Abdusetar Nasir - "Naš gospodar Haifa"

"Ljude više nije bilo lako upokoriti ni smrću, pogotovo što se nekoliko krajnje zastrašujućih odluka upravo razlegalo prostorijama u Savetu halifata.

Poput naleta svežeg vetra otpoče ljudsko urlikanje, koje naprosto zbrisa čitav jedan deo grada. Ljudi su se digli protiv odluka i uredaba što su se gomilale iz meseca u mesec, a od kojih je jedna predviđala i zabranu pisanja na zidovima javnih klozeta.
Kako opaki halifini ljudi nisu mogli da doznaju ko tamo piše sve one otrovne parole, halifa sroči dopunu jednoj ranijoj uredbi. Ovom se predviđalo uklanjanje vrata sa klozeta u svim delovima prestonice. Ostavio je vrata na ženskim klozetima, pošto se lično uverio da su zidovi tamo čisti i klozeti prazni - ako se izuzmu papirni ulošci i maramice.

No, našeg je halifu čekalo iznenađenje. Sutradan posle one noći u kojoj su obesili građanina Abdusetara Nasira, parole se nađoše ugrebane i u zidove ženskih klozeta. To se dogodilo tako što mnogi dobri ljudi, koji su obećavali ustanak i iz najtežih uslova, behu ogrnuli crne ženske abaje* i pohrlili u klozete u ženskim školama i drugim mestima u nadležnosti lepšeg pola da ispišu sve duševne muke, boli i vapaje."

*


Ovo je odlomak iz priče "Naš gospodar Halifa", Abdusetara Nasira. 
Nakon objavljivanja priče Abdusetar je deset meseci proveo u samici.
Objavljena u zbirci "Zločin dostojan poštovanja",
izdanje Geopoetike >>, 2016, prevod Srpka Leštarića.


*Široki crni plašt kojim se muslimanske žene na Srednjem istoku zaogrću kad izlaze iz kuće, pri čemu se naročito pazi da se sakriju kosa, čelo i veći deo lica. - prim. prev.

Gabrijel Garsija Markes: "Jesen Patrijarha" (fragmenti)

Hannes Wallrafen, "A Day in Macondo" >>

Ovih dana ponovo čitam najbolji šifrarnik vlasti za koji znam; knjigu u kojoj je čitavo šesto poglavlje napisano u jednoj rečenici koja se proteže na više od šezdeset stranica, jer kako pisati o ludilu vlastodršca nego bez upotrebe tačke.
Markes je ovu knjigu pisao sedam godina.

*

"Ne shvatajući da se pohlepa za vlašću ne da utoliti, jer je utoljavanje samo još žešće raspaljuje, pa se tako porok razgranava na veki vekov, od početka mu je bilo jasno da ga obmanjuju ne bi li mu udovoljili, znao je da mu svako ulagivanje papreno naplaćuju, da oružjem sakupljaju onu svetinu što vrvi oko puta kojim prolazi i da mu ushićeno kliče ispod parola sa ispisanim željama, neka nam večno živi dični vođa koji je stariji od svoje starosti, ali s nizanjem nebrojenih leta, on je uvideo da je laž ugodnija od sumnje, korisnija od ljubavi i trajnija od istine, pa se sviknuo da živi plaćajući ponižavajući danak slave, više se ničemu nije mogao začuditi, čak ni kada mu je postalo očigledno da u rukama ima samo privid vlasti, da ga veličaju a slavom ga ne ovenčavaju, da mu se listom povinuju ali za njega ne haju.

(...)

"Sakrili su od njega poruke protesta i preklinjanja iz celog sveta, prećutali su da mu je Sveti Otac Papa uputio telegram izražavajući svoju apostolsku zabrinutost za sudbinu nevine dece, u tamnicama nema više mesta za novopobunjene roditelje, moj generale, nema više dece za izvlačenje lutrije u ponedeljak, do kurca krasnog, u kakva li smo se govna uvalili.

(...) 

