awoke to the fog all around us/ The boom of summer time/ We stood/ Steady as the stars in the woods/ So happy-hearted/ And the warmth rang true inside these bones/ As the old pine fell we sang/ Just to bless the morning."

Sve je tu: otkrića, trenuci, sreća.

.

..
("nezvanični" video)

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.

„U zemlji krvi i meda“ (neko te filmove gleda)

Naravno da je gotovo nemoguće gledati „U zemlji krvi i meda“ čiste glave.
.
Višemesečna galama koja prati film još od faze priprema za snimanje istog a koja je eksplodirala proteklih nedelja u regionu unapred će vas nabrijati da u svakom detalju, kadru ili drugom planu tražite dokaz da je ovaj film protiv nas, bez obzira da li ste oni ili mi, da brojite koliko je poginulih po nacionalnostima (ima medija koji su i to radili ovih dana), da razmatrate šta je autorka želela da kaže kroz nemušte dijaloge te da li je za njih ili protiv nas (što nije isto) i tako dalje, i tako niže.
.
A vredelo bi podsetiti se: ova filmska priča je još pre snimanja proglašena problematičnom te su vlasti Bosne i Hercegovine na kratko Anđelini čak zabranile snimanje. U to vreme se jedan od analitičara istakao briljantnim pasusom koji kao da je prepisivao od naših: „Osuđuju se žrtve rata da donose mišljenje, a nisu pročitale scenarij! Pa, zašto bi ga i čitale? (...) Dovoljan je samo kratki siže koji se odnosi na temu, a to je već poznato. Zar se trebaju čitati dijalozi i analizirati kadrovi? Pa, kome je to bitno?”
.
Sa naše strane je, takođe, zabeleženo nekoliko divnih silogizama (ironičan sam, naravno), među kojima prednjači ingeniozna ideja da je srce anti-srpske kampanje zapravo Džon Vojt, Anđelinin otac, čija je krivica sadržana u činjenici da je kao dete upisan u školu „Alojzije Stepinac“ u Njujorku (Večernje Novosti: „To da je Džon Vojt praktično đak Alojzija Stepinca možda je ključ antisrpske kampanje Anđeline Džoli“). To što su istu školu pohađali i Alan Alda i Chip Taylor, Vojtov brat i autor genijalne pesme „Wild Thing“ ostaviću za drugu priliku - kao da neko pita decu da pristaju da budu upisana u školu pod imenom tim-i-tim - no - ova stereo histerija u čijem su prvom poluvremenu lupetali jedni a sad i jedni i drugi čini da od prvog kadra tragate za dokazima zavere u filmu koji je, suštinski, nevažan i zapanjujuće loš.

Večernje novosti u punom sjaju >>

.

No, to što je film loš trenutno ne smeta nijednoj strani: jedna strana ga, valjda rešena da se ishitrena zabrana snimanja što pre zaboravi - sad glorifikuje isti do tragikomičnog nivoa, dok druga odbija da ga gleda, verujući da će ukoliko ga ignorišemo i zažmurimo – problem nestati.

.

Šta se, zapravo, u filmu može pronaći?

.

Na fakultetu sam (na)učen da afirmativno posmatram svako - te i najgore delo – i iskreno sam se trudio da u ovom filmu pronađem nešto barem zanatski valjano. No - „U zemlji krvi i meda” nije imala čime da mi uzvrati. Izuzev pola minuta na samom početku filma, u kojima se čuje obrada pesme „Zemlja” Ekatarine Velike (pametan izbor) i koja nas uvodi u priču - u drugom minutu počinje da žulja očigledna nemogućnost uživljavanja u lik na stranom jeziku, da bi se do negde desetog minuta od zanatskih očekivanja uglavnom odustalo. Do dvadesetog minuta ste kao gledalac odustali od svake ideje da će u ovom materijalu biti nečeg katarzičnog, a sve nakon toga je neprijatno poput vožnje onim starim putem kojim smo nekad vozili ka moru - od Zenice preko Kiseljaka i onda Konjica, pa dole. Za neke - zanatski neprijatno, za neke - istorijski. I tako se film, nekako, otkrlja do kraja.

