.jpg)
Bilo je očekivano da će objavljivanje knjige sećanja na film „Kako je propao rokenrol” – „Daj, babo, glavu“ (uredila Vladislava Vojnović, DLJPK, 2024) u fokus šire javnosti vratiti jedan od poslednjih pop-kulturnih fenomena bivše Jugoslavije.
Ali, na promociji knjige dogodilo se nešto neočekivano: iako je publika očigledno znala naizust replike i svaki detalj iz filma – svi smo mu se prepustili i smejali kao da ga gledamo prvi put. Čitav prostor postao je jedan široki kez.
To nije jedini razlog zašto je Jugoslovenska kinoteka film „Kako je propao rokenrol“ uvrstila na listu onih koji čine „kulturno dobro od velikog značaja“, i zašto bi oni koji su se rodili deset ili dvadeset godina posle njegove premijere morali da ga pogledaju.
Identičan, neprekidni kez koji nam je ozario lica na promociji u oktobru ove godine mogao se videti u publici i pre trideset i pet godina na premijeri filma. Taj osmeh nam nije silazio sa lica ni tokom narednih nedelja u bioskopima širom bivše Jugoslavije. Nakon prvog gledanja smo kupovali karte za novu projekciju i vraćali se u salu zato što pri prvom gledanju nismo čuli replike od smeha publike. Nismo bili ništa manje srećni ni pri desetom i dvadesetom gledanju filma sa VHS kaseta tokom devedesetih, pri tridesetom gledanju muljavih kopija sa prvih DivX diskova, četrdesetom na privatnoj žurci organizovanoj da bismo ponovo zajedno gledali film početkom dvehiljaditih, i pri ko zna kojem gledanju nedavno restauirane verzije koja je dokazala da se boje ipak nisu rastopile.
Ovaj film je poput pesme „Niko kao ja“.
Uvek obraduje – vrcavošću, pameću, duhovitošću i hrabrošću.
„Kako je propao rokenrol“ se pojavio na bioskopskim platnima u poslednji čas (neki će reći: prekasno). Iako je rokenrol scena i pop-kultura u tadašnjoj Jugoslaviji još uvek bila koliko-toliko vidljiva i uticajna (naročito u poređenju sa današnjim trenutkom) – početni usklik u filmu „Mrzim narodnjake!“ sublimirao je sve što nam je bilo važno u tom trenutku, na kraju dekade koja je počela novim talasom i koja je trebalo da ima srećniji kraj. Narodnjaci su u tom trenutku već ubeležili pobedu – ali rezultat još uvek nije bio ispisan na semaforu zbog vesti iz društveno-političkog života.
Iako su malobrojni bili svesni tutnjave koja je postajala glasnija iz dana u dan – ovaj film je davao nadu da je taj srećni kraj moguć, u svakom smislu. Poslednja štafeta mladosti je već bila u vitrinama Muzeja. Takozvana „anbirokratska revolucija“ je dostigla vrhunac, a dva meseca nakon premijere filma usledilo je i ono istorijsko „da ni oružane bitke nisu isključene“. Neki ljudi su se iz večeri u veče mrgodili po TV-ekranima i glumili zabrinutost za budućnost države u kojoj smo rođeni, a istovremeno su radili sve da ta budućnost bude baš grozna.
Naspram njima – mi ne skidamo osmeh sa lica, još uvek ušuškani u to da će nam budućnost biti fenomenalna. Ređamo replike iz filma u svakodnevnom govoru, tražeći trenutak da iskoristimo u svakodnevici Pokojnog Tozu, Krambambuli panč, „Hoćemo da slušamo ploče?“ kao i replike sa antifrizom, Šumanovićem, rastopljenim bojama, Dinom, koncertom „Tragača“ u SKCu i samuraja sedam – ne verujući da će ti namrgođeni takođe pobediti, toliko superiorno da bi tendeciozni naslov ove priče mogao biti i „Lako je propao rokenrol“.
Ali nije propao – uprkos svemu i svima.
„Kako je propao rokenrol“ je i danas tako voljen i rado gledan iz još jednog, zanatsko-umetničkog razloga. U ovom filmu nema šmiranja. Niko – od pomoćnika kostimografa do glavnih glumaca ne odrađuje svoj posao. Ovaj film je pokazna vežba šta se događa kada svi iza i ispred kamere ulažu sve svoje snage, znanje, šarm i dovitljivost da bi svaki detalj ili gest bio na pravom mestu.
