Starsuckers

Čini mi se, više nisam ni sam siguran - da pamtim vreme kada je uslov za poznatost bilo temeljno, vrhunsko delanje u struci ili zanatu kojem si posvećen, kada biti poznat nije bila delatnost po sebi.

Sećam se - bilo je poznatih i u ono vreme u kojem je, zvanično, kolektiv bio važniji od pojedinca. I tada su se isticali pojedinci – bilo je i tada poznatih lekara, zubara, pelivana, pisaca, vozača tramvaja, čak i – saobraćajaca.

Kada smo naišli na nizbrdicu? Možemo li nazvati koincidencijom činjenicu da kako nam je okruženje postajalo sve neprijatnije, tako smo dobijali sve više šanse najpre da gviruckamo, a onda i ako je potrebno 24/7 da gledamo kako žive, tj. kako se ponašaju – poznati?

Da li su naši obični životi u toliko lošem stanju, da je postalo neophodno što ćešće viriti u tuđe kuće, prave ili lažne i svim mogućim kanalima širiti ideju da zapravo svako lako može biti poznat, da je opšta obožavanost tu, iza ugla i da se zapravo i ne moramo mnogo truditi da bismo postali merom stvari i stavova?

Odakle nam toliko poznatih?

Nisu se oni sami množili, već je raslo tržište, mi smo ih dozvali u tolikom broju. A kvantitet je, naravno, doveo do pada kvaliteta – što je, iz ugla industrije – sjajno - jer stvara privid da smo i mi na korak od slave. Nikada, zapravo, nije bilo lakše: snimak telefonom, direktan upload na društvenu mrežu, malo pametnog deljenja materijala, kraj. U poslednje vreme uspeh garantuje i ukoliko uradite neku svinjariju koju niko pre vas nije uradio: nije više dovoljno staviti mokru čarapu na glavu i olovke u nozdrve i pevati "Sve su plaže, sve su plaže Inspektora Blaže", morate biti radikalniji u izrazu ukoliko želite viši stepen poznatosti. Dajte si oduška, publika to voli.

Neki psiholozi tvrde da nam je u genotipu zapisano da se ugledamo na vođe, odnosno najjače u plemenu. Sigurno nam je u genotipu da bismo želeli i mi biti vođama, u fenotipu nam je iskustvo da je vođama svašta i dozvoljeno. Tu je negde kratki spoj – onaj koji se pojavi na ekranu ili na naslovnoj strani magazina „mora da je važan“ ili je vođa, te se onda na njegovo delanje i ugledamo. Zato i cvetaju kompanije koje nude aranžmane „Pod pratnjom paparaca za 300 dolara na sat“ ili „Škole za buduće kandidate za Reality Show serijale“. Ko ne veruje u postojanje ovakvih institucija – neka pogleda „Starsuckers“, zanimljiv, ne i briljatan film koji osvetljava kako rađamo i hranimo zvezde. Mi.

Jasno je da ima onih koji se za status vođe bore ovakvim oružjem - ali gde se u genetskom lancu nalazi informacija o potrebi gledanja ljudi za koje smo sigurni da ih za vođe birali ne bi? Sigurno nam je i u genotipu i fenotipu i da se smejemo onima koji preuzimaju ulogu seoske lude. Da li je smisao svega ovoga da više i ne vidimo razliku između vođa i luda – da prihvatimo da su vođe lude a lude predvode?

Jedno je sigurno: kakvi gledaoci, takav i program.

Hrvatska je nedavno odustala od Velikog Brata jer to, prosto, više niko nije gledao, prestalo je da bude zanimljivo.
Piplmetar nije neprijatelj, nije to lokator, već sprava koja će upaliti crvenu lampicu u istraživačkom centru kada gledanost i kod nas počne da – opada, i to je moćnije oružje za ovu borbu nego hitno sazvane sednice RRA koja debatuje da li je nešto nepristojno ili ne i da li će biti manje nepristojno ako se prebaci sa 21h na 22.30h.

Prosto je: Power/Off.

I zvezde padalice ispune noćno nebo, neistraženo, nepoznato.

