re:animacija

Kupujem jogurt u hipermarketu.
Zagledan u plavi čep na boci, što moram jer je napolju pakleno a član naše male zajednice Rade (Končar) dobrano stariji od mene, ne primam informaciju o dugotrajnosti vitamina, minerala i do kada boca ima hranljivu neotrovnu vrednost, već shvatam da je datum isteka upotrebljivosti prvi dan mog odmora.

Bezlična, odštampana mehanička slova više me asociraju na Sandrarova "Ostrva" nego na činjenicu da bi Radeta trebalo zaista pod hitno zameniti i to prihvatam kao konačni dokaz da sam zaista pukao.

Sabrati sve preostale snage radi utrčavanja u cilj pre no što me stignu, makar i prsima, ako treba čupajući tastere sa laptopa i bacajući ih preko linije cilja, sve učiniti samo doći do cilja u komadu, žrtve više nisu važne, ali ih ne sme biti previše sa naše strane!

Sećam se stare kratke priče, iz neke od Ozonovih/Dačinih knjiga, imala je taj lepi početak "Razbiti kasicu prasicu..."

Pažljivo izabrati soundtrack za letovanje.
Još bolje, slušati koliko god je moguće, isključivo talase.
Ne, u talasima uživati, ne slušati nikoga.

Čitati isključivo futuriste, eskapiste, hedoniste.
Još bolje, čitati sopstvene misli, neodgonetnute u proteklih 12 meseci, ako nisam zaboravio šifre za čitanje.

Pocepati kalendar prvog dana odmora, baciti ga sa najviše stene niz vetar, iako nije ekološki.
Zdravo je za glavu.
Iako glava dobro zna da će se kalendar već nekako sam ponovo sastaviti, što stena može da potvrdi, dovoljno dugo je tu.

Piti jogurt sa početka priče, zdravo je.

Rokopisi

"(...) To je neponovljivo iskustvo.
Kao u majski suton doživeti Brela i Ne me quite pas na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao Street Fighting Man grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju (...) kao Road To Cairo u interpretaciji Džuli Driskol dok se u cik zore vozite od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao Jeke, Jeke Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorinijh vodopada u Zimbabveu, poput Sunday Bloody Sunday grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima.
To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti..."

(Petar Popović, "Rokopisi", 2008.)

Priznajem, zaboravio sam kako je lepo čitati priče o muzici, narative nastajale iz ljubavi prema onome što popularnu muziku čini magičnom i važnom u našim životima, pisane iskrenim stavom a ne pozom, posvećene raslojavanju mitova da bi se negde pred momenat očekivanog razotkrivanja pokazalo i priznalo da su mitovi zapravo veći no što pretpostavljamo na prvo slušanje ili čitanje.

Čitanje i dešifrovanje Rokopisa predstavlja fantastično putovanje koje vraća veru u vrednost i snagu popularne muzike, poezije i mitova kojima smo hranjeni u vreme kada je do naših gramofona, kasetofona i radio aparata dolazilo manje muzike i kojoj je samim tim posvećivana veća pažnja i više ljubavi, vraća u doba kada se muzici putovalo u susret.

Sjajno, nepretenciozno napisani, Rokopisi su prepuni detalja koji dokazuju tu ljubav i promišljanje, ucrtavaju do sada nepoznata sazvežđa, otkrivaju tajne veze, koincidencije i tangente nepoznate mnogim enciklopedijama, dostupne samo onima koji iskreno dišu, slušaju i žive muziku.

Ima još. Ako ste do sada iz bilo kakvih ličnih ili bezličnih razloga izbegavali bilo koga iz panteona muzičara koje je Peca Popović postavio u ovaj, javnosti dostupan, deo galerije - sada ćete ih ako ne zavoleti onda barem poštovati i priznati im vrednost, što nije malo. Među koricama kriju se razni likovi i mitovi - od Boba Dilana, Grema Parkera, Lenona, Gazde ali i Birna i Lene Lovič – sve do Frenka i Arsena. I mnogi drugi čijim radom su mnogi od navedenih zapravo dobili svoje mesto u galeriji.

