Noćurak te vodi na Pangeu :: Fantastic Voyage, #5

Fotografija sa http://www.bellerbyandco.com (Globemakers)

Prošlo je godinu dana od poslednjeg putovanja na kojem smo istraživali čudne zvuke i muzike, kontinente i sinkope, glasove ptica i načine pevanja - a večeras imam pred sobom potpuno novu mapu sveta, na kojoj su kontinenti spojeni na nov način: nova Pangea koju želim da ti pokažem što pre.

Uskoro će se pojaviti album sa do sada potpuno nepoznatim snimcima Mitra Subotića Sube koje je stvarao u Brazilu 1995. godine a čije delove večeras premijerno slušamo zahvaljujući Vladimiru Ivkoviću i izdavačkoj kući Offen Music uz čiju dozvolu večeras delim sa tobom ovo blago.

Pored Sube na ovom Fantastičnom putovanju Pangeom biće još muzike koja je preletala žanrovske i prostorne granice: 

Vlada Divljan i Kiril Džajkovski, 

Hector Zazou, 

Jah Wobble, 

African Head Charge, 

Brian Eno & David Byrne, 

Dayme Arocena, 

Susso, 

Muslimgaze, 

Mop Mop, 

Nicola Cruz, 

Bill Laswell, 

Four Tet i drugi.

Večeras ću kao kapetan leta malo pričati, moj posao je da te vozim do kraja puta.
Ukoliko put ima kraj.

"Put u budućnost" ili o drugačijem vodiču kroz istoriju umetnosti (RTS)

Iznenađujuće! U društvu koje se gotovo jednoglavo slaže da je najzdraviji položaj glave onaj koji nam omogućava da gledamo iza sebe a ne napred i koje voli da putuje kroz život okrenuvši leđa kočijašu - jedan serijal posvećen važnom segmentu istorije tog društva prolazi gotovo neopaženo. Pišem o serijalu "Put u budućnost (u potrazi za razlogom slike)" čija se prva sezona emitovala od oktobra na Radio Televiziji Srbije a koja se bavi istorijom umetnosti Jugoslavije odnosno Srbije od 1945.  do sedamdesetih godina XX veka.

Mogao bih da se zavitlavam tvrdnjom da je problem u naslovu i da bi verovatno bila gledanija i poznatija da je nazvana "Naša slavna umetnost druge polovine XX veka" ili tako nekako no siguran sam da to ne bi bilo rešenje problema niti bi takav naslov odgovarao sadržaju. Epizode serijala su od oktobra postavljane na YouTube kanal RTS. Najgledanija epizoda (prva) do sada je stigla do pet hiljada gledalaca. Uveren da broj pregleda na servisu koji ovde prevashodno služi za gledanje klipova sa mačkama, starleta i generalno onih koji tvrde da je kultura dosadna nije relevatno merilo popularnosti i uticaja -  u proteklih dvadesetak dana propitivao sam prijatelje za koje znam da su zainteresovani za ovakve sadržaje da li znaju za postojanje serijala. Od dvadesetak - petoro je potvrdilo da je čulo a troje da su na televiziji pogledali barem jednu epizodu. 
Kakve je termine emitovanja ovaj serijal dobijao u TV šemi, rezultat zapravo nije toliko loš, ali bi mogao biti bolji.
Zato što su sve epizode prve sezone (13 x tridesetak minuta) sada dostupne i na mreži - skrećem pažnju na nju, vredna je vašeg vremena i pažnje.



Dakle, ram za sliku serijala "Put u budućnost" čine priče koje su uglavnom posvećene likovnoj i primenjenoj umetnosti u Jugoslaviji, odnosno Srbiji. No, kako je te priče nemoguće pričati ili razumeti bez davanja konteksta vremena i prostora u kojem su se odvijale - prilozi za priču o političkoj i društvenoj stvarnosti, odnosno muzici, filmu, pozorištu, medijima i ekonomiji čini da ovaj serijal sa lakoćom prerasta u kvalitetan podsetnik na ono čime bismo mogli da se ponosimo. 

