INa ovoj fotografiji imam osamnaest godina.
Gledaj levo.
Upravo smo odsvirali jedan od poslednjih koncerata, Ada, proleće 1991. Snimala je i televizija.
Zaslužili smo.
Prethodne četiri godine obeležile su stotine sati proba, pisanja, proba, smišljanje imena za bend, pevanja, proba, nošenja kablova, proba, ok zvaćemo se Krakow, Srđa, Jelena, Vlada D, Vlada M, ja; proba, nabavka instrumenata, proba, traženja prostora za vežbanje, proba u podrumu koji jedno vreme delimo sa njima >>, probe sa Igorom koji pokušava da od mene napravi pevača, nabavka novca za snimanje, proba u Srđinoj sobi, puštaj vazduh iz stomaka, snimanje, probe, snimanje sa Igorom, probe i na kraju svega dogovori kako da nastavimo dalje, u manjem broju.
Zaslužili smo.
Prethodne četiri godine obeležile su stotine sati proba, pisanja, proba, smišljanje imena za bend, pevanja, proba, nošenja kablova, proba, ok zvaćemo se Krakow, Srđa, Jelena, Vlada D, Vlada M, ja; proba, nabavka instrumenata, proba, traženja prostora za vežbanje, proba u podrumu koji jedno vreme delimo sa njima >>, probe sa Igorom koji pokušava da od mene napravi pevača, nabavka novca za snimanje, proba u Srđinoj sobi, puštaj vazduh iz stomaka, snimanje, probe, snimanje sa Igorom, probe i na kraju svega dogovori kako da nastavimo dalje, u manjem broju.
Probamo i to, a onda
ne nastavljamo.
Postoje raskidi koje sam lakše pregrmeo nego razlaz benda tog leta.
Iza nas je bilo 5 „demo-snimaka“, 1 „živi“ snimak sa Radio Beograda (i oni su dolazili na koncerte, snimali, nismo bili loši; Dadov, SKC, KST, Akademija), desetak svirki, nešto fotografija, 2 teksta u tadašnjem “PopRock-u”, 4. mesto na demo listi B92 i 2. mesto u emisiji „501” Radija 202; par gostovanja na radiju, dva snimanja u Studiju 6 Radio Beograda, sve to je iza nas i sve to deluje neverovatno veliko kad imaš svega osamnaest godina.
Iza nas je bilo 5 „demo-snimaka“, 1 „živi“ snimak sa Radio Beograda (i oni su dolazili na koncerte, snimali, nismo bili loši; Dadov, SKC, KST, Akademija), desetak svirki, nešto fotografija, 2 teksta u tadašnjem “PopRock-u”, 4. mesto na demo listi B92 i 2. mesto u emisiji „501” Radija 202; par gostovanja na radiju, dva snimanja u Studiju 6 Radio Beograda, sve to je iza nas i sve to deluje neverovatno veliko kad imaš svega osamnaest godina.
.
Mnogo važnije: iza nas je spoznaja da je mali broj stvari koje se mogu porediti sa trenutkom u kojem nekoliko nas zajedno stvara muziku, kao jedno. Svoju muziku.
Sve to ostaje u sećanju i osećaju, manje na trakama.
Snimke čuvaš, naravno.
Snimke čuvaš, naravno.
Neko vreme.
II
II
Poslednja kopija tih, naših snimaka završava kod Srđe jednog ranog letnjeg jutra, nakon celonoćnog lumpovanja.
Crna TDK hromka, najbolja koju sam imao, čuvala je svih 6 snimaka.
Crna TDK hromka, najbolja koju sam imao, čuvala je svih 6 snimaka.
Poslednja dobra kopija za koju znam.
U tom trenutku u kojem mu predajem traku, svi ti snimci sele se u moje sećanje.
Na neko vreme.
Vreme je pokazalo - na predugo.
Vreme je pokazalo - na predugo.
III
Sedam godina nakon početka ove priče Bane Stevanović - drugar i kolega sa Indexa, kolekcionar čudesnih snimaka iz istorije jugoslovenske muzike - dolazi na radio noseći za mene najneverovatnije otkriće ikada.
Sedam godina nakon početka ove priče Bane Stevanović - drugar i kolega sa Indexa, kolekcionar čudesnih snimaka iz istorije jugoslovenske muzike - dolazi na radio noseći za mene najneverovatnije otkriće ikada.
Naš snimak!
U danima kada sam već odustao od ideje da ću se ikada čuti, Bane donosi jedan od snimaka, sačuvan na traci u arhivi Studija B, iskopiran tokom jednog od naših gostovanja. Nikada neću saznati ime te divne osobe koja je prebacila snimak sa naše trake na studijski magnetofon, tim činom je 1/6 sećanja ponovo materijalozovana. Putovala je, dakle, sa trake na studijski trakaš, sa trakaša na mini disk, sa mini diska na drugu traku, sa nje na zvučnu kartu.
Sa nje, natrag u moje uši.
