Ko poklonu u zube ne gleda - zube će o spomenik polomiti

Uskoro - i kod nas! Gajdar Alijev - "Otac nacije". Sin Ilham - dole. 

Poslednji u nizu, a možda i najtužniji od svih dokaza da je u Srbiji zaista sve "na rasprodaji" jeste spomenik koji će nas dočekati u sveže renoviranom Tašmajdanskom parku. Vašu šetnju parkom (sada obogaćenim „fitnes centrom na otvorenom“, „specijalnim ograđenim delom za pse“, „muzičkom fontanom“ i 80.000 zasađenih begonija) pratiće i hladnim, kamenim, državničkim pogledom Gajdar Alijev, bivši predsednik države Azerbejdžan (i otac sadašnjeg Predsednika iste) koja je u obnovu Tašmajdana - uložila dva miliona evra.

Tačnije: uslov za trošenje ta dva miliona bio je podizanje biste „Ocu nacije“.

Uslov je, naravno, prihvaćen.

Lik i delo „oca nacije“, kroki: Alijev je bio pripadnik NKVD-a (kasnije: KGB) od 1944. godine i napredovao je do čina general-majora. Postavši krajem šezdesetih najpre šef KGB-a za Azerbejdžan, a zatim i prvi sekretar Partije Azera, postaje i „desna ruka“ Brežnjeva. Početkom osamdesetih ulazi u Politbiro iz kojeg ga Gorbačov izbacuje 1985. Iz tog vremena ostala je zabeležena činjenica da su prosekutori poslati iz Moskve da istražuju Gajdareovu povezanost sa mafijom - pobijeni. U danima nakon što ga je Gorbačov izbacio iz polit-biroa, Azer je potresao niz samoubistava Alijevih bliskih saradnika, oficira.

No - kao i svi slični tipovi – i ovaj je imao barem tri života: nakon raspada SSSR-a postaje doživotni Predsednik novoformirane države – prethodno zbacivši sa vlasti na izborima izabranu Vladu premijera Elčibeja vojnim udarom. U skladu sa prethodno navedenim – vlada puneći zatvore neistomišljenicima, postavlja za naslednika svog sina, koji je kao jedini kandidat, gle čuda, pobedio na izborima i nastavio tatinim stopama. Među bisernim delima "oca nacije" izdvajaju se dva divna slikovita: novčanica od 1000 apoena na kojoj je stajala slika naftne pumpe (predsednikova ideja) i dijamantski prsten poslat kao poklon Brežnjevu koji je vredeo tadašnjih 226.000 rubalja. Poređenja radi - prosečna plata u SSSR-u je bila oko 250 rubalja.
Kraj potreta.
Više detalja - u kratkom komentaru koje je objavilo "Vreme" (Branka Šesto)

Kakav uzor i inspiracija mnogim državnicima! Taj je jeo šta je hteo i oblaka jedan deo!

"Tašmajdanska priča" mi je, pak, skrivena pod naslovima poput „Počinje obnova Tašmajdanskog parka“ promicala – sve do večeras – kada sam je pronašao kod Mahlat.

Retroaktivno posmatrano i čitajući naslove - nije čudo što je ostala ispod radara. U novembru su na B92 (u sekciji „putovanja“ (!!!), u danima objave obnove objasnili ko je Gajdar sledećim pasusom: 

„Gajdar Alijev, postao je predsednik Azerbejdžana u junu 1993, u vreme kada je zemlji pretila mogućnost izbijanja građanskog rata. Pre nego je Azerbejdžan 1991. godine postao nezavisan Alijev je godinama bio visoki funkcioner bivšeg SSSR-a. Umro je 2003. godine, a na funkciji ga je nasledio sin Ilham. Veliki broj ulica, trgova, šoping centara, parkova, aerodrom u ovoj državi na južnom Kavkazu nose njegovo ime.” (link)

„Visoki funkcioner.“?

„Mogućnost izbijanja građanskog rata“?
„Veliki broj ulica, trgova, šoping centara...“?

"Novosti" su stidljivo dodale "višedecenijski lider".

Kakav materijal za Danila Kiša (koji je dobio slepi sokak na obodu Vračara koja vodi u ništa) i kakav poziv da se ponovo presluša „Filigranski pločnici... usta puna baruta.“

Nesreća i glupost, znamo, ne dolaze sami: zamenik gradonačelnika Beograda pravi bravuru izjavom: 

“Da vam kažem, ali onako potpuno iskreno… Princip nije bio da budemo policajci i da istražujemo šta je rađeno u prošlosti. Jer za to ne bi imali vremena. Nego da podvučemo crtu i da idemo napred. U ovim teškim vremenima pokušavamo da prihvatimo svaki akt dobre volje iz različitih zemalja, i da to sve pre svega bude u funkciji Beograda i njegovih stanovnika” (link) 

I onda za kraj, velika pobeda naših pregovarača i zasađivača 80.000 begonija: na Tašmajdanu će osvanuti i spomenik Miloradu Paviću, koji je isti zaslužio „pišući o Hazarima, precima savremenog azerbejdžanskog naroda”. Usrećio se Milorad društvom, na duže vreme.

