Želja da ukažu na lepotu njegove muzike, i ljubav prema Mitru Subotiću Subi nedavno su u Novom Sadu okupili putnike iz različitih delova sveta. Muzika, tekstovi, dokumenta, fotografije, audio-vizuelne instalacije, glasovi i sećanja - sve to su tokom sedam dana novembra 2022. sa posetiocima „SUBAsobe“ delili znalci i zaljubljenici u Subinu muziku iz Brazila, Nemačke, Engleske, Francuske, Holandije, Amerike i Srbije. Iako različitih generacija, kultura i jezika – okupljani su se savršeno razumeli, kao i za vreme muzičkih jam sessiona tokom kojih su re-kreirali ideju muzičke Pangee koju je Suba stvarao tokom života.
Ali, ko je taj čovek, ovde godinama zapostavljen, a čije ime je Bebel Žilberto izgovorila čim je stala pred publiku u Srbiji 2007. godine („I’m here, in the land of Subaaaa!“) i čiji se album „Sao Paulo Confessions“ našao u čuvenoj knjizi „1001 Albums You Must Hear Before You Die“?
Ko je Rex
Ilusivii?
Priču o njegovoj potrazi za muzikom možemo započeti na sledeći način. Mitar Subotić Suba je rođen 23. juna u Novom Sadu, dva meseca nakon što je jedan čovek po prvi put uspeo da uzleti, napusti Maticu Zemlju, obleti je, i vrati joj se u zagrljaj. Ta činjenica za ovu priču nije nevažna. Od te, 1961. godine stanovnici Zemlje počeli su drugačije da posmatraju i shvataju svoj jedini dom, ovu planetu.
Suba je odrastao u gradu i porodici koja je negovala ideje multikulturalnosti. Majka Ruža je bila novinarka i urednica, a Mitrov otac Radomir–Nenad Subotić radio je na TV Novi Sad kao scenarista, reditelj i autor više od 350 TV emisija posvećenih kulturama vanevropskih zemalja, te je i odlikovan za kulturne zasluge ordenom Vlade Brazila 1988. Možda je i to mladog Mitra dodatno usmerilo ka ideji da je muzika univerzalna sila, i da ona može nastajati uklapanjem komponenti koje su naizgled nespojive. U seminarskom radu koji je pisao 1983. citira ideju Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje” i poredi sličnosti kultura i muzika od Afrike do Japana, verujući u neophodnost međusobnog zbližavanja, “zato što imamo zajedničku sudbinu".
Početak Subine muzičke karijere otkriva nam još jednu važnu komponentu njegovog rada. Suba je od prvog dana nastupao kao muzički antiheroj, a u projektima na kojima je radio tokom života kao da se trudio da ne bude u prvom planu. Prve napravljene snimke ostavljao je na portirnici tadašnjeg Radija Novi Sad za Vitomira Simurdića, legendarnog urednika radio programa, ali bez otkrivanja svog imena.
Služio se čudnim pseudonimom: Rex Ilusivii. Taj pseudonim najčešće se prevodi kao “Kralj iluzija”, ali nam latinski koren te reči daje i drugo, zabavnije značenje - a to je “provokacija”. Provokacija postoji i u samom imenu, jer je ono napisano “gramatički netačno”.
Suba je od prvog snimka provocirao: naša srca, uši i naše poimanje muzike. Kompoziciju "Plazma" je kreirao usporavajući snimke frula indijanaca sa Amazona. Na snimku "Zla kob" kombinovao je pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, a u kompoziciji “Ptice” >> je u sve to umešao i sempl “proroka” iz filma “Žitije Brajanovo”.
Sačuvani snimci iz tog vremena otkrivaju Subinu stalnu spremnost na igru, izuzetnu duhovitost i potpunu okrenutost ka muzici koja je “živa”, neprekidno se menja.
Klasično muzički obrazovan, vanredno talentovan, naslušan najrazličitijih vrsta muzika i dokazano spretan u korišćenju studijske opreme za dobijanje neverovatnih zvučnih slika, Suba počinje da radi na svim kanalima. Istovremeno radeći muziku za pozorišne predstave i filmove, snima i sa Masimom Savićem, Igorom Popovićem iz benda Jakarta i Kostom Bunuševcem, između ostalih. Sa Marinom Perazić snima i danas čuvena “Plava jutra” >>, a sa Milanom Mladenovićem pank-fank obradu “Sex Machine” >> Džejmsa Brauna. Sa Milanom će tokom godina sarađivati još mnogo puta, a između njih dvojice će zauvek postojati duboka međusobna privrženost.
Iako neumoran u stvaranju muzike za novi svet, Suba tek 1987. godine objavljuje prvi i jedini vinil u tadašnjoj Jugoslaviji. Objavljen u skromnom tiražu od 500 primeraka, ovaj vinil je otkrio Subinu spremnost da uplovi u neočekivane eksperimente. Pored pesama na kojima gostuju Milan (“Nabor na postelji” >>, “Courage” >>) i Masimo (“Facedance”), drugu stranu vinila činila je samo jedna kompozicija – “Thank You, Mr. Rorscharh”, na kojoj je kombinovao čuvenu Satijevu klavirsku temu (svirala je Branka Parlić), ambijentalne zvuke okoline, i audio zapis govora Hadži-Mitketa iz “Koštane”. Sa distance od 35 godina - taj spoj i danas zvuči sveže i avangardno.
Suba je u tadašnjim (retkim) intervjuima tvrdio: “Ne pišem tekst na muziku, nego muziku na zvučni zapis situacije koja mi se dogodila (...) Želim da snimam, kao što i radim, potpuno različite stvari (...) Ne znam šta će biti, ali odlično će zvučati."
