Monday 20 August 2018

Bogdan Bogdanović: "O sreći u gradovima: o metodi Johnnie Walkera"

"Saradnju na projektovanju Novog Beograda, kao što je čitalac već naslutio, na vreme sam odbio. Ali, „besposlen pop i jariće krsti", tako bar kaže jedna stara srpska poslovica. Ispalo je, u mom slučaju, da je ,,pop" sam sebi zadavao istraživačke zadatke, pa je bilo dana kad sam kao od šale umeo propešačiti i koju desetinu kilometara s kraja na kraj tada već prilično rasutog Beograda. Tragao sam za dečačkim uspomenama, krstario sam i po manje poznatim delovima grada i otkrivao, ili ponovo otkrivao, doduše u ubogom, oronulom, posleratnom stanju, mnoge poluzaboravljene zanimljivosti. Išao sam u lov i na jedva primetne urbanološke šljokice, u najboljem uverenju da se prema načelu pars pro toto mnogo šta o gradu, o njegovom životnom elanu, o karakteru, o njegovoj ličnosti, a pomalo i o budućnosti može naslutiti čak i na osnovu najbeznačajnijih mrvica gradskih pojava. Upuštao sam se, dakle, u strasne istraživačke ekspedicije i uživao u neočekivanim otkrićima. 

Što se metode tiče, i o tome koja reč! Bila je to, pre svega, metoda Johnnie Walkera – bar što se nogu tiče. A pomalo je bila i metoda Mister Pickwicka, ukoliko se u obzir uzme „istraživačka" istrajnost poduhvata. Inače, tu srećno udvojenu metodu ne samo da sam preporučivao studentima, već sam neretko i njih pozivao u svoje filozofske šetnje. Vukao sam ih sa sobom sve dok ne bismo solidarno spali s nogu. Držao sam se tog načela, kojeg se i dandanas nisam odrekao, čak ni ovde u Beču, i to još na izmaku svoje osme životne decenije. Naime, ubeđen sam da se pravi grad, na pravi način može pročitati samo peške, potpeticama, takoreći. 

Cilj tih pešačkih seminara bio je: naučiti gledati oko sebe, naučiti videti grad (što nije baš jednostavno), udahnuti ga, čuti i saslušati, dodirnuti. Jednom rečju, obuhvatiti ga svim čulima u punom sadejstvu ličnih slobodnih asocijacija. Bio sam tada samo asistent ili možda tek asistent-pripravnik. Ali, imao sam širokogrudog profesora. Stari gospodin, bivši pariški đak, bio je potpuno svestan da se sistemi ideja, pa i fondovi znanja, bar u našem poslu, menjaju brže no što to mnogi neprikosnoveni znalci umeju primetiti. Bio sam dočekan rečima koje su odzvanjale kao najlepša muzika: ,,Ja Vas, verovatno, i neću bogzna čemu poučiti, ali Vas zacelo ni u čemu neću sputavati!" Vrhunac profesorske mudrosti, dakako.

Treba li reći da sam svesrdno koristio slobodu koja mi je bila data. Vodao sam studente s kraja na kraj grada, zavlačio ih u skrivene i njima uglavnom nepoznate gradske budžake, uvlačio ih čak i u podrume i gradsko podzemlje, ispentravao ih na krovove. Lutali smo do iznemoglosti po periferijskim i od boga zaboravljenim sokacima i ćorsokacima, divili se uvrnutoj mašti arhitekata-naivaca, dakle samih vlasnika, odnosno korisnika, koji su svoje graditeljske snove ponekad svojeručno preobražavali u čudesne oblike i ukrase ubogih udžerica. Zalazili smo i u periferijske birtije i nagvaždali sa „oriđinalima" u kojima Beograd nikad nije oskudevao. Otpočinjale su visokoparne debate o gradu, o gradovima, o čoveku u gradu, o ljudskoj sudbini i ljudskoj sreći. Ćaskalo se i o lošem, vrlo lošem saobraćaju, a ponekad i o četvoronožnim gradskim stanovnicima: psima, mačkama i pacovima, a zaobilazile su se obostrano, i vrlo vešto, političke teme. 

Mladi Pickwickovci, jedva nešto mlađi od mene i željni da što bolje obuhvate grad i da ga na svoj način shvate i opišu, neumorno su zapisivali, crtali, i trudili se da ponešto proanaliziraju, onako s nogu, na licu mesta. Njihovo viđenje grada po pravilu se preobraćalo u romansiranje, ali ja ih nisam zaustavljao – naprotiv. Uostalom, rezultat je bio manje važan, važna je bila metoda. Svi su pred sobom imali turističke planove Beograda, u ono vreme lako dostupne i sasvim jeftine, jer turista ionako nije bilo, pa se po tim planovima moglo do mile volje zapisivati, crtati, šarati. Šta? Pa, recimo, po slobodnom izboru sve i svašta, ali obavezno ipak ponešto od gradske stvarnosti preuzeto i na sopstveni način protumačeno. Strpljivi mladi istraživači nepoznatog kontinenta, zvanog „grad", izmišljali su svakovrsne znake i matrakuke, praveći postepeno svoje lične emotivne i „mentalne mape" Beograda. A kad bi se, posle nekoliko ekspedicija, dobro zabrljali turistički planovi, tad bismo, u jednoj podrumskoj prostoriji Arhitektonskog fakulteta, pravili male interne izložbe i o svemu dugo razgovarali.

