Dvadeset i pet godina nakon što je svetu predstavio remek-delo - album "Graceland" - Paul Simon se vraća u Južnoafričku Republiku, da bi se ponovo sastao i zasvirao sa muzičarima koji su podjednako zaslužni za njegov uspeh, ali i da bi razjasnio nesporazume koji su pratili objavu albuma. Malo stariji verovatno pamte da je "Graceland" po objavljivanju bio zanimljiviji iz političkih nego muzičkih razloga. Godina je 1985. Aparthejd je u krvavoj fazi, Mendela je još uvek u zatvoru a Južnoafrička Republika je pod ekonomskim, sportskim i kulturnim sankcijama. Samim činom odlaska u Johanesburg i snimanja sa muzičarima do kojih je došao preslušavajući njihove snimke koji su nekako došli do njega nekoliko meseci ranije - Sajmon je prekršio embargo, što je pokrenulo široku talas protesta, poziva na bojkot njegovih koncerata, te čak i dojave o postavljenim bombama u salama u kojima je svirao. Dvadeset i pet godina kasnije, svi muzičari sa kojima je Sajmon sarađivao, ali i tadašnje vođe pokreta otpora Aparthejdu ponovo se suočavaju da bi svako ispričao svoju verziju priče koja je, konačno, rasvetljena. Da je Sajmon odustao od "Gracelanda" ne bismo samo ostali uskraćeni za jedan od najboljih albuma pop muzike u proteklih nekoliko decenija - već bi i svi ti briljantni svirači (od kojih mnogi ni danas ne znaju engleski - a svirali su i stvarali taj album sa njim mesecima) ostali neotkriveni, te bi zapadna kultura zapravo mnogo kasnije otkrila šta, zapravo, Južna Afrika krije. Ovaj stav u filmu variraju - Harry Belafonte, David Byrne, Peter Gabriel, Quicy Jones, čak i Oprah, koja je i sama priznala da u vreme kada je album objavljen nije želela da ga kupi iz protesta. Sve dok nije čula - muziku, čiji je deo na kraju morao da nastaje ivan Južnoafričke republike.
Ali, "Under African Skies", kao ni album "Graceland" nije važan dokumentarac samo zbog te, političke priče. Kada se vrata studija zatvore i podignu regleri - mnogo važnija tema postaje - muzika. Pol Sajmon je pre početka rada na ovom albumu prvi put u karijeri (još od vremena dueta sa Garfunkelom) bio suočen sa komercijalnim neuspehom. Prethodni album - "Hearts and Bones" ocenjen je kao promašaj, te je Sajmonu prvi put posle mnogo godina omogućio da radi neopterećen očekivanjima i izdavača i publike. Mogao je da radi šta želi, da preusmeri svoju karijeru kuda želi, jer niko od njega zapravo nije ništa očekivao. Na sreću, veći deo ovog filma posvećen je tom delu priče: čoveku koji sa grupom ljudi koju sreće prvi put u životu kreira verovatno najbolji album karijere, razvija sa njima harmonije iako ne govore istim jezikom, odbacuje veliki deo onogo što je mislio da zna o muzici i komponovanju, luta, mučno sporo stvara neverovatan amalgam lirike i melodije, istovremeno otkriva svetu fantastične svirače (poređenja sa Buena Vista Social Club neizbežna). Na kraju svega, Sajmon je nastupao sa njima, Miriam Makebom i Hugh Masekelom - prvim zvezdama afričke muzike - pevajući njihovu himnu, te na kraju stojeći pored Nelsona Mendele, kao jedan od ljudi koji su zaslužni za početak nove ere Južnoafričke Republike.
"Under African Skies" će, nadam se, biti prikazan i u sali nekog od naših bioskopa. Dok se to ne dogodi, kršite pravila, kao što je i Sajmon to učinio.
* * * Reprint "Gracelanda" koji se nedavno pojavio doneo je i tri do sada nepoznata snimka. Jedan od njih je "demo" verzija "Diamonds on the Soles of her Shoes". Tu, do nedavno skrivenu verziju čine samo vokali (Mambazo, Sajmon i devojke) i strašni bas Bakhite Kumala, čudo jedno.
Dvadeset godina nakon odlaska od kuće - Gabrijel nakon operacije tumora na mozgu ostaje lišen velikog dela sećanja,
te sa okolinom korespondira potpuno intuitivno. Pored toga što je ostao bez
sećanja te više nema moć stvaranja novih uspomena – Gabrijel više nema ni deo mozga
kojim suzdržava ponašanje.
.
Gabrijel, ipak, nešto prepoznaje i nečega se veoma dobro seća:
muzike - i to one iz perioda odrastanja i odlaska od roditelja, sa kojima se
ponovo sreće nakon dvadeset godina i sa kojima ponovo uspostavlja vezu kroz –
muziku. Dok se muzika sa gramofona ne zaustavi – Gabrijelova sećanja iz tog perioda života besprekorno su precizna i verna.
.
