Milan Mladenović, ZNANI JUNAK

(Za magazin Lice ulice, decembar 2023.)

Promena naziva ulica jedna je od omiljenih zabava lokalnih samouprava na prostorima bivše Jugoslavije. Zahvaljujući tome možemo bolje razumeti kojih se i kakvih sve to nazora aktuelne vlasti pridržavaju, kao i da nas revizionizam čeka, doslovce, iza ugla.

Ipak, ukoliko se zagledamo u mape gradova na teritoriji nekadašnje zajedničke države, primetićemo jednu neočekivanu anomaliju. Na novijim mapama pojavljuje se ime čoveka koji je za života bio opozicija velikoj većini imena na novoizrađenim uličnim tablama. U poslednjih desetak godina svoju ulicu, prolaz ili plato u Podgorici, Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu dobio je Milan Mladenović, muzičar i nekadašnji vođa benda Ekatarina Velika. Dobri duhovi Kraljeva okupljeni oko „Lokalnog fronta“ postavili su pre nekoliko godina tablu >> na „prolaz Znanog junaka Milana Mladenovića“, Sarajevo ga je nedavno proglasilo počasnim građaninom, a u budućnosti će jedan toponim poneti njegovo ime i u Makarskoj. Da, neke od tih ulica jesu tek „parče asfalta“, kažu pomalo razočarani poštovaoci Milana u Zagrebu, ili kratke, slepe uličice poput one u Podgorici. Ipak, Milan je u mapama.

Zašto jedan rokenrol muzičar trideset godina nakon smrti dobija tu počast?

Priča o Milanu Mladenoviću nije samo ona o muzičaru koji je na teritoriji Jugoslavije odsvirao više od dvesta koncerata pred ukupno 150.000 ljudi. Ti brojevi su za poštovanje, ali nisu dovoljni za dobijanje ulice.

Ovo je priča o čoveku kojeg danas prepoznajemo kao simbol doslednosti i neodustajanja. O čoveku koji se nije kolebao da podigne glas u vreme kada su mnogi zaćutali, i koji se glasom, gitarom i rečima borio protiv zla, čak i kada je bio sam na ulici.

I koliko njegova muzika i danas menja hemiju u našim glavama toliko bi priča o njemu trebalo da nas podseća na značenja reči doslednost i ljubav.

ZAGREB – SARAJEVO – MAKARSKA – BEOGRAD
ILI „KUDA VODE OVI TRAGOVI“

Na Milanovo delo i stavove svakako su uticali njegovo poreklo i gradovi u kojima je odrastao. Rođen u Zagrebu 21. septembra 1958, iz ljubavi Makarke Danice Puharić i Kruševljanina Spase Mladenovića, oficira JNA, Milan gotovo da nije pamtio grad najranijeg detinjstva, ali će sa zagrebačkom publikom imati poseban odnos tokom kari­jere. Kada je imao šest godina, porodica se zbog Spasine prekomande seli u Sarajevo. Soliter od dvanaest spratova u kojem su Mladenovići živeli i danas stoji kraj Miljacke, ali s novom uličnom tablom. Ime Đura Salaja ispod broja trideset nakon rata odmenilo je ime Kemala Kapetanovića.

Razgovori s Milanovim drugarima iz vremena odrastanja u Sarajevu otkrivaju grad od blata i snega u kojem su ulične tuče bile ispit za dečaštvo, ali i dečaka s naoča­rima debelih stakala koji se nije povlačio pred jačima od sebe. U to vreme je, pričaju njegovi stariji rođaci, počeo da stvara svoj svet – otkrivajući Bitlse, Korni grupu >>, svira­nje gitare i pisanje pesama. O odrastanju u Sarajevu najčešće neće želeti da priča u budućim intervjuima, ili će govoriti uz dosta gorčine, a njegovo mesto sreće biće Makarska, u kojoj će provoditi leta sve do početka devedesetih.

Zahvaljujući novoj Spasinoj prekomandi taj isti dečak, koji već ima trag pod desnom miškom od gitare i prve dve objavljene pesme u zborniku „Vijetnam u srcima mladih“, doći će 1970. godine u Beograd. Mladenovići će živeti najpre na Topčideru, a zatim na Konjarniku, da bi se polovinom sedamdesetih konačno našli u svom stanu, na petnaestom spratu impresivnog i monstruoznog solitera, u to vreme okruženog nepreglednim peščarama Novog Beograda u izgradnji i betonskim zgradama.

U toj sobi će tokom narednih godina nastati neke od najpoznatijih pesama jugoslovenskog rokenrola. Možemo ga zamisliti kako sedi na kraj prozora svoje sobe, i gleda pejzaž: „Toplana se ne vidi s mog prozora, već samo dim koji kulja iz nje. Ali zato ja uživam gledajući brodogradilište.“

„MI PRAVIMO PUT“

O muzici koju je Milan stvarao sa Limunovim drvetom, Šarlom Akrobatom, Katarinom II/ Ekatarinom Velikom, Subom i drugim muzičarima s kojima je sarađivao priča­ćemo detaljnije na drugom mestu i drugom prilikom.

Kada preslušavate muziku koju je stvarao, i ukoliko to činite skladno, i po redu, znajte da pratite putanju muzičara kojeg su vodile beskrajna radoznalost, upornost, hrabrost, kao i prilična nezainteresovanost za očekivanja publike, ili kritike. Ako pričamo o hrabrosti, poslušajte ponovo prvi i jedini album Šarla Akrobate, koji je osnovao zajedno s Dušanom Kojićem Kojom i Ivicom Vdovićem Vdom, „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...“, na kojem su ova trojica dvadesetogodišnjaka uradila sve što se ne radi, rušeći tabue oblikovanja pesama, ali i njihovog snimanja. Bila je potrebna hrabrost da bi se napisale pesme poput „Ljubavne priče“ >> (da, to je onaj Milanov tekst o pranju automobila zastava 101, to jest stojadina, krpicom i deterdžentom, u nedeljno jutro), ali bila je potrebna i ozbiljna posvećenost da se nakon takvog benda, oboža­vanog od kritike, posvetite oblikovanju novog, drugačijeg benda s novim ljudima (Katarina II), i da ne odustanete od svega iako gotovo tri godine ne možete na snimite nov materijal. Posvećenost je bila gorivo koje je sačuvalo bend tokom godina sviranja u malim prostorima i pred malobrojnom publikom – uprkos sjajnim pesmama – i gorivo koje je Milana, Magi i Bojana konačno dovela do prvog rasprodatog koncerta u Hali Pionir 1987, na kojem pet hiljada ljudi sa dignutim čašama više nisu samo stih iz pesme, već i stvaran svet oko njih.

U vreme prvih većih uspeha Ekatarine Velike (koji su bili ograničenog dometa u odnosu na popularnost nekih drugih bendova) Milan je u intervjuima govorio o tome da se bend nikada nije prilagođavao ukusima publike, niti odustajao od postavljenih principa, već da su tokom godina sviranja „navikavali publiku na sebe“.

Da se vratimo na hrabrost. Dve godine nakon što su objavili najprodavaniji album karijere („Samo par godina za nas“, čiju su naslovnu pesmu 2006. godine slušaoci nekadašnjeg B92 izabrali za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena), konačno dosegli slavu i dobili tretman dostojan velikog rokenrol benda, EKV je napravio dotad najradikalniji zaokret. Objavili su „Dum dum“, takozvani najmračniji album karijere, na kojem je Milan, kao autor svih tekstova, proročki pevao o užasima ratova koji nam predstoje („Idemo“, „Zabranjujem“, „Dolce Vita“...). Na pitanje novinarke zašto objavljuju tako težak album, pun opominjućih pesama i drugačije atmosfere, Milan odgovara: „Nova ploča je jako mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili četrdeset odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.”

Koliko još takvih umetnika s prostora bivše Jugoslavije znamo?



„U PROŠLIM DANIMA OSVOJILI SMO PONOS“

Reč po reč, dolazimo do godina u kojima su Milanov aktivizam i društveni angažman zaslužili poštovanje koje, očigledno, traje i danas.

Zanimljivo je čitati njegove intervjue iz osamdesetih godina, koji otkrivaju umetnika potpuno posvećenog muzici koju Ekatarina Velika stvara, značenjima te muzike, i uslovima u kojima ta muzika nastaje; umetnika koji uživa da razgovara o književnosti (obožavao je Harmsa, Ursulu Legvin, Kortasara, Nemanju Mitrovića...) ili tuđoj muzici koja ga oduševljava. Na pitanja novinara o stanju u društvu i Jugoslaviji u periodu izlaska albuma „Ljubav“ koji je bend učinio opštepoznatim, dobijaćemo odgovore da je to pitanje za političare, a ne umetnike.

I dok su krajem osamdesetih mnogi muzičari počeli da koriste svoju poznatost za dodatno raspirivanje rastućih nacionalizama širom tadašnje Jugoslavije, Milan se našao među malo­brojnima koji su ukazivali kuda će nas to odvesti. „Kada vidim šta se događa, osećam da nam predstoji kolektivna orgija (...) Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta! A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama, narodu. Šta bismo mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam“, izjavljivaće u intervjuima 1989. i 1990. godine, nakon koje će i inače relativno mali prostor koji ima u medijima početi sve više da koristi za opomenu, strahovanje, ali i osećaj gneva što ne može da utiče na tok istorije.