,,Pa, eto", rekao bih pokazujući na gomile iscrtanih hijeroglifa, okačenih o zidove školskog podruma, ,,eto, Grad nam se, kao i Svet, nudi u šiframa i sav je, takoreći, ispisan ,kartezijanskim đavolčićima', kako ih je nazvao E. T. A. Hoffmann!" Ne znam, doduše, da li su uspeli da povežu Descartesa i pisca Krcka Oraščića, ali da im se neobičan izraz svideo – bilo je više no očigledno.
Kad sam početkom šezdesetih otpočeo sa katedarskom nastavom, posvetio sam se teoriji, a predmet koji sam uveo u život, nazvao sam – urbanologija. Želeo sam da ga i samim nazivom odvojim od praktičnog urbanizma, koji je u ondašnjim uslovima uveliko bio bratski hobby tehnokrata, političara i ideologa. A ja sam imao predobrih razloga da što neprimetnije iščeznem iz njihovog vidokruga. Fakultetski savet je pridodao još i podnaslov istorija i teorija grada, a bilo je predloga da se novi predmet proglasi i za filozofiju grada, ne bi li mi pripomogli, kao gostujući nastavnici, i neki tadašnji istaknuti beogradski filozofi-marksisti. Velika je zamisao, srećom, uskoro otišla u zaborav.

Suvišno je pominjati da svoj predmet, bez obzira na respektabilan naziv, nisam pribrajao ni jednoj naučnoj grani. Jednostavno nisam znao kojoj bi se i kakvoj dao pripojiti. Neka idealna nauka o gradu niti postoji, niti može postojati, kao što ne može postojati ni globalna nauka koja bi čoveka prikazala i rastumačila u potpunosti, počev od hromozoma pa sve do njegovih moralnih (ili amoralnih) fantazmi. Kako sam u ono vreme još uvek voleo da se prepuštam čarolijama reči i često im dozvoljavao da me povedu kud žele, nesuđena urbanologija je učas postala neka vrsta urbano-poetike. Davno je, međutim, rečeno da na jednu dobru poemu dolazi bar stotinu još boljih poetika. Ako Voltaireov sarkazam pokušamo da shvatimo kao stvarno pravilo, moglo bi se onda postaviti pitanje koliko bi tek stotina poetika zaslužilo poetsko čudo zvano grad tamo gde grada i gradske poezije još ima.
Na izmaku šezdesetih studenti su već pretežno bili gradska, pa i velegradska deca. Umeli su da se služe i sofistikovanijom literaturom, pisali su promućurne školske eseje i bogato ih ilustrovali svojeručnim crtežima. Pošto su dosta putovali i svašta već videli, mogao sam ih navoditi i na složenija uhađanja gradskih pojava. Uz generalno uputstvo da nikad i nikako ne gube iz vida prednosti blagorodne metode našeg dragog Johnnie Walkera. I, razume se, da ne zaborave ni na šaljivu akribiju uvaženog Mister Pickwicka. Podsticao sam ih da na šarenim stovarištima ovog sveta potraže svoje gradove i da u njima, kao u ogledalu, pokušaju da naslute sopstvene obrise. I obratno, da u sebi potraže odbleske univerzalnog Grada čovekovog. Navodio sam ih, dosta spretno, da se s vremena na vreme malo i zabrinu za sudbinu pojedinih gradova i za sudbinu grada uopšte. Najzad, i za sudbinu načela gradskosti (urbaniteta) koje u sebi, pretpostavljam, još uvek svi nosimo. Ekologija je sve više postajala tema dana a sve jasniji nagoveštaji strašnog sna o obzidanoj planeti Zemlji mogli su se već prihvatiti kao realno proročanstvo. Čemu je, u takvoj situaciji, trebalo poučiti studente? Čemu drugom do da između prošlosti i budućnosti uživaju u lepoti i mudrosti tradicionalnih gradova dok ih još ima; da uživaju za svoj račun i prema sopstvenim merilima... „Jer, svako ima pravo na sopstvenu urbano-poetiku", dodavao bih, ,,pa i na sopstvenu urbano-erotiku, malo morbidnu nauku o zakasneloj ljubavi, budući da gradove treba umeti voleti i onda kad već evidentno nestaju iz našeg vidokruga!"

*

Iz knjige "O sreći u gradovima", izdanje Prosveta, 2007.
Kupljena u "Geci Konu" prošlog leta za 120 dinara.



Friday 17 August 2018

Knjiški Noćurak :: Pesme ispadaju iz knjiga! [emisija]

Lemijeva knjižara, fotkala Aleksandra

Za Hemingveja su knjige bile najlojalniji prijatelji. Ja ih koristim kao štit i oružje.
Borhes je raj zamišljao kao 'neku vrstu' biblioteke.
Moja verzija raja je, ipak, neka vrsta knjižare.

Možda zato što biblioteke isključuju mogućnost posedovanja knjige,
ili zato što sam proveo više vremena u knjižarama nego bibliotekama,
verovatnije zbog ljudi koji u njima rade i čini ih živim.