Uskoro će snimiti i "In the Mooncage" >> – muziku nastalu spojem elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana. Dugo smatrani za “izgubljene” ti snimci su konačno objavljeni pre nekoliko godina, a Subi su doneli UNESCO nagradu i omogućili da se prvi put zaputi u Pariz. Tamo radi i sa Goranom Vejvodom, umetnikom koji se već bio iselio iz Jugoslavije nakon nekoliko godina aktivnog učešća na našoj novotalasnoj sceni. Rešeni da kreiraju album ambijentalne muzike, Goran i Suba slažu slojeve zvuka preko snimaka ptica sa egzotičnih ostrva. Ova muzika je poslužila kao predložak za zvučno-prostornu instalaciju “The Dreambird” >> koja je postavljena u Novom Sadu 13. juna 1987. godine. Iako prvobitno nije bilo planirano da ovo delo bude objavljeno, Suba ga je nekoliko godina kasnije štampao u Brazilu u malom tiražu, zbog čega se o “Pticama” takođe dugo pričalo kao izgubljenom albumu.
Nakon saradnje sa Haustorom na albumu “Bolero”, Subino ime se pojavljuje i na omotima albuma La Strade, Oktobra 1864, Ekatarine Velike (“Samo par godina za nas”, “Dum dum”), kao i novosadske grupe Kalifornija. Fotografije i dostupna arhiva otkriva nam da u to vreme često nastupa sa Milanom pod imenom “Angel’s Breath” >>, a sačuvani “notni zapis” iz kataloga koji je najavljivao jedan od tih koncerata otkriva nam da njih dvojica ne stvaraju samo muziku-po-notama, već ostavljaju prostor za improvizacije koje ih vode do novih muzika i novih svetova.
Gringo Paulista, ili “naš stranac”
Kao mesto na kojem će se u potpunosti posvetiti toj ideji, Suba bira – Brazil.
"Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući", pričao je.
Povodom nedavno reizdatog albuma “The Dreambird” Goran Vejvoda piše: “Suba je imao potrebu da se udalji od svojih suvih evropskih intelektualnih okvira i duboko zaroni u druga mesta i otkrije i oslobodi svoj duh i telo. Njegova znatiželja je bila beskrajna, kao i njegova žeđ za umetnošću i znanjem. Kada je stigao u Brazil suočio sa neverovatnom razlikošću koju je ta muzička scena nudila i on je skočio u njene dubine i počeo da istražuje sve njene slojeve i kompleksnosti (...) Brazilski spoj različitih kultura postao je njegova mantra. Kako neko ko dolazi iz daleke Vojvodine, dospe u Brazil i tamo unapredi i osveži nešto što je svet uzimao zdravo za gotovo? Kako je on uspeo da udahne novu duhovnost i muzikalnost u širom sveta obožavani brazilski vajb? Razlog za to je što je Suba već na neki način bio pripremljen i bio proizvod te beskrajne mešavine u kojoj se našao (...) Mi smo bili migranti koji su tražili nešto što nismo imali ili što nam je nedostajalo, bežali smo od onoga što smo mislili da znamo i hrlili ka uzbudljivom, misterioznom i nepoznatom bivstvovanju.”
Prvi projekat na kojem je radio u Brazilu sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memoria mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan.
U intervjuu snimljenom za Radio Novi Sad 1990. godine on priča:
„Imam sreće, našao sam svoje mesto i dosta brzo sam se uklopio u tok muzičkog života koji se dešava u Brazilu. Imam fantastičnu saradnju sa jednim Buto teatrom. U Sao Paulu je najveća kolonija Japanaca van Japana. Taj buto je, za mene, nešto najbliže mojoj muzici - slike bez reči, sa kontrolom i koordinacijom pokreta. Imam svoje Nade Kokotović ponovo, imam svoje Milane Mladenoviće tamo. Uspeo sam da preselim čitav moj mali svet iz Novog Sada, Beograda, Pariza, uspeo sam da ga pronađem u Sao Paulu. Sa te strane sam vrlo srećan. Imam sa kim, imam za šta, imam publiku koja će to da gleda, ili da čuje. Izgleda da sam napravio pravu stvar što sam otišao, pošto je za moju glavu to najbolje mesto na kojem sam bio.“
U jednom od pisama roditeljima, a koje se moglo videti u “SUBA sobi” zapisao je: “Verovatno polako postajem brazilac.”
(O životu u Brazilu Suba je pričao 1992. i 1993. i za Radio Novi Sad >>)
Muzika četvrtog sveta
Muzički – Suba je to zaista postao. Njegovo ime će se naći na nekim od najboljih albuma brazilske scene devedesetih godina koje su objavljivali Marina Lima, Arnaldo Antunes, Edson Natale, Taciana Barros, Mestre Ambrosio... Bio je svuda.
U zimu 1993. godine u Brazil dolazi i Milan Mladenović. Žoao Paraiba kaže da je taj susret delovao “poput susreta dva brata koji se dugo nisu videli”. Zajedno počinju da stvaraju novu muziku, a delić atmosfere tih dana zabeležen je i u filmu “Praia do Ventu Eternu” >> koji je nedavno objavila Zadužbina Milana Mladenovića.
Rezultat tih sesija bio je album “Angel’s Breath” >> koji objedinjuje različite senzibilitete i iskustva, vanserijsko i kompleksno delo koje zaslužuje visoko mesto na listama muzika pevanih i na našem jeziku.
"Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta.”
Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" potvrđuje da je "radni naziv projekta bio ‘Pangea’, prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente". Sa distance od gotovo trideset godina je potpuno jasno - “Angel’s Breath” nije samo remek-delo, već i album koji nagoveštava kako bi se dalje razvijala muzika Milana Mladenovića, da je poživeo.
Sao Paulo Confessions
Iako i u drugoj polovini devedesetih prezauzet saradnjom sa različitim muzičarima – Suba u to vreme stvara još dva muzička remek-dela, od kojih je prvo album “Sao Paulo Confessions” >>
Na omotu tog albuma Suba priča: "Sao Paulo, Brazil (...) Stresan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan, a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista. Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."
O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions" piše se i danas, na nekoliko svetskih jezika. Muzičar i producent Beko Dranof tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je Suba najveći. BBC je u muzičkom TV serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih.
Na žalost, Suba nije dočekao inauguraciju, kao ni objavu drugog albuma koji ga je učinio svetski poznatim i priznatim. Drugog novembra 1999. godine u ranim jutarnjim satima njegov studio zahvata požar. Iako je već bio spasen iz vatre, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master trake albuma “Tanto Tempo” koji je snimao sa Bebel Žilberto. Nešto kasnije je umro u bolnici od posledica gušenja dimom.
Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi sutradan.
“Tanto Tempo” je objavljen 2000. godine, i postao najprodavaniji album jednog brazilskog umetnika van Brazila svih vremena.
A Noite Sem
Fim
U prvim godinama nakon Subine smrti o uspomeni na njega kao da su više brinuli njegovi prijatelji iz Brazila. Objavljen je album “Tributo” sa novim verzijama Subinih pesama, a zatim osnovan i “Suba Institut” u Sao Paulu.
U Srbiji je najpre tiho, a zatim sve glasnije - zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama “mama Sube” Ruže Subotić, Zoranja Janjetova (SUBOrca), Branke Parlić i Subinih prijatelja i poštovalaca - pokrenuta inicijativa za objavljivanje njegove velike muzičke zaostavštine kroz Suba Fondaciju >>. Offen Music iz Nemačke je zahvaljujući neverovatnom trudu Vladimira Ivkovića i šire grupe ljudi već objavio nekoliko naslova koji nam pomažu da taj čudesni kaleidoskop bude potpuniji.
Svojevremeno pokrenut EXIT stage koji je nosio njegovo ime više ne postoji, a Subino ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, te će se u njegovom rodnom gradu uskoro podići i spomenik o čijoj simbolici ne moramo pričati ovde.
Uprkos svemu - Subina muzika je već pronašla novu, mladu publiku, u čijim grudima ta muzika nastavlja da kuca. To se videlo i u “Suba sobi” koju su zajednički organizovali novoosnovana “Suba fondacija” i organizacija “Nove uši”, uz podršku Fondacije “NS 2022 – Evropska prestonica kulture”.
Na otvaranju ove multimedijalne instalacije bilo je i onih koji ne znaju mnoge detalje iz ove priče, ali koji su uveliko zaljubljeni u tu muziku.
To je bilo neminovno. Jer, Subinu muziku intiutivno osećaju svi oni koji su svesni da imamo zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god se rodili, gde god pobegli, i gde god pronašli mesto na kojem smo u sazvučju sa sobom, svetom i njegovim ritmom.
I ako nam se ponekad učini da takvog mesta na Planeti trenutno nema, ili ga više nikada neće biti - imamo te zvuke, i muzike koji će zauvek biti naša domovina.
“Suba: Novi Sad” (izabrani radovi iz osamdesetih, 2022, CD promo)
*
Dodatak:Snimak kompletnog programa i razgovora održanih u okviru "SUBAsobe" u martu 2023. godine u Beogradu dostupan je na ovom linku >>
*
(Tekst objavljen u magazinu Liceulice, decembar 2022 >>, tematski posvećenom izmeštenosti iz sopstvenog jezika i kulture. Fotografije: Suba Fondacija, Vladimir Radojičić, Prešlicavanje)
Sećanje je, na žalost ili na sreću, varljiv oslonac.
Slušao sam Ekatarinu Veliku uživo u rasponu od sedam godina mnogo puta, u različitim prostorima i različitim postavama benda.
Gledao sam ih
kako sviraju pred publikom koja je sve znala, kao i pred publikom koja
je pre ulaska na koncert vežbala reči ispisane hemijskom
olovkom na nadlakticama. Sećam se koncerata iz vremena kada je ovo bila zemlja za sve naše ljude,
kao i onih iz dana kada se ta zemlja krvavo i glasno raspadala.
Ali, čega se zaista sećam?
Nakon trideset godina u sećanju
pronalazim premalo konkretnih slika, ili zvukova.
Savršeno pamtim osećaj ushićenja, oduševljenje, radost horskog pevanja i
– najviše –neverovatnu energiju koja stiže do nas sa bine, bez obzira na vreme, okolnosti i prostor.
Zbog toga je ovo izdanje dragoceno.
Zvuk i energija EKV uživo uglavnom su bili neuhvatljivi za snimajuću
tehniku tog vremena.
Bend je tokom postojanja zvanično objavio samo jedan koncertni album („EKV
Live 1986“) – solidno svedočanstvo o zvuku grupe u tom trenutku, koji je imao
tehničkih manjkavosti („uloga publike je nešto inferiornija nego što ja
pamtim na njihovim koncertima“ zapisao je Petar Janjatović u vreme objavljivanja albuma, s pravom). Milan je u jednom intervjuu s kraja osamdesetih najavio objavu drugog live albuma
pod imenom „Prljavo“, na kojem je trebalo da se nađu snimci kojima je bend bio
zadovoljan. To se, na žalost, nije dogodilo.
Posthumno objavljeni „Live 1988“ dočarava zvuk benda u periodu
pre najveće slave i osvajanja velikih koncertnih prostora širom Jugoslavije,
dok snimak beogradskog koncerta iz 1993. (objavljen 2019. pod
nazivom „Iznad grada“) tek na trenutke razotkriva koliko je tu energije bilo. Na internetu su već godinama dostupni mnogi piratski/bootleg snimci koncerata
benda i unplugged nastupa Milana i Magi, ali oni ne pomažu u
razotkrivanju magije koja se nekada dešavala pred našim očima.
Na sreću i van svakog nadanja - sačuvan je i ovaj snimak. Zvuk je do punog sjaja remasterovao Dragiša Uskoković – Ćima, a sve je upravo objavila Zadužbina Milana Mladenovića>> u saradnji sa Universalom.
„EKV Unplugged Skopje 1992“ je snimak koncerta
održanog poslednjeg vikenda novembra 1992. godine tokom mini-turneje EKV po
Makedoniji. Odsviran u malom prostoru, pred stotinak ljudi, prenošen je uživo
na radio stanici Kanal 103. Ovo je ujedno i jedini unplugged
na kojem svira čitav bend, koji složno i sigurno prolazi i kroz neke od
najkompleksnijih pesama iz diskografije benda.
Ćima i Marko Milivojević su pre nekoliko dana u intervjuu na Radiju 202 otkrili da se bend nije pripremao za unplugged nastup, što utisak složne svirke čini još snažnijim a sačuvani snimak još dragocenijim.