Stoga je jedne oficire ubeđivao da ih drugi oficiri uhode, mrsio im životne pute ne bi li ih sprečio da kuju zavere protiv njega, od deset metaka isporučenih kasarnama vazda je bilo osam ćoraka, slao im je barut pomešan sa morskim peskom, dok je istovremeno lično raspolagao zamašnim arsenalom oružja uvek ua dohvatu ruke, u jednom spremištu predsedničke palate, a ključeve tog skladišta je nanizao na alku sa ostalim jedinim postojećim ključevima od vrata koja je samo on mogao otvoriti."

(...)

"...Taj tiranin bogomdan za sprdačenje nikada nije dokučio šta je lice a šta naličje ovog života koji odvajkada obožavamo s neutaživom strašću, niste imali petlju da se suočite s takvim životom, plašeći se da će vam puknuti pred očima ono što je svakom od nas i te kako poznato, da je život težak i prolazan, ali da drugoga nema, generale, nama je odavno jasno ko smo, ali on je za sva vremena utonuo u gluvilo i slepilo neznanja (...) ostavši zanavek gluv za ushićeno klicanje svetine koja se izlila po ulicama i pevala pesme zahvalnice povodom njegove smrti, gluv za trube oslobođenja, praznične prskalice i zvonjave neobuzdanog veselja, čime je svetu objavljena radosna vest da je nemerljivo vreme večnosti 
napokon isteklo."

(Kraj)

(Prekucano iz izdanja 'Prosvete', 1979, prevod Milana Komnenića.)

U Ogledalu Lune [o koncertu]

Sinoć je magija savladala vreme.

Tišma, Mina, Bale i Firči su, svirajući "Lambo", "Intimu", "Ogledalo Lune", "Muziku" i "Baldera" - dokazali u sat vremena da postoje ljudi i muzika kojima vreme ne može ništa ni oduzeti ni dodati, zato što je vanvremenska i neopterećena duhom vremena.

Sinoć je muzika prevazišla moć reči.

Štagod da napišem o tom magičnom satu - suština i duh mi izmiču; i možda je to pravi razlog zašto se o koncertima Lune tako malo pisalo osamdesetih. 

Ne pomaže ni vrlog reči.

Dugo smo sanjali ovaj koncert,

bili smo,

sve što smo videli u ogledalu stvarno je tamo,

i samo je naše.

Predizborna Petkovača :: mix

Ja ćutim... ali 

Lyn Collins, 

Stevie Wonder, 

Peter Tosh, 

Bob Marley, 

Linton Kwesi Johnson, 

Jimmy Cliff, 

The Clash, 

Sex Pistols, 

Straight Mickey and the Boyz, 

Jarboli, 

Koja & Hor Čuperak, 

Gile & prijatelji, 

Buffy Saint-Marie, 

i Sharon Jones imaju nekoliko poruka za tebe. 

U miksu korišćeni džinglovi iz serijala "Radio Sloboda" koje je Miloš Jovanović - Hammer snimao i emitovao 2000. godine na Radiju 021.

Najdraže pesme prvog frtalja 2017 :: emisija

Evo 33 odgovora na pitanje - zašto i dalje tako manijačno preslušavam novu muziku i tragam za pesmama; tražim iznenađenja, lučenje endorfina, oksitocina, dopamina i prolaktina.

Trideset i tri omiljene pesme iz prvog frtalja 2017:

Valerie June, 
First Aid Kit, 
Mark Eitzel, 
Foxygen, 
The Pretenders feat. Neil Tennant, 
Nadine Khouri, 
Daymé Arocena, 
Hurray for the Riff Raff, 
Elbow, 
The Godfathers, 
Father John Misty, 
Kralj Čačka, 
The Magnetic Fields, 
Jarvis Cocker & Chilly Gonzales,
Stone Foundation ft. Paul Weller,
The Jesus And Mary Chain,
Laura Marling,
Sinkane, 
opet Hurray for the Riff Raff,
Jens Lekman...

