Vladimir Tasić: "Kiša i hartija", fragment o Subi

Iz arhive Taciane Baros

"Pokušala sam da čujem samo muziku, ali sam čula razgovor i sambu ujedno, ili ih bar pamtim tako upletene.

Otići, pazi, Se for um desejo, u San Paulo, otići tamo i svirati, Eu peco pra me guiar, steći poštovanje muzičara koji ne znaju ni odakle si, Se for um segredo, dobiti nadimak Gringo Paulista? Znaš šta je to? To je čudo. Gde je sad? Aleja mira BB. Umro je 2. novembra 1999. Eu deixo me carregar. Kažu da mu se zapalio televizor. Jutro. Pola šest. Domar je primetio dim, zvonio je, probudio ga. Kralj opsese nije mogao da otvori vrata, Se faltar coragem, domar razvaljuje, nalazi ga dezorijentisanog. Studio gori. Svi fajlovi, sve. Gigabajti muzike, novi album Bebel Gilberto na kom su zajedno radili. Eu rezo pra abencoar. Izvlače ga iz stana, vatrogasci upadaju, hitna pomoć, totalni haos, i u tom haosu on, pazi! on se osvesti, ustaje sa nosila, ide nazad u studio. O ceu negro que vem chegando. Ulazi i bazlja kroz dim, pokušava da spase fajlove za Žilbertin album, svoju muziku, pada u nesvest, nose ga u bolnicu. Izdiše u pola sedam. Trovanje dimom. Kontaš? E logo vai desabar. Umreti za umetnost, bukvalno? Koja je to priča. Koji lik. Zamisli da je bio njujorški muzičar, londonski, da se sve desilo u Parizu? Danas bi bilo deset filmova o njemu. Masa bi mu došla na grob, kao Morisonu. Pisci bi, ono, pisali romane. Čoveče. A ovde... Tanto faz agora, a hora de te encontrar...

Odslušali smo ostatak pesme u tišini. Barmen, Đura, doneo mi je piće. Nestor je nastavio. Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje priče."

(Vladimir Tasić, "Kiša i hartija", str. 167-168, "Svetovi", Novi Sad, 2004.)

"O pokojniku sve najlepše" ili zašto smrt nije razlog za prestanak razgovora o nedelima

"O mrtvima samo lepo" narodna je poruka koju bi valjalo uvek imati na umu - odgovara poznanik na moju konstataciju da bi normalno društvo završilo sa upokojenim Amfilohijem još u vreme kada je isti lagao o tome da je "duhovnik Danila Kiša" i kada je prekršio Kišovu želju da mu na grobu niko ne drži govor, da ne idemo dalje sa listanjem zlodela.

Mogli bismo sad ovde raspravljati o vrednostima koje promovišu 'narodne poruke', kao i o njihovoj relevantnosti, ali, na sreću ne moramo, jer ova izreka nije 'narodna mudrost' već jedna od mnogobrojnih varijacija Hilonove misli, čiji je najpoznatiji oblik lat. "De mortuis nihil nisi bonum".
Hilonova zaostavština je inače krcata opštim mestima dostojnih srednjeg veka, i zato se njime više ne bih bavio, ali ću se poslužiti jednim drugim filozofom, Aristotelom.

Taj filozof, po naše razumevanje sveta važniji i doveka aktuelniji je pak svojevremeno zapisao: "Prijatelj mi je Sokrat, učitelj moj, no veća mi je prijateljica istina"
(Servantes je kriv što nam je ova misao najpoznatija u obliku "Drag mi je Platon, ali mi je draža istina.")

Sokrat ili Platon, nebitno je - ja bih se u ovom slučaju držao Aristotela.

Mrtvi, kao i živi, zaslužuju pijetet svojim delima, a smrt ne donosi aboliciju.

Čovek čija dela ovih dana komentarišemo apsolutno zaslužuje da se o njemu govori sve, dakle i istina. Negiranja zločina, družba sa bašibozlucima, saučesništvo u zlodelima, kletve pripadnicima druge vere i 'rečenični složaji' (što bi rekao pokojni profesor Štajnberger) poput "otpalo mu meso sa kostiju"... sve to nisu dela i govor dostojni duhovnika.
O tome se mora govoriti, dokle god Grupa Građana kojoj je pripadao ima bilo kakav uticaj na naše živote.

Zato bi o njemu valjalo govoriti glasno i jasno, a sa željom da se nikada ne nađe među onima na koje bi trebalo da se ugledamo, i to će biti za dobro te Grupe Građana.
Eto paradoksa.