Tuesday, 29 May 2012

Beograd -> Piran -> Firenza -> San Gimignano -> i natrag

(Zastajemo gde hoćemo, nastavljamo kada poželimo, skrećemo sa puta ukoliko nam se prohte - u tome je, zapravo, suštinska lepota neorganizovanog putovanja. 
Jedino što je važno je stići u bukirane hotele, iskoristiti tuš, udobnost kreveta i doručak.)
.
Sumrak prvog dana zatiče nas u Piranu, do kojeg se spuštamo kroz Vinjole, zatim Portorož; kiša polako spira poslednje tragove zalaska sunca sa površine mora a Tartini trg čini tihim i punim odblesaka svetla uličnih lampi. Pristup starom Teatru je ograđen, deo obale se urušio - ali se do restorana "Pavel 2" može stići i kroz puste mokre ulice pored Galerije. Gospođa koja radi u "Pavelu" nudi njihovu "Malvaziju" i to vino nas konačno usporava; nakon sedamstotina kilometara puta, mirišu i kiša i more i sveža riba; iz kafane gledam ka doku na kojem sam pre desetak godina igrao prilično pijan od sreće i vina, dok je Predin svirao samo za nas u kafeu Tartini.
.
Prijatnih četiri stotine i pedeset kilometara kasnije, ulazimo u Firencu, koju naravno nije teško naći i bez modernih tehnologija, ali kako pređeš reku Arno tako se suočiš sa sistemom jednosmernih ulica koje imaju za cilj da te stalno vraćaju u krug, sve dok ne istrčiš iz automobila do slučajno izabrane prodavnice u kojoj te nasmejana prodavačica na savršenom engleskom uputi do hotela oko kojeg si zapravo kružio sve vreme, samo nisi znao da jedna ulica ipak nije jednosmerna.
.
Zvona Duoma u predveče, 
festival sladoleda, 
prijatne kafedžije, 
katančići na Ponte Vecchio, 
noge teške kao kamen nakon toliko sati hodanja po gradu u kojem sezona tek počinje.
.
Dva Karavađa, jedan Leonardo i jedan Mikelanđelo zapravo su sasvim dovoljni (ma, previše) za tri dana, dva oka i jednu glavu. A broj čuda koja te očekuju po galerijama i muzejima je mnogo stotina puta veći.
.
Udaljeno kreketanje žaba sa reke u zoru odmenjuju stotine ptica koje te bude i pre no što si planirao - a planirao si rano: galerije, ulice, pijaca, mostovi, sladoledi, sve te to čeka, vremena je tako malo, a grad je pun uglova na kojima vreme zapravo - stoji i mnogi prosto traže da im se posveti što više vremena.
Tri dana sam posmatrao unezverene grupe turista kojima je svaki od gradova Italija izgleda dat na upoznavanje za svega nekoliko sati: posmatram devojčicu od oko deset-jedanaest godina koja prolazi Galerijom netremice gledajući isključivo u ekran kamere koju drži u ruci, posmatra dela i grad kroz objektiv kamere umesto očima, hodajući brzim korakom za majkom - i shvatam da je bolje proći tri puta istom uličicom nego sumanuto juriti dalje, doći ćemo ponovo, sve te zgrade i stepeništa i kule su tu već vekovima, sačekaće nas još malo.
.
Kič-momenat putovanja: dok iz Firenze vozimo ka San Gimignanu slušamo muziku iz "Sobe s pogledom".

I onda - nenamešteni trenutak kakav nijedna turistička agencija ne može obećati: niotkuda, zvuk harfe koju nepoznati majstor svira na sporednom obodu San Gimignana - i to samo slučajnim prolaznicima i onima koji su krenuli u istraživanje van rute, ispred njega nema ni šešira ni kutije za sitniš, prolaznicima je gotovo okrenuo leđa, svira za sebeispred njega je samo Toskana, podne.

