[Za Belgrade Less Ordinary] "Rokenrol i Jugoslavija"

Napomena: tekst je pisan za "Belgrade Less Ordinary" >>, jedinstveni vodič namenjen strancima koji i danas ne veruju da je rokenrol postojao u SFR Jugoslaviji, "komunističkoj zemlji". 

* * * 

"Kakvo je društvo, takva je i muzika.

Muzika ne može da se gleda van konteksta društva." 

(muzičar Branimir Džoni Štulić, 1983.)

"Sve što je imalo tiraž veći od 200.000 primeraka je bila politička činjenica." – otkrio mi je u neformalnom razgovoru nekadašnji urednik jednog od najtiražnijih rok-magazina bivše Jugoslavije. Počinjem priču o muzičkoj sceni Jugoslavije ovim citatom zato što će nam možda pomoći da razumemo koliki je realni uticaj u tadašnjem vremenu i sistemu (državnih) vrednosti imala rok-muzika u SFR Jugoslaviji, državi sa nešto više od 22,5 miliona stanovnika početkom osamdesetih od kojih je manje od 10% bilo učlanjeno u Savez Komunista Jugoslavije, odnosno vladajuću (i jedinu) partiju.

Kakva je to komunistička država bila, sa tako malim procentom članova partije i u kojoj je rok-muzika imala svoj prostor još od šezdesetih? Jugoslavija je - kao što će Vam i drugi tekstovi u ovom magazinu dokazati – bila liberalnija i progresivnija od država Istočnog bloka, u kojoj je čak i alternativna scena, odnosno muzika imala svojevrsnu podršku sve do raspada sistema, koji se pridržavao ideje da je meka kontrola produktivnija nego stroge zabrane – barem dok rok-časopisi ne premašuju tiraž od 200.000 primeraka.

Kao što ništa nije prepuštala slučajnosti u svim aspektima života, Partija nije ni muzičkoj sceni dozvoljavala samovoljno ispadanje iz ritma. Ipak, rešenja koja su preminjivali u ograničavanju protoka ljudi i robe nisu se mogla primeniti na muziku, odnosno AM talase Radio Luksemburga sa kojeg su mladi muzičari 'po sluhu' skidali svetske hitove da bi ih svirali na igrankama. Kakav uticaj muzika ima na mlade je Partija osetila 1963, kada su održane prve ulične demonstracije u Beogradu, i to 'zbog muzike'. Prva velika zvezda Jugoslavije, pevač Đorđe Marjanović nije od strane žirija proglašen pobednikom jednog lokalnog takmičenja a oko sedam hiljada mladih ljudi je započelo proteste zbog kojih je na kraju morala da interveniše policija. Postalo je jasno da je neophodno uhvatiti ritam i korak s vremenom. Kako bi eventualna zabrana popularne muzike poljuljala realno zasnovan imidž Jugoslavije kao socijalističke države u kojoj postoji više sloboda nego u drugim zemljama Istočnog bloka - Partija je obukla plesne cipele, izašla na podijum, zagrlila omladinu i povela ples.

Partija je dala dozvolu za pokretanje prvog rok-end-rol magazina ("Džuboks", 1966) koji je, priča se, odmah rasprodat u tiražu od 100.000 primeraka (dakle, politički 'nevažan' tiraž); organizovana je prva "Gitarijada", na radio-talasima su se pojavile emisije sa 'muzikom za mlade'; školski 'okršaji' profesora i tinejdžera sa 'bitls' frizurama su završeni pobedom ovih drugih a na sceni se pojavila prva generacija 'kosijanera'. Ovo je važno znati, jer je lakše razumeti kako su rok-end-rol i Država neko vreme živeli i radili u čudnoj, ali plodnoj simbiozi. Tokom sedamdesetih su neki od najboljih prog-rok bendova otpevali neke od najlepših partizansko-revolucionarnih pesama (pravljenje 'rodoljubivih pesama o revoluciji' i učešće na partijskim svečanostima je bilo uobičajeno, kao i nagrade koje su bendovi redovno dobijali, čak i oni prkosniji); odlazak muzičkih zvezda na 'odsluženje vojnog roka' bila je vest za naslovne strane državnih medija, a u prostorijama od Partije osnovanog 'Studentskog Kulturnog Centra' (SKC) sada svetski poznata umetnica Marina Abramović izvodila je prve performanse, radikalnije od današnjih. Umesto klasične 'cenzure' (nisu svi bili u ljubavi sa Partijom) pribegavalo se drugim metodama. Mediji, kao i izdavačke kuće i koncertni prostori bili su pod kontrolom države – ali su umesto otvorenih zabrana kao mere uvedeni 'porez na šund' što je neka izdanja činilo skupljim (i primenjivalo se i na druge vrste muzike); objavljivanje albuma odlagalo se sve dok autori nisu pristajali na izbacivanje nekih stihova ili pesama, a koristili su se i izgovori poput 'pozornica u Domu kulture ne može da izdrži tolike instrumente, pojačala i muzičare'.

Kao i mnogo toga u Jugoslaviji, ljubav rok-end-rola i Partije počela je da slabi početkom osamdesetih, čime počinje zlatni period jugoslovenske alternativne muzičke scene. (Neki novinari i muzičari tvrde da je u to vreme, a u organizaciji Državnih službi – u Jugoslaviji počela da stiže i veća količina narkotika koji su namerno usmeravani ka akterima novotalasne scene.) Pank i novi talas su (ne)očekivano brzo stigli do Jugoslavije: prvi pank bend (Pankrti) osnovan je već 1977. u Ljubljani ali pank je u Jugoslaviji zapravo bio izgovor za sviranje drugačije muzike a ne 'simptom dezintegracije samoupravnog socijalizma' kako su ga kritičari zvali, što potvrđuje jedan od osnivača tog istog benda. Novi mladi svet kojem je konačno bilo omogućeno da se 'bave muzikom' ukoliko imaju instrument i znaju nekoliko akorda ubrzo je stvorio jednu od najživahnijih scena Evrope, o kojoj se pisalo i po stranim magazinima - ali i na najvišem nivou (kada je ambasada SSSR-a protestovala zbog pesme "Maljčiki" grupe VIS Idoli zato što se 'rugala' sovjetskoj svakodnevici).

Od 1980. godine jugoslovenska muzička scena je bukvalno eksplodirala. Prvi privatni studiji za snimanje i osnivanje prvih manjih, a kasnije i 'nezavisnih' izdavačkih kuća, radio-stanice sa sve više termina 'nezavisne muzike' (Studio B (Beograd), Radio 101 (Zagreb), Radio Študent (Ljubljana) te ozbiljan broj omladinskih (partijskih, ali zapravo liberalnih) magazina stvorili su prostor u kojem je alternativna scena cvetala u naizgled neurednoj bašti, no dobro ograđenoj.

