Rovinj, još jednom

Obilaziš ga godinama, u sunčanim jutrima i vetrovitim kišnim noćima, i poveruješ da si video sve.
On te ponovo iznenadi - ljupkošću, atmosferom i svetlom.
I pošalje mačad da ti uskaču u krilo, bez poziva.

Kraj materije ili umesto putopisa o letu 2022.

Nakon petnaest dana švrljanja,
dve hiljade kilometara vožnje
od Beograda preko Brača do Pirana i Italije
pa natrag kroz Sloveniju - došli smo do kraja Materije!

Otkriće ovog mesta otvara i neke paradokse.

Pored toga što se vožnjom u različitim pravcima ispostavilo da Materija ima dva kraja, otkrili smo i da se iza kraja Materije u oba pravca nalaze nepregledni zeleni brežuljci i savršeno održavan regionalni drum.

Tim drumovima je uživanje voziti, kao i kroz čitavu Sloveniju,
deo nekadašnje domovine koja mi, paradoksalno, sve više nedostaje.

Kada Beograd izranja iz sna (o jednom kratkovečnom grafitu i srcu za Zagreb)

Pretražujući ovih dana mrežu, tragajući pomalo mahnito za bilo kakvim dobrim vestima, dan ili dva nakon zemljotresa u Zagrebu krajičkom oka spazio sam fotografiju zidića kod Doma omladine na kojem je sprejom ispisano: "Zagreb ❤️" 
Neko je, rizikujući više nego drugi crtači kojekakvih svinjarija koje opstaju na zidovima godinama - želeo da iskaže empatiju prema komšijama, baš tako.
Beogradski. 

Želeo sam da fotografišem taj grafit (široki ugao, donji rakurs, da pukne beton sa svih strana i ulica na kojoj nema nikoga) i da fotografiju pošaljem prijateljima iz Zagreba, kao i drugarima koji su odrastali ispred tog istog Doma omladine, a koji sada žive u tom drugom gradu (o, ima ih, iznenadili biste se koliko.)
I krenuo sam tamo.

*

Jutro je sveže, ulice puste.
Beograd ovih dana kasnije izranja iz sna,
zna da nema kuda
nakon ustajanja.

Nije me iznenadilo kada sam otkrio da je grafit već premazan i izgreban. 

Brzo i temeljno, šta ima to srce da uznemirava građane.

❤️

Search Results

Web res

Ali, prekasno. 

Dokaz da se taj grafit desio i dalje postoji - i to ne samo kao crvena boja koja se nazire ispod novog sloja farbe kojom su pokušali da prekriju da je ikada postojao. 

Tu je fotografija, imamo dokaz da je taj čin iskazivanja empatije i ljubavi izvršen, ne možete sa malo farbe i brzom reakcijom učiniti da taj (hrabri!) izraz empatije i suosećanja tek tako nestane.

Štaviše, tim brisanjem učinili ste ga još važnijim.

Razumete?

Izvor: link >>

Milan i Suba, jedna fotografija

Datum nastanka ove fotografije mi nije poznat.
Jedan izvor tvrdi da je u pitanju zima 1991, pre Subinog odlaska u Brazil.

Možda su Milan i Suba upravo tog dana shvatili da udaljenost neće uticati na njihovo drugarstvo.
Sigurno ne znaju koliko će genijalne muzike još stvoriti.

*

(fotografija iz privatne arhive Ruže Subotić)

Piran - Verona - Siena - Opatija - Beograd [umesto putopisa]

