Monday, 20 February 2017

Slobi Konjoviću za 70. rođendan

“Svi već znamo da rock ne može da promeni svet, ali ono što rock može, to je da izazove neke reakcije kod pojedinaca, i to je već dovoljno. Da izazove neku promenu u glavi, neku vrstu pomaka svesti, neke reakcije koje će da ukažu na neke druge mogućnosti od onih koje već znamo. Mislim da je to dovoljno i da je time ispunjena artistička ambicija roka, ili sociološka, ili moralna, kako god hoćeš.”
(Sloba Konjović, intervju, 1983*)


Sad pokušaj da se uživiš.
Beograd,
rane osamdesete,
tvoje ponašanje sve češće pravdaju rečima: “Sad je tinejdžer”.

Već si zaražen muzikom a ograničava te džeparac koji nije ni blizu dovoljnog da bi kupio sve albume koji su na policama “Kulture”, u prodavnici u Makedonskoj, “Jugotonu” u Nušićevoj, Robnoj kući ili “Elektrotehni” u Knezu.
To nije jedino što te ograničava: još teže ti pada što se u prodavnicama ne mogu pronaći albumi koje želiš da poseduješ i slušaš – domaće diskografske kuće objavljuju ni desetinu licencnih izdanja koje bi želeo da poseduješ na vinilu ili kaseti.

Radio je jedini izvor onoga što ti pokreće srce, glavu, noge, kukove. (Na televizoru - ako imaš sreće – vidiš do tri strana muzička spota nedeljno.)

A ograničava te i broj kaseta koje imaš i na koje ne može stati sve što želiš da snimiš sa radija ili tuđih albuma, da bi slušao kada ti se hoće.

Zato moraš da slušaš uživo – da budeš pored radio-aparata, a u tome te ograničava čak i raspored časova u školi: sedmi čas sredom je u vreme jedne od omiljenih emisija, druga omiljena emisija traje nedeljom do kasnih sati tako da unapred smišljaš izgovor zašto si u ponedeljak zakasnio na prvi čas ukoliko si jutarnja smena.

Sve te ograničava, a sloboda je najvažnija stvar koju želiš da osvojiš, što pre, 
hoću sad i hoću sve.
Muzika te već zagrlila, jedina te razume i jedina ume da pruži odgovor na mnoga pitanja. 
Ili ti dokazuje da nisi jedini kojem se u glavi roje sva ta pitanja.

Zato je prva bitka za slobodu osvajanje bilo kakvog radio-kasetofona koji će biti u tvojoj sobi, odnosno sa kojeg slušaš ono šta hoćeš.

Odgovori najčešće stižu sa frekvencije 99.1 mHz, Studio B.

Ključne emisije:
“Diskomer” nedeljom pre-podne; 
“Parada albuma” utorkom uveče,
“Vibracije” četvrtkom uveče.

Sve ih je “uređivao i vodio” isti čovek,
Sloba Konjović.

Ove tri emisije su mi (uz “100 veličanstvenih” nedeljom uveče na istoj frekvenciji) bile poput onih debelih prodajnih kataloga koji su čudnim putevima stizali do naših ruku iz inostranstva početkom osamdesetih: 200-300 stranica stvari za kuću, posteljina, zvrčki , odeće, obuće, igračaka, tehnike, vidi šta sve postoji, čoveče!, sve ti je zanimljivo i sve izučavaš - tako te Sloba vodi od žanra do žanra, širi ti mozak eklektikom, briše ti žanrovske granice i bez da insistira na tome - demonstrira ti da dobra muzika ne može da se gurne u strikno definisane okvire.

Sve to radi sa takvom lakoćom i uverljivošću - da ti preostaje samo da mu veruješ i slušaš.

(To kako je Sloba radio (i kojom bojom glasa navigirao emisiju i pričao) – to je za mene i danas definicija reči - “radio”. Ako je nekome do poređenja – recimo da su njegove emisije dragocenost poput tekstova Pece Popovića.)


Sledi zahvaljotka:

Hvala ti za Du Du A, prvo slušanje Rex Ilusiviija i Milana Mladenovića koji su obrađivali “Sex Machine” Džejmsa Brauna; “Bigmouth Strikes AgainThe Smiths, Simple Minds,Running Up That Hill”, Prefab Sprout, Gene Loves Jezebel.... Hvala ti što si u “Paradi albuma” svaki put puštao drugu pesmu sa albuma koji su na listi – i tako mi otkrio “The Secrets of The Beehive” Dejvida Silvijena, Cabaret Voltaire, Lori Anderson, Mika Karna, Tuxedomoon... Hvala za “Vibracije” koje su mi otkrivale tamnu stranu meseca, b-strane singlova, neke čudne zvuke, bendove o kojima se nije mogla naći ni reč u tadašnjoj rok-štampi a na čiji pomen su me zaposleni u prodavnicama muzike gledali potpuno zbunjeno. (Osećao sam se pomalo nadmoćno kad sam im tražio nešto što nemaju i skretao pažnju da bi zaista bilo dobro da i taj album imaju u prodaji, zato što je sjajan, "čuo sam ga kod Slobe na Studiju B".)



Fotografija: Blic

Već neko vreme Slobin glas može se čuti samo u reklamama i ponekoj preživeloj špici za emisije koje su se vratile u underground, odnosno ima ih samo na mreži.
Možda je to i logično, pun krug iscrtan do kraja, ako se setimo da je njegova radijska karijera počela na prvoj potpuno nezavisnoj radio stanici u Jugoslaviji – “Radiju Avala”.


U nekoj paralelnoj stvarnosti, ili nekoj boljoj verziji Srbije - Sloba Konjović još uvek nije u penziji. I dalje ima “svoj” sat ili dva svake nedelje na radio-programu, vozi kroz žanrove, stilove, novitete i staritete bolje nego Džon Pil ili sadašnja ekipa sa BBC Radio 6, a njegova kolekcija albuma je prerasla u Muzej sa stalnom postavkom u kojem on radi kao kustos i radio-predajnik u pravom značenju te reči – predstavljajući novim klincima i onima koji misle da se “dobra muzika više ne snima” nove i stare čudesne snimke. Jer genijalne muzike i onih koji bi želeli da je slušaju uvek ima, samo je sve manje onih koji umeju da je otkriju i učine da se u nju zaljubimo, na prvo slušanje.

*

Sloba Konjović danas proslavlja 70. rođendan.

Mlađi je, dakle, od Debi Hari, Van Morisona, Kleptona, Džegera, Nil Janga, Lori Anderson, Pola Sajmona, Holgera Šukaja, Ralfa Hutera iz Kraftwerka, Džona Kejla... koji se ne povlače sa scene.

Slušajući radio sam naučio i to da je mali broj dobrih pesama koje se završavaju fade-outom.

Zato, ako smem da zamolim -
Keep on Rockin’!
Mikrofon, mikseta
i tolika muzika
strpljivo čekaju.




*intervju sa početka teksta dostupan je ovde, zahvaljujući Yugopapiru >>


2 comments:

  1. Sine, mislio sam da je koju godinu mlađi. Jebote, pa on skoro dve godine stariji od mog ćaleta!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Kako da ti kažem... nismo ni mi baš više mladi dečaci, i sve to...

      Delete