Nakon učešća na zajedničkom albumu "Paket aranžman" beskompromisni trio Šarlo Akrobata je objavio danas skupoceni vinil "Tuplji ili bistriji čovek biva kad..." koji je u četrdesetak minuta uradio više nego neki britanski novotalasni i pank bendovi na četiri albuma. Pomenuti VIS Idoli su objavili po svim anketama 'najbolji album jugoslovenskog roka' "Odbrana i poslednji dani" na kojem se pored eklektičnog zvuka prvi put moglo čuti i pravoslavno pojanje a album je objavljen u Zagrebu zato što je beogradska izdavačka kuća odbila da štampa omot albuma koji je imao ispise na srpskoj ćirilici (sve se dešava pet godina pre novog talasa nacionalizma i Slobodana Miloševića). Ovaj album se našao na listi najboljih po izboru urednika evropskih muzičkih časopisa (glasali i urednici časopisa Actuel i NME) na mestu broj četiri. Ispred njih su bili Depeche Mode, Yello i Falco, dok su UB40 bili osmi! Razlazom Šarla Akrobate nastala su dva značajna benda jugoslovenske alternativne scene: sirova muzika puna pokliča i rifova koju je svirala Disciplina Kičme koju su u početku činili samo Koja (pevač-basista) i bubnjar i koja je, iako objavljivana u skromnim tiražima, ubrzo postala jedan od prvih kult-bendova Jugoslavije. Drugi bend nastao iz te podele bila je Katarina II/Ekatarina Velika čiji je prvobitni XTC-The Stranglers-art rock zvuk u jednom trenutku prerastao u simfo-pop koji je bio veoma popularan tako da su punili i veće hale i prodavali i do 50.000 albuma (što je smatrano 'komercijalom'). Pred kraj života vođa ovog benda Milan Mladenović je u Brazilu snimio izuzetni album "Angel's Breath" sa Mitrom Subotićem – Subom i muzičarima iz Brazila na kojem su stvarali 'novi zvuk sveta – peti jezik', a Suba je svetu poznat i kao producent albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto, najprodavnijeg albuma brazilske muzike na planeti Zemlji.

U Beogradu je novi talas uskoro iznedrio i novu generaciju bendova, poput i danas ljutih i opakih Partibrejkersa, a za njima su tokom devedesetih došli eklektični Kanda, Kodža i Nebojša i Darkvud Dab, da pomenem i preporučim za preslušavanje barem one koji su počeli da sviraju u vreme postojanja Jugoslavije.

U Zagrebu je novi talas procvetao drugačijim cvetovima. Na početku teksta citirani Branimir Džoni Štulić je kao vođa benda Azra za svega četiri godine sasuo javnosti u lice neke od najljućih kritika 'na svim nivoima' te više desetina pesama zbog kojih su se izdavači preznojavali (i terali ga da na omote albuma dopisuje 'objašnjenja' poput 'imperijalizmu i hegemoniji' iako je bilo jasno da peva o nečem drugom). Prokleto ljut na sve, Džoni se još 1983. povukao u Holandiju ostavši neprikosnovena legenda. Bend drugačijeg zvuka, poetike ali i scenske estetike - Haustor je u svega četiri albuma prošao put od novotalasnog etno-regea i istraživanja egzotičnih foklora, daba i džeza do popularnog pop benda, ali je na tom putu ujedno bio i jedna od retkih žrtava direktne cenzure. Njihova pesma "Radnička klasa odlazi u raj" je najpre odbijena za objavljivanje 1981, da bi po objavljivanju 1984. bila zabranjena za emitovanje.

Sada svetski poznati bend Laibach je takođe 'dete' Jugoslavije, sa kojom su bili u sukobu gotovo od samog osnivanja a zbog korišćenja snimaka govora Josipa Broza Tita za nastupe i albume, koji su u njihovoj muzici dobijali novi, nepoželjni kontekst.

Najneobičniji bendovi dolazili su sa neočekivanih strana. Novosadska Luna objavila je svega jedan, malotiražni album "Nestvarne stvari" na kojem ćete čuti neverovatnu, furioznu četvorku (glas, klavijature, gitara, bubanj) čiju ćete tamu razumeti i bez da znate srpsko-hrvatski. Riječka scena je ponudila genijalni bend Paraf kojim bi se ponosila i britanska scena, a nešto kasnije i Let 3 koji još uvek sviraju i šokiraju javnost - zvukom, tekstovima, koncertima i spotovima. Iz Skopja nije stigao samo Leb i Sol, na čijim albumima ćete čuti jednog od najvećih gitarskih virtuoza Balkana i Evrope, već i tamni Mizar, prvi poznatiji ovdašnji goth-rock bend u čiji su zvuk utkani i pravoslavna tradicija i pojanje. Sarajevo, odnosno Bosna nije dala samo razbarušenu verziju novog talasa ('new primitves'), o kojem bi se knjiga mogla pisati (Zabranjeno pušenje i Elvis J. Kurtović), već je bila i kolevka dva poslednja velika (državna) muzička projekta - Plavog orkestra i folk-zvezde Lepe Brene koje je važno pomenuti zato što su oba ono što je država očekivala od popularne muzike: laku zabavu, pamtljive refrene i nikakvu društvenu angažovanost. Pokazalo se da je i publika to tražila: debi album Plavog orkestra je dosegao gotovo milionski tiraž, a Brena i danas važi za jednu od najvećih zvezda Balkana.

Koliki je, zapravo, bio domet rok-muzike, odnosno njenih zvezda, štampe i novinara postalo je, na žalost, vidljivo u vreme kada je SFR Jugoslavija počela da se raspada. Uprkos popularnosti i kakvoj-takvoj prisutnosti čak i na TV kanalima sa nacionalnom frekvencijom – oni muzičari koji su se jasno i glasno određivali protiv novog talasa nacionalizma i oružanih sukoba na prostoru Jugoslavije nisu, ipak, uspeli da odnesu prevagu. Bez obzira na "koncerte za mir", zajedničke nastupe, apele, čak i incidentne prekide TV programa ("Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko tijelo. Jebem vam mater!" – Rambo Amadeus) – oni koji su bili za sukob su ipak imali jača pojačala, podršku medija i – pokazalo se – više glasača u svim delovima države.

Koliko sjajnih bendova nisam pomenuo a čije bi pesme vredelo da potražite barem na YouTube kanalu? Miladojka YouNeed, Lačni Franz i Videosex iz Slovenije; Pekinška Patka, Laboratorija Zvuka i Obojeni Program iz Novog Sada; Film, Prljavo Kazalište, Dorian Gray iz Zagreba... A kada osetite da su vam te energije i vibracije bliske, možda počnete da učite srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, slovenački, makedonski ili kako smo već sve zvali te jezike – i bolje razumete koliko je bilo sjajno živeti i pevati u takvoj zemlji, čak i ukoliko ste bili 'ljuta alternativa'.

*

Deset albuma koje bi trebalo da preslušate, čak i ukoliko ne razumete jezik:

"Tupli ili bistriji čovek biva kad..." – Šarlo Akrobata
"Odbrana i poslednji dani" – Idoli
"Nova iznenađenja za nova pokoljenja" – Disciplina Kičme
"Treći svijet" – Haustor
"Nova Akropola" – Laibach 
"Partibrejkers I" - Partibrejkers
"Sunčana strana ulice" – Azra
"Ghastly Beyond Belief" – Miladojka YouNeed
"Distorzija" – Električni orgazam
"Disillusioned" – Rex Ilusivii/Suba

Noćurak iz 1989 :: The Beat(en) Generation :: [emisija]

Te godine je u Jugoslaviji otvoren prvi seks-šop, u bioskopima se puštao "Kako je propao rock'n'roll", u etar su upali B92 (ima u emisiji i delić početka emitovanja!) i 3K, "Ritam" se pojavio na kioscima, u izloge prodavnica ploča su, sa manjim ili većim zakašnjenjem stizali "Disintegration" The Cure, "Green" REM, "Mind Bomb" The The, Lu Ridov "New York", preko drugara su stizali presnimci presnimaka The Stone Roses, Pixies i Galaxie 500, a u novootvorenim "frišopovima" mogle su se, po sasvim prihvatljivim cenama, pronaći i dobre strane cigarete, "Finlandija" i strane čokolade.