U nekim intervjuima prevladava strah, u drugima ljutnja i bes. Iako se forma koncerata EKV nije promenila, i nije bilo mnogo reči između pesama – stihovi i muzika su dobili nova značenja, a Milan kao da je osećao odgovornost prema publici koja dolazi na te koncerte. „To što mi radimo to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo ljude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su ljubavi, drže se jedni drugih.“

A šta te drugo, ako ne ljubav i ideja da se moramo držati jedni drugih i ulivati jedni drugima hrabrost u takvim vremenima, natera da otputuješ kombijem u Sarajevo u leto 1991, da bi odsvirao samo dve pesme na YUTEL koncertu za mir >> održanom u prepunoj Zetri?

Naredne godine ga vidimo kako snima i svira sa saborcima iz projekta „Rimtutituki“ čuvenu pesmu „Slušaj’ vamo“ s kamiona koji kruži gradom >>. Ta pesma, ne zaboravimo, nije snimljena samo za lokalne potrebe, već je stvorena i da bi se prijateljima koji su ostali sa druge strane granice – u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni poslao glas da u Beogradu još ima normalnih ljudi. Trebalo bi ponovo pročitati njegovu izjavu >> sa bine Sava Centra povodom dodele nagrade za grupu godine 1992. „...Nama je bilo olakšano da je osvojimo, pošto su mnogi naši drugovi, naši prijatelji, morali da napuste ovu zemlju (i ja ih pozdravljam ovom prilikom), a neki od njih, ovog trenutka, možda su živi, možda i nisu. U Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku, Rijeci… Molim vas, možemo li jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ratu koji za nas nema smisla?” Nakon minuta tišine salom Sava Centra se razlio aplauz, ali neki tvrde da je bilo i povika “uhapsite ga!”

Setimo se i tog momenta u kojem, iako “u džepu imaju po sto maraka” kako bi rekao jedan od svedoka događaja, Milan odbija da svira koncert u Banja Luci, zato što su u tom gradu upravo srušene mnoge džamije. Tu su i koncerti za mir odsvirani u Beču, Pragu i Berlinu zajedno sa bendovima iz Hrvatske, a vredi pomenuti i album “Neko nas posmatra” iz kojeg, neočekivano, izbija neki novi optimizam („... Mi to možemo zajedno“ >>), predivnu pesmu „Universal Love“, snimljenu 1993. s mnogim prijateljima za potrebe projekta Unicefa i, konačno, učešće u prvom telefonskom koncertu u okviru kojeg su zajedno, u vreme pre interneta, preko specijalno adaptiranih telefona zajedno svirali muzičari iz Skopja, Labina, Beča, Sarajeva, Beograda, i tako počeli da obnavljaju pokidane regionalne veze.

Mnogo godina kasnije, a povodom reizdanja albuma „Dum Dum“, novinar Zoran Tučkar na jednom hrvatskom portalu piše >> „Ne znam što bih dao da mogu svjedočiti hipotetskoj sceni između Milana i nekog domaćeg ’domo­ljuba’, u kojoj na pitanje: ’Gdje si bio 1991?’ Milan zenbu­distički strpljivo odgovara sugovorniku: ’Bio sam u Beo­gradu i nastojao sam biti čov(j)ek’.“ Ne možemo reći da je ovo priznanje sa „druge strane“ stiglo prekasno. Uprkos svemu i svima, Milan nikada nije ni izgubio poštovanje ljudi iz čitavog regiona.

Ove godine je na Milanov rođendan nagrada njegove Zadužbine dodeljena u Makarskoj. Nakon svečanog dela u divnom prostoru Malakološkog muzeja, a tokom kog je publici, u kojoj je bilo i njegovih bliskih rođaka, prikazan kratki film sa isečcima iz njegovog dnevnika >> iz Brazila 1994. godine, usledio je koncert kraj obale, nedaleko od staze ka Nuglu, plaže kraj Makarske koju je Milan voleo.

Noć je topla, leto traje još dva dana. Na bini se smenjuju muzičari iz Makedonije, Srbije i Hrvatske, a u publici su Novosađanke, Beograđani, Zagrepčani, Makrani, Sarajlije, Splićanke, dva tipa iz Berlina, lokalna ekipa iz Imotskog.

Mnogi su rođeni nakon Milanove smrti, i nikada nisu živeli u istoj državi, ali se druže, dovikuju, naručuju ture pića jedni drugima. U pauzama nastupa bendova na velikom platnu iza bine emituju se koncertni snimci Ekatarine Velike. I dešava se nešto neočekivano. Potpuno spontano, najpre tiho, a onda sve glasnije, svi zajedno počinjemo da pevamo s Milanom.

To je Ljubav.

*

Objavljeno u magazinu Lice ulice, decembar 2023. >> uz dodatne fotografije Goranke Matić.

Prešlicavanje za Liceulice / Superheroji (novembar 2023.)

Po definiciji, superheroji su „izmišljeni heroji koji imaju specijalne ili nadljudske moći“. Mogao bih, dakle, ovaj tekst mogu da posvetim Zigiju Stardastu i njegovom tvorcu, Dejvidu Bouviju. Ipak, novija definicija ima i nastavak koji kaže „izuzetno vešta ili uspešna osoba“.

To otvara mogućnost da se u narednim redovima pojave one i oni koji imaju super moći da nam menjaju raspoloženje ili učine da igramo; koji nas muzikom i glasom podsete koga želimo da zagrlimo, ili učine da se osetimo toliko moćno da možemo da pomerimo svet.
Dakle, moramo početi od Bouvija.

David Bowie: „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and The Spiders from Mars“
(RCA, 1972)

Zigi, prva naučno-fantastična zvezda rokenrola, sleće na Zemlju pet godina pre njenog kraja. Na planeti iscrpljenih resursa zatiče stariju generaciju otuđenu od stvarnosti, i njihovu decu, utonulu u hedonizam. Zato je došao, da nam donese poruku nade, i ponudi spas.
Prošlo je tačno pedeset godina od kako je Bouvi spustio Zigija među nas (i nešto kasnije ga i napustio) - ali Zigi bi slično stanje zatekao i danas.
Možda je to razlog što pesme sa ovog albuma i danas zvuče tako živo i moćno (naročito u remasterovanim verzijama), i čine da se osećamo kao da je kraj sveta („Five Years“), tražimo spas u muzici („Starman“), lebdimo („Moonage Daydream“) ili jednostavno nalazimo utehu („Rock’n’roll Suicide“).
Astronomi su nedavno ponogo zabeležili kratki, snažni radio-talas iz dalekog i dubokog svemira. Možda nam Starman ponovo šalje taj „hazy cosmic jive“?

Daft Punk: „Random Access Memories“ (Columbia, 2013)

Pre tačno deset godina dva super-super-super heroja muzike obratila su nam se za sada poslednji put albumom koji je krcat super herojima - gostima. Možda prethodna rečenica zvuči profano, ali kada pogledate ekipu koja je pravila „R.A.M.“ – lako možete zamisliti plakat za filmski hit pod naslovom „Lose Yourself to Dance“ kojim dominiraju dva-tipa-pod-kacigama, dok iza njih vire Kazablankas, Moroder, Rodžers i Farel. Zaplet filma je jednostavan: ekipa se okuplja da bi stvorila muziku koja će nas sve namamiti u džinovsku disko-kuglu u kojoj ćemo biti bezbedni i bezbrižni, uprkos svemu.
Odjavna scena: svi dvehiljadedvadesetitreći put zajedno igramo uz „Get Lucky“, i nije nam dosadila. Happy end.

The Rolling Stones: „Hackney Diamonds“ (Polydor, 2023)

U prirodi superheroja je da nas iznova oduševljavaju trikovima koje već znamo.
Mik, Kit i Roni upravo to rade na tek objavljenom novom albumu. U saradnji sa novim producentom, i gostima u rasponu od Lejdi Gage do Stivija Vondera i Pola Mekartnija – Stounsi ne samo da deluju energičnije i življe od većine mlađih bendova koji tvrde da sviraju rokenrol, već i zvuče kao da su spremni za još nastavaka (Mik - naročito!)
Prva dva singla sa albuma - „Anger“ i „Sweet Sounds of Heaven“ će se naći na svakoj budućoj poštenoj kompilaciji najboljih pesama koje su snimili za ovih šezdeset (!!!) godina, ali „Hackey Diamonds“ nudi još genijalnih momenata i zato će biti jedan albuma Stounsa koji se preslušavaju mnogo puta. Obratite pažnju i na „Live By The Sword“, poslednji snimak na kojem sviraju i Čarli Vots i Bil Vajmen. Ako je ovo kraj – spektakularniji nije mogao da bude.

*

Novembarski broj magazina Liceulice >>

Prešlicavanje za Liceulice // I won’t shut up!

Možemo se zagledati u brojeve, procente, procene, top-liste najprodavanijih albuma svih vremena, broj singlova na prvim mestima, i videćemo da je odnos tih brojeva neravnopravan, čak i u muzici. Ali, moć muzike, i njen uticaj na naše živote ne može se – na sreću – objasniti objasniti samo matematikom, ili statistikom. Postoje stvari i sile koje će nam uvek izmicati. Kako izmeriti vanrednu lepotu albuma „Tapestry“ Kerol King? Može li EKG registrovati uticaj glasa Elizabet Frejzer iz benda Cocteau Twins na naša srca? Možemo li da procenimo koliko je „You Had Time“ Ani DiFranko promenila svet oko nas?

Da li nas je uopšte briga o kojem tiražu je prodat album autorke koju volimo?
Ovoga puta pričamo o takvim albumima.