Noćne ptice Piranskog zaliva i zvuk blagih talasa u kasnim satima,
glasovi i jezici koji se mešaju dok žmuriš sedeći na pločniku ispod Torre Dei Lamberti,
reči ispisane na zidu Romeove kuće,
Kevin Morbi koji se čuje u foajeu ludog hotela u Veroni i recepcionerka koja se široko osmehuje na pitanje da li to ona bira muziku i moj naklon, 
totalna tišina u mračnoj Sieni i pogled ka nebu u Palazzo Publico,
čudni šumovi u manastiru iz XIV veka koji sada služi kao hotel,
zastoj na prilazu Lago Di Gardo u kojem niko ne pomišlja da sirene pokreću automobile,
izuzetno uslužni recepcioner hotela u Opatiji,
galebovi koji nadleću Kvarner,
lica na zidu slavnih u Angiolina parku,
sećanje na bezbrižne zimske raspuste provedene na toj obali, 
šuštanje vetra u krošnjama,
Sem Kuk, kroz blago krčanje na frekvenciji Riječkog radija dok vozimo ka Ravnoj gori,
glas voditeljke koja najavljuje Underworld i gužvu na ulicama Zagreba i poziva nas da iskuliramo,
2700 kilometara brujanja motora.
Sve te scene, zvuci i glasovi mi govore: 
nisi u Srbiji,
zato te ništa ne boli,
vidiš kako život može da bude normalan.

Još fotografija >>

[Beograd, na sv. Savu]

"You can't stop running water
You can't kill the fire that burns inside
Don't deny our flesh and blood
And don't forsake our sons and daughters"

(The Neville Brothers)

[Subota u Subotici, rano izjutra]

Čuo sam lepet krila iza leđa.

Istanbul (crtice i sličice)

Foto: Aleksandra >>

Bili smo prekratko da bismo sebi mogli da kažemo da smo upoznali grad, to je sigurno nemoguće i za mnogo duže vreme. 

Prepešačili smo tek tridesetak kilometara lunjajući potezom od Sultanahmeta odnosno Aja Sofije do trga Taksim; izgubili se svega dva puta u uličicama oko Velikog Bazara; probali tek nekoliko vrsta kolača i premalo puta bili probuđeni jutarnjom molitvom. Uspeli smo da ga onjušimo, dobijemo osmehe dobrodošlice i pozive da dođemo ponovo. Od prvog susreta verovatno ne bi trebalo ni tražiti više.

Zato, neka ovoga puta sve stane u nekoliko fotografija i dve-tri sličice.

*

U grad ulazimo kasno, pre poslednje molitve, mrak je već pao na Istanbul tako da kroz prozore samo naziremo koliki je ovaj grad, ogroman.

Konačno, stižemo u prijatni Alilass Hotel na Sultanahmetu, spuštamo kofere i otvaramo vrata terase sa pogledom na Bosfor.

Iznad kvarta se u sledećem trenu pomešaju mujezini sa Aja Sofije i Plave Džamije, a iz hostela sa druge strane ulice nekoliko trenutaka kasnije počinju prvi udarci "She's lost Control", bas Pitera Huka se prepliće sa glasovima mujezina, galebovi se razbuđuju i pevaju, ja i dalje gledam ka Bosforu i shvatam da mi se zvuk ovog grada dopada i da mi prija, iako ga još nisam ni upoznao.

*

Sedimo u malom i simpatičnom Magnaura restoranu u koji odlazimo na preporuku momka iz hotela (koji nas i najavljuje tako da nas na ulazu čeka mali špalir osmeha), uživamo u zalogajima dok nam beskrajno simpatični Glavni Široki Osmeh & Visoka bela kragna objašnjava zašto je Duško Tošić važan, kako se u Turskoj pokazuje ko je "peder" a ko sila (Fenerbahče - Bešiktaš), srećan je što uspeva da nas nasmeje, brine o nama kao da smo mu stalni gosti već nedeljama, a njegov mladi konobar se pojavljuje i nestaje tačno kada je potrebno.

Shvatam koliko smo se odvikli od nenametljive ljubaznosti, koliko nam prija što su svi oko nas blago ili široko nasmejani i shvatam da ću pamtiti Istanbul po izuzetno ljubaznim ljudima.

Naš vodič kroz Aja Sofiju je mlada žena blago azijatskih crta i sticajem okolnosti nas dvoje smo joj cela grupa. Govori engleski uz čudan akcenat na koji se brzo navikavamo. Kada niže imena sultana i osvajača to čini sa mešavinom ponosa i blagog zazora. Kada pominje Ataturkovu odluku da Aja Sofija više ne bude mesto molitve već muzej njen glas se menja u duboko poštovanje. Ne zvuči kao neko ko izgovara isti tekst ko zna koliko puta dnevno. Neka naša pitanja je iznenade ali se zbog njih upušta u detalje koji nam otkrivaju zašto je Mehmedu toliko bilo stalo da bude Osvajač i da ga svi poštuju.