Snimljena 3. marta 1991 u Studiju Vlade Rackovića na Senjaku.
Boris tvrdi da je čuo par dana kasnije na programu B92, u danu kada je program devesetdvojke prvi put zaista prekinut zbog demonstracija u centru grada.
Kako god, snimak je bio ponovo tu.
Suvišno je reći, i nakon sedam godina pauze, mogao sam da ga "raskadriram".
Suvišno je reći, i nakon sedam godina pauze, mogao sam da ga "raskadriram".
IV
Sada smo već na deset godina od početka ove priče.
Vlada Marinković, naše čudo od bubnjara - javlja iz Pariza da možda negde poseduje kopiju ostalih snimaka. Nije siguran. Do te kopije ne dolazim. U međuvremenu, ona spasena šestina našeg rada umnožena je u ne znam koliko kopija i podeljena i gde treba i gde ne treba, za svaki slučaj.
Vlada Marinković, naše čudo od bubnjara - javlja iz Pariza da možda negde poseduje kopiju ostalih snimaka. Nije siguran. Do te kopije ne dolazim. U međuvremenu, ona spasena šestina našeg rada umnožena je u ne znam koliko kopija i podeljena i gde treba i gde ne treba, za svaki slučaj.
.
VTo je prokletstvo: petnaestak godina nakon početka ove priče, listam foldere i shvatam da sam zapravo sakupio sve što sam ikada želeo da posedujem, ako pričamo o muzici. Čak i neke Igorove snimke koje ni on nije imao.
Sve sam pronašao i sačuvao, izuzev naših snimaka.
Vlada D. tvrdi da ima to na traci sačuvano, ali ta traka nikako da ugleda svetlost dana.
(V, hoćeš li zavući ruku u kutiju sa trakama ili čekaš da se baš sve razmagnetiše? ;)
VI
Konačno, dvadeset godina kasnije, Andrej javlja da je pronašao kasetu koju sam mu poslao pre devetnaest godina u San Francisko.
Konačno, dvadeset godina kasnije, Andrej javlja da je pronašao kasetu koju sam mu poslao pre devetnaest godina u San Francisko.
Na njoj su dva od šest snimaka.
Ironijom sudbine, jedan od ta dva već posedujem.
Ali, drugi je dragocenost, od one vrste da ne pokušavamo ništa preko Mreže, bolje traku u kasetofon ne ubacivati, ništa dok on lično ne dođe u Beograd i donese je.
Nakon toliko čekanja, nije problem.
VII
Andrej sleće u Beograd prošlog četvrtka. Nismo ni torbe ubacili u gepek, kaseta je u mojim rukama.
Andrej sleće u Beograd prošlog četvrtka. Nismo ni torbe ubacili u gepek, kaseta je u mojim rukama.
Imamo plan: prebaciti snimak sa trake na hard, narezati kopiju Srđi, ženi se u subotu.
Proveravam Kizu ima li još uvek neki kasetofon u operativnom stanju.
„Misliš, dek?”.
Dobro, „dek”.
Ne sećam se kada sam poslednji put tu reč izgovorio.
I sedimo u Kizinoj sobi.
Prvi put posle dvadeset godina čujem uvodne taktove snimka „Vatre svitanja”.
Nisam zaboravio tekst. Nakon toliko proba, promena, proba i priprema snimanja, ne možeš da zaboraviš.
Ok, imali smo po osamnaest godina.
Ali, uopšte nismo bili loši.
I to šuštanje trake sa snimka daje čitavoj priči i nešto šarma.
VIII
Po planu, Srđa dobija kopiju u subotu uveče.
Po planu, Srđa dobija kopiju u subotu uveče.
Iste večeri, Igor se penje na binu i mnogi od nas prvi put u životu čuju uživo „Pozovi me” Jakarte.
Ali, to je već previše pesama za jednu priču.
I previše sećanja izlazi na videlo, u noći punog meseca, kraj reke, stotinak metara od mesta na kojem smo počeli da probamo, prvi put, pre toliko godina.
I dalje, ništa se ne može porediti sa tom vibracijom, momentom u kojem nekoliko nas zajedno stvara muziku, svi kao jedno.
Kakva god ta muzika bila.
I bilo bi blesavo negirati da su ovi snimci podjednako važni za priču o "39 pesama", čak možda i mnogo važniji od svih ostalih.
. . .
odjavna špica:
Svirali i pevali: Jelena Božić, Vlada Marinković, Vlada Debeljković, Srđa Popović, Bojša.
Učitelj disanja i pevanja: Igor Popović
Gostovali i pomagali s vremena na vreme: Aćin i Stevan Dimitrijević - Dimi.
Fotografisao: Marko Metlaš (jesu li negativi kod tebe ili kod mene?)
Vitezovi od spasenog snimka: Bane Stevanović i Andrej Milivojević.
Tehnička podrška i vlasnik funkcionalnog deka: Zoran Dimitrijević Kiza.
