Saturday 18 February 2012

“Nećemo o politici“ (Branko Dimitrijević)

Nedeljama sam obigravao beogradske knjižare raspitujući se o novom izdanju ove knjige Branka Dimitrijevića, pisca koji je „Oktoberfestom“, „Hoćeš li da popiješ nešto“, kao i ovom knjigom davno promenio moje shvatanje literature, procesa pisanja ali i Beograda o kojem je pisao i koji je tada još uvek postojao - ali nije bio u potpunosti dostupan nama, tada maloletnima.
.
Konačno, pronašao sam je u „Beopolisu“ – i koliko me nije mrzelo da se probijam kroz ledenu mećavu prošlog vikenda, toliko mi je konačno bilo toplo oko srca, kada sam je ponovo otvorio, nakon toliko godina.
.
„Nećemo o politici“ je objavljena prvi put još 1985. godine i to u ediciji „Super Roman“ a sa – u ono vreme radikalnim - koricama Koste Bunuševca i uvodnom napomenom: „Roman u vidu sitne zanimacije za široke narodne mase – naročito prilagođeno onima koji ne postavljaju visoke zahteve pred literaturu“.
.
Dvadeset i pet godina nakon prvog čitanja i dvadeset i sedam godina nakon prvog objavljivanja, korice Koste Bunuševca bile bi, verovatno, još veća provokacija nego tada¸ dok je uvodna napomena na temu „zahteva pred literaturom“ – nestala. Ali, ta dva detalja nikako ne umanjuju lepotu Dimitrijevićeve knjige. Štaviše, nakon toliko vremena, ona funkcioniše poput freeze frame-a iz osamdesetih, oivičena gubljenjem vremena u kafani, a prožeta pričama koje nezaposleni junaci knjige neprekidno nalivaju jedni drugima, opijeni beskrajno zabavnom logorejom koja pršti na sve strane, zagledani u ono što nisu postali, u Pazolinija, Bunjuela & ekipu, ne gubeći nadu da će to postati, iako je sve nestabilno.
.
Iako raspričava slične motive kao i tamni i depresivni „Oktoberfest“ – ova knjiga je zabavni prozor u deceniju koja je prethodila kraju. Raspad se tek skromno probija kroz dijaloge (to postaje sada vidljivo), sve je još uvek stabilno i bezbrižno, budućnost deluje svetlije, iako su restrikcije struje i benzina bile sasvim normalna stvar.
.
Obavezno čitanje.
.
Umesto trailera - novi izdavač „Čarobna knjiga“ učinio je dostupnim prvih dvadesetak stranica knjige - na ovoj adresi (PDF) >>
Nadam se da će uskoro pojaviti i reprint "Oktoberfesta" i "Hoćeš li da popiješ nešto?"
.
Soundtrack? 
"Ja ne želim raditi od sedam do dva..."
.
.
Dodatak: gostovanje Branka Dimitrijevića na B92, 2006 >>
.
p.s. Zlatko me podseća na važan detalj: ovo, ponovljeno izdanje autor je "posvetio uspomeni na Slavena Kranjca Mocu (1962-2009)", ljudinu..
.

Sunday 12 February 2012

"Pokloni iz Istočne Nemačke" (Vladimir Kaminer)