Za one čija su kristalna sećanja pomućena vremenom, kao i za one koji
nikada nisu imali sreću da slušaju i gledaju EKV uživo ovo izdanje je dugo čekana,
vredna nagrada.
Milan, Magi, Ćima i Marko u pedesetak minuta otkrivaju nove forme voljenih pesama. („Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol", a pesma "Oči boje
meda“ je doživela drugačiji, sjajan aranžman.) Više prostora je posvećeno pesmama sa albuma „Dum dum“ koji publika i kritika nisu najbolje razumeli u trenutku kada
se pojavio, dva meseca nakon kratkog rata u Sloveniji i u danima početka opsade
Vukovara. („Ta ploča je napravljena sa idejom da bude protest, i ne da se
nekome dopadne, već da nekoga pokrene“ - tačno će primetiti Snežana
Golubović mnogo godina kasnije.)
Sa distance od trideset godina - čak i u ovakvim, ogoljenim verzijama - „Idemo“ i
„Zabranjujem“ zvuče resko, opominjuće i gorko, noseći teži usud od onog koji su imale
u jesen 1991. godine kada su se pojavile. Ako su tada imale zadatak da zovu na mir i neutrališu ratne pokliče – sada ih slušamo
kao pesme koje u tome nisu uspele, ali i kao poetska svedočanstva čoveka koji je među
prvima i malobrojnima podigao glas protiv rata.
„Dolce Vita“ - jedna od najkompleksnijih pesama iz kataloga EKV ne gubi ništa
od svoje težine u unplugged verziji, dok „Karavan“ zvuči čak i vedrije
nego u originalu. Pored ostalih pesama iz "Dum dum" faze („Siguran“, „Dolce Vita“, „Glad“) – tu
je i bonus kojeg nije bilo na šuštavim internet kopijama. Tom, poslednjom pesmom na ovom izdanju - „Ljudi iz gradova“ - dominira glas čoveka koji uživa u svirci sa svojim ljudima, a za sve
ljude. Tehnički izuzetan i čist, zanimljiv i zbog niza upadica (Margita) između
pesama koje dočaravaju atmosferu unutar benda - „EKV Unplugged Skopje 1992“ predstavlja vredan dokument, i radi kao sonični vremeplov.
Zato pusti da te zvuk nosi od zaborava.
Ne postoji bolji način da osetiš kako je bilo nekad, i kako je bilo tu.
Aristotel je tvrdio da je vreme „broj promena, u smislu pređašnjeg i potonjeg”, a da „vremenom” nazivamo merenje i prebrojavanje tih promena.
Vreme je potvrdilo da postoje stihovi, muzika i zvuci koji imaju moć da se menjaju i da s godinama dobijaju dodatni, novi smisao, ali da ne gube ništa od svoje prvobitne snage. To se dešava kada ih autor kuje vešto, beskompromisno i srčano.
Junak ove knjige pripadao je tom plemenitom autorskom soju, i rođen je na današnji dan, 1958. godine. Prvi put objavljena u ograničenom tiražu pre više od dvadeset godina, knjiga „Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića dugo je imala status nedostupnog svedočanstva, koje je putovalo od ruke do ruke i od srca do srca poštovalaca i obožavalaca. Ponovno objavljivanje knjige 2014. potvrdilo je njenu bezvremenost, kao i superiornost Žikićevog pristupa u odnosu na dela nekih drugih autora koji su takođe pisali o fenomenu EKV i životima članova ovog benda.
Lišena senzacionalizma i proizvoljnih tumačenja, knjiga „Mesto u mećavi” i dalje predstavlja jedan od retkih svetionika našeg rokenrol novinarstva. ️ Rasvetljava vreme, život i delo Milana Mladenovića – od njegovih dečačkih dana, preko furioznog perioda postojanja „Šarla akrobate”, sazrevanja „Katarine II” u EKV, pa sve do projekta „Angel’s Breath” i preranе smrti.
„Mesto u mećavi” je pažljivo složen kaleidoskop, sačinjen od stotina verodostojnih dokumentarnih delića koje Žikić uklapa u vredan i verodostojan portret.
Iako pisan kao „izveštaj”, uz blagu ali neophodnu novinarsku distancu, taj portret je istovremeno oslikan nežno, kako Milan i zaslužuje.
(Pisano za knjižaru "Beopolis" >>, objavljeno 21. septembra 2022)
"Nebojša, vaš najveći problem je osećaj da više nemate domovinu." -
R.B, psihoterapeut, 2017.
Verovatno se nikada nećemo složiti zašto se to dogodilo,
kao što se nećemo složiti ni kada je počelo. Da li znamo kada se završilo?
Kada je naša domovina prestala da postoji?
Onog utorka u oktobru 1988, kada se pojavila ideja bojkota robe iz Slovenije? Ili onog petka u avgustu 1990. kada su preprečili puteve balvanima? U subotu, 9. marta 1991. kada su na ulice Beograda izašli naši tenkovi?
Za prepoznavanje trenutka u kojem si ostao bez domovine neophodna je vremenska distanca.
Negde u ovo vreme, malo pre mraka pre tačno trideset godina, 25. juna 1991. neko je stigao iz grada i doviknuo nam: „Ode Slovenija!“
Neki veruju da je tada tek počelo.
Ima onih tvrde da se raspad Jugoslavije završio u nedelju, 17. februara 2008. godine.
Ipak, taj proces će trajati dokle god među živima ima onih koji su u toj državi bili srećni.
"Ne znam ništa o osamdesetim. Što vreme više prolazi, sve manje znam.
Bilo je to odvratno doba."
(Uroš Đurić, u knjizi)
Prolaskom vremena, osamdesete godine XX veka (ne)očekivano dobijaju sve više pozlate a od odsjaja nabacanog zlata postaje gotovo nemoguće gledati u tom pravcu.
Ideja o postojanju perioda života pod zastavom SFRJ koji je svakako bio bezbrižniji od onoga što smo proživeli posle i što živimo pod drugim zastavama prerasla je u mit o vremenu u kojem je sve bilo moguće, svi su slušali Šarla Akrobatu i niko nije svirao harmoniku, što je, naravno, budalaština.