Tek kada smo se rastali shvatam da je nisam pitao za ime, 

budala.

Na putu od Sultanahmeta ka mostu Galata dva puta uspevamo da se izgubimo u lavirintu uličica: prvi put zbog skretanja ka Velikom Bazaru koji je mnogo manje strašan od očekivanog, drugi put zato što Nebojša ne rotira navigacionu mapu na telefonu a trebalo bi da to čini. Upadam u lokale i pitam za pravac, mlađi ne znaju odgovor, tako se moje pitanje prenosi u jedan - dva - tri - četiri koraka sve do najstarijeg u marketu koji će nam ljubazno pokazati pravac ali pokušati da nas odgovori od ideje da idemo peške.

- "It's impossible to walk that long!". 

- Ali to je samo nekoliko kilometara!

- Take a tram. It's easier.

Nagrada za sve hodače-istraživače su strašne poslastice.

Gdegod da uđeš: veliku poslastičarnicu nedaleko od Taksima ili malu 'porodičnu' radnju nedaleko od Plave Džamije - svaki zalogaj je kako treba, svaka stvar koju izabereš toliko dobra da si srećan što si baš to izabrao, iako sve vreme znaš da si otkrio tek mrvicu onoga što te čeka ili ti se nudi.

Izgleda da je takav čitav ovaj grad.

Vratićemo se.
Zanimljivo - bez obzira na neprekidnu buku, sirene, trube, glasove, lud saobraćaj, helikoptere, muziku, mujezine - ni u jednom trenutku mi nije zujalo u glavi.
Tinitus, izgleda, imam samo u Srbiji.

Bolje fotografije su kod Aleksandre >>

Barselona

Volim dan koji počinje zvukom rulanja točkića kofera po betonu.
Rulaju jednim aerodromom, zatim Ataturkom i onda Trgom Katalunja na koji se iskrcavamo u prijatnoj novogodišnjoj večeri, rulaju kroz La Ramblu i dok se probijamo kroz gužvu shvatamo da je Paseo Del Prado u Havani sestra bliznakinja ove ulice, nekome je Barselona baš nedostajala dok je projektovao Havanu, daleko od kuće.

Uličica kojom prolazimo do hotela otkriva barem tri bara iz tri epohe i sa tri kontinenta. I ti stalni sudari kontinenata, mora, visoke umetnosti i uličnih preprodavaca drangulija će se sudarati pred našim očima i ušima i u narednih pet dana. 

Hotel Chic&Basic je više Chic nego Basic, ali će se pokazati da je krevet fantastično udoban a doručak taman kakav je potreban da se svakog dana ispešači mnogo kilometara.


Ostavljamo kofere i idemo u noć, gladni.

- Šta je ovo? 
- Zapečen hleb sa paradajzom i začinima.
- A ovo?
- Trebalo bi da probate. 
Probamo.
Dobro!

*
Odjeku vatrometa se u ponoć priključuju i sirene brodova u svim raspoloživim tonalitetima.
Zov galebova nas ujutro podseća da smo na nekoliko stotina metara od mora, kad to već ne čine vetar, arhitektura i mirisi. Barselona kao da je nezainteresovana za to što je kraj mora.


Grad je prvog januara ujutro potpuno pust, mi jurimo ka Parku u brdima.
Arturo, izuzetno prijatan vodič kroz park Guelj izgovara najvažniju rečenicu: "Remember, all you see here is a failure. Gaudi had bigger plans. But, what a failure this is!"
Ulični svirač kraj staze svira koru i peva kao zmaj. 
Vetar je jak, ali je sunce jače.

*

Mapa na telefonu ne otkriva da je Miroov muzej na brdu do kojeg uspon nije lak. 
Ipak, to postaje nevažno kada se uđe. 
Još uvek je prepodne, gužve počinju kasnije, na podu ispred jedne od najvećih slika u muzeju devojčica uči da crta.