A možda u to verujem zbog one koju sam nedavno video u Ii, na Santoriniju, to je raj!

Povratak u Srbiju me podsetio da raj nije podjednako udaljen od svih tačaka na planeti, da su neke tačke bliže paklu i da se u njoj knjižare i dalje zatvaraju, čak i one koje imaju status "kulturnog dobra", poput Lemijeve knjižare u Novom Sadu.

*

Ovaj Noćurak će biti poput šetnje kroz knjižaru, i pesme inspirisane knjigama, junacima iz romana, fragmentima, naslovima ili stanjima u koje nas knjige bacaju. Selindžer, Gurđijev, Orvel, Haksli, Bulgakov, Kipling, Keruak, Kurt Vonegat, Džojs, Silvija Plat, Markes, Kavafi, Mehmed Begić... U muziku pretaču Koen, Villagers, Džoni Mičel, The Coral, The Cure, Dejvid Silvijen, Bouvi, Basheskia, Radiohead i Tom Vejts... Jedino će Berouz progovoriti lično, u pratnji REM. Zaslužio je.

p.s. Uz RadioAparat, Prešlicavanje od sada re-emituje i Radio Kikinda 0230. Hvala im!




Friday 20 July 2018

Pozdrav sa Santorinija! [putopis snimljen na plaži, 20. jula u 07.30 ujutro]

Lorens Darel u "Grčkim ostrvima" kaže: "Jedva da iznenađuje to što ima malo, ukoliko uopšte ima, dobro napisanih opisa Santorinija; stvarnost je tako zapanjujuća da će proza i poezija, ma kako krilate bile, morati da se zauvek povuku."

Ovo je moj pokušaj putopisa, snimljen jutros rano na plaži, uz bučno prisustvo vetra koji vas pozdravlja, sa obale.




Uz zvuk - evo i fotografija >>

Friday 6 July 2018

Noćurak odlazi :: Pesme o putovanju, moru i bežanju


Zamisli da krećeš na put, društvo u kombiju ti prave Van Morrison, Billy Bragg & Wilco; Paul Weller, Sivert Hoyem, Ben Howard, Norah Jones, 
Kings of Convenience i Beck ... 
Usput ćemo pokupiti stopere koji su krenuli ka obali sa gitarom na leđima, vidi ga J.J. Cale, vidi John Lee Hooker, evo ga i Ry Cooder!

Nećemo puno pričati, slušamo muziku hipnotisani trakom puta koja se odmotava pred nama.

Na obali nas čekaju Cocteau Twins, Julia Holter, R.E.M i galebovi. 
Ralph Feinnes recituje Nerudu, na pučini prolazi brod sa kojeg recituje Blez Sandrar.

Takav je ovaj Noćurak,
poslednji u sezoni.


Vidimo se na obali.




Thursday 28 June 2018

Kristian Novak: "Črna mati zemla"


Iza ove beline na koricama krije se tamna priča.
Ta tama izbija iz ljudi u njoj, ali je istovremeno i lekovita, jer put kroz nju vodi ka katarzi.

Ispod kore ovog stabla krije se čovek koji će ti se razmotavati pred očima, svaka stranica koju pročitaš odmotaće novi sloj, i to će činiti tako da ćeš ga čitati bez pauze.

Iza ovog naslova krije se najbolja knjiga koju sam pročitao u proteklih nekoliko meseci. 
Dokaz za tu tvrdnju u ovom slučaju ne može biti prekucan citat ili ubrzano skiciranje priče.
Nemoguće je uzeti nož, iseći deo te crne smese ili napraviti zarez na toj kori drveta i reći - evo, to je taj komadić.

"Črna mati zemla" proglašena je za jedan od deset najboljih romana Hrvatske u poslednjih pedeset godina.

Obavezno čitanje.

Knjigu je u Srbiji objavila Književna radionica Rašić >>  (na linku ćeš pronaći i tridesetak stranica s početka romana)




Saturday 23 June 2018

Suba :: Cross Radio / B92 [emisija iz 2002.]


Specijalna emisija o Mitru Subotiću Subi, emitovana u okviru Cross Radija/Radija B92 u aprilu 2002. godine.

O Subi i njegovoj muzici govore: Zoran Janjetov, Bebel Gilberto, Petar Janjatović, Darko Rundek, Slobodan Tišma, Katia B, Peca Popović, Jovanka Zlatković, Goran Vejvoda, Marina Perazić.



Dodaci:

Blog o Subi >>
Izbor Subine muzike od 1983. do 1999. >>
Reizdanja Subinih albuma >>



Friday 22 June 2018

Najdraže pesme 2/4 2018 :: [emisija]



Svašta je procvetalo ovog proleća i nije bilo lako izabrati četrdesetak najdražih!

Čekaju te: Amen Dunes, Angelique Kidjo, Brazilian Girls, Childish Gambino, Chuck Auerbach, Confidence Man, Cosmo Sheldrake, Damien Jurado, Fantastic Negrito, Father John Misty, Fatoumata Diawara, Gabriella Cohen, Golden Dawn Arkestra, Gorillaz, John Parish & PJ Harvey, Johnny Marr, Jonathan Wilson, Kali Uchis, King Tuff, Laura Veirs & Sufjan Stevens, LUMP (Laura Marling & Mike Lindsay), M. Ward, Matt Costa, Matt Maltese, Minilinija, Neko Case, Parliament, Parquet Courts, Rolling Blackouts Coastal Fever, Simian Mobile Disco, Simone Felice, Space Invadas, U pol' 9 kod Sabe, Underworld & Iggy Pop, Vasko Atanasoski & Fin Project ft. Tena Rak...