U današnjem tekstu na B92 ("Novo lice tašmajdanskog parka") Alijev se, naravno, ne pominje. Ne znamo imena ni onih "naših" razbacanih decenijama po Kalemegdanu, zašto zamarati naciju ovim novim?

Za naših života će, dakle, nedaleko od mesta na kojem je zapravo spaljen Sveti Sava, na mestu na kojem je pročitan hatišerif 1830, prostoru na kojem su 1914. zbrinjavani srpski ranjenici i mestu na kojem su Nemci za vreme okupacije Beograda napravili sabirni centar za Jevreje osvanuti bista - tom tipu.

Jer - dva miliona evra, očigledno - omogućavaju priličan stepen sloboda donatoru.

I sad - ako među bogatunima ima onih sa iščašenijim smislom za humor ili drugačijim pogledom na stvari – mogao bi uskoro da se pojavi i neki koji bi preuredio, na primer, parče Kalemegdana, uz uslov da se postavi statua Staljinu! Ionako mu i sami, kao narod, kličemo s vremena na vreme. A možda bi se našao i neki bogatiji, koji bi platio i za sređivanje Ušća, uz podizanje 30-metarske statue, dobro, ne baš Hitleru, nezgodno je to, ionako već ima i apartman u hotelu u centru Beograda, ali Kim Jong Il bi već mogao da prođe – dovoljno daleko je vladao da nam nije preterano važno šta je tačno radio, zar ne?

Tri spomenika Milanu Mladenoviću, dve muzičke škole imenovane po Vdu i Margiti i Čavketov bulevar neće biti dovoljni, nakon ovoga.

Elem, znam da sve ovo napisano onima koji su o podizanju spomenika odluku doneli a i samom spomeniku - smeta koliko i golubiji izmet na ramenu.

Golubovi, zapravo, trenutno imaju veće mogućnosti da spomeniku pokažu kako im se ova ideja čini, nego ja.

Ironično: na par stotina metara od spomenika Alijevu nalazi se i čuvena „Poslednja šansa“. Čitajući (pre)malo dostupnih tekstova u medijima koji su se ovom temom bavili - nekako mi se čini da smo upravo propustili tu poslednju šansu da od našeg grada i naših života nešto valjano i napravimo.

I kako "poklonu u zube nismo gledali“, tako ćemo zube i polomiti: sada više ništa ne sprečava neke buduće lovatore-donatore da za nešto para proglase da kalendar zapravo nema 12 meseci, da se Zemlja ne okreće oko sunca, da se ukida slovo „a“ iz azbuke te da od sada svi ima da hodate ulicom sa gaćama na glavi i dve olovke u nosu - i to će u gradskom parlamentu biti prihvaćeno, zato što je, da citiram – „u funkciji Beograda i njegovih stanovnika“.

Iako znam da je obnova parka podrazumevala i uvođenje „video-nadzora“ -
idem da sipam hranu za golubove po spomeniku.

Mnogo hrane.

To je najmanje što mogu da učinim, za sada.

*

Deo ove priče objavljen je i na globalvoicesonline link >>

Novo: ista tema, drugi autori:

Slobodan Giša Bogunović - "Diktator u srcu"
Vesna Pešić - "Tašmajdanska tišina"
Slobodan Giša Bogunović - "Spomenik zahvalnosti na Tašmajdanu"
Ana Vilenica - "Spomenici napolje iz parka!"
Bojan Bednar: "Staljinov laureat u bronzi" (Novi Sad)
...

"Svetski dani" i ugrožene vrste

"Ja ne tragam za otkrovenjem bilo koje vrste, jer šta god da mi se kaže, obavezno je ograničeno onim što sam u stanju da čujem i razumem. Niti za znanjem iznad kog mi je, na određeni način, sve već poznato. Niti za prosvetljenjem, prema kom svesno ne mogu da težim. Niti za iskustvom, jer u krajnjem slučaju mogu biti svestan jedino onoga što se već nalazi u meni. Za čim onda tragam na kraju priče? (...) Za utehom, možda. Možda za utehom.“

(Alberto Mangel, "Biblioteka noću")

Dodeljujemo "svetske dane" ugroženim vrstama, željama i idejama. 