(Miro je u 67. godini zapisao "Verujem da ću na kraju života ponovo uspeti da ovladam svim veštinama koje sam imao u detinjstvu.")



Narodni muzej Katalonije nam ne otkriva što nas je najviše zanimalo (rekonstrukcija tog dela muzeja je u toku), no pruža prostor i za neozbiljnosti, sram me bilo.

Pikasov muzej je vredan posete ali nije obavezan. Isto važi i za fondaciju Tapiesa u kojoj je trenutna izložba dramatičnija i snažnija od njegovih instalacija u donjem nivou muzeja.

*

Nakon mnogo pisama i nešto razmenjenih knjiga prvi susret sa Mešom >>, njegovom Blankom i decom izgleda poput ručka sa najdražim delom familije koji dugo nismo videli.
Uživamo u priči, vreme teče prebrzo.
Hrana na Barseloneti je izvrsna (restoran >>), 
bosonogi klinci skaču po peščanoj plaži, 
život ume da bude lep.

Iako nas zbog vetra neće pustiti da se popnemo na jednu od kula Sagrade Familije, prvi minuti provedeni pod svodovima crkve mi ljuljaju temelje. 
Neću pisati više o ovom mestu zato što ne umem, ali ukoliko se u Barseloni nađeš na jedan dan, ovo je mesto hodočašća. 

To, pak, ne važi za Casa Battlo u kojoj je gužva prevelika da bi se uživalo, ali je zato poslednje mesto kojem posvećujemo vreme neverovatno pusto: u Casi Milla, odnosno Padreri ostajemo duže no što smo planirali, ne samo na krovu.
Sunce silazi, daje boju stanovima u zgradi kroz koje se može proći,
vreme konačno stoji.

Lagao sam na početku: ne volim zvuk rulanja točkića kofera u ranom jutru - kada se kotrljaju u pravcu Beograda.

Još jedan dan bi dobro došao za  plažu, još hodanja uz vodu, kolače i kafu u gotskoj četvrti, možda bi se i vetar smirio a vrata kula Sagrade Familije otvorila.

Kažu da će je završiti do 2026, na stogodišnjicu Gaudijeve smrti.

Sledeći put.

*

Možda korisne informacije:

Iako zvuči čudno, let preko Istanbula nije loša ideja ukoliko se odlučiš za odlazak u poslednji čas: čeka se manje nego u na primer Frankfurtu ili Parizu, a letovi su vezani tako da prtljag ide svojim putem sve do krajnje destinacije. Postoje i opcije preko Rima i Ciriha ali sa užasno kratkim vremenom za presedanja. Uzgred, ukoliko karata nema na Skyscanneru ili eDreams to ne znači da ih nema na drugim servisima (aviokarta.rs, danubeogradu.rs)
Od aerodroma do grada postoje autobusi koji kreću na svakih 5-10 minuta (Aerobus, sa oba terminala) i staju na nekoliko mesta u gradu, poslednja stanica je Trg Katalunja, karta je 5.90EUR. Ukoliko se autobusom vraćaš od grada ka aerodromu - proveri na koji terminal vozi.

Sve propusnice je zgodno bukirati on-line (Preko Tiqets >>, na primer), naročito za Sagradu i Park Guell. Ukoliko uplata neće da prođe (dešava se), šalji mejl i zamoli da ti ostave karte za vreme koje ti odgovara bez uplate, sve bude ok.

Barcelona Museum Pass je zgodna stvar: obezbeđuje ulaz u šest muzeja (Pikasov, Tapiesov, Miroov, Museu Nacional D'Art De Catalunya, CCCB, Macba) za 30EUR, što postaje isplativo ukoliko posećuješ više od dva. 'Pasoš' obezbeđuje i 'skip the line', važi godinu dana i može se kupiti u bilo kojem od navedenih muzeja ili na Turističkom info-pultu na aerodromu, odnosno u podzemnom prolazu ispod Trga Katalunja.

