Friday, 27 July 2012

"Sto godina samoće"

A Day in Macondo - Hannes Wallrafen


U pomalo apokaliptičnim danima poput ovog, u kojem „zalutale ptice udaraju o zidove kao jarebice i probijaju metalne mreže na prozorima" tražeći osveženje i vlaga je takva da bi ribe mogle plivati vazduhom a jedan politički ciklus dolazi do svog konačnog kraja; mislim na Makondo, pukovnika Aurelijana Buendiju i njegovog tasta, mislim na Gabrijela Garsiju Markesa. U danima poput ovog, verovatno nije čudno što misli plutaju ka poslednjem pasusu ove knjige.
.
„Makondo se već pretvorio u strašan kovitlac prašine i krševina koje je raznosio biblijski uragan, kad je Aurelijano preskočio jedanaest stranica da ne gubi vremena suviše poznatim činjenicama i počeo da dešifruje trenutak u kome je živeo, dešifrujući ga u trenutku življenja, proričući sebi svoju sudbinu dok je dešifrovao poslednju stranicu pergamenta, upravo kao da sebe sagledava u ogledalu koje govori. Zatim je opet preskočio da bi preduhitrio proročanstvo i tako saznao datum i okolnosti svoje smrti.
Međutim, pre nego što je došao do poslednjeg stiha, shvatio je da više nikada neće izići iz te sobe, pošto je bilo predviđeno da grad ogledala bude vetrom zbrisan s lica zemlje, sravnjen i izbrisan iz pamćenja ljudi u trenutku kada Aurelijano Babilonio završi dešifrovanje pergamenata, i da sve što je u njima napisano bude neponovljivo oduvek i zauvek, pošto pleme osuđeno na sto godina samoće nije imalo druge svrhe na zemlji.“
.
* * *
Nedavno se pojavila (nepotvrđena) informacija da Gabrijel Garsija boluje od demencije i da više neće pisati, jer zaborav čini svoje, kao što je stanovnicima Makonda u jednom trenutku pojeo sećanja, dok se u selu ponovo nije pojavio Melkijades i vratio im sećanja. U danima poput ovog, nije čudno što se pitam da li će neko poput Melkijadesa ikada stići i do nas.
.
* * *
Gabrijel Garsija je svojevremeno napisao da se divi ljudima koji u "100 godina samoće" traže skrivene reference ka realnosti, kao i onima koji ih pronalaze. On tvrdi da ih nema, te da ih on sam ne vidi.
Ne verujem mu.
.
* * *
Fotografije iz serijala "Macondo" dostupne su ovde >>
„Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa je nedavno konačno reizdata na srpskom jeziku.
Vreme je za novo čitanje. 
.

Tuesday, 24 July 2012

5-minutna pauza: Hulio Kortasar i Ted Čung

.
"Hoću li naći Magu? Toliko puta je bivali dovoljno da, dolazeći ulicom Sene, provirim ispod luka što izbija na Ke De Konti i tek što bih u toj titravoj, pepelnomaslinastoj svetlosti nad rekom razaznao obrise, istog treba bi se na Pon-dez-Ar ukazala njena vitka prilika kako se ponekad šeta tamo-amo a ponekad stoji nalakćena na gvozdenu ogradu i zuri u vodi. Prirodno je tada bilo da pređem ulicu, da se poponem uz stepenice mosta, da kročim u njegove izdužene oblike i da priđem Magi koja bi se na to osmehula bez iznenađenja, uverena kao i ja da slučajni susret predstavlja nešto ponajmanje slučajno u našim životima a da sastanke ugovaraju oni ljudi koji se dopisuju na hartiji s linijama ili zubnu pastu istiskuju odozdo"*
.
* * * 
.
Ted Chung je majstor kratke forme. U pet minuta uspeva da ispriča više od mnogih u celovečernjem filmu.
U ovom ubrzanom vremenu, dobro je da postoje takvi majstori, sjajno je što postoje oni koji umeju da stignu prečicom do katarze.
.

Još Chungovih filmova dostupno je ovde >> Obratite pažnju na kratki film "On time", ukoliko ga već niste pogledali. 
.
(Hulio Kortasar, prvo poglavlje knjige "Školice", prevod Silvia Monros Stojaković)


.

Tuesday, 17 July 2012

"O dužnosti građanina da bude neposlušan", Henri Dejvid Toro

.
Ovi redovi napisani su 1849. godine.
.
(...) "Nepravedni zakoni postoje. 
Hoćemo li se zadovoljiti time da im se pokoravamo, ili ćemo nastojati da ih popravimo i pokoravati im se samo dok u tome ne uspemo, ili ćemo ih odmah kršiti? 
.
Pod vladom kakva je sadašnja ljudi obično misle da treba da čekaju dok ne ubede većinu da ih izmeni. Oni misle da će, ako im se opiru, lek biti gori od samog zla. 
Ali greška je same vlade što lek jeste gori od zla. Ona ga čini gorim. Zašto nije spremna da pripremi i izvrši reformu? Zašto ne neguje svoju mudru manjinu? Zašto zapomaže i opire se pre nego što je ranjena? Zašto ne podstiče svoje građane da joj ukazuju na greške i bude bolja od njih? Zašto uvek raspinje Hrista, ekskomunicira Kopernika i Lutera (Luther), a Vašingtona i Franklina proglašava pobunjenicima?" (...)
.
(...) "Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je – neka radi. 
Škripanje će možda prestati – mašina će svakako izanđati. 
Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. 
Posvetite život zaustavljanju mašine. 
U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem. 
Ne poznajem načine koje je vlada odredila za ispravljanje zla. Potrebno im je dugo vreme, a ljudski vek je kratak. Imam i drugih poslova. Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto, a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše." (...)
.
Kompletan esej dostupan je na ovom linku >>
No, preporučujem da najpre pročitate više o Henriju na blogu nasdvoje >> , a zatim se vratite esejima. Kontekst će biti jasniji.
.