I da ti skrenem pažnju na još neke albume koji se ne pominju na listi:

Bonjay - Lush Life
Catrin Finch & Seckou Keita – Soar
dobro, hajde i Ben Howard - Noonday Dream
Gang Gang Dance – Kazuashita
Idris Ackamoor & The Pyramids - An Angel Fell
Joe Armon-Jones - Starting Today
Melody's Echo Chamber - Bon Voyage
Oneohtrix Point Never - Age Of
Ray LaMontagne - Part Of The Light
Ry Cooder - The Prodigal Son
Sons of Kemet - Your Queen Is A Reptile
Stephen Malkmus And The Jicks - Sparkle Hard
The Magnificent Tape Band - The Subtle Art of Distraction 

Sad imaš zabavu za celo leto ;)


Sunday 17 June 2018

Senke su sve drugačije (o knjizi "Idoli i poslednji dan")



"Ljubav nema početak. Misao o lepoti nema početak, zvuk nema početak, detinjstvo nema početak. Sve se skupi najednom, onda kada to niti očekujemo niti zaslužujemo, i desi se. Tako se desila i ova naša beogradska, zagrebačka, ljubljanska, pulska priča. Ona nema početak zato što bi onda morala da se završi, da ima jasan kraj nakon kog će početi da bledi, a ova priča nikada nije izbledela". 

(Ana Marija Grbić, početak knjige "Idoli i poslednji dan")

"Ako u ovoj knjizi tražite neku opštu istinu nećete je naći. 
U njoj ima nekih šest, sedam, osam istina i to je nekako jedino prirodno." 
(sa promocije knjige >>)

U društvu koje je već dugo lišeno organizovanog studioznog i pasioniranog pisanja o pop-kulturi pojava svake nove knjige posvećene muzici je važan događaj. U prethodnoj rečenici svesno koristim reč 'organizovano': premali prostor koji je u medijima ostavljen nekolicini autora tužno podseća na to koliki je nekada bio taj prostor i koliko nam kvalitetni autorski tekstovi nedostaju

Uprkos svima i svemu, s vremena na vreme sevne čudo.
Prošle godine je objavljena verovatno najbolja dokumentarna knjiga-o-muzici-i-epohi na ovim prostorima ("Ogledala Lune" >>) a nešto ranije "Rundek, između" >> pokojnog Ante Perkovića koja je pokazala kako se o muzici može pisati i sa muzičarima intimno pričati. Ove dve pominjem zato što su izuzetne, te su postavile nove standarde scene na koju je sada stupila "Idoli i poslednji dan".

Ana Marija Grbić se upustila u priređivanje ove knjige naoružana hrabrošću i ljubavlju prema pesmama Idola. Svesna da nije 'savremenik' benda (rođena je u godini objavljivanja "Poslednje mladosti u Jugoslaviji" Šapera i Krstića), da ne želi da proživljava tuđe uspomene kao ni da uranja u arhive, u uvodu otkriva da će se 'njen glas čuti što manje'. Takođe otkriva da je Krstić odustao od učešća u knjizi tokom autorizacije intervjua, te da smatra da priča o Idolima ne može biti zaokružena u jedinstvenu celinu. 
Iako je taj stav potpuno legitiman, zbog njega ova knjiga najviše 'trpi', odnosno nije dovoljna za razumevanje fenomena Idola. 

Sledi zanimljiva vožnja kroz karijeru Idola, pričana kroz poglavlja od strane Šapera, Zdenka, zatim dva člana Idola čiji su iskazi dragoceni zato što do sada nisu mnogo pričali – a to su bubnjari Kokan Popović i Boža Jovanović. Tu je i Branko Isaković koji je odmenio Kolara dok je ovaj bio u vojsci i koji otkriva neke zaboravljene kreativne ekscese benda, a sliku svojim pričama upotpunjuju i legendarni urednik 'Jugotona' Siniša Škarica, Goran Vejvoda, Nebojša Pajkić, genijalni pokojni Mile Pile Miletić (isečak iz intervjua koji je radio Nebojša Ristić), Petar Janjatović, Mihajlo Pantić, Dragan Papić i Boris Miljković
Kako Ana Marija Grbić nije uspela da intervjuiše Vladu Divljana pre smrti, njegov 'glas' se čuje kroz isečke iz nekoliko (premalo!) intervjua, prvenstveno iz 2003. i 2009. 

Zato što je Krstić na kraju odbio da njegovi odgovori budu deo knjige - on je sveden samo na ponavljanje ". . ." (doslovno, tri tačke). U nekim momentima je taj zahvat čak i zabavan, ali u nekim unosi konfuziju, zato što priređivač vodi priču dalje oslanjajući se na neke Krstićeve stavove ili iskaze koji su iz knjige očigledno izbačeni u poslednji čas. No, nakon Krstićeve izjave "Najbolje pesme Idola sam ja napisao" (2010 >>) te onakvog 'oproštaja' od Vlade Divljana (2015), te tri tačke ja, ipak, razumem kao zauzimanje stava. Nadam se da jesu.


