Hajde da ova priča počne kratkim testom.
Izbacite uljeza iz narednog niza - označite vest koja nije izmišljena.
1. „NASA je danas objavila da će rukovodeći projekta novog leta na mesec biti Džon Smit, predsednik društva The Flat Earth Society, grupe građana koja veruje da je Zemlja – ploča“
2. „Otac Makarije, isahista koji se zavetovao na ćutanje pre 25 godina biće autor i voditelj nove radijske emisije „Putevima duhovnosti“ koja će biti emitovana na talasima javnog servisa od septembra ove godine“.
3. „Borislav Stefanović, šef pregovaračkog time Vlade Srbije u pregovorima sa Prištinom pevaće na novom albumu pank benda Generacije bez budućnosti prateće vokale.“
4. „Dobrica Nebrigić, nepismeni srpski poljoprivprednik biće specijalni gost na ovogodišnjem BlogOpen skupu, na kojem će govoriti na temu „Kako da vam postovi budu poštovani“.
Izabrali ste vašeg favorita?
Ukoliko ste izabrali „vesti“ pod brojevima 1, 2 ili 4 preporučujem vam više vitamina, velike količine tečnosti i više sna, te šetnju po vazduhu i laganije igre koje pospešuju rad neurona.
(O neželjenim reakcijama na terapiju posavetujte se sa vašim farmaceutom ili lekarom!)
Pokojni Darko Glavan je na korice sjajne knjige „P.U.N.K.“ - obavezne literature za razumevanje žanra i vodiča za svakog ko smatra da je imati gitaru i ne znati akorde sasvim dovoljno za postati pankerom - pank pokret definisao kao „Potpuno Uvredljivo Negiranje Klasike“. Od akronima napisanog na koricama knjige koju su objavile „Dečije novine, Gornji Milanovac“ i to 1980. godine ne bi trebalo očekivati više, ali čak i on takav, ublažen, donekle pomaže u sagledavanju kratkog spoja koji je u mojoj glavi izazvala gore navedena stvarna vest, objavljena na internet strani dnevnika „Blic“ – i koja najavljuje da će Borislav pevati na novom albumu benda u kojem je nekada svirao bas-gitaru.
Za one koji nisu pratili na času, valjalo bi ponoviti lekciju:
Fenomen Panka, posmatran čak i samo kroz muziku podrazumeva nekoliko osnovnih, ali važnih stvari. Pored „Uradi-to-sam“ filozofije (sam nauči da sviraš, sam ukradi instrument, sam distribuiraj snimak koji si napravio) tu je, naravno, važan jasan politički stav, koji bi, ukoliko se pankerom smatrate valjalo da bude „protiv-autoriteta“ i „anti-establishment“ što bi rekli Britanci a ukoliko nije, onda panker - niste.
No, jedan od ključnih problema Srbije oduvek jeste i bila ta žanrovska nedoslednost – živimo u sekularnoj državi čija himna priziva Boga; grb naše Republike je krunisan; tu su i državni disidenti i materijalistički nastrojeni popovi – i ono čuveno Pejino „A što ne bi moglo, sve može!” sa špice za folk emisiju koja se godinama vrtela na RTV Pink je konačno dobilo svoju materijalizaciju prvim državnim pank bendom, što Generacija Bez Budućnosti postaje ukoliko u finalnom miksu albuma zadrže i Borivojeve vokale.
I sad, zamislite da je CNN objavio tamo negde 1999. godine da je Marti Ahtisari, glavni pregovarač za okončanje bombardovanja Srbije usred priprema sastanaka sa Slobodanom Miloševićem skoknuo na kratko do Finske, gde je snimio novi album laponijskih napeva koji inače popularišu proterivanje irvasa iz mešovitih brakova iz šuma Laponije – i na kojem je radio sa svojim starim pajtosima, sada zaposlenih u „Muzeju Deda Mraza“ u kojem neki rade kao vilenjaci, a neki bogami i kao irvasi?
Razumna je i dobronamerna pretpostavka da takva vest ne bi široj javnosti ulila poverenje u moć rasuđivanja navedenog pregovarača te takvu vest nijedan iole ozbiljan medij verovatno nikada ne bi ni objavio u jeku nekakve političke krize, što pregovori sa predstavnicima Kosova – jesu.
