"Hey" - The Pixies [39 pesama #6]

Iako već dobrih petnaest godina “Doolitlle” od The Pixies posedujem u digitalnom formatu koji ne poznaje ideju “a” i “b” strane ploče ili kasete - i danas nakon kraja ove pesme očekujem tišinu, još par obrtaja do kraja trake i onda mehaničko, hladno - stop - kraj trake: bila je poslednja na strani TDK normalke na kojoj sam ovaj album prvi put dobio.

Ali, čak i da nije bila na tom mestu na traci, sve što u glavi ostaje nakon poslednjeg gitarskog akorda ove pesme ostaje - jeste tišina, potpuni vakum, praznina koja te čini bespomoćnim ali i – pročišćenim.

Gde i kako klasifikovati ovu pesmu?

Po nekoj uprošćenoj definiciji, baladom se smatra svaka (sporija) ljubavna pesma.

Ipak, uprošćene definicije ne funkcionišu kada se razmišlja o ovom bendu i o „Hey“ – jer, zapravo, nema načina klasifikovati momenat u kojem Blek Fransis vrisne „If you go, I will surely die/We’re chained” – stihovi kojima bi se podsmevali da ih je neko drugi otpevao, koji dobijaju na snazi tek kada se čuju u njegovoj izvedbi i odmah postaju jedan od najpotresnijih i najiskrenijih momenata u istoriji meni poznate moderne pop muzike.

Kao što se ova pesma retko slušala “u društvu”, barem ne treznom, tako nikada nisi ni pokušavao da je odsviraš, jer znaš da je gotovo nemoguće uraditi je bolje no originalu, tako gotovo nikada nije ni obrađivana, čak ni na Tribute to Pixies albumima, s razlogom se našla i usred jedne gorke scene inače iščašenog filma "Zaki and Miri makes Porno" – a nikada se nije našla na nekoj od “kompilacija” pravljenim nekim devojkama, davno.

Iako si silno želeo da baš ona zatvori jednu ili drugu stranu kasete, jer to je to, znao si da ne smeš da je staviš u izbor, barem ne na tu prvu traku koju kompiliraš, razorna moć ove pesme je ipak strašna. U tih 3 minuta i 30 sekundi lomile su se mnoge veze, čemer koji izbija iz svakog tona ovog snimka tera te da se neprekidno osvrćeš, zove da se vratiš, sve do mesta na kojem se osetiš svojim, čistim – ali i usamljenim, iako si vezan. I koja bi pristojna devojka želela da se veže za čoveka koji ovu malj-pesmu stavlja na traku koja bi trebalo da bude romantični soundtrack za prve nedelje bezbrižnosti, nema tu mesta za “must be a devil between us..”.

Pravo vreme za slušanje ovog snimka dolazi kasnije, kada se sve završi, kada su pauze između pesama koje slušaš veoma duge.

Video klip koji ilustruje pesmu nastao je mnogo godina kasnije i kao takav je još jedan dokaz da je ova pesma pores svega uspela i jednoj prostoj, najčešće optimističnoj, pozdravnoj, veseloj uzrečici da podari i novi smisao i težinu. To je, valjda, odlika velikih pesama.

Hey...




* - Ideja "39 pesama":do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – kojih 39 pesama je obeležilo prvih 39 godina.

Κεφαλονιά

Zatrčaću se belim beskom plaže,

ugibaće se pod stopalima jedna od pet najlepših plaža na Planeti, ali me ništa planetarno neće zanimati, dok odkačem ka vodi koju su retke jonske kornjače izabrale kao svoju postojbinu, dvadeset i četiri veka nakon što su dokazani hedonisti ovde napravili prvu naseobinu, mesto za odmor kefalusa.

Brojim dane.

Pesma zrikavaca postaje sve glasnija.

Starsuckers

Čini mi se, više nisam ni sam siguran - da pamtim vreme kada je uslov za poznatost bilo temeljno, vrhunsko delanje u struci ili zanatu kojem si posvećen, kada biti poznat nije bila delatnost po sebi.