Postavlja se pitanje - šta ćemo učiniti kada svi kalendarski dani postanu "svetski dani" toga-i-toga, odnosno - da li će neke od ugroženih vrsta, želja i ideja prestati da budu ugrožene pre no što se čitav kalendar zacrveni - ili će prosto nestati, te će njihovo mesto moći da zauzme nešto drugo? 

Trka je neizvesna.

Knjige još uvek opstaju. Danas je "njihov" dan. (Množina, u ovom slučaju, zvuči optimističnije od tog usamljenog "njen dan".)
Njihov opstanak, kao i opstanak svega drugog, zavisi isključivo od ljudi.

Prema podacima Ministarstva Prosvete - nedavni PISA test pokazao je da je "60 odsto 15-godišnjaka funkcionalno nepismeno i da ne razume suštinu teksta koji je pročitalo."

Uzgred, nedavno je pokrenuta i inicijativa da se 10. jul proglasi "Svetskim danom SREĆE".

Peticiju da se i sreća uvrsti na spisak možete potpisati ovde.

(c) Van Vanten etcaetera

Samba Do Gringo Paulista [Suba]

"(...) Napeti lavirint masivnih nebodera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite, izmaštajte "Bladerunner" u tropima.

Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan - kao i realnost, koja se neprekidno menja. 

Grad je pun došljaka – iz celog Brazila, ali i stranaca – koji pokušavaju da ga razumeju.

Ukoliko uložite dovoljno vremena i strpljenja, otkrivaćete stvari, jednu za drugom, otkrićete čudne, neobične ljude na neobičnim mestima...

Ovde me zovu "Naš Gringo" (Gringo Paulista)

Tu sam već 10 godina, i čini mi se kao da sam živeo nekoliko paralelnih, različitih - ovdašnjih života."

(Mitar Subotić - Suba)

Konačno sam pronašao dovoljno dobrog materijala da i genijalna "Samba Do Gringo Paulista" može da progleda i dobije valjani prateći video. Sjajan serijal BBC-a "Brasil Brasil" - posvećen brazilskoj muzici i kulturi, prožimanju muzike i politike a koji dotiče i Subin rad, poslužio je kao podloga.
Uživajte.

"Jedan kit vidi ljude" (Tabuki)

"Uvek tako zadihani, dugih udova kojima često mašu.
I kako su samo slabo zaokrugljeni, nemaju dostojanstvo dovršenih i dovoljnih oblika, već malu pokretnu glavu u kojoj kao da se koncentriše sav njihov čudni život.

Stižu na more klizeći, ali ne i plivajući, gotovo kao da su ptice, i nanose smrt nežno, s ljupkom surovošću.

Dugo ćute, ali potom se deru jedni na druge s iznenadnim besom, kao neki splet zvukova koji se gotovo ne menja i kojima nedostaje savršenstvo naših osnovnih zvukova: zov, ljubav, žalosni plač.

I kako mora da je mučna njihova ljubav: trnovita, gotovo gruba, brza, bez trunke masne naslage, i pogoduje joj njihova izdužena priroda koja ne predviđa herojske teškoće spajanja niti veličanstvene i nežne pokušaje da se ono postigne.

Ne vole vodu, i plaše je se, i nije jasno zašto ulaze u nju.

I oni se kreću u čoporima, ali ne vode ženke sa sobom, i pretpostavlja se da one negde drugde borave, ali su uvek nevidljive. Ponekad pevaju, ali samo za sebe, i njihova pesma nije zov već neka vrsta bolnog lamenta. 

Vrlo brzo se zamaraju, i kad padne noć, pružaju se po malim ostrvima koja ih nose i možda zaspu gledajući u Mesec.

Tiho skliznu i jasno je da su tužni.“ *



Njihovim jezikom rečeno:

* Antonio Tabuki: „Jedan kit vidi ljude“ objavljena je u antologiji „Moderna svetska mini priča“ priređivači Brajović Snežana i Milisav Savić, 1996. Prevod: Jasmina Tešanović.

Tantos Desejos/Suba [#2]

photo: http://www.culturabrasil.com.br

"Beyond the favelas in Sao Paulo itself, a new and very different music was evolving that reflected life in a cosmopolitan business centre, that was now the fourth largest city in the world, described by the producer Suba as "Blade Runner In The Tropics".

Suba had moved to Brazil from Serbia to become the most experimental

and influential record producer of the '90s, mixing electronica with Brazilian styles.”