Poređenja radi, prvi tiraž albuma Katarine II štampan je i prodat u 2-3 hiljade primeraka, a Slavuj iz Mrčajevaca je ušao u milion domova albumom na kojem je bila "Pozdravi je, pozdravi". Tiraži prvih albuma Discipline Kičme, jedinog albuma Šarla Akrobate te novosadske Lune takođe nisu mogli da se porede sa nekim drugim naslovima. U redu, tačno je, u Jugoslaviji se jedan Bouvijev album zaista prodao u većem tiražu nego u tada duplo većoj Italiji, ali to nije dovoljan razlog za mitologizaciju.
Brojevi su tu da bi razvejali taj mit da su "narodnjaci pobedili nakon Milanove smrti" (pročitao na jednom portalu pre nekoliko dana), ali sve što navodim nije negiranje postojanja neverovatno progresivne, razbarušene muzičke, odnosno umetničke scene u Beogradu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Neke od junaka te scene ponovo ćete sresti na stranicama "Deca srebne emulzije", foto-monografije Zorana Vujovića - Vuje.
Zoran Vujović i njegov aparat bili su svedocima mnogih događaja iz mitološke epohe. Knjiga je prebogata scenama sa 'Akademije' ('Rupe', klub FLU u Rajićevoj), SKCa, 'Laguma', podzemnog prolaza kod 'Manijaka', ulica Beograda i ljudi koji su nekada činili da grad ključa: Đile, Fleka, Pera Ložač, Velja Pavlović, Đole Trip, Džoni Racković, Brejkersi, Dragan Lubarda, Tanja Haj, Milan, Margita, Kiza Radović, sada već zaboravljene devojke i frajeri iz klubova, osmehuju se sa stranica, fiksirani u vremenu, mladi, srećni, bezobraznih pogleda uperenih ka objektivu.
Vuja se u priči koju je je podelio sa novinarom-priređivačem Petrom Jončićem ne fokusira isključivo na 'glavne zvezde' kraja sedamdesetih, osamdesetih i početka devedesetih tj. ne bavi se samo onima koji su bili na bini, već - na sreću - posvećuje divnu pažnju neverovatnoj galeriji likova koji su bili deo te priče a koje su život ili karijere tokom vremena odveli na razne strane.
Zapravo, Vuja sve vreme priča o fotografiji - kako se eksperimentisalo, probalo, fotografisalo, stvaralo, izlagalo, dok o junakinjama i junacima tih fotografija priča uglavnom sa puno ljubavi i poštovanja, bez otkrivanja onoga šta se dešavalo dok je poklopac bio na objektivu ("fotograf ne treba da bude drukara", kaže).
Ono što dodatno rasvetljava duh vremena i daje jasniji kontekst i vrednost njegovim fotografijama su kratki iskazi tadašnje 'dece'. Redovi koje su za potrebe knjige ispisali Cane, Đile Marković, Milorad Milinković - Debeli, Olivera Miloš Todorović, Petar Ilić Ćirilo, Milena Marković i drugi podjednako su dirljivi, potresni, gorki i divni poput gledanja tih fotografija.
Milorad Milinković piše:
"Volim (...) to što na
Akademiji nije bilo ničega osim piva. Ne volim, to što na Akademiji nije bilo ničega osim piva. Volim, sećanja na neke izuzetne ljude, Fleku na primer. Volim akcije po gradu, svirke na sumanutim mestima, jam sessione na otvaranjima izložbi, sebe ponosnog što sam u jednoj takvoj prilici jammovao sa VD-om (...) Volim paradokse tog vremena, volim što su svi čitali Harmsa i voleli Satija. Bar se tako činilo. Volim što se tako činilo. Volim što se ceo život pretvarao u umetnost. Barem meni. Ne volim, što sam se iz tog sna probudio, što sam odrastao i što nisam više toliko naivan. Ne volim što sam u realnom svetu naišao samo na kič, sveobuhvatni kič, kič u odnosima između ljudi. Ne volim što sam morao da se suočim sa odgovornošću. Ne volim, al’ šta ću mu. Ne volim kolor-fotografije iz tog doba. Ne znam zbog čega.
Volim, crno-bele fotografije tog doba. Pogotovo kad su na njima prava mesta u pravo vreme. Pogotovo kad su one umetnost, ona umetnost koju nam se činilo da živimo. Volim što imamo priliku da je živimo ponovo."
Cane:
"Gledam fotografije. Foto-arheologija. Skeleti mladosti, crno-beli prikazi života i smrti. Svoju prošlost da li možemo da razumemo, da li možemo da istrpimo? Na njima su likovi mnogih mladih nekad živih, a sad već u debeloj hladovini uspomena. Uvek je (Vuja) osećao gde i kada treba da bude prisutan da uhvati trenutak odigravanja stvaranja. Većina fotografija su iz SKC-a i s Akademije, gde smo proveli svoju mladost misleći ko zna šta. Nismo ništa znali, a hteli smo sve. Jedino što smo imali da ponudimo bio je naš sopstveni život. Fajront je bio grozan, otrežnjenje je mnoge ubilo. U ovoj monografiji ima fotografija neprevaziđenih po svom skladu s vremenom iz kog su izvađene i ponuđene besmrtnosti. Na primer, Đole Trip crevom zaliva betonsku baštu SKC-a. Kakva slika..." Velja Pavlović:
"Osim žurki, Vujke je strasno bio zainteresovan za ličnosti koje tada stupaju na društvenu scenu, a SKC ih je bio prepun – od lažnih mesija do budućih ambasadora. Ali deo Vujketovog prefinjenog ukusa i šarma bio je da zaobiđe smarače i uvek bude u društvu zanimljivih ljudi. Kad vas je fotografisao, priliku ste doživljavali kao čast, kompliment i par prijatnih trenutaka koje ćete provesti u neprekidnom ćaskanju s njim, što se na mnogim fotografijama lepo vidi, pa gledalac fotke ima utisak da razgovara ili komunicira s onim koga je Vujke ko zna kad slikao. Na taj način on se, krenuvši od life fotografije Anri Kartije-Bresona, koja je zaleđeni trenutak u životu, približavao svom drugom uzoru, Endiju Vorholu, čija fotka je i svojevrstan komentar na taj „zaleđeni“ momenat. Trebalo je da prođu decenije da ove fotke izvučene iz jednog prošlog tehnološkog doba danas postanu tako interesantne i lepe, dragocena uspomena učesnicima, još više vrstan materijal istraživačima istorije javnog i privatnog života Beograda u jednom prelomnom vremenu."