Ali, glavne zvezde 1989. nisu bili muzičari, radio-voditelji, glumci, ili Danilo Kiš, "poslednji jugoslovenski pisac" već neko drugi.

U slušalicama je svirala bezbrižnost, koja neće trajati.

... Big Audio Dynamite, David Byrne, De la Soul, Electronics, Elvis Costello, Galaxie 500, Happy Mondays, James, Kate Bush, Koja & Tragači & Slobodan Milošević & Ante Marković, Les Negresses Vertes, Love and Rockets, Mano Negra, Neneh Cherry, New Order, Peter Murphy, REM, Soul II Soul, The B-52s, The Creatures, The Cure, The House of Love, The Jesus and Mary Chain, The Pixies, The Pogues, The Stone Roses, The The...

Lista albuma iz 1989:

10000 Maniacs – Blind Man's Zoo

Beastie Boys – Paul's Boutique

David Byrne – Rei Momo

De la Soul - 3 Feet High And Rising

Disciplina Kičme – Zeleni zub na planeti dosade

Galaxie 500 – On Fire

Kate Bush – The Sensual World

Laurie Anderson – Strange Angels

Lou Reed – New York

Mano Negra – Puta's Fever

Neneh Cherry – Raw Like Sushi

New Order – Technique

Peter Murphy – Deep

Public Enemy – Fear of Black Planet

Soul II Soul – Club Classics Vol. I

The B52's – Cosmic Thing

The Cure – Disintegration

The Pixies – Dolittle

The Pogues – Peace & Love

The Stone Roses – s/t

The The – Мind Bomb

Noćurak iz domovine [emisija]

Nisam pažljivo brojao koliko ih je tačno, omamilo me sećanje.

Oni sa kojima sam se družio, svirao, opijao na stenama bivše domovine, pisao u četiri ruke, ljubio ili čuvao granicu... više od dve stotine onih sa kojima sam nekada bio blizak na ovaj ili onaj način više nisu tu – ali to nije razlog da ponovo preslušavamo pesme u kojima smo mladi.

Ovaj Noćurak je napravljen za one koji ponekad svrate do starog kraja i onda pre povratka u novu domovinu pitaju - 'šta ima novo od muzike? daj prebaci da slušamo kad stignemo kući', kao i za one koji su ostali ovde, ali ne osluškuju pažljivo šta novo cveta po Balkanu.

U "Noćurku iz domovine" te čekaju: Kralj Čačka, Kanda Kodža i Nebojša, Minilinija, Auf Wiedersehen, Nežni Dalibor, Autopark, Baobab, Bohemija, Vasko Atanasoski, ponovo probuđeni Buka Y Bes, Bernays Propaganda, Rogi, Naked, Stray Dogg, Nikola Vranjković, Madam Baheux, Amira Medunjanin, Barimatango, EQ Basheskia & Mehmed Begić, U pol 9 kod sabe, Triko, Ljubičice.... Promaklo je i nekoliko starijih stvari: poslednja ljubavna pesma bratstva i jedinstva; ona sa vrtlozima vira i ona sa strmim večerima.



Korisni linkovi za preslušavanje celih albuma ili više pesama:

Izae - Snivatelj snima >>
Kralj Čačka - Spusti svetlost na put >>
Buka Y Bes >>
Stray Dogg >>
Triko - Atina Bojadži >>
Vasko Atanasoski >>
Bohemija - Sve naopako >>

"Put u budućnost 2" ili o video-esejima koje bi trebalo da pogledate

Nisam krio oduševljenje prvom sezonom "Puta u budućnost" >> na koji smo krenuli krajem 2017. godine i bio sam radoznao i nestrpljiv da vidim 'nastavak'. Druga sezona je, (ne)očekivano, bolja od prethodne, ukoliko je uopšte pristojno porediti ih.

"Put u budućnost" je od izvrsnog dokumentarca posvećenog istoriji umetnosti i pop-kulture Jugoslavije u novoj sezoni izrastao u prijatne i korisne video-eseje, kakve odavno nisam imao prilike da gledam na televiziji, čak ni na toj poslednjoj koja se i dalje, s vremena na vreme, posvećuje produkciji kulturno-umetničkog programa.

Za razliku od prvog serijala, u kojem je Boris Miljković kao "poznavalac prilika" (kako se i dalje potpisuje) bio okružen i drugim naratorima i tumačima (Istoričar umetnosti, Gospođica Trivija i Mister No) i u kojem se više bavio ponovnim otkrivanjem i tumačenjem mesta i značaja umetnika i umetnosti u bivšoj Jugoslaviji - u drugoj sezoni se na tom putu osamio i upustio u zabavno lično lutanje između referenci, sagovornika i toponima - od spomenika na Kadinjači do Japana, od Novog Sada do Berlina i od Beograda do Njujorka, istim onim imaginarnim metroom kojim smo putovali i u prvoj sezoni.

Na ovom putovanju kroz vreme i prostor Miljkoviću pridružuju se Raša Teodosijević, Marina Ambramović, Aleksandar Genis, Marta Popivoda, Dunja Blažević, članovi grupe Laibach, Peđa Vranešević, Braco Dimitrijević, Dule Ercegovac (arhivski, do sada neemitovani materijal), Takaši Kudo... i još nekoliko izuzetnih sagovornika (nemoguće je sve nabrojati ih, a neki zaslužuju da budu i iznenađenje za one koji će krenuti na ovaj put) čija svedočenja i/ili tumačenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti služe kao energija da se put nastavi dalje sa uživanjem (i setom). 

A o čemu i kome se priča? 
O spomenicima iz vremena Jugoslavije koji nisu samo čuda arhitekture i umetnosti - već i dokaz odnosa jednog sistema prema njoj i dokaz slike kakvu su o sebi stvarali; o Jugoslaviji,  Titu, SKCu, gostovanjima Jozefa Bojsa, novosadskoj sceni, filmu, FESTu, Antonioniju, Rusiji, njujorškoj umetničkoj sceni, MOMA muzeju, gejmingu, video spotovima, dizajnu za stvarni svet - i kakav uticaj na naše živote (je) sve to ima(lo).

Odakle, onda ta seta (koja ove video eseje čini još zanimljivijim)?
Svestan da je osećaj nostalgije neizbežan, i da ona jača čak i kroz svaku njegovu ironičnu opasku na temu sadašnjeg raspada i dezintegracije koju živimo, te svestan toga da "Put u budućnost" dolazi do kraja (kao serijal), Miljković se ne trudi da nostalgiju izbegava, već joj je daje na značaju, dubini i lepoti, ali je ne koristi kao glavnog pokretača i sredstvo za umiljavanje publici. Ne raznežuje se, već konstatuje šta je bilo vredno u jednom svakako boljem vremenu.

Epizoda nazvana "Nostalgija" je, uz priče o spomenicima Jugoslavije i intervjue sa Bracom Dimitrijevićem i Rašom Todosijevićem verovatno i vrhunac ovog serijala.
Kratki, fantastičan intervju sa Aleksandrom Genisom iz te nostalgične epizode, koji u deset minuta uspeva da definiše sav čemer umetnika-emigranata, šta je zapravo nostalgija i šta sve jedan umetnik mora da uradi da bi mogao da se posveti svom delu i svom jeziku je važna stanica ove serije i pola sata televizijskog programa koji ne bi trebalo da propustite, ako već nemate vremena ili živaca da odvojite nekih šest sati za kompletan serijal.