U tom metežu glasova i informacija koje se često 'ne slažu' postoji nekoliko momenata u kojima je stav priređivača (ili barem dokument - arhiva, stari intervjui članova benda) ipak bio neophodan, ali ne samo zbog zauzimanja pozicije, već i zato što se odnos nekadašnjih Idola prema onome što su nekada radili očigledno promenio tokom godina. Oni malo stariji verovatno pamte intervjue koje su Vlada Divljan, Zdenko, Krstić i Šaper davali povodom desetogodišnjice razlaza benda (Vreme Zabave, 1994 >>), kao i Vladine intervjue po povratku iz Australije (1996), u kojima je bilo kojekakvih iskrica, odnosno gorčine - koja je vremenom promenila boju (što se najviše oseća kod Zdenka).

Ana Marijin 'glas' se u knjizi zaista jedva čuje i funkcioniše poput urednika vesti koji kratkim pasažima povezuje snimljene iskaze bez izražavanja stava, ali odsustvo komentara, kao i nekih važnih faktografskih elemenata koji će definisati kontekst u kojem su se neke stvari odvijale, pak, čini ovu knjigu zanimljivom prvenstveno onima koji imaju određena predznanja o Idolima, što je, ipak, šteta.


"Idoli i poslednji dan" je, kada sve ode u fadeout, knjiga vredna čitanja, bez obzira na manjkavosti.

Dolazeća premijera filma o Vladi koji priprema Mladen Matičević bi možda mogla da bude iskorišćena za neko dopunjeno izdanje ili ozbiljniju knjigu u kojoj bi se našla i arhiva intervjua, Krstićev ugao gledanja jer je on, na stranu jeftine provokacije koje sada izvodi, bio važan deo te priče.
Neka se senke i menjaju s godinama, važno je znati kakve su i kolike u određenom trenutku.

Idoli zaslužuju da priča o njima bude zaokružena.
To neće biti lak posao zato što što su Idoli bili jedinstven, multi-medijalni i neponovljivi pop-kulturni projekat/fenomen koji ne bi trebalo pamtiti samo po pesmama, iako su neke od njih najlepši komadi pop-muzike komponovani i otpevani na našem jeziku, ikada.

*

p.s. I lepo je konačno znati da je onaj zvuk tramvaja u "Rusiji" snimljen kod Očne klinike :)

*

Saturday 16 June 2018

10 najdražih albuma [sve-na-jednom-mestu ;]

'Izazov' koji je ovih dana kružio mrežom me inspirisao da premotam trake i trenutke. 
I uživao sam u tome, iako me to ređanje najdražih albuma podsetilo na trenutak kada otvaraš bombonjeru: ne znaš šta prvo da uzmeš, ne znaš u kojoj poslastici ćeš najviše uživati, žao ti je kada dođeš do poslednje.

Ono što sam birao tokom deset dana juna ovde je sakupljeno na jedno mesto, izlistani po godinama otkrivanja, ne po važnosti.

1/10: KATE BUSH: Hounds of Love [1985]



Prvi na listi je proizvod čarobnjaštva i alhemije kojom se Kejt bavila tri godine. U miksetu sa 24 kanala je spakovala ne samo strašnu a zanosnu muziku, već i Hercoga, Rajha, Tenisona, Žaka Turnijea, strahove, snove i nade, Džona Vilijamsa, ćaleta i burazera, svi oni su direktno ili indirektno upetljani u stihove ili zvuk; Donald Saterlend i drugari Terija Gilijama su došli nešto kasnije da sve to ekranizuju i za MTV. Druga strana albuma, tzv. 'The Ninth wave' je i dalje najbolji zvučni zapis kosmosa za koji znam. Sloba Konjović je zavrteo prvi singl negde krajem leta 1985, Jugoton je album stavio u izlog nekoliko nedelja kasnije.
Trivia: "Hounds of Love" je po objavljivanju sklonio sa 1. mesta najprodavanijih UK albuma Madonin "Like A Virgin".
Čisto da se zna kome pripadaju presto, kruna i skiptar.

Ceo album dostupan za preslušavanje >>

2/10: THE CLASH: London Calling [1979]



Stramer i drugari shvataju da sistem može da se šutira i ukoliko ti cokule nisu natesno ušnirane. 

Album koji te uči da primaš udarce, sumnjaš u sve, i uzvraćaš šljage uz kez. U poslednjih nekoliko godina mi slušanje uvodih taktova "London Calling" stvara u grlu gorku ogromnu knedlu koju sve teže gutam. Onda sebi kažem: koji ti je kurac, nisu te još pobedili, samo su potplatili tipa zaduženog za ispisivanje rezultata na semaforu. I onda pređem na "Guns of Brixton".
Album dostupan za preslušavanje >>

3/10 HAUSTOR: Treći svijet [1984]


Mapa ostrva na koja se nikada nećemo iskrcati, kroki gradova skrivenih pustinjama, prašumama i uvalama; bedeker uglova, dvorišta i haustora od nas skrivenih drvenim kapijama i ulazima koji se oduvek zaključavaju. Uvod za otkrivanje Korta Maltezea, Bleza Sandrara i čitanje "Atlasa izgubljenih ostrva". Album čiji svaki 'šuš' i 'krc' čujem i dalje iako ga nisam slušao sa vinila barem dvadeset godina.

