“Why Do They Call a Private a Private / When there's nothing more
public on earth?...” kaže deo pesme Frenka Lesera koju je napisao 1944.
godine!
Tokom prethodnih dekada pitanjima privatnosti i nadzora bavili su se i Henk
Vilijams, The Kinks, Dejvid Bouvi, Kejt Buš, Massive Attack, Nil
Jang, Depeche Mode, Lenard Koen...
Danas vam za preslušavanje preporučujem albume koji su nas na vreme
upozoravali, ili nas pripremaju za probleme koji tek dolaze.
Radiohead: „OK Computer“ (Parlophone, 1997)
Ovenčan slavom i etabliran kao pevač benda koji tamom i bukom pročišćava duše -
Tom Jork je izjavio: “zapisujem sve pozitivne stvari koje čujem i vidim oko
sebe” i obećao da će novi album Radiohead biti drugačiji. OK, za to drugo
je bio u pravu.
Zagledani u svet oko sebe, Radiohead su kreirali muziku veka koji još
uvek nije počeo.
Tom je, inspirisan Filipom K. Dikom, Hobsbom, Čomskim (ali i Bazom Larmanom i
Daglasom Adamsom) nizao stihove o savremenom životu, smrti, globalizaciji i
anti-kapitalizmu, dok je bend stvarao višeslojan, kompjuterizovan (sic)
i sinematičan zvuk.
Sa distance od dvadeset pet godina “OK Computer” - nije izgubio ništa od svoje
zastrašujuće veličanstvenosti. Štaviše, dvadeset i prvi vek ga uporno čini sve
moćnijim (“Filter Happier”).
Kraftwerk – Computer World (Warner, 1981)
Paradoksalno: mašinski
precizni i naizgled lišeni ljudskog - Kraftwerk su decenijama činili da
u budućnost ljudske vrste gledamo optimistično i sa nadom. Još luđe: danas
generacijama koje su odrastale uz njih – taj zvuk izaziva nostalgiju za
budućnošću koja je trebalo da se dogodi.
„Computer World“ je objavljen u vreme pojave prve generacije kućnih
računara i vizionarski najavljivao kako ćemo živeti, raditi,
zaljubljivati se i stvarati bolji svet. „Computer Love“ je i
dalje jedna od najčudnijih ljubavnih pesama u istoriji elektro-popa, a „Pocket
Calculator“ valjda i dalje jedina pesma ikada ispevana džepnom digitronu.
Brian Eno – ForeverAndEverNomore (Verve/UMC, 2022)
Nekadašnji član Roxy Music, producent nekih od najvažnijih albuma u istoriji rokenrola (David Bowie, Talking Heads, U2, Coldplay...) i verovatno najpoznatiji tvorac ambijentalne muzike se nakon višegodišnje pauze nedavno oglasio albumom koji pretresa pitanja vremena u kojem živimo. Globalna kriza, ratovi, tehnologija, ekološki problemi – sve to je inspirisalo Brajena Ina da se zagleda u sebe, pokuša da pronađe odgovore i ostrvca nade.
Preslušavanje pesama poput „Who Gives a Thought“, „We Let It In“ i „There Were Bells“ postaje još zanimljivije ukoliko pročitate i objavu kojom je Ino najavio ovaj album. U njoj, pored ostalog, kaže: „Kao i svi drugi – osim većine vlada sveta – razmišljao sam o našoj neizvesnoj budućnosti, i ova muzika je potekla iz tih misli. Da budem precizniji osećao sam tu budućnost.(...) Moramo se ponovo zaljubiti. U prirodu, u našu vrstu, i u naše nade za budućnost.“
Ovaj album na sebi svojstven, setan i melanholičan način, osvešćuje upravo to:
moć osećanja.
*
Više o novembarskom broju magazina Liceulice >>