Fiona Apple: „Fetch the bolt cutter“ (Epic, 2020)

Peti - i za sada poslednji - Fionin album je drsko, u nekim trenucima sumanuto, u drugim šašavo, a sve zajedno - genijalno delo koje ruši tabue, udara rukom o sto, i jedan od najhrabrijih albuma u poslednjih nekoliko godina. Ta hrabrost se ne oličava samo u stihovima koje peva („Kick me under the table all you want / I won't shut up...”), već i u pristupu u oblikovanju ovih pesama, koje često negiraju čak i bazične obrasce pop-muzike, koja podrazumeva, tvrde neki, da pesma mora poštovati strukturu strofa-strofa-refren. Ovaj album će nam, valjda, pomoći da prihvatimo da - ne mora. Pored genijalne “Under the Table”, ovaj album krije i male zemljotrese (da se poslužim rečima Tori Ejmos) poput pesme “Shameika” i “I Want You To Love Me”. Ukoliko na prvo slušanje budete pomalo zbunjeni, ili uzrujani – sve je u redu.

Roisin Murphy: „Hit Parade“ (Ninja Tune, 2023)

Svet već dvadeset i pet godina pokušava da stigne Rošin, ili barem uhvati njen ritam – ali ona je uvek jedan plesni korak ispred. Da bi stvari bile još komplikovanije i zabavnije – Rošin je u prednosti ne zato što pravi korak napred, već u stranu, neprekidno eksperimentišući sa sopstvenim glasom, disko-plesnim ritmovima i atmosferom.
„Hit Parade“ je, bez preterivanja, najbolji album koji je snimila tokom karijere, koja traje već gotovo trideset godina.
Možda na prvo slušanje nećete prepoznati esencijalni hit – ali već na drugo ili treće ćete shvatiti da ne znate po koji put slušate „CooCool“, „The Universe“ ili „Can’t Replicate“ i da bi baš bilo dobro da se setite gde vam je stara disko-kugla.

Videosex: „Lacrimae Christi“ (ZKP RTVLJ, 1985 / Matrix Music, 2023)

Nedavno objavljeno reizdanje na zlatnom vinilu koristim kao povod za pisanje o jednom od najdražih albuma bivše Jugoslavije i bendu koji je, suptilno, redefinisao naš ukus i očekivanja od muzike tog doba.
Iako objavljen pre gotovo četrdeset godina - „Lacrimae Christi“ i dalje zvuči intrigantno, drugačije i avangardno. Možda je razlog tome što su na njemu električni instrumenti i Anja zapravo zamenili uloge? Ili ipak postoji elektronska muzika koja je otporna na tehnološke promene?
Ukoliko ponovo preslušate ne samo najveći hit sa albuma („Tko je zgazio gospođu mjesec?“) već i „Sivi Dan“, „Stakleno nebo“, iščašenu „Pejd ga pogledat Anja“ i rano-jesenji „Swing 2002 GTL“, možda shvatite koliko su Anja, Nina, Iztok i Janez bili u trendu – i za koliko slobode su deca socijalizma ipak uspela da se izbore.

Više o oktobarskom broju magazina Liceulice >>

Prešlicavanje za Lice ulice: "September’s Here Again"

Mogli bismo da nastavimo sa preslušavanjem muzike koja greje poput sunca, šumi poput maestrala u krošnjama i prati ritam talasa - i da do poslednjeg časa biramo plaže na kojima zalazak dolazi najkasnije.

Ali, hajde da prihvatimo da ovo leto nezaustavljivo odlazi, i da jesen može biti lepa, ako budemo pažljivo osluškivali o čemu nam peva i šapuće.

David Sylvian: “samadhisound 2003-2014: Do You Know Me Now” (2023)

Dejvid Silvijen već četrdeset godina isključuje jedan po jedan reflektor uperen u njega, a da bismo se muzici i zvucima koje stvara prepustili zagledani samo u sebe.
Nekadašnja zvezda, nosilac titule “najlepši čovek na svetu” i autor pesama koje su obeležile osamdesete (“Forbidden Colors”; “Ghosts” i “Visions of China” sa bendom Japan) već dugo stvara izuzetnu, slojevitu i introspektivnu muziku, kao i zvučne skulpture zasnovane na ambijentalnim zvucima.
Ova kompilacija objedinjuje sve Dejvidove snimke od 2003. do 2014. godine, tokom kojih je snimio neke od ključnih pesama karijere (“A Fire in The Forest”, “World Citizen” (sa Rijuči Sakamotom) i “Where’s Your Gravity”, kao i sve što je snimio sa kratkotrajnom ali spektakularnom grupom Nine Horses.
Ovo je muzika za sve koji se ne boje samospoznaja, i kraja leta.

James – “Be Opened By The Wonderful (Orchestral Version)” (Nothing but Love Music, 2023)

Teško je nabrojati koliko je velikih pesama ovaj bend do sada napisao i objavio. Neke od njih mogu da se stave i u kategoriju “životno važnih”. “Tommorow” se često pominje kao pesma koja je mnoge ljude sprečila da učine nažao sebi, a za “Sit down” se pouzdano zna da je u jednom trenutku spasila i sam bend. “Moving On” je u jednom trenutku spasila i mene.
“Be Opened By The Wonderful” je njihov sedamnaesti a retrospektivni album, na kojem je bend ponovo snimio neke od tih velikih pesama uz pratnju orkestra i tako još jednom svetu otkrio kakav se naboj u njima krije.
Nije lako prepričati kako sada zvuče gorenavedene, ali i “Sometimes” ili “Beatiful Beaches”. Zato ćete ovaj album preslušavati mnogo puta.

Nina Romić: “Jezero” (Aquarius Records, 2023)

Ukoliko ste imali sreće da otkrijete put koji vodi do ovog ušuškanog jezera okruženog visokom travom i šumom, poslušajte šta će podeliti sa vama vodena vila kojoj jezero i pripada.
Nakon četiri izuzetna albuma Nina Romić je objavila i “Jezero” – intiman, topao, omamljujući album koji će vas hipnotisati glasom, atmosferom, muziciranjem i tekstovima. Prva, naslovna pesma je istovremeno i centralno mesto albuma. Nakon nje zvuk će vas voditi od “Oduvijek i zauvijek” sve do spektakularnog kraja, a to su “I plovi brod” i “Ono što bi htjela”.
Za razliku od prethodnog albuma, Nina i njeni malobrojni ali izvrsni saradnici su sve sveli uglavnom na žice i glas koji čini da vazduh zatreperi.

 “Jezero” je jedan od najlepših albuma objavljenih na ovim prostorima 2023. godine.

Prešlicavanje za Liceulice :: o igri

Naše srca su puna pesama nastalih iz grešaka ili neobavezne igre muzičara.

Jedna od najvećih pesama pop-muzike svih vremena, “A Whiter Shade of Pale” benda Procul Harum nastala je iz „pogrešnog sviranja“ muzike Johana Sebastiana Baha. Echo & The Bunnymen su stvorili srcolomnu “The Killing Moon” svirajući akorde Bouvijeve “Space Oddity” unatraške. Led Zeppelin su napravili “Rock’n’Roll” igrajući se ritmom i rifovima Litl Ričarda i Čaka Berija.
Igra može da stvori čuda.
Ovoga puta preslušavamo albume na kojima su se muzičari igrali zvucima, instrumentima, glasovima i idejama – koji čine da poželimo da se pridružimo igri, ili zaigramo.

Talking Heads: „Remain in Light“ (SIRE/WEA, 1980)

Čest je slučaj da bendovi ulaze u studio bez gotovih pesama, rešeni da se prepuste trenutnim inspiracijama i otkrivanju mogućnosti studijske opreme. Rezultati takvih pokušaja ponekad su neslušljivi. Ali - mogu biti i spektakularni, poput ovog albuma.
Predvođeni Brajenom Inom kao producentom, članovi Talking Heads su nedeljama neobavezno džemovali, eksperimentisali sa afro-ritmovima, usporavanjem traka i kreiranjem pesama bez strukture. Iz tog zvučnog haosa nastao je album koji i danas na listama 50 najboljih svih vremena magazina The Rolling Stone i drugih. Čak i je i najveći hit sa ovog albuma - „Once in a Lifetime“ nastao iz igre Brajena Ina i Dejvida Birna. Ako poslušate pažljivo taj snimak, čućete ih u pozadini kako pevuše „po-po-pom-pom“ u krug, zabavljajući se poput dva tinejdžera.

Idem: „Poyy“ (Mudri Brk / Nasty Cut Records, 2023.)

Iza imena „Idem“ krije se zagrebački multiinstrumentalista Antun Aleksa, hiperaktivni član bendova Trophy Jump, Porto Morto i JeboTon Ansambl.
Ukoliko ste nešto stariji - pesme sa ovog albuma će vas podsetiti na drage Animatore. Oni mlađi čuće odjeke nekih novijih indi-pop-pank bendova, te čak i Blur - ali bilo bi nepravedno zadržati se samo na poređenjima. „Idem“ ima svoju, drugačiju priču.
“Poyy” pršti od pevljivih refrena i zabavanih tekstova o kraju najslađeg životnog doba.
Ukoliko pesme poput „ŠtetaŠtetaŠteta“, „Žujice“ i „Par put godišnje“ konzumirate nekoliko puta dnevno - bićete duže mladi. I zaigraćete. I bićete cinični, taman koliko je zdravo. Probajte.