Ne želim da ponavljam reči iz preporuke za prvu sezonu serijala, a o tome koliko je važno postojanje ovakvog sadržaja ('contenta' :) na televiziji. Ova putovanja imaginarnim metroom sada su još važnija i dragocenija, zato što je naše društvo i razumevanje prošlosti i budućnosti za još godinu dana udaljenije od sveta i svega, te je stanica na kojoj se nalazimo još dalja od budućnosti ka kojoj bi se vredelo kretati. Zato bi "Put u budućnost" valjalo koristiti kao dragocenu mapu tog sveta koji sve slabije razumemo. Možda nam pomogne da lakše pronađemo bilo kakav izlaz iz ovog podzemlja, pa kada se konačno iz metroa budemo uz stepenice popeli ka suncu i svežem vazduhu nekog predgrađa, bićemo svesni da smo u predgrađu, gadno devastiranom, i na koju stranu bi valjalo hodati, ka budućnosti.

Sve epizode "Puta u budućnost 2" očekuju vas ovde > (prva epizoda je dole)
Više o prvom serijalu (i epizode) su i dalje ovde >

Čudo je šta dobro potkovan narator može da uradi u kratkom TV formatu, baratajući sa malo para, ali dobrom idejom.

Politikin Zabavnik i Dimitrije Ljotić

Dimitrije Mita Ljotić i ZBOR su, dakle, "brinuli o miru u Srbiji", spasavali masone iz logora, osuđivali pogrome Jevreja... dakle, stvarno su se trudili oko Srbije i uopšte nisu bili fašisti, nego im zla sila ubacila agente u pokret te su ga onda "delom vezali za sebe".

Nedostaje još da su bili baš bliski i neizmerno voleli kragujevčane.

Mrš.

Politikin zabavnik, 18. januar 2019, u okviru teksta Nemanje Baćkovića.

.

P.S. Reakcija na ovu svinjariju je konačno izazvala nekakvo

izvinjenje glavnog urednika Politikinog Zabavnika četiri dana kasnije, koji je najavio i da će se u narednom broju stvari razjasniti. Čekamo.

Jugoslavija

Nije mreža danas zagušena fotografijama grba, zastave, vremena i života u toj zemlji zato što je bila idealna.
Samo je sve očiglednije da je bila sistem u kojem su se ljudi osećali bolje nego u ovom sada, i zato se osvrću u njenom pravcu, iako se urušila u ponor pakla pre gotovo trideset godina. 

Ja se ne osvrćem često u tom pravcu.

Nemam šta novo da vidim, osim sve veće razlike u osećanjima koja je u meni budila ta zemlja i onih koja u meni razdražuje ova sadašnja.

Zato je bolje da se ne osvrćem ni danas, iako mi nedostaje.

Ispaljujem još jedan počasni plotun u čast jedine domovine koju sam imao i bez koje sam, evo, sve veći deo života a kroz reči dragog, starijeg Borivoja Petkovića koji je imao sreće da nešto duže od mene živi u toj i takvoj zemlji.

"Ja kad želim da odem u neko mesto gde sam srećan, ja odem u Jugoslaviju."

*

Kome se istražuje i kome se pije (i alkohol i lekovi za pritisak), neka otvori ova vrata u vremenu Leksikon ex-YU mitologije) >>

Kristian Novak: "Črna mati zemla"

Iza ove beline na koricama krije se tamna priča.
Ta tama izbija iz ljudi u njoj, ali je istovremeno i lekovita, jer put kroz nju vodi ka katarzi.

Ispod kore ovog stabla krije se čovek koji će ti se razmotavati pred očima, svaka stranica koju pročitaš odmotaće novi sloj, i to će činiti tako da ćeš ga čitati bez pauze.

Iza ovog naslova krije se najbolja knjiga koju sam pročitao u proteklih nekoliko meseci. 
Dokaz za tu tvrdnju u ovom slučaju ne može biti prekucan citat ili ubrzano skiciranje priče.
Nemoguće je uzeti nož, iseći deo te crne smese ili napraviti zarez na toj kori drveta i reći - evo, to je taj komadić.

"Črna mati zemla" proglašena je za jedan od deset najboljih romana Hrvatske u poslednjih pedeset godina.

Obavezno čitanje.

Knjigu je u Srbiji objavila Književna radionica Rašić >>  (na linku ćeš pronaći i tridesetak stranica s početka romana)

Senke su sve drugačije (o knjizi "Idoli i poslednji dan")

"Ljubav nema početak. Misao o lepoti nema početak, zvuk nema početak, detinjstvo nema početak. Sve se skupi najednom, onda kada to niti očekujemo niti zaslužujemo, i desi se. Tako se desila i ova naša beogradska, zagrebačka, ljubljanska, pulska priča. Ona nema početak zato što bi onda morala da se završi, da ima jasan kraj nakon kog će početi da bledi, a ova priča nikada nije izbledela". 

(Ana Marija Grbić, početak knjige "Idoli i poslednji dan")

"Ako u ovoj knjizi tražite neku opštu istinu nećete je naći. 
U njoj ima nekih šest, sedam, osam istina i to je nekako jedino prirodno." 
(sa promocije knjige >>)

U društvu koje je već dugo lišeno organizovanog studioznog i pasioniranog pisanja o pop-kulturi pojava svake nove knjige posvećene muzici je važan događaj. U prethodnoj rečenici svesno koristim reč 'organizovano': premali prostor koji je u medijima ostavljen nekolicini autora tužno podseća na to koliki je nekada bio taj prostor i koliko nam kvalitetni autorski tekstovi nedostaju. 

Uprkos svima i svemu, s vremena na vreme sevne čudo.

Prošle godine je objavljena verovatno najbolja dokumentarna knjiga-o-muzici-i-epohi na ovim prostorima ("Ogledala Lune" >>) a nešto ranije "Rundek, između" >> pokojnog Ante Perkovića koja je pokazala kako se o muzici može pisati i sa muzičarima intimno pričati. Ove dve pominjem zato što su izuzetne, te su postavile nove standarde scene na koju je sada stupila "Idoli i poslednji dan".

Ana Marija Grbić se upustila u priređivanje ove knjige naoružana hrabrošću i ljubavlju prema pesmama Idola. Svesna da nije 'savremenik' benda (rođena je u godini objavljivanja "Poslednje mladosti u Jugoslaviji" Šapera i Krstića), da ne želi da proživljava tuđe uspomene kao ni da uranja u arhive, u uvodu otkriva da će se 'njen glas čuti što manje'. Takođe otkriva da je Krstić odustao od učešća u knjizi tokom autorizacije intervjua, te da smatra da priča o Idolima ne može biti zaokružena u jedinstvenu celinu. 
Iako je taj stav potpuno legitiman, zbog njega ova knjiga najviše 'trpi', odnosno nije dovoljna za razumevanje fenomena Idola. 