Ovaj film je nastao po eseju Olivera Saksa – „The Last Hippie“, koji obrađuje istinitu
priču Grega F. koji je ovakvu dramu zaista preživeo. Da je film režirao Kameron Krou (iz „Almost Famous“ faze) verovatno bismo pred očima imali remek-delo. Kako je ovo rediteljski prvenac Džima Kolberga - „Music Never Stopped“ >> je samo odličan film, koji će se pamtiti po nekoliko izvrsnih scena i briljatnom korišćenju
muzike - čija je moć, očigledno, veća od one koju joj pripisujemo.
.
Iako prikazan na otvaranju prošlogodišnjeg "Sundance" festivala, ovaj film još uvek nije dostupan u našim bioskopima. Saksova „Muzikofilija“ je i dalje dostupna u knjižarama, izdavač je Clio (odlomak >>) .
Ovi citati zahtevaju zapravo mnogo manje od pet minuta čitanja.
Ali - bilo bi sjajno kada bismo nad njima zastali barem na pet minuta. Ili duže.
I
Čuang Ce, krajem IV veka stare ere:
"Jednom sam usnio da sam leptir, koji leprša tamo-amo; leptir u svakom smislu. Uživao sam na slobodi kao leptir, ne znajući da sam Čuo. Iznenada sam se probudio i iznenadio što sam ponovo ja. Pa sad, kako mogu da znam da li sam čovek koji je sanjao da je leptir ili sam leptir koji sanja da je čovek?"
II
Karl Sagan u knjizi "Kosmos" tvrdi: "Mi smo poput leptira koji leluja jedan dan i misli da je to zauvek."
Pre nekoliko dana sam u knjižari primetio reprint Saganovog "Kosmosa", jedne od suštinski važnih knjiga. Za razliku od bogatog "Otokar Keršovani" izdanja (tvrde korice; objavljeno osamdesetih, mogli ste birati ćirilično ili latinično izdanje, a izdavač iz Rijeke) ovo (naše?) novo - nema ilustracija, slika, fotografija, grafikona.
Pogasili zvezde, stavili poklopce na teleskope, zaključali crteže u podrume, uništili preživele svitke papira iz Aleksandrijske biblioteke, još jednom.
Ova priča pripada retkoj vrsti onih koje te najpre zapanje lirskim i epskim momentima koji kao da su predložak za film, a ne nečija dva prava, realna života,a zatim učine da te je sramota što ih ranije nisi čuo ili pronašao.
.
I verovatno bih je ponovo promašio da u proteklih nekoliko nedelja nisam toliko puta preslušavao „An Awesome Wave“ benda Alt-J i veličanstveni crescendo albuma – pesmu „Taro“ koja album i zatvara. Tekst pesme bio je putokaz ka priči o Gerdi Taro, prvoj ženi foto-reporterki ikada i Robertu Kapi.
..
* * *
.
Priča o Gerdi i Robertu počinje fotografijom.
.
Godina je 1934.
U pariskom kafeu „La Couple“ Andre Fridman, 21-godišnji izbeglica iz Mađarske zapaža Gertu Pohoril, tada 24-godišnjakinju, jevrejku izbeglu iz Nemačke u kojoj je već bila hapšena zbog učešća u anti-nacističkom pokretu. Andre ima za zadatak da napravi fotografiju za oglas jedne osiguravajuće kompanije. Razoružan njenom lepotom i stavom, ubeđuje Gertu da pozira za fotografiju. Prijateljstvo ubrzo prerasta u ljubav, prožetu poslovnim odnosom.
Gerda i Robert, Pariz 1936.
Oboje menjaju imena, rešeni da počnu novi život: Andre postaje Robert Kapa „želeći da mu ime podseća na Frenka Kapru“, Gerta postaje Gerda Taro - ovo ime bira ne samo zato što podseća na Gretu Garbo, već u prezimenu Taro pronalazi sigurno sklonište od svake pomisli da je jevrejskog porekla. Ne zaboravimo, ovo je priča o Evropi tridesetih godina XX veka.
.
Gerda preuzima brigu o svim Robertovim poslovima. Zajednička prijateljica tvrdi da su njene ingerencije zapravo bile mnogo veće: „učila ga je kako da se dobro obuče.“
Ona ga preporučuje redakcijama kao „američkog fotografa“, dok je on uči fotografskom zanatu. I ona počinje da radi kao fotograf, koristeći uvek drugačije kamere od njegovih.
Dečak iz Barselone, Gerdina fotografija, avgust 1936.
Od 1936. oboje su u Španiji, dokumentuju građanski rat. Fotografije poput Robertovog „Pogođenog vojnika“, objavljivane u sve većem broju evropskih i američkih magazina, druženje sa Orvelom i Hemingvejem polako ih čine važnim ličnostima levičarskog pokreta, naročito od dana kada su njene fotografije demantovale zvanična saopštenja Frankove vlade o osvajanju i uspostavljanju reda u okolini Madrida.
.
"Vojnikova smrt", Robert Kapa, 1936.