Album je dostupan za preslušavanje i preuzimanje na adresi: antunidem.bandcamp.com

Jenie Lewis: „Joy’All“ (Blue Note, 2023)

Nekadašnja pevačica benda Rilo Kiley je nedavno objavila novi album koji je nastao iz svojevrsne igre - a na kojem se ona poigrava zvukom, glasom i rečima, poput ove iz naslova -  još uvek nepoznate rečnicima.
Većina pesama sa „Joy’all“ je rezultat izazova koji je Bek (Hansen) stavio pred Dženi 2021. godine. Pravila igre bila su jednostavna: svakoga dana napiši jednu pesmu po zadatom klišeu. I Dženi je počela da se igra.
Dve godine kasnije ovaj album ulazi u naše uši poput letnjeg povetarca, i ima ukus laganog pića u hladu. Nakon prvog slušanja naslovne pesme, „Giddy Up“ ili divne „Puppy and a Truck“ - vaša lista omiljenih albuma za leto 2023. će biti drugačija.

*

Više o letnjem dvobroju magazina Liceulice >>

Prešlicavanje za Liceulice: What’s Going on (jun 2023.)

Da li u teškim danima slušate muziku koja u vama pojačava osećaj bespomoćnosti; onu koja hrabri na borbu protiv zla i razotkriva srce tame problema, ili pesme koje će vas zagrliti i odvesti do mesta na kojem nema gneva?
Muzika ima moć da učini sve to. Ili da sve to radi istovremeno.
Setite se „Luke“ Suzan Vega. Neke od najlepših pesama pop-muzike iza naizgled poletne ili zviždukave melodije kriju gorke priče o nasilju koje se dešava iza zida. Ili su napisane tako da između iz molova probije zrak svetla i nade, kao u „Everybody Hurts“ R.E.M.
I ovi albumi su takvi.

Marvin Gaye: „What’s going on“ (Tamla, 1971)

Po mnogim listama najbolji album svih vremena u svega trideset i pet minuta objedinjuje tugu i nevericu, nepravdu i nasilje, ali i pitanja ekologije i zagađenja sveta u kojem živimo. Ovaj album je predstavljao i veliku prekretnicu za čoveka koji se pre početka rada na ovom albumu zapitao „Kako da nastavim da pevam ljubavne pesme, dok se svet oko nas raspada?“ i shvatio da je muzika njegovo jedino oružje u borbi za svet bez nasilja.
Stvari koje su se dešavale tada – na žalost se dešavaju i sada. Svet i dalje nije bolje mesto, ali ova muzika nam i dalje daje razlog, i snagu da od te borbe ne odustajemo.

“You know we've got to find a way/To bring some lovin' here today.”

Sinead O’Connor: „The Lion and the Cobra“ (EMI, 1987)

Nedavno emitovani dokumentarac o životu i muzici Šinejd („Nothing Compares“, 2022) potvrdio je mnoge stvari koje smo do sada samo naslućivali, ili osećali. Šinejd je u mnogim stvarima bila prva. Ali, svet nije uvek raspoložen da sluša glasove onih koje su rešile da ga menjaju. A Šinejd je to činila od prve pesme i prve slike koju je podelila sa nama.
Mnogi su mislili da je na omotu „The Lion and the Cobra“ Šinejd koja vrišti. Ona je, zapravo, pevala.
Ovaj album je zbirka pesama kakvu može napisati samo osoba koja je odista spoznala bol i odbacivanje u detinjstvu. Odatle potiču „Mandinka“, njen prvi singl i pesma o devojci koja odbija „tradicionalne vrednosti“, „Just Like You Said It Would Be“ u kojoj peva o odnosu sa majkom, i „Troy“ koja nije samo omaž Jejtsu, već i poruka Ocu. Ovo je potresan, ali neophodan album.

Fred Again & Brian Eno: „Secret Life“ (Text Records, 2023)

Malo ko je očekivao da će Frederik Gibson nakon bučnog i ludog zatvaranja Coachella festivala u društvu Skrillexa i Four Tet ekipe ući u studio sa rodonačelnikom ambijentalne muzike i svetu ponuditi ovako mirnu i melanholičnu muziku.
Fred i Brajen su, sticajem okolnosti i bez obzira na veliku razliku u godinama, već dugo bliski prijatelji. To prijateljstvo i iskustvo iz dosadašnjih sporadičnih saradnji sada su pretočili u niz instrumentalnih i pevanih muzičkih komada poput „Chest“, „I Saw You“, ili „Come on Home“ u kojem nas podseća da nismo, i ne moramo biti sami. Važnije od toga – podseća nas da ne odustajemo ili - „Don’t you say you had enough“.

Više o junskom broju magazina Liceulice >>

O mašinama i ljudima (Prešlicavanje za Liceulice, maj 2023.)

Nemamo dokaze da se ovaj razgovor dogodio, ali ga lako možemo zamisliti.

Eksterijer. Sumrak letnje večeri pre gotovo 2500 godina, negde na obalama Južne Italije.
Platon, inače zainteresovan za uticaj muzike na naše duše, posmatra svog prijatelja Arhitu iz Taranta kako završava radove na mehaničkoj ptici koja će uskoro poleteti i tako postati jedna od preteča današnjih robota.
- „Jednog dana“ – izgovara Arhita zatežući opruge na mašini – „Mašine će stvarati muziku.“
- „Ne verujem“ – odvraća Platon – „jer muzika je pitanje morala i duše, a mašine ih nemaju.“
Arhita se osmehuje, i pušta mehaničku pticu na prvi let.
Dve i po hiljade godina kasnije Edvin Skot Voti će svetu predstaviti pianolu - „klavir koji sam svira“ po zadatim notama, i tempo muzike će početi da se ubrzava. Svega pedeset godina kasnije IBM 7094 postaće prvi računar koji „peva“, a veštačka inteligencija komponovaće „Iliak svitu“ po ugledu na Bahovu muziku. Pre nekoliko nedelja Tomas Bengalter iz „robotskog“ dueta Daft Punk skinuo je svoju kacigu i izjavio: „Poslednja stvar koju bih želeo da budem je – robot“.

Ovi albumi vas mogu inspirisati na razmišljanje o muzici, ljudima i robotima.

Kraftwerk: „Man Machine“ (Kling Klang / EMI, 1977)

Niko pre njih nije uspeo da stvori elektronsku muziku koja izaziva nostalgiju za budućnošću. Kraftwerk su ujedno bili i prvi koji su nas pozvali da u tu budućnost uđemo plešući kao roboti. Iako stvaran na mašinama koje su odavno muzejski eksponati - ovaj album i nakon četrdeset pet godina od objavljivanja zvuči kao sjajna budućnost koja nas čeka iza ugla. Zahvaljujući činjenici da koncerte sviraju „kao roboti“ Kraftwerk je i dalje jedini bend koji bi mogao da nastupa pred publikom još stotinu godina, a da naše zadovoljstvo novog slušanja „Robots“ ili „The Model“ ne bude ništa manje.

Laurie Anderson: „Big Science“ (Warner, 1982)

“There is no pilot. You are not alone. Standby. This is the time. And this is the record of the time.”
U istoriji pop muzike nema mnogo sličnih ekscesa poput njenog snimka „O Superman“.
Tih osam minuta „priče“ (i, recimo, pevanja) kroz vokoder praćeno repetativnom elektronikom nije ispunjavalo nijedan uslov za „hit“ - ali se Lori ipak našla na drugom mestu UK Top 10 i tako redefinisala budućnost muzike.
Njen prvenac „Big science“ pretresao je naš odnos prema budućnosti, komunikaciji, mašinama i filozofiji na početku dekade u kojoj je tehnologija postala važan instrument u muzici.
Sa distance od četrdeset godina - Lori sada možemo slušati i kao prvu pop muzičarku-kiborga, koja je hrabro koristila tehnologiju zamagljujući liniju razdvajanja između organskog i mašinskog.

Ljubičice: „Dok čekamo pad“ (Krokodil studio, 2023)

Nakon dugog vremena koje su proveli sarađujući sa nizom bendova i muzičara (Buč Kesidi, Jarboli, Jesenji orkestar, kao i Branka Parlić) – Vuk i Petar Stevanović, poznati i kao Ljubičice - objavili su novi album.
Pored već poznatog hita “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina” (korišćena u seriji “Žigosani u reketu”), tu je i novi singl “Da li se roboti plaše” (opet te mašine!) kao i zarazno-bezobrazni elektro pop-hit “Opet”.
Ipak, ključna pesma ovog albuma je naslovna - “Dok čekamo pad”. Po zvuku i atmosferi donekle slična ranije objavljenoj, genijalnoj pesmi “Veliko hvala (i zdravo)” – završna pesma na albumu otvara mnoga pitanja koja vode ka istom odgovoru.
Nije važno o kojoj vrsti pada se radi - već šta mi radimo dok nam se taj pad približava.

Album je dostupan za preslušavanje i preuzimanje na bandcamp stranici
https://ljubicice.bandcamp.com/album/dok-ekamo-pad

*

Više o ovom broju magazina Liceulice vas očekuje ovde >>

Prešlicavanje za Liceulice :: Prolećne pesme

Ne želim da vam dugačkim uvodom kradem ni trenutak ovog proleća.
Pronađite ove albume, koristite ih kao kišobran za prolećne pljuskove, kao jastuk za gledanje u nebo, naočare za sunce, ili alat koji barem na kratko možete usporiti protok vremena. Tako ćete u proleću uživati još više. 