(BBC “Sound of Brasil”, 2007)

Najpre je najavljeno da Bebel ponovo dolazi u Beograd.

Prethodni koncert, održan u punom Domu Sindikata počela je sa: „I'm in the Land of Subaaaaaaa!“ 

Istih dana smo shvatili da je konačno isključen server na kojem smo proteklih deset godina (besplatno, pomoć prijatelja) održavali jedini sajt posvećen Mitru Subotiću Subi na našem jeziku - i da je vreme da postojeći materijal preselimo na drugu adresu. Više od 135.000 poseta posmatramo kao dokaz da zainteresovanih za Subinu muziku i životne putanje - još uvek ima.

Za ovih deset godina – na Mreži se nije pojavila nijedna novija i/ili potpunija platforme od one koju smo sazidali 2001. godine, zajedno sa onima koji su slali materijale, neobjavljene snimke, fotografije, podatke - od Sao Paola, preko Nju Jorka, Amsterdama, Pariza, Novog Sada i Beograda (a onda natrag ka Londonu, jer BBC nije imao materijale za gore navedeni serijal, te su kontaktirali Bojanu ;)

Ok - pakujemo foldere.

I dok ih lagano pakujem i raspakujem, pune sećanja i statičke prašine i proveravam linkove ka usamljenim stranicama posvećenim Subinom radu (sreća je da smo sačuvali sve tekstove, gotovo nijedan više ne postoji na Mreži) – dolazim do stranice sa nekoliko neverovatnih, do sada nepoznatih snimaka na kojima je Suba radio od 1992. do 1999. godine, pre esencijalnog remek-dela - „Sao Paulo Confessions“.

Čudan osećaj - kada ne očekuješ da ćeš više ikada čuti neki Subin snimak a da ga ne znaš, i onda te iznenadi, nakon toliko vremena. Tanto Tempo.

Ti snimci su ubrzali selidbu na novu adresu.

Od sinoć je na http://mitarsuboticsuba.blogspot.com ponovo dostupan gotovo kompletan materijal koji je činio prvu verziju „Tantos Desejos“.
Dodatno - konačno su na jednom mestu i svi novi/stari snimci, dostupni za preslušavanje + specijalna emisija emitovana 2002. godine, u kojoj su učestovovali i Bebel, Katia B, Rundek, Janjetov, Goran Vejvoda i mnogi drugi.

Biće još materijala.

Kada sam pre 10 godina pisao prvu verziju teksta za naslovnu stranu sajta, pojavilo se to poređenje požara u Subinom studiju sa onim koji je zahvatio Aleksandrijsku biblioteku, i ta ideja me i dalje ne napušta.

A ono što je spaseno, valja čuvati i učiniti dostupnim, svima.
Deo snimaka dostupan je i na ovom blogu - sekcija "preslušavanje" na vrhu strane.

Ove godine, Suba bi napunio 50 godina.

"Music is a Princess" (39 pesama, #15)

Moć velike pesme je, logično, rezultanta dve sile: jednu čini onaj koji je stvorio, drugu - onaj koji je sluša.

A kada se između tebe i čoveka po imenu Paddy McAl0on nađe „Music is a Princess“ – sve što znaš i osećaš, čak i sama pesma - dobija drugačiju dimenziju.

Priča kaže da je Pedi svoj bend Prefab Sprout nazvao po pogrešno shvaćenom stihu iz pesme „Jackson“ koju su davno pevali Lee Hazelwood i Nancy Sinatra. Umesto “... pepper sprout”, Pedi je čuo “prefab sprout” i izabrao tu kovanicu za ime benda koji će do svog parčeta slave doći polovinom osamdesetih godina XX veka. Na žalost, bez obzira na briljantne albume koji su više-manje redovno objavljivani sve do 1997. – to parče slave nikada nije bilo veličine koju je bend zaslužio. Surova pop-kultura pamtiće ih po svega jednoj ili dve pesme, a Pediju će doneti laskavu, ali tužnu titulu „najvećeg nepoznatog pesnika pop muzike“.

(Detalj o pogrešno shvaćenom stihu i sluhu dobija novo značenje mnogo godina kasnije - kada je Pediju dijagnostikovana Menijerova bolest: povremeni potpuni gubitak sluha, vrtoglavica - te u Pedijevom slučaju – i pogoršanje vida pokušali su da ga odvoje od muzike zauvek.

Ova bolest pogađa 0.2% svetske populacije. 

Svojevremeno je mučila i Emili Dikinson i Džonatana Svifta. Sve neke retke zveri.)

„Music is a Princess“ je čekala 16 godina na objavljivanje.

