roletne se smirile,
noć pritajila.
noć pritajila.
(A možda ovaj kasni sat računa kao jutro.)
Kroz san čujem i slavuja iz obližnje bašte.
A onda me prene potmuli, duboki, udarac, kao zid kada se ruši.
Pomislim na komšiluk, onda shvatim da je sve tiho.
Sklapam oči i tonem u san, i opet isti zvuk.
Pomislim da je srce,
no ono miruje.
I opet tonem ka snu, ali evo još jednog.
Sada mi je jasno,
ti tamni udarci,
to sam, ipak - ja.
no ono miruje.
I opet tonem ka snu, ali evo još jednog.
Sada mi je jasno,
ti tamni udarci,
to sam, ipak - ja.
Razbuđen, zabavljam se idejom da je taj zvuk zapravo eksplozija poslednjeg skladišta strpljenja koje mi je preostalo, nakon svega.
I da sad više ne stoji ništa između mene i svega što je to strpljenje pojelo.
Verovatno je neko tokom prethodnog dana uspeo da zapali fitilj, tinjao je sve do ovog sitnog sata, prolećna kiša ga nije ugasila.
Odam poštu detoniranom strpljenju, pomislim da je čudo što je uspelo da mi potraje i ovih četrdeset godina, i ta misao me uspavljuje.
Slavuj iz obližnje bašte i dalje peva.
Zadremala noć,
jutro će je iznenaditi.
jutro će je iznenaditi.
.