Trivia: Srđan Sacher, kičma "Trećeg svijeta" nedavno je na radio Yammatu emitovao dva 'dub' remiksa pesama sa ovog albuma. Ukoliko želite da me ucenjujete, nabavite sve što Saher krije na trakama.


4/10: TALKING HEADS: Remain in Light [1980]

Grupa odlično raspoloženih ljudi željnih eksperimenta upada u studio, izliva temelj-ploču muzičke eklektike gađajući se rifovima, Inoovom karticama sa zaobilaznim strategijama, i ritmovima Fele Kutija, neko krišom usporava master trake, neko drugi diže regler Dejvidu iza leđa, a ovaj se pravi da ne vidi.

"Remain in light" preslušavam već trideset i nešto godina, barem jednom mesečno. Kada na to dodam period manijakalnog preslušavanja, verovatno sam ga preslušao nešto više od 1000 puta. Bez obzira na taj broj, osećam da mi neke stvari i dalje izmiču i znam da će me na svako slušanje ponovo iznenaditi.
Ovih dana izlazi i verzija albuma koju je snimila Angelique Kidjo. I to zvuči zanimljivo!

5/10: DAVID BOWIE - Low [1977]

Naravno da bi izazov bio lakši da je dozvoljeno 20 albuma. 
Na takvoj listi bi Bouvi imao četiri, sve iz perioda 1976 – 1980.

Ovaj mi je, ipak, najdraži.

Slava, "kokain, biber i mleko" su protutnjali kroz njega, on je protutnjao kroz hipi fazu, glem-rok, rok-end-rol i soul, konačno je prebegao iz Los Anđelesa ("da ne bih umro") u Berlin, stavio šešir, pustio brkove i lunjao sa Igijem po klubovima.

Rezultat detoksikacije bio je Dejvid koji je govorio drugačijim jezikom, tekstovi su mu promenili formu, postali su kratki i repetativni, glas mu je prvi put bio umoran ali je konačni rezultat bio album koji te leči tenzijom, zaceljuje hladnim elektronskim spravama te čak uspeva da te ohrabri pesmama poput "Always crashing in the same car" koja apsolutno nije o ohrabrenju, nasuprot.

Kada bismo ovaj album uklonili sa mapa pop-muzike, muzika Evrope bi se pretvorila u ruševine.

Ceo album dostupan za preslušavanje >> 

6/10: PIXIES - Doolittle [1989]

Imaš šesnaest godina i misliš da već dosta 'znaš' o muzici. Onda shvatiš da zaokrugljeni pevač podvriskuje naziv filma Bunjuela i Dalija, zatim vrišti opis ključne scene a zvuk ti razvlači mozak u svim pravcima. Shvatiš da totalno uživaš u onome što upravo osećaš i da nemaš pojma o tome šta sve muzika može da ti uradi.

Ovaj je album školska demonstracija mogućih uticaja muzike na psihu i telo. Zato ga od tog prvog preslušavanja uvek imam sa sobom u nekom formatu, nosim ga poput leka za glavobolju, antidepresiva ili vitaminske bombe.
Ako svet pokuša da me tog dana saplete, ja mu uzvratim sa

"Everything is gonna burn/
We'll all take turns/
I'll get mine too."
Ceo album za preslušavanje >>

7/10: Ekatarina Velika - Dum Dum (ili o 1991.)

Proleće te godine proveli smo svirajući u atomskom skloništu na početku Beogradske ulice. Bubnjar Vlada je uspeo da ubedi stanare da nam ustupe taj prostor za vežbanje, mi ćemo se pridržavati kućnog reda i nećemo praviti gluposti.

Zahvaljujući nekom sticaju okolnosti i prijateljskim vezama Vlade i Srđe i Milana Mladenovića, negde u proleće su se u skloništu pojavili najpre i njihovi instrumenti a zatim i ceo bend! Umesto Bojana bas je preuzeo Miško Plavi, u toj postavi će uskoro svirati uživo prve pesme sa albuma "Dum dum".

Ne bih sada prepričavao moje smeteno 'Zdravo!' Milanu na vratima skloništa; ushićenje što delimo isti prostor i dan kada su oni došli ranije na probu te nam bili 'publika' na završetku našeg termina. Lakše mi je bilo da položim prijemni nego da pevam pred njima.

Za priču je važnije što su nakon njihovih proba na pojačalima ostajali tekstovi novih pesama. Tekstove smo, naravno, naučili napamet: nismo ih prepisivali, kao što nismo ni pipnuli njihova pojačala ili Markov set bubnjeva. No, problem je bio što smo, sada, dakle, znali šta će Milan pevati ali prisluškivanje njihovih proba kroz vrata skloništa nije nam pomoglo da otkrijemo kako to zvuči. Srđa i Vlada su uspeli nekako da uhvate jedan delić i onda su ga rasviravali u krug dok smo mi zamišljali šta je oko tog rifa. Nekoliko nedelja kasnije smo shvatili da je to bio rif za "Karavan".