Sledi zanimljiva vožnja kroz karijeru Idola, pričana kroz poglavlja od strane Šapera, Zdenka, zatim dva člana Idola čiji su iskazi dragoceni zato što do sada nisu mnogo pričali – a to su bubnjari Kokan Popović i Boža Jovanović. Tu je i Branko Isaković koji je odmenio Kolara dok je ovaj bio u vojsci i koji otkriva neke zaboravljene kreativne ekscese benda, a sliku svojim pričama upotpunjuju i legendarni urednik 'Jugotona' Siniša Škarica, Goran Vejvoda, Nebojša Pajkić, genijalni pokojni Mile Pile Miletić (isečak iz intervjua koji je radio Nebojša Ristić), Petar Janjatović, Mihajlo Pantić, Dragan Papić i Boris Miljković. 
Kako Ana Marija Grbić nije uspela da intervjuiše Vladu Divljana pre smrti, njegov 'glas' se čuje kroz isečke iz nekoliko (premalo!) intervjua, prvenstveno iz 2003. i 2009. 

Zato što je Krstić na kraju odbio da njegovi odgovori budu deo knjige - on je sveden samo na ponavljanje ". . ." (doslovno, tri tačke). U nekim momentima je taj zahvat čak i zabavan, ali u nekim unosi konfuziju, zato što priređivač vodi priču dalje oslanjajući se na neke Krstićeve stavove ili iskaze koji su iz knjige očigledno izbačeni u poslednji čas. No, nakon Krstićeve izjave "Najbolje pesme Idola sam ja napisao" (2010 >>) te onakvog 'oproštaja' od Vlade Divljana (2015), te tri tačke ja, ipak, razumem kao zauzimanje stava. Nadam se da jesu.

U tom metežu glasova i informacija koje se često 'ne slažu' postoji nekoliko momenata u kojima je stav priređivača (ili barem dokument - arhiva, stari intervjui članova benda) ipak bio neophodan, ali ne samo zbog zauzimanja pozicije, već i zato što se odnos nekadašnjih Idola prema onome što su nekada radili očigledno promenio tokom godina. Oni malo stariji verovatno pamte intervjue koje su Vlada Divljan, Zdenko, Krstić i Šaper davali povodom desetogodišnjice razlaza benda (Vreme Zabave, 1994 >>), kao i Vladine intervjue po povratku iz Australije (1996), u kojima je bilo kojekakvih iskrica, odnosno gorčine - koja je vremenom promenila boju (što se najviše oseća kod Zdenka).

Ana Marijin 'glas' se u knjizi zaista jedva čuje i funkcioniše poput urednika vesti koji kratkim pasažima povezuje snimljene iskaze bez izražavanja stava, ali odsustvo komentara, kao i nekih važnih faktografskih elemenata koji će definisati kontekst u kojem su se neke stvari odvijale, pak, čini ovu knjigu zanimljivom prvenstveno onima koji imaju određena predznanja o Idolima, što je, ipak, šteta.

"Idoli i poslednji dan" je, kada sve ode u fadeout, knjiga vredna čitanja, bez obzira na manjkavosti.

Dolazeća premijera filma o Vladi koji priprema Mladen Matičević bi možda mogla da bude iskorišćena za neko dopunjeno izdanje ili ozbiljniju knjigu u kojoj bi se našla i arhiva intervjua, Krstićev ugao gledanja jer je on, na stranu jeftine provokacije koje sada izvodi, bio važan deo te priče.
Neka se senke i menjaju s godinama, važno je znati kakve su i kolike u određenom trenutku.

Idoli zaslužuju da priča o njima bude zaokružena.
To neće biti lak posao zato što što su Idoli bili jedinstven, multi-medijalni i neponovljivi pop-kulturni projekat/fenomen koji ne bi trebalo pamtiti samo po pesmama, iako su neke od njih najlepši komadi pop-muzike komponovani i otpevani na našem jeziku, ikada.

*

p.s. I lepo je konačno znati da je onaj zvuk tramvaja u "Rusiji" snimljen kod Očne klinike :)

*

Koristan link/bonus: Zdenko Kolar, Monoview, Vreme Zabave 1994 >>

Dragoceni bonus: Rok Intervju - Vlada Divljan i Tanja Petrović, 1988 >>

"Prozor u daleki svet" (o televiziji, pisano za novi broj časopisa "Talas")

Ukoliko imate dovoljno brzu letilicu opremljenu moćnim teleskopom i ukoliko putujete brže od svetlosti, mogli biste da vidite sve što se ikada dogodilo na zemlji, uključujući i ovaj program - izgovarao je jedan od voditelja 'Nedeljnog zabavnika' tog prepodneva. Ovog nedeljnog jutra, trideset i pet godina kasnije, pitam se kao i tada - u kom pravcu bih prvo okrenuo taj moćni teleskop, šta bih prvo gledao, toliko mi ta pričica iz dečijeg programa raspaljuje maštu i dalje.

Iz tog vremena i sati provedenih ispred TV ekrana pamtim dijaloge i način kadriranja mnogih crtanih filmova, dečijih serija, filmova koji su emitovani u terminima 'letnjeg' i 'zimskog bioskopa'; kadrove iz 'intermeca' između emisija, kadrove špica i najava programa; skečeve 'Sedmorice mladih' i njihove obrade pesama Harija Belafontea; Manceov gol Zvezdi za 3:1 koji sam gledao u vikendici kroz muljavi sneg tv-ekrana čija je antena imala i 'pojačivač' ali to nije bilo dovoljno pa smo na antenu dodali i metalnu rešetku iz kuhinje ne bi li kvalitet slike bio nešto bolji; sećam se emisija Karla Segana iz serijala 'Kosmos' zbog koje sam poželeo da budem barem astrofizičar ako ne i astronaut; Davora Gobca kao specijalnog gosta emisije 'U dobrom društvu' koja se emitovala nedeljom prepodne iz Zagreba i šašave pesmice 'Ja imam pet iz fizike i pet iz matematike...'; pamtim prvi nastup Plavog orkestra u zagrebačkoj 'Stereoviziji' u proleće 1985. i užas koji sam osetio slušajući njihov prvi hit; pamtim prvo gledanje 'Union of the Snake' Duran Duran koji su tada imali najskuplje spotove na svetu a koji su emitovani jednom mesečno u okviru emisije 'Kva-kva top' Televizije Skoplje i zbog kojih sam poželeo da imam bend; pamtim višednevnu raspravu nakon poslednje epizode 'Blejkove sedmorke' o tome da li se u jednom kadru vidi da iz broda izleću spasilačke kapsule ili ne; strah koji mi nije dao da spavam tri noći zaredom nakon emitovanja filma 'Omega Man' i koji je mnogo 'strašniji' od rimejka pod imenom 'I Am The Legend'; Ramba Amadeusa koji prekida nastup Bebi Dol usred živog prenosa 1992. na TV Beograd ljut zbog toga što njegov nastup neće biti prenošen "... a ja moram da kažem da mi sviramo dok padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko telo. Jebem vam mater!" Tu je i Rebeka De Ruvo u okviru 'Most Wanted' na MTV-u koji je novoosnovani 3K početkom devedesetih emitovao do podneva svakog dana, o radosti kada pusti novi R.E.M ili Happy Mondays onako plava i nasmejana. Sećam se i Dina Dvornika, još uvek ne previše poznatog kako anketira prolaznike po Knez Mihajlovog pitanjem: 'A jeste li čuli za onu budalu Dina, je' to ludo i glupo što on radi, zar ne?' a prolaznici klimaju glavom, nije Dina još uvek bilo toliko na ekranu televizije da bi ga prepoznali. 