(Dokumentarac "My Perestroika" me nakon par kadrova podsetio na sjajnu knjigu "Ruski disko" Vladimira Kaminera; kao izvrsno-suludi finski film "Disko Jaa Tuumasoda" >> (2x "disko" u dva naslova!), kao i na najluđu sekvencu filma "Goodbye, Lenin", koja, istovremeno referiše na sekvence "Gorila se kupa u podne" Makavejeva.
.
Zapanjujuće je kako su privatni pogledi na stvar čitavih generacija identični, bez obzira na to da li su ponikli u SSSR-u, Istočnoj Nemačkoj ili Estoniji.
.
.
"Moji roditelji i ja dugo smo već živeli iza Gvozdene zavese. U to vreme jedina veza sa zapadnim svetom bila je televizijska emisija 24 časa u svetu, koja je išla nedeljom na prvom programu, odmah posle Znanje – imanje. Emisiju je vodio jedan izrazito debeo i uvek nekako usplahiren politikolog, koji je već godinama bio u važnom misiji: da mojim roditeljima i milionima drugih roditelja objasni kako stvari stoje u ostatku sveta. Svake nedelje on se trudio da na ekranu prikaže sve protivrečnosti kapitalizma i njihove prave razmere. Samo, čovek je bio toliko debeo da je ostatak sveta jedva mogao i da se vidi od njega.
.
„Tamo iza ovog mosta u kartonskim kutijama spavaju gladni i nezaposleni ljudi, dok se gore na mostu, kao što možete da vidite, bogataši vozikaju u svojim velikim automobilima!“ pričao nam je debeli na primer u emisiji Njujork, grad suprotnosti. A mi smo kao omađijanio piljili u televizor: u gornjem delu ekrana video se most i nekoliko automobila kako prelaze preko njega. Tajanstveno inostranstvo i nije izgledalo nešto naročito, a ovom našem politikologu tamo sigurno nije bilo lako. Ali, on čovek iz nekog razloga nije hteo da ostavi taj posao, uprkos svoj bedi zapadnog sveta, i odlazio je tamo iz godine u godinu. A kad bi ga put naneo u neku siromašnu zemlju, veličao bi tamošnji duh zajedništva i solidarnosti: „Tamo iza mojih leđa“, javljao bi debeli na primer iz Afrike, „majmuni napadaju ljude, i nepobedivi su, jer se drže zajedno.“
.
Mi smo u porodici imali još jedan, doduše polulegalni, izvor iz kog smo dobijali informacije o životu u inostranstvu: čika Andrej sa trećeg sprata. On je bio krupna zverka u sindikatu jednog tajnog preduzeća, i mogao je bez problema da putuje na neke poslovne sastanke u Poljsku, pa čak i u Istočnu Nemačku, i to je činio najmanje dva puta godišnje. Povremeno bi čika Andrej dolazio sa svojom suprugom kod mojih, uvek s flašom strane prepečenice. Tada bi se odrasli zabili u kuhinju, i komšija bi pričao kako je stvarno u inostranstvu. Mi deca to, naravno, nismo smeli da slušamo. Sa čika Andrejevim sinom Igorom slagao sam se dosta dobro, išli smo u isti razred. Igor je nosio samo strane stvari: farmerke marke El Pico, braon patike, čak i atlet-majice, kojih kod nas nije bilo. Iako je bio najbolje obučen u razredu, on se nikad nije pravio važan, a nije bio ni cicija. Kad god bih otišao kod njega, on bi mi dao neku sitnicu. Ubrzo sam imao čitavu kolekciju, koju sam nazvao „pokloni iz Istočne Nemačke“. U njoj je bilo nekoliko podmetača za pivo, kojima uopšte nisam video ni svrhu ni smisao, kesica gumenih bombona, prazna kutija cigareta marke Orijent, audio-kaseta marke ORWO, žvaka Lolek i Bolek i preslikač za majicu s nekim likom iz stripa koji nisam znao. 
.
Igor je želeo da postane sindikalni funkcioner, baš kao i njegov tata.
Jednom je moj tata pomogao čika-Andreju da popravi Volgu. Za to mu je ovaj dao načetu flašu likera Curacao Blue. Ta plava tečnost snažno je uticala na predstavu o svetu koju je moj otac do tada imao u glavi. Liker, naravno, nije ni liznuo. Pod uticajem plave flaše koja nam je dugo stajala u ormanu za knjige, moj otac je sve manje verovao u politikologu koji je pripremao i vodio u 24 časa u svetu. I sam politikolog se menjao, sve je češće bio nekako odsutan i sve je teže nalazio reči kojima bi opisao inostranstvo. Godine 1986, za vreme Gorbačova, politikog je iznenada nestao s ekrana. Ubrza nekon toga pala je Gvozdena zavesa i više ništa nije bilo kao pre. Curacao Blue je polako postajao siv, a svet je počeo da nam se prikazuje u pravom svetlu."
.
(iz knjige "Ruski disko" Vladimira Kaminera; preveli: Aleksandar Aćimović, Vladimir Babić i Ana Mavrović. Izdavač „Beografiti“, 2005.)
.
Ovo je najava za "My Perestroika".
.
.

Thursday 9 February 2012

[Kratka priča, #1]

Iščekivanje traje mesecima. Svi nagađaju kada će glavni zgoditak biti izvučen. Nemaština i neverica u mogućnost boljitka su tolike, da je sreća jedino na šta se ljudi još uvek donekle oslanjaju. Šarlatani pišu knjige o sigurnim sistemima za dobitak, proročice rade prekovremeno; znaci sujeverja ne kriju se više ni na ulici ili pred kamerama.
Lovočuvari sve češće moraju da koriste oružje braneći šume od onih koji su zarađivali na zečjim šapama.
.
Konačno, jedan čovek osvaja fantastičnu sumu novca na lutriji.
Svi tragaju za identitetom dobitnika, ali on ostaje nepoznat.
.
#
.
Donekle zatečen, ali svestan mogućnosti koje mu novac pruža, Dobitnik reši da ostvari davnu želju-projekat: umesto mahnite kupovine i uživanja u materijalnim dobrima, putovanjima i totalnoj hedoniji, on veliki deo novca šalje na ispisanim čekovima viđenijim ljudima; javnim ličnostima i onima čiji se glas sluša, a od kojih ne traži ništa do da se zalažu za projekte i ideje koje Dobitnik smatra ispravnim. Čekovi postaju validni po prebrojavanju broja objava na dostavljenu temu u medijima
.
#
.
Promena je, čak i za njega, iznenađujuća.
.
Fundamentalisti postaju umereni; povećava se broj onih koji se odseljavaju iz gradova i počinju da se bave poljoprivredom; gledanost reality programa opada jer se ljudi ponovo bave svojim, a ne tuđim životima; nekoliko članova Svetog Sinoda javno izražava sumnje u smisao postojanja Crkve kao takve ali nemaju sumnji u veru - što istovremeno smanjuje i broj radikalnih ateista. Vremenom - raste broj specijalizovanih medija posvećenih književnosti, muzici, ali i političkim analizama i filozofiji raste, ponovo zaživljavaju i predstave na otvorenim prostorima, Dobitnik to oseća uživajući jednog popodneva na Kalemegdanu, dok na donedavno zapuštenoj bini usred parka nekoliko klinaca svira Pjacolina "Četiri godišnja doba".
.
#
.
Dobitnik oseća rezultate promene i po nečem drugom: njegov identitet nije više nikome bitan.
.
No, iako je siguran u ispravnost sopstvenih namisli i planova, ciljeve i blagodet koju njegove ideje donose društvu, njegov strah postaje sve veći: jer, nijedan od onih kojima je ponudio novac za izlaganje njegovih ideja - to nije odbio da učini.
Njegov jedini strah više nije da li će imati dovoljno novca, jer zna da ga ima, već da li će ikada pronaći osobu koja će reći - "Ne".
.
Provodi čitavu godinu u potrazi, ali ne pronalazi takvu osobu.
Preostali novac zaveštava lokalnom sirotištu. Uzima jedan stari fenjer i odlazi da živi - u buretu.
.
.