Tekstovi za 'Idemo' i 'Zabranjujem' najviše su mirisali na barut i vreme koje dolazi.

*

- Počeo rat u Sloveniji!
- E u materinu!... Tiho na setuuuuuu, snimaćemoooo! Kamera... iiiiiiiakcija!

*

Vest o početku tog rata me zatekla na stepeništu kuće Milića od Mačve u kojoj su snimane scene za 'Tesnu kožu 3'. U to sam upao kao osamnaestogodišnjak zadužen za metlu odnosno da set bude čist; pomaže rasvetljivačima da postave reflektore na scenu i kada je potrebno vodi dvometarsku folk-pevačicu od šminkernice do seta. Ceo film je snimljen za 12 dana! Honorar je bio fenomenalan, toliko dobar da je potisnuo iz sećanja sve što sam gledao na setu tih dana i od zarađenih para se odlično provodio celog leta, iako više nismo svirali zajedno.

Početkom avgusta Ekatarina je održala prvi veliki koncert sa Miškom i Tanjom u postavi. Tada smo prvi put čuli - "Siguran", "Karavan", "Idemo" i, ako se ne varam - "Zabranjujem". U prašini Filmskog grada na Košutnjaku, pod mesečinom smo povezivali tekstove i muziku i shvatali koliko su te nove pesme... teške, ako je to prava reč.

'Dum dum' se pojavio krajem avgusta ili početkom septembra i vrteo se u vokmenu danima, bez pauze, iako nije zvučao savršeno. Imao je barem dve pesme viška, čudnu produkciju, te je kao i sve što je PGP RTB objavljivao imao onaj nepodnošljivo 'tanak' zvuk, zahvaljujući lošem granulatu koji su koristili za vinil i isto tako lošim trakama.

Ali, ko te pita za kvalitet vinila: domovina nam je već bila manja nego pre dva meseca i nastavljala je da se ubrzano kruni.
Četvrta godina srednje je počinjala, uskoro sam i ja bio na vratima vojnog odseka u kojem su mi pod nos tutnuli papir 'pristaje na produženje vojnog roka ukoliko se pokaže neophodnim'. Meni u ušima zvoni "... prijatan glas iz druge sobe se javlja i kaže da je počelo..."

Šta je bilo posle, nije važno za ovu priču.

*
Ne sumnjam da bi mi "Dum dum" bio podjednako važan i da nije bilo tih virenja u Milanove tekstove u atomskom skloništu u Beogradskoj ulici. Uprkos prethodnom albumu "Samo par godina za nas" i svemu što ga je pratilo, ja sam taj bend voleo i dalje.

'Dum dum' se pojavio u dramatičnom trenutku.
U poplavi govana koja je 1991. izbijala iz televizora, sa radija, iz novina, sa zidova, iz očiju razbuđenih oslobodilaca teritorija i njihovih tadašnjih vođa - gotovo svi putokazi koje smo razumeli i na koje smo učeni od malih nogu potopljeni su neverovatnom brzinom. Na vidiku nije bilo mnogo stvari ka kojima bi trebalo plivati a bilo je još manje onih za koje smo mogli da se uhvatimo da ne bismo potonuli.
U tom metežu podlosti - 'Dum dum' me podsećao da nisam jedini koji žvaće osećaj teskobe i očaja što je sve otišlo u pizdu materinu; ne jedini koji sumnja u vesti i ježi se dok mu tenkovi idu pored bloka u pravcu Hrvatske a komšije ih zasipaju cvećem.
Nisam bio jedini potpuno nemoćan.
Imao sam dokaz da nisam jedini koji se opire.

'Dum dum' je po atmosferi i tekstovima bio potpuno drugačiji od 'Samo par godina za nas'. Milan je otresao stihove od metafora, što je, verujem uradio iz želje da ne bude tumačen – nego shvaćen, jer imao je da nam saopšti nekoliko važnih stvari na temu borbe, slobode, opšte podlosti i bolesti. Odustali su od 'simfo-roka', njegova gitara je ponovo postala kičma benda a klavijature Magi čule su se manje nego ranije.

Na omotu je bila ta strašna slika i možda je to 'privezano srce' čak i strašnije od pištolja uperenog u slepoočnicu; spot u kojem obogaljeni igraju tretiran je na TV programima poput neprijatnosti koju je bolje izbeći.
Zbog svega toga - 'Dum dum' nije rikošetirao glasno koliko je trebalo.
Album je sleteo na prazan trg.
Neki su otišli u rat, drugi su se krili iza spuštenih roletni.

Tek nekoliko godina kasnije, u vreme prvog reizdanja, 'Dum dum' je naišao na razumevanje i odobravanje.
Bilo je, naravno, prekasno i za Milana i za nas.

*

Priča se otegla, ali ovaj album je zaslužio da se o njemu piše.
Pomagao mi je da nekako preživim barem jedan rat,
i mnoge poraze koji su usledili.

Od jednog komada vinila i muzike ne bi valjalo tražiti više od toga.

Ceo album za
preslušavanje >>



8/10: R.E.M - Automatic for the People [1992]

"Hey, kids, where are you?
Nobody tells you what to do..."