Prvi put snimljena 1993. i odbijena od strane Sonyja, deceniju i po je predstavljala deo izgubljenog albuma benda koji se u međuvremenu razišao i na kojem je Pedi nastavio da radi sam, bolešću usporavan i onemogućen za bilo kakav grupni rad – i koji je na kraju objavio pod imenom benda, posvetivši ga, ujedno – svim bivšim članovima.

Na snimku koji je 2009. konačno došao do ušiju i srca sveta ostao je vokal snimljen devedesetih, sve ostalo je Pedi naknadno, red po red, ređao – iznova.

Sam.

I to samo u danima kada je mogao da čuje sa zvučnika – ono što je čuvao u glavi i srcu.

Sve navedeno je – važno.

Jer, tek kada ukrstiš ove detalje – njegovi stihovi otkrivaju i tu drugu, tamnu stranu i čine da Pedi ne deluje kao patetična, omatorela luda u romantičnom delirujumu, već se pretvaraju u njegovu ličnu, iskrenu ispovest:

“Music is a princess/I'm just a boy, in rags

I would gladly spend my life/carrying her flags.

From the first time I heard her/the sound of her voice

and her beauty completely bewitched me,

I was lost then and there/I was given no choice

ever since, there's been no peace for me.” 

Pedi će uskoro napuniti pedeset i pet godina. 
Odnedavno je član društva posvećenog rekonstrukciji istorijskih instrumenata na osnovu sačuvanih zapisa, u okviru kojeg se on posvetio kreiranju Lituusa, instrumenta za koji se veruje da je proizvodio najdublji zvuk - ikada.

Pedi živi muziku.

Menja svet.

I moje razumevanje muzike.

Zato je ovo jedina priča iz serijala „39 pesama” koja se više bavi onom drugom silom sa početka priče – autorom pesme.

Video spot za pesmu, naravno, nikada nije napravljen.

Nije ni potreban - pesmi, Pediju, ni meni.
Svet, ionako, ne sluša.
Play.

“Legacy? We’re all just paper on the wind, Grasshopper.”(Paddy McAloon, 2011.)

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

 

"Varvari", Alesandro Bariko

Alesandro Bariko (http://puntofuturo.wordpress.com)

"Dakle, pojavila se Betovenova Deveta i zanimljivo je kako su je doživeli. Svet, kritičari, svi.

"Elegancija, čistota i mera, koje su bile principi naše umetnosti, postepeno su uzmakle pred tim novim stilom, frivolnim i izveštačenim, koji je počeo da dominira u ovom našem vremenu sklonom površnosti. Mozgovi koji, po obrazovanju i navici, nisu kadri da misle ni o čemu drugom osim o odeći, modi, tračevima i (...) moralnom rasulu, imaju poteškoća da izvuku jedno istančanije i manje grozničavo zadovoljstvo iz nauke i umetnosti.

Betoven piše za te mozgove, i u tome, čini se, ima izvesnog uspeha, ako treba da verujem u hvalospeve koji, kako vidim, pljušte sa svih strana, veličajući ovo njegovo poslednje delo“

(The Quarterly Magazine and Review, 1824.)

Eto.

Komično je da Deveta, danas, predstavlja upravo jedno od najčvršćih i najuzvišenijih uporišta te tvrđave kojoj preti invazija varvara. Ta muzika je postala barjak, himna, poslednje utvrđenje. Ona je naša civilizacija. E pa, imam za vas jednu vest. Postojalo je vreme kada Deveta bila barjak varvara! (...) 
Povodom Devete, čujte i ovo. Zašto su CD-ovi baš te veličine i zašto imaju baš tu minutažu koju imaju? U suštini, kada su ih izmislili, mogli su da ih naprave i malo većima, ili malo manjima, zašto baš te veličine? Odgovor: u Filipsu su, 1982. godine, kada su o tome odlučivali, zaključili sledeće: na njih treba da stane čitava Betovenova Deveta. U to doba bio je potreban nosač od 12cm kako bi se to izvelo. I tako je nastao CD.

I dan-danas se jedan Madonin disk, na primer, prilagođava dužini trajanja ove simfonije.“

. . . 

Serija Barikovih tekstova pisanih za dnevne novine 2006. godine objedinjena je koricama knjige „Varvari“ i konačno objavljena i na našem jeziku (Paideia >>).

Još od čitanja eseja „Next“ (na 80 strana uradio je koliko Naomi Klajn na 800, što ne znači da je Klajnova loša), bilo je jasno da Bariko nije samo vrhunski pripovedač („Okean, More“, „Zamkovi gneva“, „Pijanista“, „Ova priča“...) već i sjajan posmatrač. 