Svaka od tih stvari nas je formirala. Naš smisao za humor oblikovan je desetinama crtanih filmova – nadrealističnim fazonima iz crtaća koje je potpisivao Čak Džouns, oblikovan tonom kojim se La Linea bunio protiv sveta oko sebe i atmosferom Gustava. Naše poimanje sveta se menjalo gledanjem Live Aid-a, prvog događaja koji je povezao planetu i najavljivao kako će izgledati budućnost, tad smo shvatili koliko još ima klinaca i ljudi koji vrište uz iste pesme kao i mi. Naš odnos prema 'društvenom uređenju' menjao se uz gorke ali komične filmove koji su stizali 'iz istočnog bloka'. Naše mišljenje o 'merama vlade' oblikovao se kroz psovke ukućana dok smo slušali izgovore o nestašicama struje, žileta, kafe ili banana. Naš odnos prema hrabrosti definisao je taj Rambov upad na scenu usred festivala. Odnos prema slavi oblikovale su emisije Dragana Babića, od kojeg smo učili 'kako se govori' i razgovara sa tipovima poput Bergmana i Hjustona i shvatali koliko još imamo da učimo da bismo bili tako opušteni pred kamerama poput njega, jer on je znao sve. A smuvao je i Liv Ulman.

Da li je sve što pamtim sa ta dva, odnosno kasnije tri kanala bilo kvalitetnije i pametnije od onoga što se danas emituje na desetinama dostupnih TV kanala? Diskusija o tome lako bi se pretvorila u puko teoretisanje, a svi odgovori na ta pitanja zapravo su jednostavni. Promena je bila iznenadna. Odjednom, dobili smo slobodu da gledamo sadržaje 'na odloženo', odnosno snimamo program na VHS trake. Odjednom su se na TV ekranu pojavili tipovi koji nikada nisu razumeli Pajtonovce niti znaju ko je Liv Ulman ali su dobili slobodu da lupetaju i prave ozbiljnu štetu, računajući na to koliko je televizija uticajan medij i koliko joj ljudi veruju. Odjednom je tehnologija omogućila svakome da emituje TV program. Bilo je tu i zabavnih momenata: jedno vreme je u novobeogradskim blokovima postojala piratska stanica koja je emitovala filmove sa kaseta iz video kluba. Onda neko iz kraja izađe na prozor pet minuta nakon početka 'Terminatora 2' i drekne: 'Majstore, možeš da pustiš od početka, bio sam u klonji!' A emiter premota film na početak i pusti kairon preko slike: "Film premotavamo na početak zato što je komšija bio u klonji.' Sve se promenilo neverovatno brzo.



Naš odnos prema televizijskom programu promenio se pojavom VHS rikordera početkom osamdesetih godina. Odjednom se dogodilo nešto važno: više nisi otkazivao basket u školskom dvorištu nedeljom popodne zato što si čuo da će u 'Nedeljnom popodnevu' pustiti jedan Bouvijev spot. Filmovi koji su emitovani u okviru 'Kino Oka' mogli su biti pogledani i kasnije, zato što ih je neko snimio, a izbor filmova koje možeš da gledaš odjednom se mnogostruko uvećao otvaranjem prvih video-klubova u kojima je zaista bilo svega, samo je valjalo imati drugara koji ima VHS i kojem roditelji nisu često kod kuće. Izbor filmova na još uvek dva postojeća TV kanala je nekako postao 'manje važan': odjednom si mogao da iz video kluba uzmeš mrljave kopije čitavog 'Letećeg cirkusa Montija Pajtona' koji je do tada tek jednom emitovan na našim televizijama i to u okviru programa TV Sarajevo; stizale su u video klubove trake sa presnimljenim presnimcima 'The Hunger', 'Sid and Nancy', 'Paris, Texas', počeli smo da otkrivamo da je svet mnogo veći nego što su dva kanala obećavala, i mogli smo u tome da uživamo bez obzira na 'najavu programa'.

Druga stvar koja je još više promenila naš odnos prema televiziji bila je ujedno i dramatičnija. Negde pred kraj osamdesetih generaciju dosadnih, identično obučenih i istim frazama naoružanih političara odmenila je nova generacija, čije reči i dela više nisu bili samo 'zaključci sa sednice' (a ti zaključci, vremenom smo naučili, nisu menjali ništa u našim životima), već su se u rečnik umešale neke teške reči koje pompezno zvuče. Neverovatnom brzinom i preko svakog očekivanja stigli smo do 'Dodatka Dnevnika' koji je trajao duže od Dnevnika; do nastupa 'Pokreta za skretanje toka reke Save i njeno vraćanje Hrvatima i Slovencima'; izveštaja 'sa terena' i priče o srpskom oklopnom vozu koji se kretao i van šina, a reči 'narod', 'ognjište' i 'istorija' postale su deo kolopleta koji se nije mogao slušati. Negde u to vreme smo se televizijski program i ja razišli, a ja sam u vokmenu sve češće slušao onaj stih Gang of Four koji je Dragoslav Andrić tako genijalno preveo: "Kako da pijem čaj s tolikom krvlju što teče iz televizora..." (pesma '5.45', sa albuma 'Entertainment'). I kako je vreme odmicalo, tako su realnost sa TV ekrana i ono što sam video oko sebe bili sve više različiti, do tačke neprepoznavanja. Zbog onoga u šta sam verovao i šta sam radio na protestima ubrzo sam postao deo 'sila mraka i bezumlja', 'plaćenika zapada', 'razularene gomile koja ugrožava temelje našeg suvereniteta i integriteta'. Slušajući tu rečenicu uvek sam dodavao svađajući se sa ekranom – '... i teta, gospođo, i teta!'

Količina đubreta koja je tekla sa ekrana bila je takva da ni onom super-brzom letilicom i super-moćnim teleskopom sa početka ove priče ne bi bilo moguće videti ono retko što je bilo dobro i tokom devedesetih, slika bi bila šuštava, mutna i lošeg tona.

Trideset i pet godina kasnije, iako posedujemo televizor čiji je ekran, računao sam, po dijagonali sedam puta veći od onog prvog crno belog televizora koji smo nekada posedovali, dok je broj kanala tačno šezdeset puta veći - u našem malom stanu ponovo se najčešće gledaju dva kanala. Na jednom se smenjuju takozvane 'naučno-popularne emisije', među kojima i nova verzija 'Kosmosa' sa Nil Degras Tajsonom, na drugom oko deset uveče gledam South Park, čije epizode takođe znam napamet, ali mi i dalje pomažu da razumem svet, kao nekada La Linea, Gustav ili A je to, i to mi je dovoljno. Sve ostalo mi je dostupno preko mreže.

Ali se ne zavaravam da je televizija manje važna nego pre trideset i pet godina. Ko ne veruje statistikama i brojevima koji govore o gledanosti - a i oni potvrđuju koliko je televizija i dalje važna - neka otvori, na primer, Twitter tokom intervjua političara ili prenosa utakmica.

Televizija je, bez obzira na sve i dalje 'najvažnije sredstvo informisanja' na ovim prostorima a onome što bude izgovoreno ili pokazano pred kamerama i dalje se, tužno je, veruje bez pogovora. Neki drugi mali ljudi su u televizoru preuzeli vlast i bespoštedno koriste našu slabost prema pokretnim slikama i 'prozoru u svet', a meni najbolji deo programa državnih kanala odavno su postali snimci starih emisija poput onih koje su donedavno emitovane u ukinutom "Trezoru". Gledam u te snimke starih emisija – i voleo bih da znam gde je je iz kutije pobegla Rebeka De Ruvo i da li je neko sačuvao snimke svih emisija Dragana Babića, da proverim koliko toga i dalje ne znam.