Neko je mudro primetio da je 'Automatic For the People' pun nostalgije ali lišen (jeftine) sentimentalnosti. Iako smo ovaj album i ja svašta prošli zajedno, od noćne straže na -15 stepeni do slušanja u srcu Mediterana, svaki put ga slušam kao da mi je prvi put pao u naručje, pevajući mi o onome što je najvažnije - a to je sada i ovde, taj trenutak koji provodimo zajedno.

I zato ga uvek uvek uvek uvek uvek slušam od prvog do poslednjeg tona, svestan da na njemu nema 'omiljene pesme'. Sve su podjednako dragocene, drage i važne.


Ceo album za preslušavanje >>


9/10: Suba - Sao Paulo Confessions [1999]

Već dvadesetak godina pokušavam da napišem tekst dostojan ovog albuma.
Ponekad, i samo ponekad, uteši me što ni drugi koji barataju rečima nisu uspeli da daleko odmaknu. Onaj koji se koristi ilustracijama je i dalje najbliži jezgru.

"Sao Paulo Confessions" je sve.

Šezdeset minuta eklektike i ljubavi pretočenih u muziku, ritam, do tada nerođene zvuke, frekvencije i nikada ponovljene akrobacije. Šezdeset minuta ljubavi prema Sao Paulu, drugoj domovini, novom jeziku, prijateljima sa kojima nema zajedničke istorije već postoji samo ono što upravo sada sviramo i nešto planova za budućnost, dobacujemo se jarkim bojama i kontrastima.
Ljubav prema tropima i Tužnim tropima.

I sve to nabrojano je tek deo onoga što je upalo u vir koji je Mitar Subotić Suba stvarao na svojim 'spravama', iz kojih ispaljuje note, sinkope, zezalice, zvrkove, cikade i harmonije u posebne orbite da skladno kruže, i nežno se očešu jedna u drugu, s vremena na vreme, ne u pravilnim razmacima.

Još jednom nisam uspeo da napišem tekst dostojan ovog čuda, ali sam vas možda nagovorio da ponovo preslušate album koji kao gumica briše sve vrste granica.

Ceo album za preslušavanje >>

10/10: Hurray for the Riff Raff - The Navigator [2017]


"...Ah, do your best
But fuck the rest,
be something."
Poslednji od deset albuma iz serijala najdražih je, po stažu - beba. 
Nastao je nedavno, odmah me snažno zagrlio i tražio da mu se na zagrljaj uzvrati. To mi se dogodilo sa ovim albumom na prvo slušanje pesme "Rican Beach".

U vreme kada se "The Navigator" pojavio počeo sam da sumnjam da mi je glava već toliko puna muzike da u nju više ništa ne može da stane: gotovo je, eto i meni se desilo, neki pokleknu već oko tridesete, ja sam izdržao duže; neki pričaju da tako isto dođe dan kada ode osećaj zaljubljenosti, zauvek. 

Kao što ne verujem njima, tako je "The Navigator" bio razlog da više ne verujem ni u tu prvu glupu tezu, da su prostori u glavi i srcu ograničeni. Ukoliko mi se neki zid čak i isprečio u glavi, ovaj album ga je razvalio.

Alynda Lee Segarra, dete Bronksa i ćerka Portorika, glas i srce ovog benda je u četrdeset minuta napakovala strašne komade muzike, pune prkosa, ljubavi i podrške - za potlačene, raseljene, razapete, uplašene, razočarane, one koje država ignoriše, za 'male ljude'. 
Neke od tih pesama te golicaju i tako teraju čak i da zaigraš protiv volje; neke te udaraju najpre besno a zatim sve slabije, sve dok se ne smire na tvom ramenu, a ti ne smeš da se pomeriš da ih ne probudiš, iako ste se tek upoznali. Ko ne veruje neka presluša barem "Palante", pretposlednju pesmu na albumu, najlepši spoj teksta i muzike koji sam otkrio u proteklih nekoliko godina.

"Palante" >> dolazi iz slenga Portorikanaca i znači "Samo napred."

Kraj liste.



Friday 8 June 2018

Noćurak iz 1988 :: [radio] ::


Poslednja godina u kojoj nam imena političara ništa ne znače.

Prvo letovanje sa ekipom > prvo pijanstvo > prvo spavanje na plaži.

Prve 'Starke', 
prva godina u Prvoj beogradskoj, 
prvi odlasci prijatelja u daleki svet, iz kojeg se javljaju pismima i kasetama.
Koncerti Vlade Divljana i Mizara,
prašnjavi koncert Azre na Košutnjaku. 
Prva vijetnamka i prvi albumi Poguesa, Pixiesa i Cocteau Twins dolaze do nas, a nama uši i oči gladne svega!

Sve nas zove, sve se dešava istovremeno.

Sedamo u vremeplov, idemo u 1988.


Cocteau Twins
Cowboy Junkies
Danielle Dax
Haustor
House Of Love
Jane's Addiction
Joy Division
Mizar
Morrissey
Neneh Cherry
New Order
Nick Cave & The Bad Seeds
Peter Murphy
Pixies
Prefab Sprout
Prince
R.E.M
Siouxsie And The Banshees
Talking Heads
The Nits
The Pogues
Vlada Divljan
...