Vreme je za povratak.
Jedini hotel za koji nismo pitali Google Maps tražimo po mrklom mraku pustih sporednih drumova slovenačkog primorja, sve dok mi ljubazni taksista u centru usnulog Kopra ne potvrdi da ja zapravo već znam put, samo nisam bio siguran.
Sa terase hotela gledam ka pučini i njušim vazduh.
Iako je tek kraj maja, so se uvlači u kosu.
Jutro otkriva pustu plažu, talasi ponavljaju "ostanite".
.
Senka automobila je sve duža, koliko god je jurili. 
I nakon nešto više od 500 kilometara vožnje po nekadašnjem auto-putu "Bratstvo i jedinstvo", prve džombe te podsete da si stigao kući i da su delovi asfalta nekako više jedinstveni u nekada bratskim republikama, nema više zaštitnih ograda, duga svetla vozila iz drugog pravca nas konačno usporavaju.
.
Ulazimo u Beograd. 
Nakon 2450 kilometara, ponovo smo tamo odakle smo krenuli.
Još uvek ne znam na kom skretanju sam pogrešio, ali sam rešen da grešku ne ponovim.
.
Više fotografija sa putovanja dostupno na ovom linku (Facebook) >>
.
* * *
.
Dodatak - korisni tips'n'tricks: 
  • Ukoliko ne posedujete GPS -> Google Maps je besprekoran savetnik za pravce i kilometraže, koje valja popisati ili odštampati pre etape koja je pred vama.
  • Kupovina (na primer 7-dnevne) Vinjete je ekonomičnija varijanta od plaćanja putarina po Sloveniji.
  • Hotel Keltika u Izoli je odličan izbor za prespavati ukoliko ste na proputovanju: na dobroj je lokaciji, Piran je iza ugla, doručak dobar, osoblje ljubazno. Važno: check-in je moguć samo do 20h, nakon toga kompletno osoblje napušta Hotel, prethodno vam ostavivši ključ od ulaznih vrata.
  • Bukiranje karata za galerije u Firenzi (naročito Uffici i Galleria Academia) može uštedeti i do nekoliko sati boravka u gradu. Redovi su predugi, a oni sa bukiranim kartama ulaze za 2 minuta. 
  • Ukoliko ste rešeni da ostavite katanac na Ponte Vecchio, ponesite ga od kuće, ispisanog, graviranog, kakvog god. Blesavo je plaćati katanac na sred ulice, nedaleko od mosta.
  • Pri bukiranju hotela u Firenzi proverite da li je u cenu uključena i City tax, koja naraste tokom nekoliko dana do nivoa oskudnije večere, nije malo.
  • Flašica gaziranog pića od 0.5l pored Duoma košta 4EUR, 300 metara dalje - 1EUR. Isti odnos cena važi i za jela po restoranima.
  • Benzin je u Italiji odvratno skup - do 1.95 EUR/litar. Punjenje rezervoara u Sloveniji (1.45 EUR/litar) umanjuje troškove.
  • Svega nekoliko dana bez "vesti" u Srbiji a o Srbiji može ozbiljno popraviti vaše raspoloženje i zdravlje. Potvrđeno.

Sunday, 20 May 2012

„Someone Somewhere in Summertime“ (Simple Minds, 39 pesama, #36)