Sve to otvara i treći paradoks: zašto je ova vest uopšte objavljena?
Uzmimo za normalno da GBB nikada nisu bili bend od preterane važnosti za srpske dnevnike, te da je mala verovatnoća da je reporter džedžao pred studijom u kojem se album snima, vrebajući poznate ličnosti koje svraćaju da otpraše „Oi!-Oi!-Oi!“ u mikrofon. Ergo – ova vest je dostavljena „Blicu“ a da bi bila objavljena, i to na vidnom mestu (naslovna strana sajta).
Možda je nečija procena da bi za Pregovaračev imidž bilo zgodno da se zna da ima pank korene: beskompromisan odnos prema „establišmentu“, još uvek izglancane „Martinke“ u donjoj fioci radnog stola i spremnost da svira bas dok mu jagodice neprokrvare. Možda je plan da se pokaže kako je i on čovek od krvi i mesa, koji u slobodno vreme sa ortacima ruši sistem, što bi pank trebalo da bude. A možda su sve te pretpostavke pogrešne, te sam ja jedini žanrovski čistunac kome zvuči nadrealno da šef Vladinog tima za pregovore peva na izdanju nečega što se zove „Generacija bez budućnosti“. Opet, ova vest je namenski objavljena – a ne sećam se da je iko podizao preveliku prašinu kada je, na primer, Nenad Čanak svirao na albumu „Zašto da ne?“ Električnog orgazma (1995) ili kada su Dragoš Kalajić i Jovan Ćirilov – i to zajedno – pevali prateće vokale na pesmi „Bolje biti pijan nego star“ Plavog Orkestra. Nijedno od ta dva prosto nije bila vest. Nemam ja dakle ništa protiv ukoliko naš Pregovarač u slobodno vreme voli da igra FIFU, ali, zašto bi to bila vest?
(U redu, znam da je sve počelo Dinkićevim i Kikijevim pop-pesmama, ali loša pop-muzika i ekonomija nekako idu zajedno, bolje nego Papa i repovanje; pank je ovde problematična stvar.)
No, kada su mi već mediji skrenuli pažnju na prvi državni pank bend „ever“ – tako sam i ja, želeći da se što bolje upoznam sa materijom, uredno otvorio YouTube i skucao ime benda.
I eto četvrtog karambola: ironijom sudbine, prvi od ponuđenih snimaka na listi ne samo što je ilustrovan zastavom Konfederacije, već se i zove - oh sudbo kleta – „Da je jug pobedio“.
I samo bi neikusan korisnik interneta u tome video slučajnost a ne podmuklu nameru i zaveru udruženih belosvetskih YouTube servera koji su, eto baš tu pesmu istakli kao prvu u nizu, želeći tako da dodatno oslabe naše pregovaračke pozicije pred svetom a za očuvanje naše južne pokrajine.
No, izborna kampanja je tek počela, sad za vikend. Most je otvoren za šetnju, otvarač reče da EU uopšte nije prioritet i da nema pojma koja je to stranka koristila parolu „Evropa nema alternativu“, kalamburi su tek počeli, daleko smo od vrhunca, do aprila nam samo preostaje da preslušavamo jednu drugu pesmu benda GBB, koja se zove: „Ne predaj se“ - a da li će vesti poput ovih biti sve više zavisi i od istraživanja popularnosti – i ukoliko vas neki anketari prepadnu u skorije vreme sa pitanjima, budite ljubazni i odgovorite im, iskreno, jasno i glasno, ne biste verovali kako ponekad jedno mišljenje koje je „isplivalo“ u rezultatima istraživanja ume da promeni pravac kampanje, taj vaš glas iz istraživanja ponekad može da učini više nego taj vaš isti glas - na samim izborima.
„Ne predaj se.“
Sve ovo pišem kao potencijalni glasač, koji po prvi put od 1992. godine, dakle nakon 20 godina aktivnog učestvovanja u izbornom procesu - iskreno ne zna šta će sa glasom učiniti, prvi put se ja osećam kao generacija bez budućnosti, zapravo. Znam da ću na izbore izaći, jer je taj moj jedan jedini, mali glas je ujedno i jedina sila koju posedujem, jedino to je moje, dok se, naravno, ne odluči drugačije.