Ako ne verujete, zagledajte se u te detalje. Poster u Kominoj sobi, poternice u kancelariji policijskog inspektora, vodokotlić koji se oglašava glasom Tarzana u Darkovom stanu, tabla sa ispisom „Čekić“ na tramvajskoj stanici (Zašto čekić? Zato što se na tramvajskoj stanici "čekića", odnosno čeka da isti dođe), haljina koju će komšija Boban nositi na premijeri „Ljubavnog pisma“ u trećoj priči, i taj vanserijski ’narodnjak’ Vlade Divljana, zbog kojeg i danas pevamo „Zaboravit' te ne mogu ruke tvoje mile / jer su, dušo, najteži okovi od svile”.
Entuzijazam, šašavost i ljubav i danas pršte iz ekrana, nakon trideset i pet godina.
Koliko takvih filmova znamo?
Kako se sve to dogodilo i kako se takav film pravi je najvažniji poučak koji možemo dobiti iz knjige „Daj, babo, glavu“ Vladislave Vojnović. U velikom formatu, na četiri stotine stranica bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, ova knjiga donosi sećanja više od trideset učesnika u stvaranju filma, kao i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali tridesetpetogodišnjicu filma. Među njima su akteri različitih faza nastanka filma „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici.
Izdvojiti samo neke od priča je nemoguće i nezahvalno poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’. Dovoljno je reći da se među stranicama knjige krije još momenata koji bi mogli biti film za sebe, podjednako zabavan.
Čitanje ove knjige otkriva još jednu – izuzetno važnu stvar – a to je da se incidenti ove vrste ipak mogu dogoditi samo ukoliko postoji raspoloženje sistema da ih podrži. A Jugoslavija je taj sistem, imamo sada još jedan dokaz za tu tezu – očigledno imala, i taj sistem je bio spreman da napravi i ustupke. Bez takvog uporišta – ovaj film jednostavno ne bi mogao da se dogodi, ne u ovoj formi.
U poslednjem segmentu knjige “Daj, babo, glavu” odštampana su i tri izvorna scenarija koje je sada zabavno izmaštavati kao pokretne slike. Ništa drugo nam ne preostaje, zato što duža verzija filma, podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo, nije sačuvana. I opet se, eto, politika sudara sa umetnošću.
Broj ljudi koji će reći da im je „Kako je propao rokenrol“ najbolji film svih vremena je verovatno – mali. Ali, ovaj omnibus nikada nije ni pledirao da bude najbolji (to je samo Koja :)
Za manjinski deo generacije kojoj pripadam ovaj film je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju se može ući na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije, jer ovaj film sadrži duh tog vremena. Druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli i otvaranju pitanja – šta bi bilo da je ta generacija umetnika dobila priliku da pokaže nešto više od tek 5% svog potencijala (da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika za knjigu), a za šta su bili uskraćeni događajima koji su sledili. Treća vodi direktno na film – koji nas i dalje oduševljava.
Ukoliko podjednako oduševljava i one koji su se rodili mnogo godina nakon njegove premijere, onda rokenrol ne može propasti.
*
Više o novogodišnjem dvobroju Lica ulice >>
Uvek obraduje – vrcavošću, pameću, duhovitošću i hrabrošću.
„Kako je propao rokenrol“ se pojavio na bioskopskim platnima u poslednji čas (neki će reći: prekasno). Iako je rokenrol scena i pop-kultura u tadašnjoj Jugoslaviji još uvek bila koliko-toliko vidljiva i uticajna (naročito u poređenju sa današnjim trenutkom) – početni usklik u filmu „Mrzim narodnjake!“ sublimirao je sve što nam je bilo važno u tom trenutku, na kraju dekade koja je počela novim talasom i koja je trebalo da ima srećniji kraj. Narodnjaci su u tom trenutku već ubeležili pobedu – ali rezultat još uvek nije bio ispisan na semaforu zbog vesti iz društveno-političkog života.
Iako su malobrojni bili svesni tutnjave koja je postajala glasnija iz dana u dan – ovaj film je davao nadu da je taj srećni kraj moguć, u svakom smislu. Poslednja štafeta mladosti je već bila u vitrinama Muzeja. Takozvana „anbirokratska revolucija“ je dostigla vrhunac, a dva meseca nakon premijere filma usledilo je i ono istorijsko „da ni oružane bitke nisu isključene“. Neki ljudi su se iz večeri u veče mrgodili po TV-ekranima i glumili zabrinutost za budućnost države u kojoj smo rođeni, a istovremeno su radili sve da ta budućnost bude baš grozna.