* U vremenu u kojem je sve teže sačuvati jasno sećanje na bolju prošlost i "eldorado našeg života" (Branko Rosić), ove fotografije izoštravaju pogled i pružaju autentičnu sliku zlatnog doba. Zato je dobro imati "Decu srebrne emulzije" na polici i listati s vremena na vreme.
Tako se priprema podloga za neko novo normalno vreme koje će doći. Jer velike stvari, kao ni ono što se događalo osamdesetih po Beogradu, nisu nikle samo od sebe.
(Ursula Le Gvin, "Leva ruka tame", poglavlje "Mesto u mećavi")
Iako na prvi pogled (ili čitanje) možda ne izgleda tako - lista relevantnih knjiga koje su definisale, zabeležile ili tumačile važne trenutke istorije muzike i pop-kulture objavljenih na našem jeziku je tužno nevelika, što knjige koje se na toj listi nalaze čini i istorijski i emotivno dragocenijim ali i skupocenijim na berzi, ukoliko ih uopšte ima.
Željnima priča iz prve ruke ili dodira zeitgeista već godinama su nedostupne knjige poput "Kako je bio rokenrol" Branka Vukojevića, Lukovićeva "Bolja prošlost", kao i "Rokopisi" Pece Popovića objavljeni pre svega nekoliko godina, dok su "Zaobilazne strategije" Brajena Ina ili "Svetla u podrumu duše" - prevodi pesama Joy Division/Iana Kertisa već prešle na teritoriju mitova o nekada objavljivanim važnim naslovima. Konačno - jedna od njih nestala je sa liste rariteta i vratila se na police knjižara: "Mesto u mećavi" Aleksandra Žikića, svojevremeno objavljena u izdanju Matice Srpske (u prijatnoj prepisci autor prepostavlja da je to izdanje objavljeno u 2000 primeraka) - i koja je u svega nekoliko nedelja dobila je i drugo i treće izdanje, čime je najpotpunija biografska knjiga o Milanu Mladenoviću ponovo dostupna zainteresovanima za priču o Milanu, i to ispričanu od strane svedoka koji podnosi izveštaj bez kalkulisanja:
„Podneću izveštaj kao da pričam priču, zato
što su me na matičnom svetu naučili, dok sam
još bio dete, da istina predstavlja stvar mašte.”
(Ursula Le Gvin: "Leva ruka tame",
citatirana na početku knjige "Mesto u mećavi")
"Mesto u mećavi" je čudesan kaleidoskop sačinjen od stotina brižljivo sakupljenih, verodostojnih dokumentarnih delića koje Žikić urednički precizno, hladne glave (nikako "hladno" ili "hladnokrvno" - nasuprot!) uklapa u celinu, prateći Milanov život od vremena Limunovog drveta preko Šarla Akrobate kojem je posvećen najveći prostor u odnosu na to koliko je postojao; Katarine II i Ekatarine Velike, sve do odlaska u Brazil i stvaranja Angel's Breath albuma te poslednjih dana života.
Prateći Milanove putanje Žikić ne skriva ni one već pomalo zaboravljenedelove: negativne kritike koje su Ekatarinu Veliku pratile tokom karijere, tiraže benda čak i u vreme najveće slave, a koji su bili višestruko manji od tiraža nekih drugih zvezda Jugoslavije a koji razbijaju nepotreban mit o opštoj popularnosti onoga što je bend radio.
Ponosni vlasnici prvog izdanja knjige (ja sam zahvaljujući "Lemijevoj knjižari" :) >> ) će u novom pronaći dva novija Žikićeva teksta, pisana povodom desetogodišnjice Milanove smrti kao drugačiji, to jest noviji foto-materijal u odnosu na prvo izdanje iz 1999. (Tu je i jedna tužna promena u odnosu na prvo izdanje: uvodni tekst autora, u kojem je svojevremeno knjigu posvetio onima koji su otišli do tada ("pored Milana, Mesto u mećavi posvećeno i Branku Kuštrinu, Ivici Vdoviću, Goranu Čavajdi, Nenadu Novakoviću, Dušanu Gerziću, Bojanu Pečaru"), sada je taj pasus produžen za imena Dušana Dejanovića, Branka Vukojevića, Mitra Subotića i Margitu Stefanović. "Nadam se - nikome više, za još mnogo godina za nas.") No, ta činjenica da autor gotovo ništa nije menjao u strukturi, narativu i pristupu između dva izdanja najbolje podcrtava važnost i validnost njegovog pristupa priči i Milanovom životu: iako je pisana i objavljena svega pet godina nakon Milanove smrti - "Mesto u mećavi" i danas, dvadeset godina posle svega funkcioniše - besprekorno. Ova knjiga je pouzdan putokaz i izveštaj o putanjama i životu čoveka čija je karijera i dalje jedan od retkih blistavih primera doslednosti i upornosti i koji ovakvu knjigu potpuno zaslužuje. Štaviše - ova knjiga je temelj za dalja istraživanja, pisanja i promišljanja o onome što je poručivao i delao - a čime se nove generacije već i bave u diplomskim radovima, kao i oslonac za razumevanje knjiga koje se kroz lični doživljaj ili sećanja osvrću na godine prošle, više ili manje mirno. Činjenica da je ova knjiga - pravi uzor-za-žanr - u kratkom vremenu dobila i treće izdanje - ohrabruje.
Ova pesma je odavno zaslužila ekranizaciju. Uskoro će biti trideset godina od kako je snimljena.
Klip je nastao zahvaljujući ::kogonada projektu >>, koji je nedavno objavio fantastičan video posvećen tretmanu ruku u filmovima Roberta Bresona (hvala Mariji na tom otkriću). Od delića tog videa nastale su ove "Ruke". .
