Prva ozbiljnija jesenja kiša spira kilograme fasada pravo na beogradski asfalt.
Čitava ulica je puna gromuljica maltera i ne malih komada žbuke ili kamena, krckaju ornamenti pod nogama, krune se neodržavane fasade, Atlas nosi delić kugle iznad glave - upozoravaju da nije zdravo hodati blizu zgrada, svašta ljudima u Beogradu pada na pamet.
Tik iznad tog ispranog kvarta u nestajanju, užurbani radnici udaraju glanc na ulaznu kapiju groblja Oslobodilaca Beograda, kao u najbolje dane - pred generalnu smotru ili Prvomajsku paradu (ne mogu a da se ne setim "Oklopnog Bataljona" Škvoreckog) - ponovo se žute i sijaju kamene ploče, spremne da ulegnu pod koracima "visoke delegacije" u najavi (a kada čujem "visoka delegacija" ili "visoki predstavnik" - meni sve dvoipometraši u kadru), koji će se svakako raspitati kako se to baš Ruzveltova ulica našla ispred ulaza u groblje, kako je Džordž Vašington zadržao ulicu a maršal Birjuzov ne, znamo li da čak i u malenom Piranu u Sloveniji i danas postoji Lenjinova ulica a mi ovde zbrisali čitavu epohu i uklonili imena koja smo slavili donedavno, ima li u Beogradu uopšte više škola u kojima se uči ruski i u kakvom je stanju spomenik poginulim generalima na Avali, 19. oktobra 1964, i "hoće li neko odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja"?
Možda će taj doček stranog Predsednika, onako u špaliru (zastavice u rukama i osmesi zalepljeni za tamnu šoferšajbnu, poređenje sa nekim drugim, davnim paradama) poslužiti kao podsetnik - koliko bi lako pristali da nekoliko nesigurnih, zaslepljujućih budućnosti menjamo za jednu stabilnu, pomalo prašnjavu prošlost, za prašnjavo vreme u kojem su i nastale te fasade, a večeras krckaju pod mojim đonom, ne mojom željom.
Čitava ulica je puna gromuljica maltera i ne malih komada žbuke ili kamena, krckaju ornamenti pod nogama, krune se neodržavane fasade, Atlas nosi delić kugle iznad glave - upozoravaju da nije zdravo hodati blizu zgrada, svašta ljudima u Beogradu pada na pamet.
Tik iznad tog ispranog kvarta u nestajanju, užurbani radnici udaraju glanc na ulaznu kapiju groblja Oslobodilaca Beograda, kao u najbolje dane - pred generalnu smotru ili Prvomajsku paradu (ne mogu a da se ne setim "Oklopnog Bataljona" Škvoreckog) - ponovo se žute i sijaju kamene ploče, spremne da ulegnu pod koracima "visoke delegacije" u najavi (a kada čujem "visoka delegacija" ili "visoki predstavnik" - meni sve dvoipometraši u kadru), koji će se svakako raspitati kako se to baš Ruzveltova ulica našla ispred ulaza u groblje, kako je Džordž Vašington zadržao ulicu a maršal Birjuzov ne, znamo li da čak i u malenom Piranu u Sloveniji i danas postoji Lenjinova ulica a mi ovde zbrisali čitavu epohu i uklonili imena koja smo slavili donedavno, ima li u Beogradu uopšte više škola u kojima se uči ruski i u kakvom je stanju spomenik poginulim generalima na Avali, 19. oktobra 1964, i "hoće li neko odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja"?
Možda će taj doček stranog Predsednika, onako u špaliru (zastavice u rukama i osmesi zalepljeni za tamnu šoferšajbnu, poređenje sa nekim drugim, davnim paradama) poslužiti kao podsetnik - koliko bi lako pristali da nekoliko nesigurnih, zaslepljujućih budućnosti menjamo za jednu stabilnu, pomalo prašnjavu prošlost, za prašnjavo vreme u kojem su i nastale te fasade, a večeras krckaju pod mojim đonom, ne mojom željom.
Dosta pitanja.. za tek "prve jesenje kise"?
ReplyDeleteMada, kada bi postojalo mesto, gde se buducnost trampi za proslost- bila bih verovatno u prvim redovima.
Toliko o revolucionarnom duhu. :-)
Cek', cek' - dala bi "dva zla za jedno dobro" (dve proslosti za jednu buducnost?) ili... ? :)
ReplyDeleteNije iskljuceno, da sam prosto omanula temu.
ReplyDeleteGeneralno:
Mislim da vrednost nekih stvari, prepoznajemo tek - nakon sto su one prosle.
U skladu sa tim, proslost mi cesto daje vise informacija,istinitosti i sadrzaja - za jos(ne)uspesniji boravak u sadasnjosti.
A o buducnosti... ne znam gotovo nista, sto se vec sledeceg trenutka ne bi moglo dovesti u pitanje.
"prošlost je mutan bezdan, što u taj ponor ode ne postoji više i kao da nikada nije postojalo"
ReplyDeletenapisa odavno Crnjanski u Seobama ili već tako nekako.
dakle nema nazad (a kud ćemo, šta ćemo i kako ćemo napred ne znam, jebemliga :) )
Zamislite trip - da više znamo o budućnosti nego o prošlosti... :)
ReplyDeleteMislim da ću kao autor ovakve rečenice uskoro biti dematerijalizovan, neka crna rupa će me već pokupiti, suviše je kasni sat za ovakve teme...
Stojim prav da ono što zaista ima vrednost zasija već u sadašnjosti - a vreme mu daje dodatni, željeni kontekst.
. . .
Nema nazad!
Setim se jedne stare pesme, cijem sam se naslovu slatko smejao kada sam bio dosta... dosta mladji :)
The Future's So Bright I Got to Wear Shades
http://www.youtube.com/watch?v=wvIAyxpjEuc