Vrtlog reči (o knjizi "Ogledala Lune")

"Najbliži sam tome da kažem da je to bila neka vrsta čuda. A čudo se ne može objasniti, zato i jeste čudo" 

(Aleksandar Žikić, "Ogledala Lune", str. 331)

Kada bi se iz sveta nestvarnih stvari ispred mene ukazao nekakav vremeplov, znam da bih jedan od tri žetona za putovanje iskoristio za koncert grupe Luna, najverovatnije onaj održan u klubu "Ben Akiba", 1982. 

Fragmenti koje sam tokom proteklih godina pronalazio o tom koncertu, kao i dostupni snimci sa nekih drugih koncerata Lune iz tog vremena govore da su Tišma, Bale, Firči i Mina te noći stvorili nešto nestvarno.

Te snimke sa koncerata, uprkos svim tehničkim manjkavostima, znam "u šum" ali ih i dalje preslušavam iako mogu sa lakoćom da ih premotavam 'u glavi' kada god poželim. Album "Nestvarne stvari", jedan od meni najdražih domaćih albuma svih vremena i dalje preslušavam često i glasno - i svako preslušavanja raspiruje uzbuđenje koje u mojoj glavi može da pokrene veoma veoma veoma malo bendova.

U istoriji naše muzike nema benda koji je u vreme postojanja imao tako mali domet i koji je objavio svega jedan album (tiraž: 920 primeraka) a čija muzika tako odjekuje već više od trideset i pet godina i koja iz godine u godinu dobija na vrednosti u svakom smislu te reči. Na dan kada kucam ove redove - na oglasima su za kupovinu dostupna 2 primerka njihovog jedinog izdanja na vinilu.  Jedan primerak je procenjen na gotovo 150EUR, drugi, "u savršenom stanju" - na 300EUR. Na ostalim oglasima piše - prodato.

U ovom tekstu nemam nameru da se bavim biografijom i diskografijom benda - sve je konačno dostupno i u knjizi a ključni podaci dostupni su i na mreži (na primer OVDE >>), ali je za priču važno da je Luna za nešto manje od tri godine ostavila za sobom nekoliko demo snimaka; petnaestak koncerata (ukoliko je Firčijeva računica tačna); nekoliko amaterski napravljenih snimaka sa tih koncerata; tri 'TV spota' sa demo verzijama pesama (jedan od ta tri je za sada izgubljen), te jedan album objavljen nakon što se bend već razišao. 

Snimak reunion koncerta sa Exita 2004 nije u celosti dostupan, dok se studijski snimci koje je bend napravio nakon tog koncerta za sada vode kao "nedostupni".

Naizgled, i možda onima koji se nikada nisu zaista otisnuli od obale i uronili u njihovu muziku - takav zbir nije dovoljan za knjigu velikog formata (28x28 cm, 380 strana) - "Ogledala Lune", koju je nedavno objavilo "Društvo ljubitelja popularne kulture". 

No, 

predistorija nastanka Lune, 

različitost senzibiliteta članova benda, 

njihove predistorije i kasnije karijere, 

tumačenja muzike koju su ostavili za sobom,

kao i ono što je o bendu napisano tokom njegovog postojanja i nakon nestanka 

čine ovu knjigu jednom od najboljih "knjiga o muzici" koju sam do sada pročitao, a pročitao sam ih dosta.

Članovi Lune fotografisani 2016, foto: Predrag Popović

"Odmah na početku, u našu prostoriju za probe došli su neki dobri duhovi. 
Mnogo smo im se dopali, a i oni nama. Ljubomorno smo ih čuvali, iako smo znali da moraju povremeno da izlaze. 
Vremenom, bilo je sve teže čuvati ih. 
Jednog dana, neko od nas im je otvorio rupu i... oni su otišli. 
I nisu se vratili." 

(Zoran Bulatović Bale, str. 186)

Orbitu "Ogledala Lune" čine obimni, tečno vođeni i detaljni intervjui sa njenim članovima. 