.

Kao i u ratu, u ovoj galami oko filma - nema nevinih. Nevini, jebi ga (da izvinete) ginu bez galame. Galamdžije uglavnom prežive, te iz svega izađu još deblji i glasniji a mi – još tiši i siromašniji (ili, što bi rekle sarajevske Štuke: „A vi ste obična bagra s koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mrznje, gluposti i straha.”)

.

Anđelinina naknadna uveravanja da je želela da snimi ljubavnu priču su prilično besmislena i trapava, ako se zna gde se ta ljubavna priča odvija. Dodatna uveravanja da ovaj film zapravo osuđuje međunarodnu zajednicu iskrena su koliko i glumci u filmu „Ranjena zemlja” Radoslava Lazića. Snimati film sa ovakvom pričom petnaestak godina nakon završetka rata čiji su mnogi aspekti i dalje tabu tema i maštati da će film biti izbalansiran može biti stav samo totalnog amatera, a gđa Džoli je ovim filmom pokazala da je prosto - amater.

.

Sa druge strane - to što su oni sudili o filmu unapred bez čitanja scenarija a mi sudimo o filmu bez gledanja, glupost je iste vrste, koju najglasnije sprovode oni koji od galame mogu imati najviše koristi, bez obzira na to kojoj strani pripadaju. Krv i med sipaju se sa obe strane. Neki nisu sav med iz tegle ukrali, drugima nije dosta krvi proliveno, te hajde da odugovlačimo s krajem još malo, možda (po „frajtagovoj piramidi”) dođe još neki momenat poslednje napetosti, možda se još malo ušićari na nesreći.

.

U toj, bukom prezasićenoj atmosferi, nikako da ispliva mnogo ozbiljnije pitanje, kojim bi trebalo da se pozabave oni koje anđelinina verzija peče i žulja: Šta bi bilo da je „U zemlji krvi i meda” – "dobar film"? Da preformulišem - šta bi radili da je Anđelina snimila film koji je zanatski odličan i koji raznosi blagajne u paramparčad?

.

U ovom slučaju možemo seiriti (stara srpska reč ;) što je film finansijski propao i zabeležio zaradu koja je daleko ispod uloženog; gledati kako mu je ocena na IMDB svega 3.6/10 (ovde su sprovođene čak i koordinisane akcije „obaranja ocene” na tom sajtu, iako film nije bilo moguće pogledati i super nam je ta strategija – prvo pucate pa pitate ko je) i lupetati kako je sve to arapski novac što je nadrealna glupost (pogledati producentsku filmografiju Džolijeve i Pita i shvatiti nemogućnost pojave arapskog novca u ovoj priči) te beležiti činjenicu da je na projekciji u Beogradu bilo 12 ljudi, zamalo i imena da im objave. (Uzgred, neki regionalni mediji tvrde da je "U zemlji krvi i meda" četvrti po gledanosti u Srbiji i Crnoj Gori"?)

.

Šta bi, dakle, tačno radili da ovaj film ima sjajne prihode, visoke ocene i gomilu onih fensi venčića sa festivala na plakatu? Šta bismo uradili kada bi taj film i publika i kritika shvatili ozbiljno?

.

Ukoliko nastavimo da se ponašamo u duhu naše diplomatije, to jest u nama omiljenom Kalimero-Koštuničinom modu, oličenom u odbijanju prihvatanja da nešto postoji ukoliko nam se ne dopada, sledeći put ćemo proći mnogo gore.

.

Umesto vređanja i okretanja glave u stranu - možda bi bilo bolje otići u bioskop, pogledati film (u oči :), pronaći mu slabe tačke i napraviti nešto bolje od toga.

.

Ukoliko nam je stalo da se za borimo za našu stvar, tj. istinu.
.
Molim vas, ne pokušavajte to sa Šotrom. Jeste da je čak i on bolji reditelj od Anđeline, ali jedan Boj na Kosovu je sasvim dovoljan.

.
Korisni tekstovi:
Emir Imamović Pirke - "U zemlji kravala i međa" >>
Vladan Petković - "Ko se boji Anđeline još" >>
.