Ponesi patike, mnogo udobne, najudobnije patike na svetu!
Hodanje kroz grad je veća uživancija od vožnje metroom ili taksijem (nije preskup), ali se lako prebaci 12-15 kilometara dnevno.

Aplikacija "Here" radi bez greške.

Gotska četvrt, odnosno potez oko La Ramble je sasvim dobra ideja ukoliko je plan da se pešači. Koga zanima numerički kod za popust (-15%) u hotelu Chic&Basic >>, neka javi.

p.s. Još fotografija je dostupno kod Aleksandre >>

"Deca srebrne emulzije" ili o fotografijama iz srećnijeg vremena (knjiga)

"Ne znam ništa o osamdesetim. Što vreme više prolazi, sve manje znam. 

Bilo je to odvratno doba." 

(Uroš Đurić, u knjizi)

Prolaskom vremena, osamdesete godine XX veka (ne)očekivano dobijaju sve više pozlate a od odsjaja nabacanog zlata postaje gotovo nemoguće gledati u tom pravcu.
Ideja o postojanju perioda života pod zastavom SFRJ koji je svakako bio bezbrižniji od onoga što smo proživeli posle i što živimo pod drugim zastavama prerasla je u mit o vremenu u kojem je sve bilo moguće, svi su slušali Šarla Akrobatu i niko nije svirao harmoniku, što je, naravno, budalaština.
Poređenja radi, prvi tiraž albuma Katarine II štampan je i prodat u 2-3 hiljade primeraka, a Slavuj iz Mrčajevaca je ušao u milion domova albumom na kojem je bila "Pozdravi je, pozdravi". Tiraži prvih albuma Discipline Kičme, jedinog albuma Šarla Akrobate te novosadske Lune takođe nisu mogli da se porede sa nekim drugim naslovima. U redu, tačno je, u Jugoslaviji se jedan Bouvijev album zaista prodao u većem tiražu nego u tada duplo većoj Italiji, ali to nije dovoljan razlog za mitologizaciju.
Brojevi su tu da bi razvejali taj mit da su "narodnjaci pobedili nakon Milanove smrti" (pročitao na jednom portalu pre nekoliko dana), ali sve što navodim nije negiranje postojanja neverovatno progresivne, razbarušene muzičke, odnosno umetničke scene u Beogradu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Neke od junaka te scene ponovo ćete sresti na stranicama "Deca srebne emulzije", foto-monografije Zorana Vujovića - Vuje.

Zoran Vujović i njegov aparat bili su svedocima mnogih događaja iz mitološke epohe. Knjiga je prebogata scenama sa 'Akademije' ('Rupe', klub FLU u Rajićevoj), SKCa, 'Laguma', podzemnog prolaza kod 'Manijaka', ulica Beograda i ljudi koji su nekada činili da grad ključa: Đile, Fleka, Pera Ložač, Velja Pavlović, Đole Trip, Džoni Racković, Brejkersi, Dragan Lubarda, Tanja Haj, Milan, Margita, Kiza Radović, sada već zaboravljene devojke i frajeri iz klubova, osmehuju se sa stranica, fiksirani u vremenu, mladi, srećni, bezobraznih pogleda uperenih ka objektivu.

Vuja se u priči koju je je podelio sa novinarom-priređivačem Petrom Jončićem ne fokusira isključivo na 'glavne zvezde' kraja sedamdesetih, osamdesetih i početka devedesetih tj. ne bavi se samo onima koji su bili na bini, već - na sreću - posvećuje divnu pažnju neverovatnoj galeriji likova koji su bili deo te priče a koje su život ili karijere tokom vremena odveli na razne strane.
Zapravo, Vuja sve vreme priča o fotografiji - kako se eksperimentisalo, probalo, fotografisalo, stvaralo, izlagalo, dok o junakinjama i junacima tih fotografija priča uglavnom sa puno ljubavi i poštovanja, bez otkrivanja onoga šta se dešavalo dok je poklopac bio na objektivu ("fotograf ne treba da bude drukara", kaže).
Ono što dodatno rasvetljava duh vremena i daje jasniji kontekst i vrednost njegovim fotografijama su kratki iskazi tadašnje 'dece'. Redovi koje su za potrebe knjige ispisali Cane, Đile Marković, Milorad Milinković - Debeli, Olivera Miloš Todorović, Petar Ilić Ćirilo, Milena Marković i drugi podjednako su dirljivi, potresni, gorki i divni poput gledanja tih fotografija.