Talk Talk: „The Colour of Spring“ (EMI, 1986)

Mark Holis, nekadašnji vođa benda Talk Talk ima visoko mesto na listama autora najlepših pesama u istoriji pop muzike. Jedinstvenog senzibiliteta i raskošnog talenta - Mark je svetu podario hitove poput „It’s my Life“ ili „Such a Shame“, sve vreme tragajući i boreći se za mogućnost da stvara drugačiju muziku, kakvu nam je pre povlačenja sa scene na kraju i ostavio.
U diskografiji Talk Talk ovaj album ima ulogu - Aprila. Ume da iznenadi kišom, ali i da bude topao poput prvih dana leta. Za pesme poput „Happiness is Easy“ ili „I don’t believe in you“ je dobrodošao kišobran, dok su „Life’s what you make it“ i „Living in Another World“ poput sunca posle kiše.
Ne zaboravimo – „The Colour of Spring“ se nalazi na čuvenoj listi „1001 albums You must hear before you die“.

Emiliana Torrini & The Colorist Orchestra: „Racing the Storm“ (Bella Union, 2023)

Možda i ne znate da već znate neke od pesama na kojima je Emiliana pevala, ili ih je komponovala. Sarađivala je krajem devedesetih sa bendom Gus Gus, pevala na albumu Thievery Corporation „The Richest Man in Babylon“ i napisala globalni hit „Slow“ za Kajli Minog.
Ali, neka vas imena sa ovog spiska ne zavaraju. Muzika koju Emiliana sada stvara sa The Colorist Orchestra je drugačijeg senzibiliteta. Bogati zvučni pejsaži suprotstavljeni nežnom glasu, pesme koje bi mogle da se nađu na ranijim albumima Bjork ili čak Massive Attack, i momenti zvučne nežnosti – sve to se prepliće na ovom albumu. Iz tog šarenolikog buketa pesama posebno obrati pažnju na „Mikos“, „You left me in Bloom“, i „Wedding Song“.

Plesač sporog stepa: „Sunčana Strana Mjeseca 1“ (Aquarius Records, 2003)

Na ovim prostorima je malo muzičara poput Maksa Juričića, nekima poznatog i kao Max Wilson. Kroz njegove prste, ili glas su tokom proteklih četrdeset godina izlazile pesme grupa Film, Vještice, kao i bendova Le Cinema i Ljetno Kino u kojima je sarađivao i sa „muzičkim bratom blizancem“ – Vladom Divljanom.
Plesač sporog stepa nam je tokom proteklih godina već darivao pesme koje su nam donosile sunce i miris smilja, ali i setu („Nedjelja“, „Prva Druga Treća“, „Miris Zlato Tamjan“). Konačno, okružen sjajnom ekipom muzičara – Maks nam je darivao i „Sunčanu stranu mjeseca 1“.
U ovoj album je tako lako zaljubiti se. Dovoljno je da poslušate prvi singl „Pusti me da plešem drukčije“ da biste postali obožavalac, a Plesač će vam uzvratiti i jednom od najlepših pesama o proleću otpevanim na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina.
Ukoliko vam se tokom slušanja pesme „Lomi me“ učini da uz vas hoda i Vlada Divljan – samo se prepustite.
Lekovito je.

*

Više o aprilskom broju magazina Liceulice >>

Može li muzika biti glasnija od eksplozija? (Antiratne pesme, za "Liceulice", mart 2023)

Možemo pretpostaviti da je u hiljadugodišnjoj istoriji sveta bilo još pesama koje su bile glasnije od oružja i donele mir, ali za sada je takvo čudo samo jednom dokumentovano.
Napisana nakon završetka Napoleonovih ratova - ta pesma je na Božić 1914. godine na jedno veče zaustavila Prvi svetski rat. Izveštaji tvrde da se u daljini čuo poneki pucanj, ali i to da je oko 100.000 vojnika različitih vojski na prvoj liniji fronta odložilo oružje i zapevalo „Silent night“.

Ovo će biti priča o pesmama i albumima koji pevaju i pričaju o ratu i miru.
Ako i nisu zaustavile neki rat, sigurno su barem umanjile broj onih koji veruju da je oružje rešenje.

Ekatarina Velika: „Dum Dum“ (PGP RTS, 1991 / 2023)

Ovih dana će se na streaming platforme vratiti remasterizovana verzija albuma na čijem reizdanju su zajedničkim snagama radili PGP RTS i Zadužbina Milana Mladenovića. Njegovo ponovno objavljivanje je prilika da konačno razumemo ono što nismo 1991. godine, ali to nije samo pitanje sada boljeg zvuka.
Sa distance od trideset godina, ovaj album bi se mogao nazvati i proročkim. Pripreman i sniman u vreme pre početka otvorenih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije - „Dum Dum“ je bio očajnički krik čoveka svesnog da upravo ostaje bez domovine, i da će taj raspad biti krvav. Između naslovne pesme o vladanju i završne „Dolce Vita“, obojene teškim predosećanjem potpunog raspada - ovaj album je doneo i „Zabranjujem“ - prvi jasni antiratni poklič devedesetih, kao i „Idemo“ – pesmu koja je anticipirala zločine sa kojima se i dalje ne mirimo.

Pink Floyd: „The Final Cut“ (Harvest, 1983)

Gnevan zbog politike premijerke Megi Tačer prema Foklandskim ostrvima - Rodžer Voters je počeo rad na albumu koji odiše osećanjem besmislenosti rata. Iz tog gneva nastale su pesme koje direktno prozivaju Tačerku („The Post War Dream“), emotivne posvete ocu - britanskom vojniku koji je poginuo 1944. boreći se protiv nacista u Italiji („The Fletcher Memorial Home“), i one koje sa gorčinom najavljuju budućnost (u poslednjoj pesmi peva - „... and I suffer premonitions, confirm suspicions/Of the holocaust to come“).

Rodžer Voters je nedavno neke od ovih pesama snimio ponovo u okviru „The Lockdown Sessions“, čime je potvrdio i tužnu činjenicu da su one i dalje aktuelne, četrdeset godina nakon što su napisane.
Ako želite da bolje razumete Votersovo obraćanje Ujedinjenim Nacijama iz februara 2023
- morate preslušati ovaj album.

Novi odmetnici: “Iznad tame (Pjesme za Viktora Haru)” (Kulturni Centar Vojvodine “Miloš Crnjanski”, 2023.)

„Iznad tame“ je konceptualni album posvećen Viktoru Hari – čileanskom kantautoru, pesniku i pozorišnom reditelju kojeg su 1973. godine brutalno ubili pripadnici Pinočeove vojne hunte.
Na stihove sjajnog pesnika Mehmeda Begića – muzičari iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Slovenije – uglazbili su trinaest pesama o ljubavi, prkosu i borbi čiji zvuk meandrira od vajba benda Calexico do protestnih akustičarskih pesama koje pozivaju da se izađe na ulice i bori za slobodu. Divan spoj raznolikosti glasova i Begićevih stihova se na prvo slušanje možda najbolje čuje u „Svijetlosti iz pustinje“ (pevaju Sanel Marić Mara i Isidora Milivojević), „Santiagu“ (Nina Romić) i pesmi „Crveno i crno“ (peva Ivan Škrabe). No, svako novo slušanje otkriva nove favorite. Zato -
„Zasad te molim
nauči ko je Viktor Hara
I šta nam znače njegove ruke.“

*

Više o novom broju magazina Liceulice >>

Mitar Subotić Suba: U potrazi za muzikom što kuca u srcu Zemlje

Želja da ukažu na lepotu njegove muzike, i ljubav prema Mitru Subotiću Subi nedavno su u Novom Sadu okupili putnike iz različitih delova sveta. Muzika, tekstovi, dokumenta, fotografije, audio-vizuelne instalacije, glasovi i sećanja - sve to su tokom sedam dana novembra 2022. sa posetiocima „SUBAsobe“ delili znalci i zaljubljenici u Subinu muziku iz Brazila, Nemačke, Engleske, Francuske, Holandije, Amerike i Srbije. Iako različitih generacija, kultura i jezika – okupljani su se savršeno razumeli, kao i za vreme muzičkih jam sessiona tokom kojih su re-kreirali ideju muzičke Pangee koju je Suba stvarao tokom života.

Ali, ko je taj čovek, ovde godinama zapostavljen, a čije ime je Bebel Žilberto izgovorila čim je stala pred publiku u Srbiji 2007. godine („I’m here, in the land of Subaaaa!“) i čiji se album „Sao Paulo Confessions“ našao u čuvenoj knjizi „1001 Albums You Must Hear Before You Die“?

Ko je Rex Ilusivii?

Priču o njegovoj potrazi za muzikom možemo započeti na sledeći način.
Mitar Subotić Suba je rođen 23. juna u Novom Sadu, dva meseca nakon što je jedan čovek po prvi put uspeo da uzleti, napusti Maticu Zemlju, obleti je, i vrati joj se u zagrljaj.
Ta činjenica za ovu priču nije nevažna. Od te, 1961. godine stanovnici Zemlje počeli su drugačije da posmatraju i shvataju svoj jedini dom, ovu planetu.