*

Pisano za novi broj časopisa "Talas".
Više o časopisu i tome kako do njega doći i kako mu pomoći da stigne što dalje
dostupno je ovde >

"Put u budućnost" ili o drugačijem vodiču kroz istoriju umetnosti (RTS)

Iznenađujuće! U društvu koje se gotovo jednoglavo slaže da je najzdraviji položaj glave onaj koji nam omogućava da gledamo iza sebe a ne napred i koje voli da putuje kroz život okrenuvši leđa kočijašu - jedan serijal posvećen važnom segmentu istorije tog društva prolazi gotovo neopaženo. Pišem o serijalu "Put u budućnost (u potrazi za razlogom slike)" čija se prva sezona emitovala od oktobra na Radio Televiziji Srbije a koja se bavi istorijom umetnosti Jugoslavije odnosno Srbije od 1945.  do sedamdesetih godina XX veka.

Mogao bih da se zavitlavam tvrdnjom da je problem u naslovu i da bi verovatno bila gledanija i poznatija da je nazvana "Naša slavna umetnost druge polovine XX veka" ili tako nekako no siguran sam da to ne bi bilo rešenje problema niti bi takav naslov odgovarao sadržaju. Epizode serijala su od oktobra postavljane na YouTube kanal RTS. Najgledanija epizoda (prva) do sada je stigla do pet hiljada gledalaca. Uveren da broj pregleda na servisu koji ovde prevashodno služi za gledanje klipova sa mačkama, starleta i generalno onih koji tvrde da je kultura dosadna nije relevatno merilo popularnosti i uticaja -  u proteklih dvadesetak dana propitivao sam prijatelje za koje znam da su zainteresovani za ovakve sadržaje da li znaju za postojanje serijala. Od dvadesetak - petoro je potvrdilo da je čulo a troje da su na televiziji pogledali barem jednu epizodu. 
Kakve je termine emitovanja ovaj serijal dobijao u TV šemi, rezultat zapravo nije toliko loš, ali bi mogao biti bolji.
Zato što su sve epizode prve sezone (13 x tridesetak minuta) sada dostupne i na mreži - skrećem pažnju na nju, vredna je vašeg vremena i pažnje.



Dakle, ram za sliku serijala "Put u budućnost" čine priče koje su uglavnom posvećene likovnoj i primenjenoj umetnosti u Jugoslaviji, odnosno Srbiji. No, kako je te priče nemoguće pričati ili razumeti bez davanja konteksta vremena i prostora u kojem su se odvijale - prilozi za priču o političkoj i društvenoj stvarnosti, odnosno muzici, filmu, pozorištu, medijima i ekonomiji čini da ovaj serijal sa lakoćom prerasta u kvalitetan podsetnik na ono čime bismo mogli da se ponosimo. 

Autora serijala (i ključnog naratora/vodiča) Borisa Miljkovića (u seriji potpisan kao "Poznavalac prilika") prate Istoričar umetnosti (Oliver Tomić), Gospođica Trivija (Milica Sužnjević) i Mister No koji zajedno, tečno, jasno, bez gubljenja vremena i zbunjivanja vode publiku putem ka budućnosti baveći se zaboravljenim a važnim fazama iz istorije umetnosti Jugoslavije, odnosno temama koje su neki drugi 'sentimentalni serijali' poput "Robne kuće" izostavljali ili pominjali u drugačijem kontekstu (što je razumljivo - njihovi ciljevi i želje bili su drugačije vrste.)



Ovaj serijal se razlikuje od dometa na koje smo naviknuti od produkcije RTS po načinu izvedbe odnosno vođenju priče i produkciji, odnosno načinu snimanja kojim dominiraju "priručna sredstva" za snimanja 'iz ruke' poput digitalnih foto-aparata i iPhonea, koji uz atraktivnu a nenametljivu art-direkciju, blagu post-produkciju i montažu odmiču serijal od uobičajenih statičnih kadrova i daju joj, uz odličan dizajn zvuka modernu dinamiku. Na takav način producirana, a snimana u Parizu, Londonu, Veneciji, Seulu i mnogim lokacijama po Beogradu, izgrađena oko maštovite ideje priče kao mape podzemne železnice koja nas vozi kroz prostor i vreme, svaka od trinaest epizoda nema praznog hoda niti nepotrebnih informacija. 
Pored 3+1 glavnih junaka u serijalu učestvuju i Slobodan Šijan, Dušan Otašević, Petar Omčikus, Vladimir Veličković, Radina Vučetić, Ana Martinoli, Žikica Simić, Miloš Krečković, Aleksandar S. Janković, Ivana Simeonović Ćelić i drugi. Dodatni sloj premaza slici daje arhivski materijal koji je tu da kontekst bude još jasniji a neki zaboravljeni junaci izgradnje budućnosti ponovo osvetljeni, poput Olge Jančić, Olge Jevrić, Branka Vučićevića (dvanaesta epizoda), 'Zadarske grupe', 'Šestorice', svih članova 'Medijale' i drugih.

Tu je i Ilija Dimić, letač! :)

U gotovo svim epizodama serijala važna je reč "pobuna" i to nije nevažno.

Bez obzira na sve korisno i poučno - "Put u budućnost" ne bi trebalo posmatrati kao udžbenik već svojevrstan zbir putokaza od kojih bi putovanje tek trebalo da počne a koji formom i izvedbom dokazuje da predstavljanje umetnosti moguće spakovati u drugačiji TV format.



Nakon gledanja serijala nećete biti istoričar umetnosti ili potpuni znalac scene, kao što ni naša generacija to nije postala zahvaljujući reprizama emisija Lazara Trifunovića u okviru školskog i sličnih programa početkom osamdesetih godina. Ali zahvaljujući "Putu u budućnost" stvara se podloga za taj put, odnosno postaje jasnije odakle je taj put krenuo, gde su bile slepe ulice i koje raskrsnice je važno proći da bi se moglo ići napred. Zato je važno proći ovim putem. Pola sata po pola sata. Prošlost će biti jasnija, napunićemo torbe stvarima koje bi vredelo imati uz sebe, ima hrane za glavu zahvaljujući kojoj ćemo kroz ovakvu sadašnjost valjda stići do budućnosti sa manje rana na tabanima i više osmeha na licu, te u znanju da i naš javni servis ume da napravi pošten TV program. 

Boris Miljković na kraju serijala najavljuje drugu sezonu serijala koji će se baviti periodom od 1970. do 2000. godine i ja se radujem ukoliko će moja pretplata biti uložena u ovaj projekat. 

Evo prve epizode. Svih trinaest u nizu očekuju te ovde >>

"Deca srebrne emulzije" ili o fotografijama iz srećnijeg vremena (knjiga)

"Ne znam ništa o osamdesetim. Što vreme više prolazi, sve manje znam. 

Bilo je to odvratno doba." 