Sticajem lepih okolnosti, nekoliko dana pre promocije Rokopisa, nakon sjajnog predavanja o budućnosti muzičke industrije dobio sam priliku da sa Pecom "razmenim po koju", prvenstveno na temu Milana i Sube o kojima uvek imam šta da pitam.
Bilo je tu i sjajnih i potresnih reči.
Svaka zaslužuje da bude zapisana.

Iskreno, iz petnih žila, nadam se da će odustati od ideje da ovo bude njegova prva i poslednja knjiga, istovremeno svestan da bi svaki drugačiji kraj bio više pop a manje rok.

I zato moram da procedim da je i to u redu, jebi ga.
.

Nema čaja u Sahari

The Police su direktno odgovorni za jednu od ključnih promena tokom odrastanja – koja se videla kako spolja, tako i iznutra.

"Gramofonska dijeta" bila je definisana sledećim mehanizmom – 5 dana štednje kinte dobijene za užinu = jedna LP ploča u PGP-u. Kako PGP nije imao ne znam kako bogatu ponudu, ali je objavio kompletan The Police opus - nakon albuma "Synchronicity" njihova diskografija je ubrzano sabrana na polici i naučena napamet, pantalone su postale prevelike, roditelji sumnjičavi a ja – iskrenim obožavaocem. "Zenyatta Mondatta" je i danas jedan od omiljenih albuma, možda zato što je na njoj trojka prikazala sav talenat u punom sjaju, verovatnije zato što nikada neću shvatiti kako je Stjuart Kouplend odsvirao neke deonice bez dubbinga.
Uz svo poštovanje prema svim solo i sličim radovima koji su sledili nakon raspada benda, taj deo njihovih karijera ostao je važniji od svega što je došlo posle.

Mnogo godina kasnije, udobno zavaljeni na zadnjem sedištu šou-karavana koji već slovi za jedan od najuspešnijih u istoriji pop-industrije (sa tim razlogom je i započet), The Police su konačno sleteli u Beograd.

Priča kaže da su The Police na početku karijere, u vreme "novog talasa" i pesama poput "Next to you" i "Can't stand losing you" izlazili na binu uz rečenicu: "Sada ćemo svirati new wave – što znači da će reči biti banalne a muzika loša". Zanimljivo, upravo su im pesme iz tog perioda nekako najbolje išle, publika je na njih čak najbolje i reagovala.

Besprekorno uvežbani, tiši no što je prostor dozvoljavao, usporeniji no što sam se plašio (ok, Endi Samers ipak ima 65 godina), predvođeni Stingom čiji glas i dalje fascinira te i dalje blistavih deonica u kojima je prednjačio Kouplend, odsvirali su koncert koji verovatno neću dugo pamtiti, osim po fascinantoj verziji "Wrapped Around Your Finger" koja je zaista zvučala bolje nego u originalu. Privatni favoriti, poput "Driven To Tears", "Walking on the Moon"" i "When the World is Running Down..." bili su zaista na nivou, dok su trojka na očekivanim vrhuncima, poput "Everylittle Thing She Does is Magic" i "Everybreath you take" previše oslonila na publiku, odnosno opštu besvest od sreće što se neki od najvećih hitova dekade uopšte sviraju ponovo uživo.

Sve zajedno, ok.

The Police su poslednji album "Synchronicity" snimali tako što ih je producent fizički razdvojio, komunikacija je išla samo preko monitora. Nisu se više "voleli", nezadovoljstvo je raslo. Ipak, rezultat je bio briljantan.

Za ovih 25 godina pauze su naučili: alhemija koju izazivaju češće je rezultat naših učitavanja nego emitovane emocije i sada su to, na neki način, iskoristili. Mi smo oduvek znali da su muzika i tekstovi The Police dovoljno široki da upiju sva naša očekivanja i pogrešna čitanja, čak i ideju da je "Everybreath you take" ljubavna pesma, iako ona to zapravo nije.

"Nije bilo ljubavi", kaže prijateljica.
Ljubavi je bilo, ali nekako nije bila obostrana tokom cele večeri.

Da su sebi dozvolili i "Tea in The Sahara" u izvedbi poput "Wrapped...", sigurno bi i uživanje u pamćenju na koncert bilo bolje, impresije trajale duže.