Milorad Milinković piše:

"Volim (...) to što na

Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Ne volim, to što na Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Volim, sećanja na neke izuzetne ljude, Fleku na primer. Volim akcije po gradu, svirke na sumanutim mestima, jam sessione na otvaranjima izložbi, sebe ponosnog što sam u jednoj takvoj prilici jammovao sa VD-om (...) Volim paradokse tog vremena, volim što su svi čitali Harmsa i voleli Satija. Bar se tako činilo.
Volim što se tako činilo. Volim što se ceo život pretvarao u umetnost. Barem meni.

Ne volim, što sam se iz tog sna probudio, što sam odrastao i što nisam više toliko naivan. Ne volim što sam u realnom svetu naišao samo na kič, sveobuhvatni kič, kič u odnosima između ljudi. Ne volim što sam morao da se suočim sa odgovornošću. Ne volim, al’ šta ću mu. Ne volim kolor-fotografije iz tog doba. Ne znam zbog čega.

Volim, crno-bele fotografije tog doba. Pogotovo kad su na njima prava mesta u pravo vreme. Pogotovo kad su one umetnost, ona umetnost koju nam se činilo da živimo. Volim što imamo priliku da je živimo ponovo."

Cane:

"Gledam fotografije. Foto-arheologija. Skeleti mladosti, crno-beli prikazi života i smrti. Svoju prošlost da li možemo da razumemo, da li možemo da istrpimo? Na njima su likovi mnogih mladih nekad živih, a sad već u debeloj hladovini uspomena. Uvek je (Vuja) osećao gde i kada treba da bude prisutan da uhvati trenutak odigravanja stvaranja. Većina fotografija su iz SKC-a i s Akademije, gde smo proveli svoju mladost misleći ko zna šta. Nismo ništa znali, a hteli smo sve. Jedino što smo imali da ponudimo bio je naš sopstveni život. Fajront je bio grozan, otrežnjenje je mnoge ubilo. U ovoj monografiji ima fotografija neprevaziđenih po svom skladu s vremenom iz kog su izvađene i ponuđene besmrtnosti. Na primer, Đole Trip crevom zaliva betonsku baštu SKC-a.
Kakva slika..."

Velja Pavlović:

"Osim žurki, Vujke je strasno bio zainteresovan za ličnosti koje tada stupaju na društvenu
scenu, a SKC ih je bio prepun – od lažnih mesija do budućih ambasadora. Ali deo Vujketovog prefinjenog ukusa i šarma bio je da zaobiđe smarače i uvek bude u društvu zanimljivih ljudi. Kad vas je fotografisao, priliku ste doživljavali kao čast, kompliment i par prijatnih trenutaka koje ćete provesti u neprekidnom ćaskanju s njim, što se na mnogim fotografijama lepo vidi, pa gledalac fotke ima utisak da razgovara ili komunicira s onim koga je Vujke ko zna kad slikao. Na taj način on se, krenuvši od life fotografije Anri Kartije-Bresona, koja je zaleđeni trenutak u životu, približavao svom drugom uzoru, Endiju Vorholu, čija fotka je i svojevrstan komentar na taj „zaleđeni“ momenat. Trebalo je da prođu decenije da ove fotke izvučene iz jednog prošlog tehnološkog doba danas postanu tako interesantne i lepe, dragocena uspomena učesnicima, još više vrstan materijal istraživačima istorije javnog i privatnog života Beograda u jednom prelomnom vremenu."