Slobodan Tišma (da, isti onaj koji je dobio NIN-ovu nagradu 2012), Zoran Bulatović - Bale, Ivan Fece - Firči i Jasmina Mitrušić - Mina ispričali su priču o svojim životima, predistoriji, Novom Sadu, nastanku Lune, duhu vremena, koncertima, članovima Pekinške Patke, Vraneševićima, oduševljenom Borisu Beleu iz Buldožera koji ih preporučuje za snimanje albuma, probama, snimanjima, začuđenosti Habića i Đorđa Petrovića koliko je bend usviran za snimanje ploče, Tišminim nesigurnostima, dovijanjima, danima kada je bilo neizvesno da li će "Nestvarne stvari" uopšte biti objavljene, kao i onome što je bilo posle, od Novog Sada i Fruške Gore do Amerike i Italije.

Iako ne znam kojim redom su intervjui nastajali i koliko su članovi benda imali uvid u odgovore i pitanja drugih - autori knjige uspeli su, bez obzira na "podeljenost" knjige na četvrtine da stvore utisak paralelne montaže priča - vredan dokumentarnog filma, što je dodatan dokaz umešnosti Predraga Popovića, Gorana Tarlaća i Saše Rakezića.

Intervjue prati i neverovatan broj fotografija, od kojih su mnoge ranije neobjavljene, tekstovi pesama, neobjavljena Minina poezija, kao i "ekranizacija" stare pesme "Metropolis" u strip-izvedbi Aleksandra Zografa/Saše Rakezića. Uz to - niz autorskih tekstova svedoka, saradnika i obožavalaca grupe, odnosno onih koji su prisustvovali koncertima, snimanjima i svim fazama do punog meseca: Vladislav Bajac, Dragan Ambrozić, Dragan Kremer, Aleksandar Žikić, Petar Janjatović i drugi.

U totalu - 380 bogatih, sočnih stranica + reizdanje "Nestvarnih stvari" na CDu.

No - iako obimna i bogata, završetak čitanja ove knjige dovodi do neočekivanog paradoksa: čak ni ovakav vrtlog reči, iskaza, slika, stihova i fotografija - kao ni njeni 'gabariti' nisu dovoljno veliki (i teški) da obuhvate i vežu na jedno mesto - sve. 

Ali, u tome je, upravo, lepota i vrednost ove knjige. 

Sada, konačno, znamo o Luni i njenim orbitama mnogo više, ali to što znamo ne razbija magiju njihove muzike. 

Jer, kao što kaže Žikić u gornjem citatu - Luna je bila čudo, i zato što je čudo - ono se ne može objasniti. 

Ovom knjigom dobijamo uvid u slojeve čuda, a to ga čini još više primamljivim.

Zato "Ogledala Lune" vredi kupiti, čitati i čuvati a CD "Nestvarne stvari" preslušati još mnogo puta.

Jer

"Svetovi se otvaraju 
ispod svakog stabla" 

i dalje.

*

Korisni linkovi:
Deo knjige >
Više o knjizi (sajt) >>

Facebook >>

* (fan video) 

Mesečev Noćurak [emisija]

Ukoliko se trenutno i ne vidi,

tu je, iznad oblaka.

Večeras mesečarimo.
Vozimo od "Moon Looks Down & Laughs" do "Ogledala Lune". 

Džek Keruak, 

Bili Holidej, 

Nora Džouns, 

Sivert Hojem, 

Fairgroud Attraction,

Van Morison svira "Moondance" u džez-fazonu sa Džorži Fejmom i prijateljima,

River Whyless, 

Brajan Feri, 

Prins, 

Rej Manzarek, 

onda demo-verzija "Moonlight drive"

Kejl, 

Wilco, 

Pol Veler, 

Borhes, 

Nik Kejv, 

The Police, 

Luna...

Lazar Džamić: Advertising pAge [reizdanjе]

Pre desetak godina sam obećao sebi da na ovom blogu neću pisati o advertisingu, tj. oglašavanju, reklamama i brendovima - odnosno poslu kojem sam posvećen. 