Suba je odrastao u gradu i porodici koja je negovala ideje multikulturalnosti.
Majka Ruža je bila novinarka i urednica, a Mitrov otac Radomir–Nenad Subotić radio je na TV Novi Sad kao scenarista, reditelj i autor više od 350 TV emisija posvećenih kulturama vanevropskih zemalja, te je i odlikovan za kulturne zasluge ordenom Vlade Brazila 1988. Možda je i to mladog Mitra dodatno usmerilo ka ideji da je muzika univerzalna sila, i da ona može nastajati uklapanjem komponenti koje su naizgled nespojive. U seminarskom radu koji je pisao 1983. citira ideju Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje” i poredi sličnosti kultura i muzika od Afrike do Japana, verujući u neophodnost međusobnog zbližavanja, “zato što imamo zajedničku sudbinu".

Početak Subine muzičke karijere otkriva nam još jednu važnu komponentu njegovog rada. Suba je od prvog dana nastupao kao muzički antiheroj, a u projektima na kojima je radio tokom života kao da se trudio da ne bude u prvom planu. Prve napravljene snimke ostavljao je na portirnici tadašnjeg Radija Novi Sad za Vitomira Simurdića, legendarnog urednika radio programa, ali bez otkrivanja svog imena.

Služio se čudnim pseudonimom: Rex Ilusivii. Taj pseudonim najčešće se prevodi kao “Kralj iluzija”, ali nam latinski koren te reči daje i drugo, zabavnije značenje - a to je “provokacija”. Provokacija postoji i u samom imenu, jer je ono napisano “gramatički netačno”.

Suba je od prvog snimka provocirao: naša srca, uši i naše poimanje muzike. Kompoziciju "Plazma" je kreirao usporavajući snimke frula indijanaca sa Amazona. Na snimku "Zla kob" kombinovao je pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, a u kompoziciji “Ptice” >> je u sve to umešao i sempl “proroka” iz filma “Žitije Brajanovo”.

Sačuvani snimci iz tog vremena otkrivaju Subinu stalnu spremnost na igru, izuzetnu duhovitost i potpunu okrenutost ka muzici koja je “živa”, neprekidno se menja.

Klasično muzički obrazovan, vanredno talentovan, naslušan najrazličitijih vrsta muzika i dokazano spretan u korišćenju studijske opreme za dobijanje neverovatnih zvučnih slika, Suba počinje da radi na svim kanalima. Istovremeno radeći muziku za pozorišne predstave i filmove, snima i sa Masimom Savićem, Igorom Popovićem iz benda Jakarta i Kostom Bunuševcem, između ostalih. Sa Marinom Perazić snima i danas čuvena “Plava jutra” >>, a sa Milanom Mladenovićem pank-fank obradu “Sex Machine” >> Džejmsa Brauna. Sa Milanom će tokom godina sarađivati još mnogo puta, a između njih dvojice će zauvek postojati duboka međusobna privrženost.

Iako neumoran u stvaranju muzike za novi svet, Suba tek 1987. godine objavljuje prvi i jedini vinil u tadašnjoj Jugoslaviji. Objavljen u skromnom tiražu od 500 primeraka, ovaj vinil je otkrio Subinu spremnost da uplovi u neočekivane eksperimente. Pored pesama na kojima gostuju Milan (“Nabor na postelji” >>, “Courage” >>) i Masimo (“Facedance”), drugu stranu vinila činila je samo jedna kompozicija – “Thank You, Mr. Rorscharh”, na kojoj je kombinovao čuvenu Satijevu klavirsku temu (svirala je Branka Parlić), ambijentalne zvuke okoline, i audio zapis govora Hadži-Mitketa iz “Koštane”. Sa distance od 35 godina - taj spoj i danas zvuči sveže i avangardno.

Suba je u tadašnjim (retkim) intervjuima tvrdio: “Ne pišem tekst na muziku, nego muziku na zvučni zapis situacije koja mi se dogodila (...) Želim da snimam, kao što i radim, potpuno različite stvari (...) Ne znam šta će biti, ali odlično će zvučati."

Uskoro će snimiti i "In the Mooncage" >> – muziku nastalu spojem elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana. Dugo smatrani za “izgubljene” ti snimci su konačno objavljeni pre nekoliko godina, a Subi su doneli UNESCO nagradu i omogućili da se prvi put zaputi u Pariz. Tamo radi i sa Goranom Vejvodom, umetnikom koji se već bio iselio iz Jugoslavije nakon nekoliko godina aktivnog učešća na našoj novotalasnoj sceni. Rešeni da kreiraju album ambijentalne muzike, Goran i Suba slažu slojeve zvuka preko snimaka ptica sa egzotičnih ostrva. Ova muzika je poslužila kao predložak za zvučno-prostornu instalaciju “The Dreambird” >> koja je postavljena u Novom Sadu 13. juna 1987. godine. Iako prvobitno nije bilo planirano da ovo delo bude objavljeno, Suba ga je nekoliko godina kasnije štampao u Brazilu u malom tiražu, zbog čega se o “Pticama” takođe dugo pričalo kao izgubljenom albumu.

Nakon saradnje sa Haustorom na albumu “Bolero”, Subino ime se pojavljuje i na omotima albuma La Strade, Oktobra 1864, Ekatarine Velike (“Samo par godina za nas”, “Dum dum”), kao i novosadske grupe Kalifornija.
Fotografije i dostupna arhiva otkriva nam da u to vreme često nastupa sa Milanom pod imenom “Angel’s Breath” >>, a sačuvani “notni zapis” iz kataloga koji je najavljivao jedan od tih koncerata otkriva nam da njih dvojica ne stvaraju samo muziku-po-notama, već ostavljaju prostor za improvizacije koje ih vode do novih muzika i novih svetova.

Gringo Paulista, ili “naš stranac”

Kao mesto na kojem će se u potpunosti posvetiti toj ideji, Suba bira – Brazil.

"Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući", pričao je.

Povodom nedavno reizdatog albuma “The Dreambird” Goran Vejvoda piše: “Suba je imao potrebu da se udalji od svojih suvih evropskih intelektualnih okvira i duboko zaroni u druga mesta i otkrije i oslobodi svoj duh i telo. Njegova znatiželja je bila beskrajna, kao i njegova žeđ za umetnošću i znanjem. Kada je stigao u Brazil suočio sa neverovatnom razlikošću koju je ta muzička scena nudila i on je skočio u njene dubine i počeo da istražuje sve njene slojeve i kompleksnosti (...) Brazilski spoj različitih kultura postao je njegova mantra. Kako neko ko dolazi iz daleke Vojvodine, dospe u Brazil i tamo unapredi i osveži nešto što je svet uzimao zdravo za gotovo? Kako je on uspeo da udahne novu duhovnost i muzikalnost u širom sveta obožavani brazilski vajb? Razlog za to je što je Suba već na neki način bio pripremljen i bio proizvod te beskrajne mešavine u kojoj se našao (...) Mi smo bili migranti koji su tražili nešto što nismo imali ili što nam je nedostajalo, bežali smo od onoga što smo mislili da znamo i hrlili ka uzbudljivom, misterioznom i nepoznatom bivstvovanju.”

Prvi projekat na kojem je radio u Brazilu sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memoria mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan.

U intervjuu snimljenom za Radio Novi Sad 1990. godine on priča:

„Imam sreće, našao sam svoje mesto i dosta brzo sam se uklopio u tok muzičkog života koji se dešava u Brazilu. Imam fantastičnu saradnju sa jednim Buto teatrom. U Sao Paulu je najveća kolonija Japanaca van Japana. Taj buto je, za mene, nešto najbliže mojoj muzici - slike bez reči, sa kontrolom i koordinacijom pokreta.
Imam svoje Nade Kokotović ponovo, imam svoje Milane Mladenoviće tamo. Uspeo sam da preselim čitav moj mali svet iz Novog Sada, Beograda, Pariza, uspeo sam da ga pronađem u Sao Paulu. Sa te strane sam vrlo srećan. Imam sa kim, imam za šta, imam publiku koja će to da gleda, ili da čuje. Izgleda da sam napravio pravu stvar što sam otišao, pošto je za moju glavu to najbolje mesto na kojem sam bio.“

U jednom od pisama roditeljima, a koje se moglo videti u “SUBA sobi” zapisao je:
“Verovatno polako postajem brazilac.”

(O životu u Brazilu Suba je pričao 1992. i 1993. i za Radio Novi Sad >>)

Muzika četvrtog sveta

Muzički – Suba je to zaista postao. Njegovo ime će se naći na nekim od najboljih albuma brazilske scene devedesetih godina koje su objavljivali Marina Lima, Arnaldo Antunes, Edson Natale, Taciana Barros, Mestre Ambrosio...
Bio je svuda.

U zimu 1993. godine u Brazil dolazi i Milan Mladenović. Žoao Paraiba kaže da je taj susret delovao “poput susreta dva brata koji se dugo nisu videli”. Zajedno počinju da stvaraju novu muziku, a delić atmosfere tih dana zabeležen je i u filmu “Praia do Ventu Eternu” >> koji je nedavno objavila Zadužbina Milana Mladenovića.

Rezultat tih sesija bio je album “Angel’s Breath” >> koji objedinjuje različite senzibilitete i iskustva, vanserijsko i kompleksno delo koje zaslužuje visoko mesto na listama muzika pevanih i na našem jeziku.

"Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta.”

Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" potvrđuje da je "radni naziv projekta bio ‘Pangea’, prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente". Sa distance od gotovo trideset godina je potpuno jasno - “Angel’s Breath” nije samo remek-delo, već i album koji nagoveštava kako bi se dalje razvijala muzika Milana Mladenovića, da je poživeo.