Mash Up: Brodski/Ficdžerald/Ačebe/Mangel

- „Oni pametniji uvek su pokušavali da budu lukaviji od sistema, smišljajući kojekakve načine za izvrdavanje, sklapajući sumnjive poslove sa pretpostavljenima, lažući sve više i koristeći se polurodbinskim vezama. To je zahtevalo puno radno vreme. Ali su pri tom bili svesni da se upliću u mrežu laži, pa su, bez obzira na uspešnost ili smisao za cinizam, prezirali sebe. To je bio potpun trijumf sistema: i kada mu služi, i kada se njime služi, čovek se oseća podjednako krivim.“*

- „Kad god osetiš potrebu da o nekome sudiš – pomisli samo na to da svi ljudi na ovome svetu nisu u životu imali ona preimućstva koja si imao ti“**

- „U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde. Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“***

- „Sutra nije toliko privlačno kao juče. Iz nekog razloga, prošlost ne zrači onom beskrajnom jednoličnošću kao budućnost. Zbog svog obilja, budućnost je propaganda.“****

- „Ja ne tragam za otkrovenjem bilo koje vrste, jer šta god da mi se kaže, obavezno je ograničeno onim što sam u stanju da čujem i razumem. Niti za znanjem iznad kog mi je, na određeni način, sve već poznato. Niti za prosvetljenjem, prema kom svesno ne mogu da težim. Niti za iskustvom, jer u krajnjem slučaju mogu biti svestan jedino onoga što se već nalazi u meni. Za čim onda tragam na kraju priče? (...) Za utehom, možda. Možda za utehom.“*****

* i ****- Josif Brodski – „Udovoljiti senci/Jedan, i nijedan“

** - F. Skot Ficdžerald – „Veliki Getsbi“

*** - Činua Ačebe – „Nigerija

***** - Alberto Mangel – „Biblioteka noću“

Somewhere Only we Know (39 pesama, #5)

Prvi klavirski akordi valjaju se i melju pred sobom epskom snagom poput talasa hladnog mora što udara o stene Ostrva – i povlače se pred naizgled slabašnim i nežnim vokalom Toma Čaplina. Upravo ovom pesmom – on će se prvi put prikazati svetu u punoj snazi – i taj sudar sila je prvi od mnogih koje „Somewhere Only We Know“ donosi.

Tom Čaplin je ovaj tekst svakako napisao sa manje od 25 godina, što nije nevažno – jer treba imati petlju te u tim godinama najpre zapisati a onda i otpevati stihove poput „ I'm getting old and I need something to rely on/.../I'm getting tired and I need somewhere to begin“ a da pritom ne zvučiš kao nekakav starmali padavičar ili prosto - kao potpuna budala. Valja imati dosta vere u sebe i sopstvene fantasične glasovne mogućnosti da bi stao pred mikrofon i i bez treme otpevao takav tekst – i taj sudar upravnih sila vremena koje se međusobno lome tokom čitave pesme je drugi koji ovu pesmu čini velikom.

Ovaj snimak Keane čini sjajnim i potpuno jednostavna postavka stvari: tu su samo klavir, bubanj, bas i vokal. Ta četiri instrumenta sasvim su dovoljna da unesu dovoljno tenzije, drame, snage ali i nežnosti kada je za nju trenutak – i upravo zbog te jednostavnosti se ova pesma čini još većom i iskrenijom: „Somewhere Only We Know“ ne zahteva gustu aranžmansku mrežu pratećih nivoa i zvrčki koje bi je učinile privlačnijom. Verujem, mada nemam dokaze, da se ova pesma može sasvim lepo pevati i samo uz klavir, u sopstvenoj sobi ili pred desetinama hiljada ljudi. Verujem i znam da je ovo jedna od pesama zbog koje žalim što moje muzičarske moći nisu toliko da mogu i sam da je odsviram.

No, sve ovo navedeno samo su prateći razlozi koji je stavljaju na spisak „39“, na kojem se možda i ne bi našla da je nisam previše puta slušao u nekoliko hladnih prolećnih dana u gradu za koji sam mislio da nam može pružiti utočište, u mnogim satima posvećenim hodanju po vetru ulicama, jer prosto nije imalo šta drugo da se radi jer su sve knjige već bile pročitane, malobrojni prijatelji zauzeti svojim poslovima a premalo para za sedenje po bistroima, hodanjem po ulicama za koje sam naslućivao da bi nam možda mogle postati utočištem; ne bi se ova pesma našla tu da nije obeležila poslednji pokušaj fizičkog bega iz grada u kojem sam rođen i u koji nismo otišli verovatno samo zato što nisam dovoljno jasno i glasno rekao da želimo da ostanemo, bez obzira na cenu, nisam dovoljno podigao glas: "... and I need somewhere to begin."

Bez obzira na rezultat, sve vreme sam znao da je stih „This could be the end of everything“ tačan, jer nakon tog zaludnog lutanja po ulicama grada čije stanovnike samo delimično razumeš i koje si već prihvatio kao moguće nove komšije – shvatiš da ti je zapravo nevažno gde si, već kako ti je. To je momenat u kojem sečeš pupčanu vrpcu sa mestom u kojim si odrastao i taj sudar je strašniji od svih gore navedenih.

Nakon svega, ostale su nam unutrašnje emigracije,

odlasci u krajolike koje samo mi znamo.