Naspram njima – mi ne skidamo osmeh sa lica, još uvek ušuškani u to da će nam budućnost biti fenomenalna. Ređamo replike iz filma u svakodnevnom govoru, tražeći trenutak da iskoristimo u svakodnevici Pokojnog Tozu, Krambambuli panč, „Hoćemo da slušamo ploče?“ kao i replike sa antifrizom, Šumanovićem, rastopljenim bojama, Dinom, koncertom „Tragača“ u SKCu i samuraja sedam – ne verujući da će ti namrgođeni takođe pobediti, toliko superiorno da bi tendeciozni naslov ove priče mogao biti i „Lako je propao rokenrol“.
Ali nije propao – uprkos svemu i svima.
.jpg)
„Kako je propao rokenrol“ je i danas tako voljen i rado gledan iz još jednog, zanatsko-umetničkog razloga. U ovom filmu nema šmiranja. Niko – od pomoćnika kostimografa do glavnih glumaca ne odrađuje svoj posao. Ovaj film je pokazna vežba šta se događa kada svi iza i ispred kamere ulažu sve svoje snage, znanje, šarm i dovitljivost da bi svaki detalj ili gest bio na pravom mestu.
Ako ne verujete, zagledajte se u te detalje. Poster u Kominoj sobi, poternice u kancelariji policijskog inspektora, vodokotlić koji se oglašava glasom Tarzana u Darkovom stanu, tabla sa ispisom „Čekić“ na tramvajskoj stanici (Zašto čekić? Zato što se na tramvajskoj stanici "čekića", odnosno čeka da isti dođe), haljina koju će komšija Boban nositi na premijeri „Ljubavnog pisma“ u trećoj priči, i taj vanserijski ’narodnjak’ Vlade Divljana, zbog kojeg i danas pevamo „Zaboravit' te ne mogu ruke tvoje mile / jer su, dušo, najteži okovi od svile”.
Entuzijazam, šašavost i ljubav i danas pršte iz ekrana, nakon trideset i pet godina.
Koliko takvih filmova znamo?
Kako se sve to dogodilo i kako se takav film pravi je najvažniji poučak koji možemo dobiti iz knjige „Daj, babo, glavu“ Vladislave Vojnović. U velikom formatu, na četiri stotine stranica bogato opremljenih fotografijama i scenama iz filma, ova knjiga donosi sećanja više od trideset učesnika u stvaranju filma, kao i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali tridesetpetogodišnjicu filma. Među njima su akteri različitih faza nastanka filma „Kako je propao rokenrol“ – od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su se na premijeri poklonili publici.
Izdvojiti samo neke od priča je nemoguće i nezahvalno poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’. Dovoljno je reći da se među stranicama knjige krije još momenata koji bi mogli biti film za sebe, podjednako zabavan.
Čitanje ove knjige otkriva još jednu – izuzetno važnu stvar – a to je da se incidenti ove vrste ipak mogu dogoditi samo ukoliko postoji raspoloženje sistema da ih podrži. A Jugoslavija je taj sistem, imamo sada još jedan dokaz za tu tezu – očigledno imala, i taj sistem je bio spreman da napravi i ustupke. Bez takvog uporišta – ovaj film jednostavno ne bi mogao da se dogodi, ne u ovoj formi.
U poslednjem segmentu knjige “Daj, babo, glavu” odštampana su i tri izvorna scenarija koje je sada zabavno izmaštavati kao pokretne slike. Ništa drugo nam ne preostaje, zato što duža verzija filma, podeljena u tri epizode i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo, nije sačuvana. I opet se, eto, politika sudara sa umetnošću.
Broj ljudi koji će reći da im je „Kako je propao rokenrol“ najbolji film svih vremena je verovatno – mali. Ali, ovaj omnibus nikada nije ni pledirao da bude najbolji (to je samo Koja :)
Za manjinski deo generacije kojoj pripadam ovaj film je tokom godina postao neka vrsta vremenske kapsule u koju se može ući na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije, jer ovaj film sadrži duh tog vremena. Druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli i otvaranju pitanja – šta bi bilo da je ta generacija umetnika dobila priliku da pokaže nešto više od tek 5% svog potencijala (da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika za knjigu), a za šta su bili uskraćeni događajima koji su sledili. Treća vodi direktno na film – koji nas i dalje oduševljava.
Ukoliko podjednako oduševljava i one koji su se rodili mnogo godina nakon njegove premijere, onda rokenrol ne može propasti.
*
Više o novogodišnjem dvobroju Lica ulice >>
No comments:
Post a Comment