Sećam se - bilo je poznatih i u ono vreme u kojem je, zvanično, kolektiv bio važniji od pojedinca. I tada su se isticali pojedinci – bilo je i tada poznatih lekara, zubara, pelivana, pisaca, vozača tramvaja, čak i – saobraćajaca.

Kada smo naišli na nizbrdicu? Možemo li nazvati koincidencijom činjenicu da kako nam je okruženje postajalo sve neprijatnije, tako smo dobijali sve više šanse najpre da gviruckamo, a onda i ako je potrebno 24/7 da gledamo kako žive, tj. kako se ponašaju – poznati?

Da li su naši obični životi u toliko lošem stanju, da je postalo neophodno što ćešće viriti u tuđe kuće, prave ili lažne i svim mogućim kanalima širiti ideju da zapravo svako lako može biti poznat, da je opšta obožavanost tu, iza ugla i da se zapravo i ne moramo mnogo truditi da bismo postali merom stvari i stavova?

Odakle nam toliko poznatih?

Nisu se oni sami množili, već je raslo tržište, mi smo ih dozvali u tolikom broju. A kvantitet je, naravno, doveo do pada kvaliteta – što je, iz ugla industrije – sjajno - jer stvara privid da smo i mi na korak od slave. Nikada, zapravo, nije bilo lakše: snimak telefonom, direktan upload na društvenu mrežu, malo pametnog deljenja materijala, kraj. U poslednje vreme uspeh garantuje i ukoliko uradite neku svinjariju koju niko pre vas nije uradio: nije više dovoljno staviti mokru čarapu na glavu i olovke u nozdrve i pevati "Sve su plaže, sve su plaže Inspektora Blaže", morate biti radikalniji u izrazu ukoliko želite viši stepen poznatosti. Dajte si oduška, publika to voli.

Neki psiholozi tvrde da nam je u genotipu zapisano da se ugledamo na vođe, odnosno najjače u plemenu. Sigurno nam je u genotipu da bismo želeli i mi biti vođama, u fenotipu nam je iskustvo da je vođama svašta i dozvoljeno. Tu je negde kratki spoj – onaj koji se pojavi na ekranu ili na naslovnoj strani magazina „mora da je važan“ ili je vođa, te se onda na njegovo delanje i ugledamo. Zato i cvetaju kompanije koje nude aranžmane „Pod pratnjom paparaca za 300 dolara na sat“ ili „Škole za buduće kandidate za Reality Show serijale“. Ko ne veruje u postojanje ovakvih institucija – neka pogleda „Starsuckers“, zanimljiv, ne i briljatan film koji osvetljava kako rađamo i hranimo zvezde. Mi.

Jasno je da ima onih koji se za status vođe bore ovakvim oružjem - ali gde se u genetskom lancu nalazi informacija o potrebi gledanja ljudi za koje smo sigurni da ih za vođe birali ne bi? Sigurno nam je i u genotipu i fenotipu i da se smejemo onima koji preuzimaju ulogu seoske lude. Da li je smisao svega ovoga da više i ne vidimo razliku između vođa i luda – da prihvatimo da su vođe lude a lude predvode?

Jedno je sigurno: kakvi gledaoci, takav i program.

Hrvatska je nedavno odustala od Velikog Brata jer to, prosto, više niko nije gledao, prestalo je da bude zanimljivo.
Piplmetar nije neprijatelj, nije to lokator, već sprava koja će upaliti crvenu lampicu u istraživačkom centru kada gledanost i kod nas počne da – opada, i to je moćnije oružje za ovu borbu nego hitno sazvane sednice RRA koja debatuje da li je nešto nepristojno ili ne i da li će biti manje nepristojno ako se prebaci sa 21h na 22.30h.

Prosto je: Power/Off.

I zvezde padalice ispune noćno nebo, neistraženo, nepoznato.