(Uroš Đurić, u knjizi)

Prolaskom vremena, osamdesete godine XX veka (ne)očekivano dobijaju sve više pozlate a od odsjaja nabacanog zlata postaje gotovo nemoguće gledati u tom pravcu.
Ideja o postojanju perioda života pod zastavom SFRJ koji je svakako bio bezbrižniji od onoga što smo proživeli posle i što živimo pod drugim zastavama prerasla je u mit o vremenu u kojem je sve bilo moguće, svi su slušali Šarla Akrobatu i niko nije svirao harmoniku, što je, naravno, budalaština.
Poređenja radi, prvi tiraž albuma Katarine II štampan je i prodat u 2-3 hiljade primeraka, a Slavuj iz Mrčajevaca je ušao u milion domova albumom na kojem je bila "Pozdravi je, pozdravi". Tiraži prvih albuma Discipline Kičme, jedinog albuma Šarla Akrobate te novosadske Lune takođe nisu mogli da se porede sa nekim drugim naslovima. U redu, tačno je, u Jugoslaviji se jedan Bouvijev album zaista prodao u većem tiražu nego u tada duplo većoj Italiji, ali to nije dovoljan razlog za mitologizaciju.
Brojevi su tu da bi razvejali taj mit da su "narodnjaci pobedili nakon Milanove smrti" (pročitao na jednom portalu pre nekoliko dana), ali sve što navodim nije negiranje postojanja neverovatno progresivne, razbarušene muzičke, odnosno umetničke scene u Beogradu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Neke od junaka te scene ponovo ćete sresti na stranicama "Deca srebne emulzije", foto-monografije Zorana Vujovića - Vuje.

Zoran Vujović i njegov aparat bili su svedocima mnogih događaja iz mitološke epohe. Knjiga je prebogata scenama sa 'Akademije' ('Rupe', klub FLU u Rajićevoj), SKCa, 'Laguma', podzemnog prolaza kod 'Manijaka', ulica Beograda i ljudi koji su nekada činili da grad ključa: Đile, Fleka, Pera Ložač, Velja Pavlović, Đole Trip, Džoni Racković, Brejkersi, Dragan Lubarda, Tanja Haj, Milan, Margita, Kiza Radović, sada već zaboravljene devojke i frajeri iz klubova, osmehuju se sa stranica, fiksirani u vremenu, mladi, srećni, bezobraznih pogleda uperenih ka objektivu.

Vuja se u priči koju je je podelio sa novinarom-priređivačem Petrom Jončićem ne fokusira isključivo na 'glavne zvezde' kraja sedamdesetih, osamdesetih i početka devedesetih tj. ne bavi se samo onima koji su bili na bini, već - na sreću - posvećuje divnu pažnju neverovatnoj galeriji likova koji su bili deo te priče a koje su život ili karijere tokom vremena odveli na razne strane.
Zapravo, Vuja sve vreme priča o fotografiji - kako se eksperimentisalo, probalo, fotografisalo, stvaralo, izlagalo, dok o junakinjama i junacima tih fotografija priča uglavnom sa puno ljubavi i poštovanja, bez otkrivanja onoga šta se dešavalo dok je poklopac bio na objektivu ("fotograf ne treba da bude drukara", kaže).
Ono što dodatno rasvetljava duh vremena i daje jasniji kontekst i vrednost njegovim fotografijama su kratki iskazi tadašnje 'dece'. Redovi koje su za potrebe knjige ispisali Cane, Đile Marković, Milorad Milinković - Debeli, Olivera Miloš Todorović, Petar Ilić Ćirilo, Milena Marković i drugi podjednako su dirljivi, potresni, gorki i divni poput gledanja tih fotografija.

Milorad Milinković piše:

"Volim (...) to što na

Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Ne volim, to što na Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Volim, sećanja na neke izuzetne ljude, Fleku na primer. Volim akcije po gradu, svirke na sumanutim mestima, jam sessione na otvaranjima izložbi, sebe ponosnog što sam u jednoj takvoj prilici jammovao sa VD-om (...) Volim paradokse tog vremena, volim što su svi čitali Harmsa i voleli Satija. Bar se tako činilo.
Volim što se tako činilo. Volim što se ceo život pretvarao u umetnost. Barem meni.

Ne volim, što sam se iz tog sna probudio, što sam odrastao i što nisam više toliko naivan. Ne volim što sam u realnom svetu naišao samo na kič, sveobuhvatni kič, kič u odnosima između ljudi. Ne volim što sam morao da se suočim sa odgovornošću. Ne volim, al’ šta ću mu. Ne volim kolor-fotografije iz tog doba. Ne znam zbog čega.

Volim, crno-bele fotografije tog doba. Pogotovo kad su na njima prava mesta u pravo vreme. Pogotovo kad su one umetnost, ona umetnost koju nam se činilo da živimo. Volim što imamo priliku da je živimo ponovo."

Cane:

"Gledam fotografije. Foto-arheologija. Skeleti mladosti, crno-beli prikazi života i smrti. Svoju prošlost da li možemo da razumemo, da li možemo da istrpimo? Na njima su likovi mnogih mladih nekad živih, a sad već u debeloj hladovini uspomena. Uvek je (Vuja) osećao gde i kada treba da bude prisutan da uhvati trenutak odigravanja stvaranja. Većina fotografija su iz SKC-a i s Akademije, gde smo proveli svoju mladost misleći ko zna šta. Nismo ništa znali, a hteli smo sve. Jedino što smo imali da ponudimo bio je naš sopstveni život. Fajront je bio grozan, otrežnjenje je mnoge ubilo. U ovoj monografiji ima fotografija neprevaziđenih po svom skladu s vremenom iz kog su izvađene i ponuđene besmrtnosti. Na primer, Đole Trip crevom zaliva betonsku baštu SKC-a.
Kakva slika..."

Velja Pavlović:

"Osim žurki, Vujke je strasno bio zainteresovan za ličnosti koje tada stupaju na društvenu
scenu, a SKC ih je bio prepun – od lažnih mesija do budućih ambasadora. Ali deo Vujketovog prefinjenog ukusa i šarma bio je da zaobiđe smarače i uvek bude u društvu zanimljivih ljudi. Kad vas je fotografisao, priliku ste doživljavali kao čast, kompliment i par prijatnih trenutaka koje ćete provesti u neprekidnom ćaskanju s njim, što se na mnogim fotografijama lepo vidi, pa gledalac fotke ima utisak da razgovara ili komunicira s onim koga je Vujke ko zna kad slikao. Na taj način on se, krenuvši od life fotografije Anri Kartije-Bresona, koja je zaleđeni trenutak u životu, približavao svom drugom uzoru, Endiju Vorholu, čija fotka je i svojevrstan komentar na taj „zaleđeni“ momenat. Trebalo je da prođu decenije da ove fotke izvučene iz jednog prošlog tehnološkog doba danas postanu tako interesantne i lepe, dragocena uspomena učesnicima, još više vrstan materijal istraživačima istorije javnog i privatnog života Beograda u jednom prelomnom vremenu."

*

U vremenu u kojem je sve teže sačuvati jasno sećanje na bolju prošlost i "eldorado našeg života" (Branko Rosić), ove fotografije izoštravaju pogled i pružaju autentičnu sliku zlatnog doba. Zato je dobro imati "Decu srebrne emulzije" na polici i listati s vremena na vreme.
Tako se priprema podloga za neko novo normalno vreme koje će doći. Jer velike stvari, kao ni ono što se događalo osamdesetih po Beogradu, nisu nikle samo od sebe.


p.s. Gostovanje Zorana Vujovića kod Velje Pavlovića 1. 11. 2017 >>