Baveći se svaštarijama - od Gugla, preko fudbala, pa sve do vina, Bariko definiše i analizira promene, varvare koji dolaze i "menjaju svet kakav poznajemo".

Obavezno čitanje.

“Budi sam”, ulica i trg.

(o inicijativi za "Trg Milana Mladenovića")

Pažljivi čitaoci intervjua sa prvoborcima jugoslovenske novotalasne scene su sigurno na više mesta pronašli detalj koji se provlači kroz sve priče a koji se odnosi na album „Paket Aranžman“. Članovima „Šarla Akrobate“, „Električnog Orgazma“ i „Idola“, po pročitanom, objavljivanje zajedničke kompilacije nije delovalo kao dobra ideja. Gile u jednom intervjuu čak navodi da se njegov odnos sa Milanom promenio u to vreme, iako su bili drugari iz gimnazijskih dana. Deo njihovog neslaganja sa objavom „Paketa“ je, naravno, dolazio i iz činjenice da su za istu kompilaciju planirani i „Tunel“ (!!!), ali i Bajagin prvi bend „Frka“ (i pesma "Ma pustite me druže"!!!!!), koji, na sreću, nisu završili na istom izdanju. Drugi razlog neslaganja je proizilazio iz toga što su svi bendovi smatrali da su već zreli za samostalno izdanje. Na sreću – neslaganja su prevaziđena -„Paket“ objavljen u obliku koji znamo, ostalo je istorija.

Neslaganje pominjem više puta jer se ta reč pojavljuje i u vezi sa nedavno pokrenutom inicijativom za imenovanje onog malog dela asfalta ispred Doma Omladine u „Trg Milana Mladenovića“, koju je pre nekoliko dana pokrenula Liberalno Demokratska Partija.

Ovo je treća ili četvrta veća inicijativa sličnog sadržaja. Poslednja, do sada i najmasovnija, pokrenuta od strane grupe entuzijasta a za podizanje spomenika Milanu sakupila je podršku i gotovo 20.000 ljudi, ali bez rezultata. Prethodna, za imenovanje neke od ulica Milanovim imenom takođe je potonula. Štaviše, predsednik Komisije za imenovanje ulica i trgova Petar Đorđević izjavio je da je on protiv „zbog detalja iz Milanovog privatnog života“.

Najnovija inicijativa, isključivo zato što je pokrenuta od strane političke organizacije, ima možda i najviše šanse da uspe.

Za naciju koja ne može da stvori konsenzus ni oko činjenice da treba da se čisti, odnosno da se đubre odlaže u kante -  ovo je sasvim dovoljan broj potencijalnih izvora neslaganja. Od činjenice da je reč „trg“ verovatno poslednja na koju biste pomislili dok opisujete taj komad asfalta; preko činjenice da je važan deo Milanove karijere bio više povezan sa platoom ispred SKC-a nego Domom omladine; do činjenice da je inicijativu sada pokrenula – politička organizacija. Dovoljno razloga za neslaganje, koje može dovesti do propasti i ove ideje.

Redovniji čitaoci ovog bloga znaju za moju posvećenost idejama, muzici i energiji koje je Milan za života emitovao, „bacajući svetlo daleko“. I koliko su mi te pesme važne >>, šta je proživljeno >>  uz njih, koliko sam želeo da neke od pesama dobiju i sliku >>, koliko je bilo važno analizirati čak i najlošije knjige >> posvećene tom periodu i tim ljudima.

Ne bi trebalo zaboraviti, Milan je svoje mesto već dobio - u Podgorici.

U Zemunu već ima ulicu. Tamo je u sjajnom društvu: Bertrand Rasel, Eli Finci, Milan i „akrobata“ Aleksić (I ne može biti slučajnost da se ulica jednog akrobate uliva u Milanovu! Ili neko ima sjajan smisao za humor...). No, to čitavo sjajno društvo gurnuto je na ljutu periferiju, i to, donekle, govori o nama.

Milan zaslužuje i ovo mesto u Beogradu, ne samo ono koje zauzima u srcu i glavama.

Možemo raspravljati da li zaslužuje neki drugi, veći ili dostojniji prostor. I da li je inicijativa uopšte u duhu onoga što je radio i za šta se zalagao. Možemo razmatrati i sa kakvim političkim planom je LDP pokrenuo inicijativu.

Inicijativu ću potpisati, svestan da se neslaganje pojavljuje bez obzira na to ko je pokreće. Koja god politička snaga da pokrene ovu priču – bila bi (i biće) optužena za skrivanje ili preuzimanje Milanovog dela i pokušaj manipulacije. Koji god prostor da je predložen, izazvao bi seriju drugih neslaganja.