Iako odavno nisam obožavalac takvih top-lista, drago mi je kada ugledam album “New Gold DreamSimple Minds na listi “1001 albums You Must Hear Before You Die”. Iako ne posedujem dokaze za narednu tvrdnju, siguran sam da je taj album jedan od nekolicine koje sam ja zapravo preslušao 1001 put. Matematički je sasvim moguće: album sam prvi put presnimio od Vlade Gugla pre više od dvadeset godina - i kako sve pesme zajedno traju tačno 45 minuta (taman za jednu stranu kasete) – sasvim je moguće da sam nešto više od 32 dana života proveo slušajući ga.  Da znam da sviram sve te instrumente, mogao bih to da dokažem i tako što bih kompletan album odsvirao, jer znam svaki njegov detalj, od prvog udarca bas bubnja u „Someone Somewhere in Summertime”, do poslednje činele u „King is White and in the Crowd” koja zatvara album.
.
O „Someone Somewhere in Summertime” je zapravo teško pisati. Jer - svaki put kada čujem uvodni rif; od prvog udaraca bas bubnja i fantastičnog ulaska bas linije i gitare, sve to mi pomalo zamuti pamet poput slatkog Auruma, onog čudnog likera u kojem ima čak i previše šećera i gust je poput meda, na prve gutljaje deluje bezopasno - ali zapravo sadrži lep procenat alkohola – i tako neprimetno opija. Svaki put kada je čujem, pre no što Džim Ker zapeva, ja pomislim na polovinu avgusta, onaj period leta kada je glava već rasterećena višenedeljnom fjakom a još uvek sam bezbedno udaljen od početka septembra; noći su sve duže ali i dalje sviće dovoljno rano, tako da je lako dočekati zoru; pesma se lepi poput smole za prste, ali je ti ne skidaš sa kože jer se u toj mešavini slanog vazduha i lepljivih prstiju ne može uživati svaki dan, to je leto, i ti u njemu, negde.
.
Postoji, dakle, nešto vanvremensko u tim slojevima klavijatura, gitare i basa koji nikada pre nisu tako zvučali – bend je još uvek bio rasterećen slave koja je nastupila godinu dana kasnije i reflektori će uskoro istopiti preveliki deo magije njihovih albuma i poetike Džima Kera, koji je u tih četrdeset i pet minuta zapravo dosegao vrhunac (i nešto kasnije oženio Krisi Hajnd iz The Pretenders – zapravo – to je bio njegov vrhunac ;), nižući slike u kojima se lako nađeš kada imaš manje od dvadeset godina, lako je pronaći svoje mesto u stihovima poput Somewhere there is some place/that one million eyes can't see/And somewhere there is someone, who can see what I can see”, koliko god ti stihovi sada, sa distance, delovali banalno.
.
„Someone Somewhere in Summertime” ujedno je bila i jedan od razloga odlaska na njihov koncert u “Areni” pre dve-tri godine. Nesrećno promašivši onaj prvi koncert u Beogradu, za koji su godinama sami članovi benda govorili da je to bio njihov najbolji nastup ikada, našao sam se konačno pred binom lišenom nepotrebnih pirotehničkih pomagala, nije bilo gužve i to je bilo sasvim ok. Džim je bio bolestan do mutiranja glasa, i zato se nakon druge pesme obratio publici:  „...I have influenca, you can hear it obviously... Doctors told me to cancel this show... But Simple Minds never cancel!  Not in Belgrade!...“ - i to je bilo sasvim dovoljno da sve u trenu dobije zlatni odsjaj i da uvodni taktovi ove pesme sruče neočekivane količine endorfina i dopamina koji me je i te večeri iz hladnog novembra vratio u ona leta u kojima se ne dešava ništa, ali se zapravo dešava sve, u vreme kada dani nisu imali imena i u kojima je bilo lako izgubiti se, “letim ka letu”, rekao bi jedan prijatelj.
.
Noć je, maj.
Preslušavam album 1002. put.
.
"Brilliant days/
wake up on brilliant days"



[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 
.

Saturday, 12 May 2012

"Un cuento chino" (kakav film!)

Morao sam da nadoknadim propušteno: "Un cuento chino" prikazan je čak tri puta tokom ovogodišnjeg Festa, sinopsis je obećavao ali su i termini prikazivanja obećavali da ćemo se ovaj film Sebastiana Borenštajna i ja mimoići tih dana.
Ali, drago mi je što smo se konačno sreli.
.
Ovo je film o susretu dva čoveka različitih jezika, porekla, navika i želja. Jedan od njih, razuveren u smisao kao takav jedinu pasiju pronalazi u bizarnim vestima koje iseca iz novina, dok je drugog iz Kine do Argentine dovela jedna od tih istih bizarnih priča: krava koja je pala sa neba i to pravo na njegovu verenicu, dok su se u divnom prolećnom popodnevu vozili čamcem po jezeru.
.
No, iako je prva scena pad krave niotkuda (i koja kao da je doletela pravo iz genijalnog filma "Luna Papa" Baktijara Kudojnazarova), ovo je ipak priča o prijateljstvu, sporazumevanju i neočekivanim obrtima - ispričana tako da je "Kinez za poneti" zapravo jedan od najboljih filmova koje sam video u proteklih nekoliko meseci, i koji nastavlja niz izvrsnih filmova koji stižu iz Argentine - poput "Subote u jednom kadru" ili "Dobar život" (Buena Vida Delivery).
.
Obavezno gledanje.
.
Update: Ana >> dojavljuje da će "Kinez za poneti" biti ponovo emitovan 20. maja, u okviru festivala "Španski metar", DKC
.