Ovim tekstom to obećanje ne kršim zato što "Advertising pAge" Lazara Džamića nije "samo" knjiga o marketingu, ali to ne znači da ću reći da je –"ona više od knjige o marketingu". 

Ova knjiga i njen autor ne zaslužuju tu vrstu jeftinog parolašenja ili rečeničnih složaja jeftine sorte, kako je to divno nazivao pokojni profesor Štajnberger.

Način na koji je ova knjiga nastajala i zašto je njen reprint važna stvar zaslužuje kratku retrospektivu u kojoj ću se truditi da ne budem previše introspektivan.

Kada sam polovinom devedesetih otkrivao da je "pravljenje reklama" neverovatno zabavan posao (i da zahteva upornost misionara, izdržljivost fudbalske lopte, blagoglagoljivost advokata i dosta smisla za samoironiju i humor) – najviše sam učio iz svakodnevnih brodoloma i grešaka. Zaista korisne literature nije bilo previše, internet nam je još uvek bio nedostupan a svaki stručni magazin koji je stizao iz inostranstva čuvao se i iščitavao više puta. Jedan od dragocenih izvora teorije i prakse bili su Džamićevi tekstovi koje sam čitao u tadašnjoj "Našoj borbi". Iako uvek inspirisani aktuelnim čudima oglašavanja, brendinga, politike ili Srbije kao takve – Lazarovi tekstovi predstavljali su udžbenik koji se čita "u nastavcima" – zato što je Lazar svako od čuda kojima se bavio sagledavao kroz drugačiju prizmu: jedna strana te prizme bila je zdrav razum, druga strana je bila struka, treća je bila - humor.

Tekstovi objavljivani u "Našoj borbi", "New Moment" magazinu, kao i "Košavi" (ne, nije ono što ste prvo pomislili) okupljeni su 2000. u knjigu čija je sudbina mogla, paradoksalno, da bude tema jednog od Lazarovih tekstova. Objavljena je malo pre pada Miloševića i Lazarovog odlaska iz tadašnje Jugoslavije, nije imala adekvatnu promociju i distribuciju te je za ponosne vlasnike primerka (taj sam) postala svojevrstan spomenik vremenu čiji se duh, verovali smo, više nikada neće vratiti.

Nismo bili u pravu, 
ili nismo učinili dovoljno da se ne vrati. 

U to sam postajao sve uvereniji čitajući s vremena na vreme prvo izdanje ove knjige tokom prethodnih godina - shvatajući da su Džamićevi tekstovi i dalje neprijatno aktuelni: možda su se promenila (neka) imena glavnih junaka, pop-kulturni fenomeni ili nazivi kompanija o čijim tržišnim vratolomijama je pisao – ali je suština grešaka i gorčina paradoksa kojima se najviše bavio ostala gotovo neizmenjena.
Čak je i ona priča o sličnosti rada u agenciji sa radom u veterinarskoj stanici ostala aktuelna :)

"Advertising pAge" je, dakle, specifičan uradak koji se može čitati na nekoliko načina. Možete ga koristiti kao freeze frame jednog perioda novije istorije Srbije; kao podsetnik na neke gorke trenutke i pojave čije senke padaju i na našu sadašnjicu; neke slatke kojih se sada uglavnom sećamo kao ostrvčića nade da će nam sadašnjica biti bolja. Može vas podsetiti na neke oglase ili kampanje čije su rečenice u međuvremenu postale deo svakodnevnog govora, može vam otkriti kako su izgledali prvi pokušaji primene nekih svetskih standarda u tadašnjoj Jugoslaviji - i sve to ispričano od strane čoveka koji sa izuzetnom lakoćom prepoznaje ključne probleme ili prelomne tačke i uspeva da u svakom tom prelomu pronađe i nešto korisno za naučiti, ali i nešto zabavno, jer je smeh bio način da se sve to preživi, a da se ne poludi.

Iako je lista zaista korisnih knjiga o oglašavanju, marketingu i komunikacijama sada mnogo veća nego devedesetih, reprint knjige "Advertising pAge" je višestruko važan. 