Potpisaću inicijativu, jer je i meni, kao i pokretačima valjda jasno da su delo i trag koji je ostavio dublji i vredniji od svakog političkog pokreta i da sama ta inicijativa neće promeniti odluku kada dođe vreme izbora.

I zato što je stavljanje Milana Mladenovića na mapu Beograda važna promena, ko god je inicirao. Neslaganje u vezi sa drugim temema - ostaje.

Potpisaću i zato što će taj, budući Milanov plato (Trg...) biti na par stotina metara od drugog (po veličini) neuglednog platoa, a koji je nazvan po Zoranu Đinđiću i ta nova blizina između njih dvojice nije slučajna i nije prva.

Negde na pola puta između ta dva – pogled na gore, bivša zgrada Jugoexporta, a tamo - „Atlas nosi kuglu iznad glave“.

Valja se i setiti da će taj plato biti nedaleko od mesta sa kojeg je krenuo da se bori za mir na kamionetu, okružen preostalim prijateljima, pevajući „Mir, brate, mir“, ali i da je tu borbu preneo na sva raspoloživa polja >> - te da je za mene važan deo ove priče i ta zgrada u kojoj sam prvi put slušao Ekatarinu Veliku uživo, Dom Omladine, februar 1987, serijal koncerata kojim su promovisali album „Live 1986“, plakat još uvek negde čuvam, Margitine oči čine ga nezaboravnim.

A kada jednom u Beogradu osvane i muzička škola pod imenom „Ivica Vdović – Vd“, nazvana po najsjajnijem akrobati i najboljem bubnjaru čitave generacije, znaćemo da je vredelo boriti se.

„Ovo ne sme biti kraj.“

"Losing my Religion" (39 pesama, #14)

Nije lako hitove čuvati na listama ličnih, omiljenih, najvažnijih pesama.
No, “Losing my religion” je hit i u onom drugom, engleskom značenju te reči. 

Hit.

Udarac:  

u glavu, uho, grlo.

Onda srce. Odmah zatim - stomak.

I kada konačno otvoriš oči, dočeka te taj spot. 
I sada, dvadeset godina nakon što me prvi put udarila - prvi udarci bubnja i dalje izazivaju “little earthquakes” kako to dobro kaže Crvenokosa, jedina koja je zaista uspela da obradi ovu pesmu. 

Uho>

Prvi put sam je čuo u aprilu 1991, talasi B92, subotnje popodne.

Ne bih pamtio dan i sat da to nije bio jedan od tada već retkih, a svakako među poslednjim vikendima koji smo proveli zajedno porodično, svi u vikendici van Beograda.

Planirao sam da krenem ka Beogradu pre ostalih, autobusom.

Bilo je toplo. 
Asfalt Beograda je čekao da mu se vratim. 

Iz dve masivne Sony kutije kraj starinskog a moćnog Aiwa radija udarili su istovremeno – bubanj, bas, mandolina i gitara - i svega 13 sekundi im je trebalo da raščiste prostor za uvodno Stajpovo “Oh, life is bigger/It's bigger than you/And you are not me...” a na takve stihove moraš reagovati kada imaš nepunih 18 godina, vezu pred raspadom i stotine ispisanih kratkih priča i stihova koji su pokušavali da budu to što je Stajp uradio u prvom stihu, u tri poteza.

I šta ti preostaje nego da upijaš dalje: “The lengths that I will go to/The distance in your eyes/Oh no, I've said too much/ I set it up” 

Udarac.

Hit.
Do celog albuma sam došao uskoro, "Jugotonovo" izdanje.
Ploče su još uvek stizale. 
.
Grlo >  
Ponašanje stanovnika moje domovine baš tog proleća 1991. učinilo je da sam koncert na kojem ću ovu pesmu konačno čuti uživo čekao jebenih 14 godina, sve do januara 2005, kada su R.E.M konačno stigli i do Beograda.

Naravno da je bilo prilike čuti ih uživo i ranije u državama u okruženju, ali želeo sam da ovu i još neke pesme čujem uživo u mom gradu,

na mojoj zemlji.
I kada je Piter Bak u drugoj polovini koncerta uzeo mandolinu u ruke, znao sam da je to – to, da počinje, da je vredelo doći i razmišljao kako je neverovatno da tih desetak hiljada ljudi nema problem da pesmu koju smo svi doživljavali krajnje lično sada prihvatimo kao opštu-ličnu, da je pevamo punog srca i otvorenog grla, u gomili:

“That's me in the corner/That's me in the spotlight, I'm/Losing my religion”.

Udarac.

Mali zemljotresi. 

