Veče je hladno, ali je u prepunoj Hali Pionir toplo i ‘nalik na praznik’. Iznad žamora glasova i dovikivanja publike odjekuje Mocartov prvi violinski koncert, treći stav, ‘Presto’.
Možemo da nagađamo ko je izabrao baš tu muziku pred početak koncerta.
U bekstejdžu se ne čuje Mocart, već Margitine štikle koje daju tempo pripremama benda za izlazak na binu.
- „Šta očekujete od ovog koncerta?“ - pita je Čupko koji ih sve vreme prati kamerom.
- „Sve!“
- „Niste očekivali punu halu? Da li je publika očekivala da će doći u ovolikom broju?“
- „Mi smo očekivali!“ odgovara Margita kroz osmeh i odlazi iz kadra.
U bekstejdžu su i Bakoč, Miško Plavi, Nataša Lučanin, Orhan Begovski, Fric, Čarli, Koja, Čupa, Cane i Nebojša Grgić, menadžer benda.
Na licima Žike, Bojana, Margite i Milana nema tragova nervoze. Do pre nekoliko meseci su svirali u prostorima koji su primali nekoliko stotina ljudi.
Večeras će prvi put svirati samostalni koncert pred oko sedam hiljada.
Mocart je utihnuo. Svetla se gase, i to raspaljuje tenziju. Iščekivanje postaje huk koji polazi iz partera i prenosi se na tribine, da bi postao vrisak oduševljenja kada njih četvoro konačno izađu na binu.
U pratnji Margitinih klavijatura Milan ponavlja „ona hoda sama kroz grad“. Uz prve udarce bubnja reflektori osvetljavaju veliko platno iza bine sa ispisom EKV i četiri simbola. Praznik počinje.
Milan, Margita, Bojan i Žika pršte od energije. Besprekorno su usvirani i kompaktni, čak i kada se međusobno ne vide od scenskog dima. Na „Aut“ se nadovezuju „Kao da je bilo nekad“, „Prvi i poslednji dan“, „Modro i zeleno“ i „To sam ja“. Ruke koje se podižu u vazduh na uvodne taktove „Sedam dana“ otkrivaju da je album „Ljubav“ dva meseca nakon objavljivanja već postao klasik. Nižu se „Tonemo“, „Voda“, „Oči boje meda“, „Budi sam na ulici“, „Ljudi iz gradova“, „Pored mene“, „Zemlja“, „Novac u rukama“, „Tatoo“ i „Ti si sav moj bol“.
Svetla na bini se gase, ali vriska ne jenjava nekoliko minuta i vraća Ekatarinu Veliku pred publiku.
Žika počinje sam. Sedam hiljada ljudi će uskoro horski uzvratiti bendu: „Ljubaaaaaaav!“ Još dve pesme nas vraćaju u 1984, i vreme kada su svirali pred malobrojnom publikom: „Radostan dan“ a zatim i „Jesen“, i obe zvuče možda i bolje nego nekoliko meseci ranije u beogradskom „Domu omladine“.
To bi trebalo da bude kraj, ali publika traži još.
Bend, neočekivano, uzvraća ponavljanjem tri pesme sa poslednjeg albuma: „Tonemo“, „Zemlja“ i „Ljudi iz gradova“.
Svetla u hali se pale, sve tinjajuće želje su ispunjene.
U kadar ulaze Tanja Petrović i Snežana Golubović. U bekstejdžu su sada i Firči, Jela, Nađa, Suba, Irena Mišović, Marina Perazić, Biljana Tomić, Bora Đorđević, Oliver Mandić, Viktorija...
Bojan je oduševljen publikom.
Peca Popović donosi bendu zlatne ploče za do tada prodati tiraž albuma „Ljubav“.
Milan je ostao bez glasa i ne priča mnogo, novinari se okreću ka Margiti.
- „Postali ste najpopularnija grupa u Beogradu, zahvaljujući čemu?“
- „Ne bih izdvojila nijednu stvar i rekla to se desilo zbog toga-i-toga. Isuviše stvari se dešavalo paralelno. Zahvaljujući publici, i ljubavi! Volela bih da sam u publici!“ – odgovara Margita i šalje ka kameri još jedan osmeh dok otvara prvu zlatnu ploču u karijeri benda.
Dvadeset i šestog decembra 1987. Ekatarina Velika je i zvanično postala veliki bend, a jedan „dečački san“ je od te večeri počeo da se ostvaruje.
Zato ovaj dan slavimo kao praznik.
*
Fotografije sa koncerta > Zadužbina Milana Mladenovića
.jpg)