Kristal je odavno polomljen. Ipak, te staklene iskre pod našim nogama i dalje svetlucaju. I bacaju svetlo daleko.
Negde, u nekom podrumu neke televizijske redakcije, na nečijem tavanu ili sanduku punom sećanja na davno vreme, u nekoj kutiji ili traci kompletna originalna verzija ovog spota sigurno postoji.
Dok original ne izroni iz skrivene arhive, postavljam snimak u ovom obliku, sklopljen od fragmenta koji je bio dostupan na mreži (uz zvuk snimljen u Kulušiću 1986), povezan iznova poput dragocene vaze čije sve deliće nemam, ali mi je važna i želim da je imam pred očima. Ovako umontiran klip možda će nekoga podsetiti da posegne za arhivom i učini original dostupnim. Mene će podsećati na to da negde u nekom mraku ostali delići kristala svetlucaju i dalje, i da za njima valja i dalje tragati.
I dalje ne znam zašto je iz pesme "Geto" izostavljen red teksta koji je zabeležen na omotnici albuma Katarine II i koji kaže: "Rođen sam u getu/ Tako nešto zadaje strah."
Sa omotnice albuma "Katarina II"
U knjizi "Mesto u mećavi" Aleksandar Žikić citira Petra Janjatovića: "Sećam se pesme "Geto". Bili smo u njegovoj sobi na Novom Beogradu, to je ona klasična dečija soba, uska, sa samo jednim prozorom na zidu i onda me je on pozvao da pogledam kroz taj prozor i rekao: evo, to što vidiš kad pogledaš dole odavde, to je opisano u pesmi "Geto". To je geto, taj Novi Beograd." .
Fotografija iz devedesetih.
No, taj red o strahu koji Milan nije otpevao , ...balkon, zid sa divljim ružama, Atlas... Grci, mit i legenda" i stih "plava bluza i kifla pred čas" koristim kao putokaze i ka drugim značenjima geta. Pričajući na temu geta u jednom od poslednjih intervjua, deset godina nakon objavljivanja te pesme, Milan priča: "Sredina u kojoj živiš može jako da utiče na tebe, može da ti ostavi razne povrede (...) Svako ružno lice koje sretneš u životu ostavi trag na tebi, a da ne govorimo o stanu u kome živiš, betonu kojim si okružen, tako da mislim da golemi procenat invalidnosti potiče baš iz toga što ljudi žive baš u jednom nehumanom okruženju, trivijalnom arhitektonski , ali i ljudski, što je mnogo važnije. Da ne govorimo o raznim oblicima zaglupljivanja od strane medija i od strane ustanova koje ljudi moraju da posećuju ne bi li nekako prošli kroz život, ne bi li nešto saznali o tome kako da upotrebe sebe i svoje talente da bi uopšte mogli za dođu do novca sa kojim bi preživeli, nahranili novu decu koja bi opet živela u getima, i tako dalje...
Iz geta je sve sumorno, sve je strašno." (Intervju je dostupan ovde >>, ali nije "poslednji", kakvim ga predstavljaju.)
* * * Za "Geto" nikada nije napravljen zvanični video. Dok magla češlja pramen na ulici, uz snimak sa albuma Katarina II ređam kadrove iz jednog filma Dušana Makavejeva, o kraju epohe i ideje plave bluze i kifle pred čas. Za rođene tačno u čas da vide.
Trajala je ta potraga nekoliko meseci - po forumima, blogovima, serverima sumnjivog odnosa prema autorskim pravima i sajtovima koji se bave prodajom knjiga - "Mesto u mećavi", knjiga Aleksandra Žikića objavljena 1999, priča o životu Milana Mladenovića, za koju sam bio siguran da će se tokom naše selidbe pojaviti iz nekog ćoška ili neotvorene kutije. Rezultat potrage: razočaranje i neverica.
Potragu sam zatim objavio i na Twitteru - i jedini rezultat je bilo nekoliko solidarnih retvita. Jedan čovek ima primerak! Ali, živi u Australiji i mogao bi da je skenira ovih meseci. Konačno, podelio sam muku i na prešlicavanje stranici na FB.
* * *
Ovog prepodneva, na mom stolu osvanuo je veliki žuti koverat, poslat iz "Lemijeve knjižare" za koju znam da je u Novom Sadu.
U koverti je, neočekivano, bilo "Mesto u mećavi" i vizit karta knjižare, "Lemijeve".
Ali, Milenko i ja se čak i ne poznajemo! Od pre godinu-dve se "pratimo" na FB, razmenimo po komentar, pozajmimo jedan od drugog ono što smatramo vrednim deljenja sa drugima.
U knjižari nikada nisam bio. Sada sam, pak, sasvim siguran da je "Lemijeva knjižara" moje omiljeno mesto u Novom Sadu. Puškinova 40. Svakako ih posetite. Ukoliko su ovo imali na policama, ko zna kakve se još blaga tamo kriju! Više o knjižari i univerzumu koji se krije iza njenih vrata dostupno je -ovde >> * * *
Iako se svakodnevnica trudi već godinama da me ubedi u suprotno - dobri ljudi su i dalje tu. Samo se nismo još uvek upoznali.
A dobra dela poput ovog šire lice u osmeh i "bacaju svetlo daleko", kako bi rekao Milan.
Hvala, od srca!
U jednom od pasusa posvećenim nestanku Aleksandrijske biblioteke Karl Sagan u "Kosmosu" zapisuje i ovo:
"Gubitak je nemerljiv. U nekim slučajevima - mi raspolažemo samo naslovima dela koja su uništena. U većini slučajeva - nepoznati su nam i naslovi i autori. Znamo, na primer, da je od sto dvadeset i tri dela koja je Sofokle napisao do nas stiglo - sedam. Jedan od tih sedam je "Edip". Slično je sa delima Eshila i Euripida. To je tako malo! Slično bi bilo da su nam od svih dela koje je napisao Vilijem Šekspir - dostupni samo "Koriolan" i "Zimska bajka", ali da znamo da je pisao i neke druge komade, koji su nam nepoznati ali su, izgleda, bili cenjeni u svoje vreme. Ti komadi zvali su se "Hamlet", "Magbet", "Julije Cezar", "Kralj Lir", "Romeo i Julija".