*

U vremenu u kojem je sve teže sačuvati jasno sećanje na bolju prošlost i "eldorado našeg života" (Branko Rosić), ove fotografije izoštravaju pogled i pružaju autentičnu sliku zlatnog doba. Zato je dobro imati "Decu srebrne emulzije" na polici i listati s vremena na vreme.
Tako se priprema podloga za neko novo normalno vreme koje će doći. Jer velike stvari, kao ni ono što se događalo osamdesetih po Beogradu, nisu nikle samo od sebe.


p.s. Gostovanje Zorana Vujovića kod Velje Pavlovića 1. 11. 2017 >>

Postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena [Rovinj]

Dobro je što još uvek postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena, 
umakneš od spoznaje o gadnom trenutku u kojem živiš i fantomskih bolova koji uminu čim se izmakneš iz Beograda i zakoračiš na ovu obalu; 
dobro je što galebovi ne utihnu tokom noći već nastave da se dovikuju po mraku samo da bi tebi doviknuli kada se probudiš u polumraku u još uvek nepoznatoj sobi - hej, hej, hej, na moru si! ustani što pre, stene se još uvek nisu ohladile od leta i ono ulegnuće na koje staješ dok izlaziš iz vode je još tu!; 
još je bolje što sada poznajem i pločnike i navike lokalnih mačaka, toliko da znam na kom kamenu ogrejanom jutarnjim suncem će koja biti, poodrasle su i podjednako sumnjičave prema strancima, naročito ona šarena koja me ne pušta kraj sebe,
znam kako će sunce uskoro ogrejati stepenište i gde bi vredelo sesti i napraviti pauzu u ranom jutru tako da mi sunce greje lice;
prepoznajem zgrade, jedna me iznenadi, neko je pažljivo u međuvremenu perdašio i birao neobičnu boju;
ovde mogu zastati i u tom će trenutku zastati i vreme i nikome ništa neće biti, 
svet se neće srušiti zato što si se na tri dana sklonio od protoka vremena, 
sjajno je što postoje mesta poput ovog i što si odavno fotografisao sva opšta mesta već, te se sad zabavljaš uglovima iz kojih do sada nisi gledao na svet.
Igraš se, vreme stoji.

Prethodni susreti sa Rovinjom >>
.

Praznik u Rimu

Foto: Aleksandra >>

Ne može sve.
Ne možeš sve pojesti, probati, liznuti, fotografisati, preći, dodirnuti, oslušnuti, poljubiti.

Ne možeš za nekoliko dana progutati više od dve i po hiljade godina, priča i slojeva ("koji se slažu jedni na druge kao u lazanji", kaže lokalac)

I zašto uopšte pokušavati?

Evo nas na deset minuta hoda od sobe, prvih deset minuta po gradu, već smo kod drugog čuda napravljenog ljudskom rukom, čuda za koje je bilo potrebno više pokreta čekićem, dletom ili kičicom nego što ti imaš miliona piksela u senzoru fotoaparata, prirodnije je vratiti aparat u torbu i prepustiti se pogledu i zamišljanju šta li je ostalo skriveno, šta je ispod, dole, ispod podruma, iza zidine, šta je razlog što ruka na statui pokazuje tamo.

Zato ćemo za nekoliko dana napraviti tek nekoliko fotografija, za slučaj da zaboravimo na trenutak, pogled, svetlo, osećaj.

Bez obzira na preporuke koje stižu sa svih strana (drugari, hvala!) - nasumično biramo restoran, piceriju, poslastičarnicu, štagod a gde vidimo više od dvoje ljudi za stolovima - i dobijamo sasvim dobru klopu. Dobro se jede i s nogu.

(Iskreno - nakon 15-17 kilometara pešačenja dnevno - sve što je kašikom je - odlično!)

Većinu natuknica koje dobijamo od lokalnog vodiča kroz galeriju ćemo istraživati kasnije.
Suočeni sa toliko slojeva istorije i priča - shvatamo da je sada zabavnije izabrati jedno delo - na primer Karavađovog Davida sa glavom Golijata, koji nije samo to i baviti se samo njim, uživo.
U preostalom vremenu ćemo zamišljati šta su sve te slike i skulpture videle i čule u vili Borgese ili u radionicama u kojima su nastajale. 