Sao Paulo Confessions

Iako i u drugoj polovini devedesetih prezauzet saradnjom sa različitim muzičarima – Suba u to vreme stvara još dva muzička remek-dela, od kojih je prvo album “Sao Paulo Confessions” >>

Na omotu tog albuma Suba priča: "Sao Paulo, Brazil (...) Stresan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan, a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista. Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."

O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions" piše se i danas, na nekoliko svetskih jezika. Muzičar i producent Beko Dranof tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je Suba najveći. BBC je u muzičkom TV serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih.

 
Na žalost, Suba nije dočekao inauguraciju, kao ni objavu drugog albuma koji ga je učinio svetski poznatim i priznatim. Drugog novembra 1999. godine u ranim jutarnjim satima njegov studio zahvata požar. Iako je već bio spasen iz vatre, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master trake albuma “Tanto Tempo” koji je snimao sa Bebel Žilberto.
Nešto kasnije je umro u bolnici od posledica gušenja dimom.

Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi sutradan.

“Tanto Tempo” je objavljen 2000. godine, i postao najprodavaniji album jednog brazilskog umetnika van Brazila svih vremena.

A Noite Sem Fim

U prvim godinama nakon Subine smrti o uspomeni na njega kao da su više brinuli njegovi prijatelji iz Brazila. Objavljen je album “Tributo” sa novim verzijama Subinih pesama, a zatim osnovan i “Suba Institut” u Sao Paulu.

U Srbiji je najpre tiho, a zatim sve glasnije - zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama “mama Sube” Ruže Subotić, Zoranja Janjetova (SUBOrca), Branke Parlić i Subinih prijatelja i poštovalaca - pokrenuta inicijativa za objavljivanje njegove velike muzičke zaostavštine kroz Suba Fondaciju >>. Offen Music iz Nemačke je zahvaljujući neverovatnom trudu Vladimira Ivkovića i šire grupe ljudi već objavio nekoliko naslova koji nam pomažu da taj čudesni kaleidoskop bude potpuniji.

Svojevremeno pokrenut EXIT stage koji je nosio njegovo ime više ne postoji, a Subino ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, te će se u njegovom rodnom gradu uskoro podići i spomenik o čijoj simbolici ne moramo pričati ovde.

Uprkos svemu - Subina muzika je već pronašla novu, mladu publiku, u čijim grudima ta muzika nastavlja da kuca. To se videlo i u “Suba sobi” koju su zajednički organizovali novoosnovana “Suba fondacija” i organizacija “Nove uši”, uz podršku Fondacije “NS 2022 – Evropska prestonica kulture”.

Na otvaranju ove multimedijalne instalacije bilo je i onih koji ne znaju mnoge detalje iz ove priče, ali koji su uveliko zaljubljeni u tu muziku.

To je bilo neminovno.
Jer, Subinu muziku intiutivno osećaju svi oni koji su svesni da imamo zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god se rodili, gde god pobegli, i gde god pronašli mesto na kojem smo u sazvučju sa sobom, svetom i njegovim ritmom.

I ako nam se ponekad učini da takvog mesta na Planeti trenutno nema, ili ga više nikada neće biti - imamo te zvuke, i muzike
koji će zauvek biti naša domovina.

*

Izabrana diskografija:

“Disillusioned” (1987.)

“In the Mooncage” (1988. / 2015.)

“The Dreambird” (sa Goranom Vejvodom, 1990 / 2022.) >>

“Angel’s Breath” (1994.) >>

“Sao Paulo Confessions” (1999.) >>

“Suba: Novi Sad” (izabrani radovi iz osamdesetih, 2022, CD promo)

*

Dodatak: Snimak kompletnog programa i razgovora održanih u okviru "SUBAsobe" u martu 2023. godine u Beogradu dostupan je na ovom linku >>

*

(Tekst objavljen u magazinu Liceulice, decembar 2022 >>,
tematski posvećenom izmeštenosti iz sopstvenog jezika i kulture.
Fotografije: Suba Fondacija, Vladimir Radojičić, Prešlicavanje)

Prešlicavanje za Liceulice :: o privatnosti i nadzoru

“Why Do They Call a Private a Private / When there's nothing more public on earth?...” kaže deo pesme Frenka Lesera koju je napisao 1944. godine!

Tokom prethodnih dekada pitanjima privatnosti i nadzora bavili su se i Henk Vilijams, The Kinks, Dejvid Bouvi, Kejt Buš, Massive Attack, Nil Jang, Depeche Mode, Lenard Koen...

Danas vam za preslušavanje preporučujem albume koji su nas na vreme upozoravali, ili nas pripremaju za probleme koji tek dolaze.

Radiohead: „OK Computer“ (Parlophone, 1997)

Ovenčan slavom i etabliran kao pevač benda koji tamom i bukom pročišćava duše - Tom Jork je izjavio: “zapisujem sve pozitivne stvari koje čujem i vidim oko sebe” i obećao da će novi album Radiohead biti drugačiji. OK, za to drugo je bio u pravu.
Zagledani u svet oko sebe, Radiohead su kreirali muziku veka koji još uvek nije počeo.
Tom je, inspirisan Filipom K. Dikom, Hobsbom, Čomskim (ali i Bazom Larmanom i Daglasom Adamsom) nizao stihove o savremenom životu, smrti, globalizaciji i anti-kapitalizmu, dok je bend stvarao višeslojan, kompjuterizovan (sic) i sinematičan zvuk.
Sa distance od dvadeset pet godina “OK Computer” - nije izgubio ništa od svoje zastrašujuće veličanstvenosti. Štaviše, dvadeset i prvi vek ga uporno čini sve moćnijim (“Filter Happier”).

Kraftwerk – Computer World (Warner, 1981)

Paradoksalno: mašinski precizni i naizgled lišeni ljudskog - Kraftwerk su decenijama činili da u budućnost ljudske vrste gledamo optimistično i sa nadom. Još luđe: danas generacijama koje su odrastale uz njih – taj zvuk izaziva nostalgiju za budućnošću koja je trebalo da se dogodi.
„Computer World“ je objavljen u vreme pojave prve generacije kućnih računara i vizionarski najavljivao kako ćemo živeti, raditi, zaljubljivati se i stvarati bolji svet. „Computer Love“ je i dalje jedna od najčudnijih ljubavnih pesama u istoriji elektro-popa, a „Pocket Calculator“ valjda i dalje jedina pesma ikada ispevana džepnom digitronu.

Brian Eno – ForeverAndEverNomore (Verve/UMC, 2022)

Nekadašnji član Roxy Music, producent nekih od najvažnijih albuma u istoriji rokenrola (David Bowie, Talking Heads, U2, Coldplay...) i verovatno najpoznatiji tvorac ambijentalne muzike se nakon višegodišnje pauze nedavno oglasio albumom koji pretresa pitanja vremena u kojem živimo. Globalna kriza, ratovi, tehnologija, ekološki problemi – sve to je inspirisalo Brajena Ina da se zagleda u sebe, pokuša da pronađe odgovore i ostrvca nade.

Preslušavanje pesama poput „Who Gives a Thought“, „We Let It In“ i „There Were Bells“ postaje još zanimljivije ukoliko pročitate i objavu kojom je Ino najavio ovaj album. U njoj, pored ostalog, kaže: „Kao i svi drugi – osim većine vlada sveta – razmišljao sam o našoj neizvesnoj budućnosti, i ova muzika je potekla iz tih misli. Da budem precizniji osećao sam tu budućnost.(...) Moramo se ponovo zaljubiti. U prirodu, u našu vrstu, i u naše nade za budućnost.“

Ovaj album na sebi svojstven, setan i melanholičan način, osvešćuje upravo to: moć osećanja.

*

Više o novembarskom broju magazina Liceulice >>

Prešlicavanje za LiceUlice: Zvuci gradova

Ruben Gonzales dugačkim prstima prelazi preko dirki i otvara nam prolaz u salu drvenog poda sa pogledom na Muzej Revolucije u centru Havane.

Martin Henet snima zvuk lifta za prvi album Joy Division i tako nas odvodi u Mančester 1979.

Vižljasti pevač u kožnoj jakni i pogleda skrivenog iza tamnih naočara iz pozadine broji “One, two, three, four”, i mi stojimo ispred ulaza u čuveni CBGB klub, čekamo da vidimo The Ramones.
Priče o Berlinu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka odvijaće se u senci Zida, i u njima će biti pomenut ‘Hansa Studios’ u kojem su, na puškometu stražara snimali Igi Pop, Dejvid Bouvi, Depeche Mode i Nick Cave & The Bad Seeds.
Postoje gradovi i mesta koja imaju i svoje zvučne spomenike, izrađene od vinila.

Damon Albarn: “Mali music” (Honest Jon’s/EMI, 2002)

Dejmonova zvučna razglednica iz Malija nezasluženo stoji u senci albuma koje je snimao sa Blur, Gorillaz, The Good, The Bad & The Queen, njegovih solo albuma i drugih hiljada stvari koje je snimao tokom karijere. Možda inspirisan sličnim izletima Dejvida Birna, Pola Sajmona, Pitera Gebrijela i drugih ‘belih’ muzičara koji su tokom karijere koketirali sa takozvanim ‘etno-zvukom’ ili možda zato što je genije – Dejmon je okupio svojevrsnu lokalnu super-grupu (Toumani Diabate, Afel Bocoum, Lobi Traore, Ko Kan Ko Sata Doumbia), sa kojom je putovao zemljom i snimao muziku začinjenu suncem, prašinom, tradicionalnim instrumentima i glasovima među kojima je on tek jedan od ravnopravnih. Dejmonova ljubav prema Bamaku, toj zemlji i muzici odjekuje i danas. Ukoliko ne verujete, poslušajte ponovo “Desole” koju je snimio sa najlepšim glasom Malija – Fatumatom Dijavarom.