(Verujem da ću vibraciju poput te doživeti još samo dva puta u životu: kada se na Ušću ipak jednom bude čuo prvi takt “Enjoy the Silence” i ako se čika Dejvid ipak odluči da dođe pred nas i zasvira “Heroes”. Ostali nemaju šansi.)

Naravno, pevao sam, iz sveg glasa, nisam štedeo grlo. 

Srce, stomak >

Beogradski koncert R.E.M. dokazao mi je upravo to – da postoje pesme koje i nakon petnaest godina slušanja umeju da ubrzaju krvotok, iako uz njih ne igraš, iako znaš da prepoznaš svaki detalj aranžmana, i one gudače što se lagano prikradaju srcu i postaju sve primetniji kako pesma odmiče - "I thought that I heard you laughing/I thought that I heard you sing/I think I thought I saw you try."- sve ide u nizu i sve si niže, sumnje i strahovi obavijaju srce i stomak kako se primiče kraj, sve do četiri ponavljanja reči "dream", poslednje reči u pesmi. 

Hit.
Udarac.
I na podu si.

Patos, ne patetika. 

Glava >

R.E.M. su, naravno, i pre i nakon ove pesme snimili i važnije i teže pesme, ima i onih koji su više cool; nakon ove pesme sročili su jedan od najboljih albuma karijere („Automatic for the People“), ali bez obzira na sve racionalne razloge - „Losing my Religion“ je ostavila najdublji trag.

A možda je sve to tako ispalo i zato što je tom pesmom označen kraj teenage perioda života.

Nekoliko nedelja ranije prvi put sam video tenkove na ulicama Beograda; nešto kasnije dobio i poziv za regrutaciju; sve se ubrzano raspadalo, kao i verovanje da će sve ipak biti u redu, no ništa od toga, nismo više bili deca, gubici i udarci počeli su da se gomilaju. 

„That was just a dream.

Dream.“ 

p.s. Oči >

Zahvaljujući tadašnjoj emisiji „MTV Awake on the Wild side“ (voditeljka: Rebecca De Ruvo) koji se emitovao (uglavnom do podneva) na 3K, ovaj spot je brzo stigao do naših očiju i bio toliko emitovan svakog dana - da je itekako uticao i na ponašanje ljudi za vreme slušanja pesme. U sitnim satima, kada se žurke završavaju ali još uvek ima dovoljno treznih da brinu o muzici, mnogi dečaci i devojčice pokušavali su da igraju kao Stajp u režiji Tarsema Singha, neverovatnog reditelja. 

. . . 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

Ja@Libartes: "Mreža puna ideja"

„Kojom i kakvom Idejom se boriti protiv vetrenjača, snage miliona coolera za procesore računara koji Mrežu čine? Kako osvojiti tržište idejama zasnovanim na istini, odnosno faktografiji? Kako Ideje koje su zapravo neupotrebljive, odnosno netačne istisnuti na 2. stranu Google pretrage – do koje veliki procenat zainteresovanih nikada i ne dolazi? Kako (ovo je još teže) učiniti tržištu zanimljivim ideje klasične književnosti, muzike ili bilo koje druge grane umetnosti?

Univerzalni recept ne postoji.

Broj strategija je ograničen, kao što se i kompletna dramaturgija može svesti u „36 dramskih situacija“ – ali je broj taktika – neograničen!

(...)

Mreža nije samo tržište Ideja. Ona je, ujedno i Trg na kojem se okupljamo, ujedinjeni Idejama. Okupljamo se, iako se ne poznajemo, niti smo vezani rođačkim, prijateljskim, poslovnim ili nekim sličnim vezama. Prosto smo okupljeni oko Ideje da nešto možemo uraditi zajedno, na način na koji donedavno prosto nije bio moguć, na ovaj način, pred neverovatno brojnom publikom, i uz ovako nisku cenu.

Možda je najbolji dokaz za to činjenica da ove redove pišem na molbu osobe koju ne „poznajem“ (nikada se nismo „uživo“ sreli) a koja je sa drugim osobama koje takođe ne poznajem pokrenula elektronski magazin koji sadržajem nadomešćuje i popunjava prostor koji je sve nedostupniji u štampanom, klasičnom formatu, jer je komercijalno neodrživ.“

Ovo je deo teksta objavljenog u drugom broju elektronskog časopisa „Libartes“,

a pod nazivom „Mreža puna ideja“.

Delić priče je, u drugačijem kontekstu, nedavno prešlicavan i na ovom blogu.

Promenom konteksta – delići dobijaju drugačiju funkciju.

Kompletan tekst dostupan je – ovde.