"Čakaj me" [39 pesama, #17]

Slika prva / 1988.

Najbolji prijatelj odlazi za Ameriku.

Zauvek.

Imamo petnaest godina: ne znamo da samo što nije počelo, da se sprema vreme za „sirene tulijo“ kako lepo kaže naslov albuma, vrište; ne znamo da pesma koju slušamo uskoro neće više biti „domaća muzika“; ne znamo kada ćemo se ponovo videti, što, naravno, njemu i njoj pada teže nego ostalima; ne znamo ništa, vrelo popodne je, dim cigareta visi u vazduhu, pušimo sarajevski „Bond“, sunce probija kroz roletne i iscrtava rojeve zlatnih buba na parketu, sve zriču „odlazi“.

Predin i bend pevaju sve ono što niko od nas ne izgovara. Pesmu je lako puštati iznova i iznova, prva je na B strani albuma, dok se traka premotava sve što se može čuti je pesma ptica iz dvorišta.

Patos, ne patetika.

Iako još uvek golobradi, ne znamo mnogo – ali znamo da čekanje ne zavisi samo od nas.

Mislimo da je naš neprijatelj prostor, a ne vreme, jer imamo tek po petnaest godina.

Slika druga / 2001.

Trinaest godina kasnije, ušuškan u avgustovsku noć stojim potpuno bos na betonskom doku ispred Cafea Tartini usred Pirana, pomalo smušen od previše slovenačkog vina, peti dan kampusa,  u zadnjem džepu pantalona mi je svež, pre nekoliko dana dobijen novi crveni pasoš; imam 28 godina, još 20 nemačkih maraka u džepu; novi posao koji me je doveo do obale mora i do jednog od najboljih događaja na kojem sam ikada bio, sve izgleda kao da je ta višegodišnja oseka konačno završena, kao da će se plime i oseke konačno smenjivati prirodnim ritmom.

U kafeu, preko žamora jezika koji otkrivaju čitavu planetu u tom jednom kafiću – tu punom snagom Zoran Predin i njegov bend pune naša srca i uši devetominutnom verzijom pesme, zvuči i bolje nego original, romantični aspekt uspeva u tih devet minuta da nadvlada potresni deo, stojim na doku i gledam u ništa, zvezde se ne vide; najbolji prijatelj je trenutno u Beogradu, vratio se – uskoro će se pokazati ne zauvek, u međuvremenu su odlasci i dolasci postali uobičajena stvar.

Igram, tako bos i blago pijan na obali mora, na stranoj zemlji koja je nekada bila domovina, ali prostor i vreme više ne izgledaju kao neprijatelji.

Slika treća / 2011.

Sinoć.

Ispred džinovskog tržnog centra, na par stotina metara od stana u kojem se odvijala prva slika, dvadeset i tri godine kasnije.

U okviru promocije zdravog načina života i nekakve slovenačke banjske ponude, Zoran Predin, na bini.

Na skromno, gotovo neprimetno najavljeni koncert odlazim nelagodno: taj prostor, kakav termin, kakav povod.

Ni stotinak slušalaca, svirka sjajna, stari šmeker.

Poneki kupac zastane.

Predin čak i od takve publike krade osmehe i spontane aplauze.

A iza bine, tokom čitavog koncerta - džinovska maketa kosmonauta.

Na svakih dvadeset sekundi negde iza bine poleti sveteća kineska igračka na oprugu, uzleti, zasvetli, onda padne, zatim je prodavac ponovo vine u vazduh.

Sporiji ritam i Predinov sve dublji glas daju joj šmek i težinu koju u originalu nije imala.

Svi detalji postaju nevažni – kosmonaut, leteća kineska igračka, publika - nisu važni prostor i vreme u kojem se sve to odvija. Važno je da me ta pesma neverovatno radi, čak i u takvim uslovima.
To je, valjda, dokaz njene veličine.

Slika četvrta / 20xx

Ne postoji, još uvek. 
Siguran sam da će je biti.
Za sada, tu je zvuk: kruži prostorom, mrvi vreme.

. . . 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

“Slow Emotion Replay” (39 pesama, #16)

Ta tema odsvirana na usnoj harmonici, od prvog udarca doboša - ubrzava srce i čitavoj pesmi daje pomalo odmetički šmek i neverovatno je kako je Johnny Marr, odrastao u industrijskom, skučenom Mančesteru kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih uspeo da kreira takav odnos usnjaka i gitare – stvara prostor dostojan onom koji zamišljam da ću doživeti kada konačno jednom budem seo u taj "convertible", starinski i zaputim se od istočne ka zapadnoj obali ili bilo gde drugde; jer put je možda jedini način da se dođe do svih odgovora na pitanja i konstatacije koja pesma otvara; Matt Johnson na vrhuncu snage - u blistavu pop strukturu ugrađuje jedan od najgorčih tekstova koje je pop muzika devedesetih godina donela; malo je pesama sa većim brojem dilema sabijenih u svega četiri minuta i malo je tekstova koji sa se istom lakoćom obračunavaju sa sopstvenim slabostima i čitavim kosmosom; u dvadesetak redova stane sve: o manjkavostima „sveta“, boga, svemira, svega; „Everybody knows what's going wrong with the world/But I don't even know what's going on in myself.”;  i možda taj put neće pružiti sve tražene odgovore - ali će barem olakšati potragu za utehom koju neće dati “deaf, dumb & blind God who never explains.”  već će se rešenje potražiti negde drugde; možda u glavi; to je jedino mesto; inače će gorčina nastaviti da se razliva telom i glavom; usporenje će biti sve veće; i zaista ćeš završiti kao “slow emotion replay”, i neverovatno je kako ova pesma, još od one davne noći 1993. kada sam je prvi put čuo u emisiji za koju je muziku birao Neša Stanić, dakle toliko godina kasnije i dalje donosi željenu količinu i ljutnje i utehe istovremeno, bez obzira na to da li si tek ušao u dvadesete, ili si tek krenuo vozom natrag kući nakon godinu dana odsustva iz sopstvenog života; ili si prvi put seo u sopstveni automobil i počeo da istražuješ puteve, ili ti je četrdeseta sve bliža i osećaš da si sve bliži tačnim odgovorima. 

The The:
 .

Klip je deo The The filma - “From Dusk til Dawn” (Tim Pope, 1993) koji je, u fragmentima, dostupan ovde >> 
Vimeo kopija spota dostupna je ovde >>

 . . .  

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]