Iako, dakle, ne može sve - može se - 

... sesti na stepenice i uživati u suncu, glasovima i jezicima koji se čuju sa svih strana; 

... nakon dugog hoda ući u bilo koju crkvu i odmoriti oči, uši i noge (i ugrejati se); 

... stići na besplatan koncert u crkvi u večernjim satima i čuti neočekivano dobar sopran (i slabašan, ali tačan baritončić koji se trudi da je prati); 

... slušati galebove kako se dovikuju kroz sumraku; 

... hodati dva dana u istoj majici jer je vazduh potpuno čist a u restoranima pušenje zabranjeno;

... možemo se izgubiti u uličicama nakon što isključimo mape na telefonima i prosto landrati pitajući se kakvo čudo će izroniti iza ćoška; 

... možemo da računamo da je tokom dana u gradu škljocnuto barem milion fotografija i pola miliona selfija i da ćemo na nekim od fotografija sigurno biti i mi, kao prolaznici ili senke; 

... možemo sesti pored dekice koji čita tarot karte u ledenoj vetrovitoj noći. Čudo je što taj jak vetar ne okreće nijednu kartu na improvizovanom pultu ispred njega, ili su toliko masne od njegovih ruku, nećemo ga razumeti ni reč ali to neće biti ni važno, 
u pupku smo sveta, 
neka budućnost ostane nejasna,
ne treba mi ni nagoveštaj.

Nagrada za one koji su hrabro iskoračali kroz ovaj poetski zanos - nekoliko korisnih tehnikalija:

• Od aerodroma do stanice Termini ima nekoliko udobnih načina transporta: voz Leonardo Express (14EUR po osobi) polazi na svakih 15 minuta i u gradu je za nešto manje od 30 minuta. Druga opcija je Shuttle bus koji će vas za 1EUR više (dakle, 15EUR po osobi) ostaviti na željenoj adresi (u centru, tj. unutar Aurelijevih zidina). 
• Izaberite hotel u centru. Jesu skuplji, ali dobar izbor baze, odnosno lokacije vam omogućava da sve obiđete peške (nas dvoje prepešačili nešto više od 55 km za 4 dana), te nećete trošiti novce na razne druge vrste prevoza (koji je, izgleda, izuzetno dobro organizovan)
• Propusnice za Vatikan (Skip-the-Line) svakako rezervišite unapred (online, naravno), iako vas to neće spasiti gužve koja je u samom Muzeju, odnosno Sikstinskoj kapeli n-e-i-z-b-e-ž-n-a.
• Isto važi i za propusnice za Galeriju Borgeze, pri čemu je gužva u prvom prepodnevnom terminu (od 11h) prihvatljiva i manja nego od 13h. 
• Red za ulazak u Baziliku Svetog Petra dugačak je nekoliko stotina metara, "van sezone".
• Za svaki slučaj - i za prvi dan: pristojna klopa za prihvatljive novce čeka vas u Taverni Del Seminario, na 50 metara od Panteona (u Via Del Seminario, logično)
• Sad znate kako da birate bazu, kako da stignete do centra i gde da prvi put jedete, ostalo možete dalje - sami :)

"Ne zna on mene koliko ja znam njega" (Rovinj, septembar 2016)

Evo nas, opet.

Mačke porasle, lenjo se protežu na jutarnjem suncu.

Štrudle sa sirom i višnjama za doručak.

Miris čistog veša razapetog ispod prozora meša se sa povetarcem koji dolazi sa pučine.

Ta gore citirana rečenica iz razgovora uhvaćenog između prozora u dvorištu u rano popodne.

Toplo more i stena još uvek topla od sunca, dok se na njoj mešaju jezici, dijalekti i generacije.

Susreti koji nikako da se dese u Beogradu.

Barem tri predavanja koja su bila "otvarači za oči".

Rakija od smokvi u "Limbu" na Casale stepeništu dok sa zvučnika svira free jazz u kasni sat.

Još uvek mogu da se izgubim u lavirintu uličica, ali se ne osećam izgubljenim.

Od tri dana u Rovinju u septembru - nisam tražio ništa više.

Rovinj 2012 >>
Rovinj 2013 >>
Rovinj 2014>>