Pišući prvi od tekstova u vreme kada smo pokretali prvu verziju "Tantos Desejos" >> sajt posvećen radovima Mitra Subotića Sube, zapisao sam da je za mene požar koji je zahvatio njegov studio 2. novembra 1999 sličan onima koji su sravnili Aleksandrijsku biblioteku. S obzirom na Subinu dokazanu hiperaktivnost i neverovatan broj snimaka koji je izašao iz tog studija u Sao Paulu, zauvek će ostati tajna koliko je veličanstvenih audio zapisa stradalo te noći: neki za koje znamo da su postojali, a niko ne zna koliko onih koji su bili u fazi nastanka, ili već pripremljeni za objavljivanje.
Onom delu materijala i muzike koje je Suba radio u tadašnjoj Jugoslaviji nije, izgleda, potreban požar da bi postao zaboravljen i da bi otišaoufade-out: gotovo petnaest godina nakon njegove smrti i tačno trideset od kako je počeo da se oglašava snimcima koje je objavljivao pod pseudonimom Rex Ilusivii - broj dostupnih snimaka je žalosno mali: na zvaničnim izdanjima i u prodavnicama ne može se, zapravo, pronaći nijedan.
Zoran Janjetov - "Ko je Rex Ilusivii"?, 1983.
Zato je moje iznenađenje otkrivanjem video snimka "In the Moon Cage", očigledno emitovanom na RTV NS a postavljen YouTube još veće. Snimak se pojavio niotkuda, sa neke trake i postavljen je na Mrežu pre svega nekoliko dana.
O projektu "In The Moon Cage" se ponešto i zna, ali je do sada bilo malo prilika da se ti snimci i čuju.
Petar Janjatović spominje "In the Mooncage" u Enciklopediji Yu Rocka" kao delo koje je Suba radio koristeći balkanske uspavanke kao polazište, te da je za taj rad dobio UNESCO nagradu, što je mu je omogućilo prvi odlazak u inostranstvo, što je, zapravo, trajno trasiralo njegovu karijeru, najpre radom u Parizu a zatim i trajnim odlaskom u Brazil.
Do petnaestak minuta audio zapisa istog projekta došao sam gotovo slučajno pre nekoliko meseci: neko je pronašao presnimak sa kasete na kojoj je bio snimak sa radija, iz devedesetih i postavio ga, takođe na YT. To mi je bilo sasvim dovoljno da se ponovo ponadam da će se, jednom, pojaviti i ostatak.
A zatim je došao i ovaj video snimak koji otkriva Subu i Milana kako spajaju naš folklor sa elektronikom, stvarajući muziku na istim principima na kojima je nastao "My Life in The Bush of Ghosts" Briana Ena i Davida Byrnea, neverovatan spoj: "Zeleni se detelina trava..."
Ovaj video zapis, ipak, otkriva još nešto.
Sada je konačno jasan trag koji je Milan Mladenović, sigurno sasvim namerno ostavio na kraju snimka "Ne" Ekatarine Velike (album "Neko nas posmatra", 1993).
Na kraju te gorke pesme odmotava se desetak sekundi upravo ovog snimka - "In the Mooncage" - unatrag puštena dečija uspavanka sa Balkana - i sve to pred početak pesme "Zajedno", u kojoj Milan na listi onih koji mu nedostaju doziva i Subu ("Ivan i Bojan/Mitar, Saša, Orhan...")
Čudesan zvučni most između dve dekade, dva kontinenta i dva prijatelja, koji će se ubrzo nakon objavljivanja "Neko nas posmatra" ponovo sastati u Brazilu i početi da rade na poslednjim snimcima njihovog zajedničkog projekta, "Angel's Breath" >>.
Dodatno - to što se sempl sa "In the Moon Cage" našao na kraju snimka "Ne" podgreva maštariju da je negde, na nekoj master traci kompletan album inspirisan uspavankama sa Balkana i dalje sačuvan - i da će se jednom, ipak, naći i kraj mojih ušiju. (Ovaj snimak ujedno predstavlja sponu ka projektu Memoria Mundi, na kojem su Suba i Joao Parahyba radili u Brazilu, o kojem mi je Žoao pisao u ovom intervjuu >>)
Svega dvadesetak godina nakon nastanka ovih snimaka, preturam po ostacima i ponekad nejasnim audio snimcima, rekonstruišući dve muzičke karijere čiji su delovi na granici iščezavanja, kao po zgarištu biblioteke.
Uskoro će biti petnaest godina od Subine i dvadeset godina od Milanove smrti. Možda neko-odnekud-nekako kompletira sve te izgubljene trake i objavi ih formatu dostojnom njihove vrednosti.
Možda nije sve nestalo u vatri i zaboravu.
Danijel Dž. Borstin u "Svetu otkrića" otkriva da je istorijski gledano poslednji osumnjičeni za paljevinu Aleksandrijske biblioteke - osvajač Amr Ibn al As (ušao u Aleksandriju 642 n.e.) zapravo - nevin, to jest da nije poslušao naredbu Kalifa Omara da ima za zadatak da biblioteku dokrajči.
Audio trake možda ipak ne gore.
UPDATE:
Dve i po godine nakon pisanja ovog teksta, "In The Moon Cage" je objavljen na vinilu!
Snippets sa albuma koji će 23. juna, na Subin rođendan biti predstavljen u Novom Sadu dostupni su na ovom linku >>
"Ne osećam grižu savesti, ništa protiv svoje savesti nisam uradio.
Pesma koja zatvara ploču, je o tome da, ako sve propadne, ukoliko se sve naopako desi ili se već dešava, čovek može da kaže miran sam jer se nisam ogrešio o sebe, o svoje standarde"..
"Za kraj bih rekao da mi nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine." (1992.) .
* * * . "Imam utisak da se Milan samo okrenuo da se odmori... i znam... istog trenutka se negde ponovo rodio..." (Zoran Kostić Cane)
. Rođeni 05. novembra 1994. danas postaju punoletni. .. .