David Bowie: “Heroes” (RCA, 1977)

O “Berlinskim danima” Bouvija, Igija i ekipe koja se našla u Hansa Studios se i dalje pišu knjige i snimaju filmovi. Ali, čak i da ništa ne znate o snimanju albuma u studiju sa pogledom na stražare Istočne Republike Nemačke, Bouvijevom druženju sa članovima grupe Kraftwerk, oduševljenju zvukom benda Neu! i čuvenom poljupcu Tonija i Antonije Mas nedaleko od zida koji je završio u naslovnoj pesmi – na ‘Heroes’ ćete čuti odjeke zapadnog Berlina s polovine sedamdesetih godina, grada čija je funkcija da vri i vibrira, baš uprkos zidu i komšiluku. U “V-2 Schneider” i instrumentalu "Neuköln" Berlin odjekuje najglasnije. Iako se dramatično promenio od pada zida i protoka vremena – zahvaljujući ‘Heroes’ taj grad postoji i dalje.

Beograd: “Remek depo” (PGP-RTB, 1983.)

Vreme otkrivanja drugačijeg zvuka, mogućnosti ritam mašina i sintisajzera – a u godinama koje pamtimo i po restrikcijama struje. Vreme u kojem Beogradska scena vri od koncerata, neobičnih muzičkih formacija, izložbi, performansa, i dalje nošena snagom novog talasa koji se sudario sa novim romantizmom, i koji sada zajedno dalje pomeraju granice sloboda. Vreme u kojem se svaka umetnička metafora može kodirati i kao politička poruka, ako tako želimo (“Oni su kontrolori, i imaju moć”). “Remek depo” grupe Beograd možemo slušati i na taj način. Iako snimljen pre gotovo četrdeset godina, ovaj album i dalje zvuči moderno – a “Opasne igre”, “Kontrolori” i “Soba” zaslužuju važno mesto u priči o zvuku grada Beograda osamdesetih godina prošlog veka.

Više o oktobarskom broju magazina Liceulice >>

Prešlicavanje za Liceulice: Kako produžiti leto?

Leto je, kao i uvek, prebrzo proletelo i samo što nije sletelo.

Ukoliko želite da let potraje još malo, evo nekoliko albuma koji će prkositi prirodnim zakonima i grejati vas u prvim danima jeseni na svoj način.
Najmanje jedan će učiniti da vam bude i prevruće.

Sessa: „Estrela Acesa“ (Mexican Summer, 2022)

Nije teško otkriti odakle dolazi taj zvuk. Dremao je omamljen vrućinom u rilnama tropicalia i samba-folk vinila iz sedamdesetih, u pesmama Žobima i Kaetana Velosa, crvenkastom pesku plaža i vlažnom vazduhu Sao Paula, iz kojeg Sesa potiče, a „Estrela Acesa“ je njegov drugi album.

Ukoliko ne znate reč portugalskog – boja njegovog glasa, meke žice, bas, timpani i šumova će vam doneti čudni mir. Kada budete otkrili da Sesa peva ne samo o ljubavi, već i njenom kraju, samoći i odbačenosti - zavolećete ga još više.

Album je dostupan za preslušavanje i na https://sessa.bandcamp.com/album/estrela-acesa

Haustor: „Treći svijet“ (Jugoton, 1984 / Croatia Records, 2022)

Nedavno objavljivanje remasterizovanog vinila „Treći svijet“ (a u svega nekoliko dana razmaka od reizdanja „Odbrane i poslednjih dana“ Idola) i tronedeljni boravak na vrhu liste najprodavanijih ponovo je rasplamsalo priču o „najboljem jugoslovenskom albumu svih vremena“. Drugi album Haustora pripada vrhu te liste, sad se jasno vidi.

Egzotičan i ezoteričan, prepun sličica iz mašte na kojima mnogi i dalje prepoznaju Korta Maltezea i Morganu, ali i Bulgakova; prepun zvukova koji odjekuju od Anda preko Jamajke do Zagorja – „Treći svijet“ je autohtono čudo muzičke scene Balkana koje sjaji istim intenzitetom i nakon gotovo četrdeset godina.

Dok se ne pojavi i dub verzija naslovne pesme na kojoj članovi Haustora upravo rade, sedite na bicikl sa Nenom i krenite ka „prašnjavoj luci crnoj od znoja robova“. Ukoliko zalutate, ne brinite, samo pratite zvuk.

Danger Mouse & Black Thought: „Cheat Codes“ (BMG, 2022)

Svet je ovaj album čekao više od sedamnaest godina.
Toliko je vremena prošlo od trenutka kada su Black Thought (ukoliko je potrebno da se kaže – The Roots) i Danger Mouse (nemoguće je nabrojati sve projekte) počeli da planiraju saradnju na zajedničkom projektu. Konačno, hip-hop je dobio novi, „moderni klasik“.

„Cheat Codes“ zvuči kao old school hip-hop. Teške matrice lišene (očekivanih?) zaokreta su tu da bi Black Thought i gosti (A$AP Rocky, Raekwon, Run The Jewels, Michael Kiwanuka, posthumno MF Doom) počeli da gaze sve sobom, ispaljujuće životne, filozofske i druge istine („Better be willing to pay with every dream that you deferred”) koje greju glavu i dlanove.

Preslušavanje ovog albuma, konačno, inspiriše na novo gledanje genijalnog dokumentarca “NY 77: Coolest Year In Hell” koji podseća na to kako letnja vrelina, nekoliko nestanaka struje i mnogo nakupljenog bunta mogu da promene svet, zauvek.

*

Više o septembarskom broju magazina Liceulice >>

Prešlicavanje za LiceUlice: Muzika za leto 2022

To nije bilo davno.
Dane pre odlaska na odmor provodili smo „pakujući muziku za more“. Najpre smo pravili mikstejpove na kasetama koje će stati u jednu kutiju za patike ili cipele, zatim smo ulagali vreme u prebacivanje što više fajlova na prve, premale plejere.

Na sreću, takva ograničenja više ne postoje.

Na nesreću, ta ograničenja ne važe ni za druge - koji će na obalu doneti muziku koja tera rakove iz plićaka i zrikavce sa čempresa.
Zato je i dalje važno imati uz sebe albume koji će učiniti da ti leto dobro zvuči.
Štaviše – adekvatne količine muzike su važnije od dovoljnog broja majica, krema za sunčanje i flastera.

Σtella: „Up and Away“ (SubPop, 2022)

Ovaj album zvuči poput odmora na otoku o kojem ne znaš mnogo, i koji te svakog dana iznenađuje. Zato ga je teško opisati rečima.
Neka te ne zavede ime izdavačke kuće (poznate po drugačijem zvuku), kao ni niz reči Mediteran – Khruangbin – Grčka – psihodelija – buzuki - indie pevanje. Ovako poređane - one deluju besmisleno, ali kada se prvi put prepustiš talasu zvuka benda Σtella shvatićeš da je sve to moguće spojiti u koktel koji se ispija na obali ispod slamnatog šešira.
Počni od pesme “Charmed”. Zatim se prepusti morskim strujama. Album te čeka na https://stellawithasigma.bandcamp.com/

Helado Negro: „This Is How You Smile“ (RVNG Itl, 2019)

Od kako smo jednom davno izašli iz okeana i počeli da osvajamo kopno - naša vrsta je stvorila tek nekoliko albuma koji zvuče poput hoda po vlažnom pesku, prolaska prstima kroz kosu punu stvrdnute soli i izmaglice nad zalivom u tropkom danu. Nežan i melanholičan, topao ali ponekad i oblačan, “This is How You Smile” je prožet ritmovima uz koje je moguće baš baš baš sporo plesati u sumraku na praznoj plaži.
Ovaj album će pokušati da te nagovori da zakopaš avionsku kartu duboko u pesak, sakriješ se od vodiča koji želi da te vrati kući i zauvek ostaneš da sanjariš na obali mora, mesta sa kojeg potičemo.

Suba: „Sao Paulo Confessions” (Ziriguiboom, 1999)

Iako objavljen pre više od dvadeset godina “Sao Paulo Confessions” i dalje zvuči modernije, progresivnije i drugačije od celokupne „neo-bossa nova“ scene koju je Mitar Subotić Suba svojevremeno izmislio. Spajajući virtuoznost i urođenu radoznalost sa zvucima i ritmovima koje je zatekao u Sao Paulo početkom devedesetih godina prošlog veka – Suba je stvorio album koji brazilcima lice razvlači u osmeh i izraz dubokog poštovanja.
Ovaj album možeš slušati stotinama puta – ali ćete on i dalje iznenađivati bojama, glasovima, zvucima, šumovima i ritmovima koji su prošlog puta ostali neprimećeni.
Ukoliko ti srce ne reaguje na „Voce Gosta“, „Segredo“ ili „Felicidad“, ili telo ostaje mirno uz „Samba Do Gringo Paulista“, proveri: možda ti leto još uvek nije stiglo. U tom slučaju - pridruži ovom albumu i predivni „Tanto Tempo“ brazilske pevačice Bebel Gilberto za čiji je zvuk takođe zaslužan on: Suba, „gringo paulista“.

Više o letnjem dvobroju magazina LiceUlice >>