Autora serijala (i ključnog naratora/vodiča) Borisa Miljkovića (u seriji potpisan kao "Poznavalac prilika") prate Istoričar umetnosti (Oliver Tomić), Gospođica Trivija (Milica Sužnjević) i Mister No koji zajedno, tečno, jasno, bez gubljenja vremena i zbunjivanja vode publiku putem ka budućnosti baveći se zaboravljenim a važnim fazama iz istorije umetnosti Jugoslavije, odnosno temama koje su neki drugi 'sentimentalni serijali' poput "Robne kuće" izostavljali ili pominjali u drugačijem kontekstu (što je razumljivo - njihovi ciljevi i želje bili su drugačije vrste.)



Ovaj serijal se razlikuje od dometa na koje smo naviknuti od produkcije RTS po načinu izvedbe odnosno vođenju priče i produkciji, odnosno načinu snimanja kojim dominiraju "priručna sredstva" za snimanja 'iz ruke' poput digitalnih foto-aparata i iPhonea, koji uz atraktivnu a nenametljivu art-direkciju, blagu post-produkciju i montažu odmiču serijal od uobičajenih statičnih kadrova i daju joj, uz odličan dizajn zvuka modernu dinamiku. Na takav način producirana, a snimana u Parizu, Londonu, Veneciji, Seulu i mnogim lokacijama po Beogradu, izgrađena oko maštovite ideje priče kao mape podzemne železnice koja nas vozi kroz prostor i vreme, svaka od trinaest epizoda nema praznog hoda niti nepotrebnih informacija. 
Pored 3+1 glavnih junaka u serijalu učestvuju i Slobodan Šijan, Dušan Otašević, Petar Omčikus, Vladimir Veličković, Radina Vučetić, Ana Martinoli, Žikica Simić, Miloš Krečković, Aleksandar S. Janković, Ivana Simeonović Ćelić i drugi. Dodatni sloj premaza slici daje arhivski materijal koji je tu da kontekst bude još jasniji a neki zaboravljeni junaci izgradnje budućnosti ponovo osvetljeni, poput Olge Jančić, Olge Jevrić, Branka Vučićevića (dvanaesta epizoda), 'Zadarske grupe', 'Šestorice', svih članova 'Medijale' i drugih.

Tu je i Ilija Dimić, letač! :)

U gotovo svim epizodama serijala važna je reč "pobuna" i to nije nevažno.

Bez obzira na sve korisno i poučno - "Put u budućnost" ne bi trebalo posmatrati kao udžbenik već svojevrstan zbir putokaza od kojih bi putovanje tek trebalo da počne a koji formom i izvedbom dokazuje da predstavljanje umetnosti moguće spakovati u drugačiji TV format.



Nakon gledanja serijala nećete biti istoričar umetnosti ili potpuni znalac scene, kao što ni naša generacija to nije postala zahvaljujući reprizama emisija Lazara Trifunovića u okviru školskog i sličnih programa početkom osamdesetih godina. Ali zahvaljujući "Putu u budućnost" stvara se podloga za taj put, odnosno postaje jasnije odakle je taj put krenuo, gde su bile slepe ulice i koje raskrsnice je važno proći da bi se moglo ići napred. Zato je važno proći ovim putem. Pola sata po pola sata. Prošlost će biti jasnija, napunićemo torbe stvarima koje bi vredelo imati uz sebe, ima hrane za glavu zahvaljujući kojoj ćemo kroz ovakvu sadašnjost valjda stići do budućnosti sa manje rana na tabanima i više osmeha na licu, te u znanju da i naš javni servis ume da napravi pošten TV program. 

Boris Miljković na kraju serijala najavljuje drugu sezonu serijala koji će se baviti periodom od 1970. do 2000. godine i ja se radujem ukoliko će moja pretplata biti uložena u ovaj projekat. 

Evo prve epizode. Svih trinaest u nizu očekuju te ovde >>

Barselona

Volim dan koji počinje zvukom rulanja točkića kofera po betonu.
Rulaju jednim aerodromom, zatim Ataturkom i onda Trgom Katalunja na koji se iskrcavamo u prijatnoj novogodišnjoj večeri, rulaju kroz La Ramblu i dok se probijamo kroz gužvu shvatamo da je Paseo Del Prado u Havani sestra bliznakinja ove ulice, nekome je Barselona baš nedostajala dok je projektovao Havanu, daleko od kuće.