Gerda je stradala 26. jula 1937. godine, zvanično - u saobraćajnoj nesreći. Mnogo godina kasnije jedan novinar se (u nedostatku više dokaza) pozivao na izjave Vilija Branta, takođe prijatelja Gerde i Roberta, koji je navodno tvrdio da je njenu smrt naručio Staljin, koji se u to vreme obračunavao sa protivničkim krilom u okviru anti-nacističkog pokreta. Ta priča nikada nije dokazana.
Po tvrdnji Irene Goldštajn, bolničarke koja je zbrinjavala ranjenu Gerdu, njene poslednje reči bile su: „Da li su doneli i moju kameru?“
Gerda, fotografija Roberta Kape, 1937.
Robert ostaje veran zanatu i ratu. Nakon što je prebegao u Ameriku početkom Drugog rata, vraća se Evropu i dokumentuje scene iskrcavanja savezničkih snaga. Zatičemo ga na Siciliji 1943. godine za vreme iskrcavanja američkih trupa. Nekoliko meseci kasnije vidimo ga kako fotografiše iskrcavanje američke vojske u „Danu D“, njegova kamera je iza leđa vojnika koji iskaču iz čamca i grabe ka obali. Najpoznatija fotografija tog dana zove se „The Magnificient Eleven“..
Tri godine kasnije ga vidimo na stepenici vagona koji se zaustavlja na želežničkoj stanici u Moskvi. Iza njega sa vagona silazi njegov prijatelj, pisac Džon Štajnbek. Nedeljama putuju Sovjetskim Savezom, Robertova kamera beleži scene iz života po gradovima poput Moskve, Minska i Tbilisija, ali stiže i do ruševina Staljingrada.
(Pretpostavljam - u noćnim satima se bori sa idejom da Gerdina nesreća nije bila slučajnost, dok gleda u opuštene zastave Sovjetskog Saveza na Trgu prekoputa prozora hotela.)
.
Naredne godine ga nalazimo kako kamerom dokumentuje slike iz života tek formirane države Izrael.
.
Na molbu magazina „Life“, Robert 1951. godine polazi u Indokinu, ponovo kao ratni reporter. Iako se na kraju II svetskog rata zakleo da više nikada neće biti na frontu, sa još dvojicom kolega ga pronalazimo na ivici minskog polja kod Tai Bina u sadašnjem Vijetnamu, 25. maja 1954, rano popodne. Iako svestan da je pred njim opasnost, iskače iz džipa koji je vozio i upućuje se preko polja.
.
„Ukoliko niste zadovoljni fotografijom, niste se približili dovoljno.“
Ovo je jedna od poslednjih fotografija koje je napravio.
* * *
.
Dok sam čitao njihovu životnu priču a iz više izvora, više puta sam se upitao da li su i gde Gerda i Robert prošli kroz neki od pasusa Kišove „Grobnice“.
Dok ih ne pronađem u koricama te knjige, ponovo preslušavam pesmu „Taro“, koja me je i dovela do ove priče. I sada znam odakle taj bangra ritam usred pesme, koji je čini još veličanstvenijom.
Ovo je pesma o njih dvoje i trenutku u kojem su se ponovo sastali.
.
„Indochina, Capa jumps Jeep, two feet creep up the road
To photo, to record meat lumps and war,
They advance as does his chance – very yellow white flash.
A violent wrench grips mass, rips light, tears limbs like rags,
Burst so high finally Capa lands,
Mine is a watery pit. Painless with immense distance
From medic from colleague, friend, enemy, foe, him five yards from his leg,
From you Taro.
Do not spray into eyes – I have sprayed you into my eyes.
3:10 pm, Capa pends death, quivers, last rattles, last chokes
All colours and cares glaze to grey, shrivelled and stricken to dots,
Left hand grasps what the body grasps not – le photographe est mort.
3.1415, alive no longer my amour, faded for home May of ‘54
Doors open like arms my love, Painless with a great closeness
To Capa, to Capa Capa dark after nothing, re-united with his leg and with you, Taro.
Do not spray into eyes – I have sprayed you into my eyes.
Hey Taro!“
.
Video spot je napravljen od kadrova filma „Powaqqatsi: Life in Transformation“.
.
.
Ukoliko još uvek niste preslušali album Alt-J - još uvek je dostupan ovde >> .
"Ceo svet govori o zalascima sunca
Svi putnici saglasni su da treba govoriti o zalascima
sunca u ovome kraju
A puno je i knjiga koje opisuju zalaske sunca
Naročito zalaske sunca u tropskim krajevima
A i istina je da je to veličanstvo
Ja lično mnogo više pretpostavljam rađanje sunca
Zoru
Zato je ne propuštam ni jednu
Tada sam uvek na krovu broda
Tek malo odeven
I uvek sam sam da joj se divim
Ali te zore ne opisujem
Čuvam ih samo za sebe."
II
Izlazak sunca, planina Evmorfia, na ostrvu Kefalonija, uz Cocteau Twins. Snimljeno DV kamerom, 2010. Pred kraj drugog minuta kroz kadar proleti jato ptica, i to je to.
.jpg)