Najpre - zato što Džamić ne piše samo o komunikacijama i "reklamama" već obuhvata teme koje bi bile zanimljive i studentima pop-kulture, medija i istorije kraja XX veka. 
Zatim - zato što je veoma poučna i zabavna. 

Konačno - reprint ove knjige u društvu koje pamti obeshrabrujuće slabo (ili ga ne zanima da pamti već želi da sve muke 'iznova proživljava') je važno i zato što nas podseća na deo naših života koji smo iz dobrih namera ili nepažnje potisli ispod sećanja - a ponovno čitanje nas navodi na promišljanje sadašnjice.

Zato se ova knjiga sada može koristiti i kao udžbenik i kao metar – kojim ćemo utvrditi da li smo se u međuvremenu pomerili i koliko puta smo se pomerili korak napred - dva koraka nazad.

*

Više o knjizi:
Knjižara.com >>
Delfi >>

Ja mrzim internet

Ukoliko ovo čitate ili vas je privukao stav iz naslova ("izvrće kulturološka očekivanja"),
ili ne znate da je to naslov knjige Džareta Kobeka objavljena na srpskom pre nekoliko dana,
ili znate za knjigu, ali ne znate dobra li je, 
ili znate odgovore na sva navedena pitanja ali vas zanima šta ćete ovde pročitati o knjizi.

"Ja mrzim internet" je dobra knjiga.
Kada to kažem - mislim na to da nećeš poželeti da praviš pauze,
vidiš šta ima na mreži, 
nećeš imati potrebu da slušaš muziku dok čitaš, 
smejaćeš se,
svađaćeš se sa autorom,
svađaćeš se malo i sa sobom,
prebacićeš se u "flight mode" i tih 290 stanica leta će ti prijati.

Sad detaljnije, o svemu.

"Ja mrzim internet" Džareta Kobeka reklamira se rečenicom: "Najzabavnija knjiga godine". 
Da li je zaista tako - ne mogu da tvrdim, jer na policama čeka još dosta knjiga iz prošle godine koje bi trebalo da budu zabavne,
a dodatni problem stvara predznanje da su zabavne knjige najčešće zapravo čemerne, jer se iza svakog dobrog humora obično krije spoznaja da je svet sve samo ne zabavan.

Na koricama knjige pak, posle očekivanih citata ljudi koji o knjizi lepo misle (Džonatan Letem, Kit Miler, "Njujork Tajms", zatim i književni dodatak "Tajmsa") postoji i citat autorovog oca, koji je možda i najzabavniji:

"Silno ću se iznenaditi proda li se više od jedanaest i po primeraka ove knjige. (Pazite kakav smisao humor ima ćale - "jedanaest i po"!) Inšalah, prodaće ih se više od pedeset hiljada. I gladna kokoš sanja da će se probuditi u punom ambaru. To je jače od mene!"

Sada je važno saopštiti da je Džaret Kobek ovaj roman objavio kao samizdat. 
A zatim je, zahvaljujući internetu, tj. društvenim mrežama postao hitčina.

U drugom poglavlju knjige, negde na sedmoj strani, sam autor kaže: "Ovo je loš roman".

U uvodu, dakle, imamo - hvalospeve Džonatana Letema i književne kritike, samizdat koji je upao na zvanične liste najprodavanijih, simpatičan bulk autorovog oca i autorov stav srodan soutparkovskom: "...due to its content it should not be viewed by anyone"

Sve zajedno obećava. Sad je vreme da malo čitamo kako Kobek piše:

"Tviter je sistem preko kojeg su ljudi objavljivali kratke poruke posredstvom kompjutera i mobilnih telefona. Svaka ta poruka zove se tvit. 
Ogromnu većinu tvitova pisali su narcisi kojima je stalo da svima pokažu širok spektar stavova o svakoj belosvetskoj temi. 
A teme su: poznate ličnosti, šta je narcis večerao, političari iz protivničke stranke, imena ljudi koji su najobičniji kreteni, navike pripadnika crne rase (za i protiv), poznate ličnosti, šta je narcis doručkovao, poznate ličnosti, političari, sport, broj prisutnih Amerikanaca azijskog porekla neke noći u nekoj losanđeleskoj diskoteci, korporacije čija je narcis odana mušterija, brendovi brze hrane, poznate ličnosti, poznati sportisti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, složene društvene i političke tendencije i šta je narcis ručao. Svi ostali tvitovi pisani su u korist korporacija i neprofitnih organizacija koje su usvojile Tviter kao PR metod.
Tokom jednog prosečnog dana tamo ste mogli videti (a) tvit svoje sestre o salati; (2) tvit svog dečka o Kobiju Brajantu; (3) tvit Losanđeleske javne biblioteke sa slikama različitih holivudskih prizora kroz istoriju." 
(strane 63-4)

Džonatan Letem se pita da li je Kobek "američki Uelbek" i ja nemam nameru da to osporavam zato što sam, iskreno, pročitao premalo Uelbekovih dela (slovima: tri) da bih polemisao sa njim. Ali, pročitao sam nešto više knjiga pisca čiji nasmejani brk, cigareta i cviker svako malo izviruju između pasusa ili poglavlja - a to je Kurt Vonegat.

Kratka pretraga omrznutog interneta potvrđuje da je Kobek obožavalac barem jedne Vonegatove knjige, štaviše - da se zabrinuo kada je shvatio da su neki delovi njegove knjige "Ja mrzim internet", po Kobekovom mišljenju možda i previše rip-of Vonegatove "Klaonice pet".
(Iskreno, ja sam tipovao na Vonegatov "Doručak šampiona".)

Ima tu i Koplenda.
Obožavaocima Dejva Egersa bi takođe moglo biti zabavno.

Još Kobeka, stranica 67:

"To je dvadeset prvi vek.
To je internet.
Slava je sve.
Masovna proizvodnja obesmislila je tradicionalni novac.
Tradicionalni novac sveo se na sredstvo razmene poniženja za hranu i prenoćište. Tradicionalni novac postao je ekvivalent izmišljenog sveta u kome kojekakve rmpalije od vampirske plastike usiljeno iznose zašto treba da im dozvolimo da pređu prag vašeg doma. 
Više nema šta da se kupi. 
Slava je sve jer je tradicionalni novac podbacio. Slava je sve jer je ona poslednja konvertibilna valuta na svetu."

*

Iako kao okvir za pražnjenje kreira priču o ljudima čiji su životi uglavnom ne previše zabavni - Kobek jeste zabavan pisac - naročito kada se udubljuje o opservacije o Dizniju, Marvelu, Bijonse, Rijani, seksualnom životu Tomasa Džefersona, Ajn Rand, Snoudenu, Bilu Gejtstu, Larija Brinu, "Ratovima zvezda", Džordžu Lukasu, Džejsonu Robardsu, Marini Abramović, američkoj istoriji, indijancima, naučnoj fantastici, San Francisku, Los Anđelesu, seksu, rasama, polovima, rodovima i naravno - Instagramu, Fejsbuku i - Tviteru, koji je važan za tok ove priče.

"Tviteraši su večito bili ljuti. 
Adelajn nikako nije mogla da se navikne na tu količinu besa. 
Bili su kivni zbog sportista.
Bili su kivni zbog političara.
Bili su kivni zbog nepravde.
Bili su kivni zbog zbog zbivanja u zemljama udaljenim hiljadama kilometara u kojima su na snazi zamršeni i nedokučivi režimi.
Bili su kivni zbog stripova.
Bili su kivni zbog tuđih povlastica.
Bili su kivni zbog kriminala.
Bili su kivni zbog siromaha.
Bili su kivni zbog bogataša.
Bili su kivni zbog odumiranja srednjeg staleža.
Bili su kivni zbog svega.
I svi su neprestano tvitovali o televiziji." 
(strane 147-8).

Početnih tridesetak stranica ove knjige dostupno je na sajtu "Booke" >>

Trk u knjižaru.
Batalite internet, just for one day.