Uličica kojom prolazimo do hotela otkriva barem tri bara iz tri epohe i sa tri kontinenta. I ti stalni sudari kontinenata, mora, visoke umetnosti i uličnih preprodavaca drangulija će se sudarati pred našim očima i ušima i u narednih pet dana. 

Hotel Chic&Basic je više Chic nego Basic, ali će se pokazati da je krevet fantastično udoban a doručak taman kakav je potreban da se svakog dana ispešači mnogo kilometara.


Ostavljamo kofere i idemo u noć, gladni.

- Šta je ovo? 
- Zapečen hleb sa paradajzom i začinima.
- A ovo?
- Trebalo bi da probate. 
Probamo.
Dobro!

*
Odjeku vatrometa se u ponoć priključuju i sirene brodova u svim raspoloživim tonalitetima.
Zov galebova nas ujutro podseća da smo na nekoliko stotina metara od mora, kad to već ne čine vetar, arhitektura i mirisi. Barselona kao da je nezainteresovana za to što je kraj mora.


Grad je prvog januara ujutro potpuno pust, mi jurimo ka Parku u brdima.
Arturo, izuzetno prijatan vodič kroz park Guelj izgovara najvažniju rečenicu: "Remember, all you see here is a failure. Gaudi had bigger plans. But, what a failure this is!"
Ulični svirač kraj staze svira koru i peva kao zmaj. 
Vetar je jak, ali je sunce jače.

*

Mapa na telefonu ne otkriva da je Miroov muzej na brdu do kojeg uspon nije lak. 
Ipak, to postaje nevažno kada se uđe. 
Još uvek je prepodne, gužve počinju kasnije, na podu ispred jedne od najvećih slika u muzeju devojčica uči da crta.

(Miro je u 67. godini zapisao "Verujem da ću na kraju života ponovo uspeti da ovladam svim veštinama koje sam imao u detinjstvu.")



Narodni muzej Katalonije nam ne otkriva što nas je najviše zanimalo (rekonstrukcija tog dela muzeja je u toku), no pruža prostor i za neozbiljnosti, sram me bilo.

Pikasov muzej je vredan posete ali nije obavezan. Isto važi i za fondaciju Tapiesa u kojoj je trenutna izložba dramatičnija i snažnija od njegovih instalacija u donjem nivou muzeja.

*

Nakon mnogo pisama i nešto razmenjenih knjiga prvi susret sa Mešom >>, njegovom Blankom i decom izgleda poput ručka sa najdražim delom familije koji dugo nismo videli.
Uživamo u priči, vreme teče prebrzo.
Hrana na Barseloneti je izvrsna (restoran >>), 
bosonogi klinci skaču po peščanoj plaži, 
život ume da bude lep.

Iako nas zbog vetra neće pustiti da se popnemo na jednu od kula Sagrade Familije, prvi minuti provedeni pod svodovima crkve mi ljuljaju temelje. 
Neću pisati više o ovom mestu zato što ne umem, ali ukoliko se u Barseloni nađeš na jedan dan, ovo je mesto hodočašća. 

To, pak, ne važi za Casa Battlo u kojoj je gužva prevelika da bi se uživalo, ali je zato poslednje mesto kojem posvećujemo vreme neverovatno pusto: u Casi Milla, odnosno Padreri ostajemo duže no što smo planirali, ne samo na krovu.
Sunce silazi, daje boju stanovima u zgradi kroz koje se može proći,
vreme konačno stoji.

Lagao sam na početku: ne volim zvuk rulanja točkića kofera u ranom jutru - kada se kotrljaju u pravcu Beograda.

Još jedan dan bi dobro došao za  plažu, još hodanja uz vodu, kolače i kafu u gotskoj četvrti, možda bi se i vetar smirio a vrata kula Sagrade Familije otvorila.

Kažu da će je završiti do 2026, na stogodišnjicu Gaudijeve smrti.

Sledeći put.

*

Možda korisne informacije:

Iako zvuči čudno, let preko Istanbula nije loša ideja ukoliko se odlučiš za odlazak u poslednji čas: čeka se manje nego u na primer Frankfurtu ili Parizu, a letovi su vezani tako da prtljag ide svojim putem sve do krajnje destinacije. Postoje i opcije preko Rima i Ciriha ali sa užasno kratkim vremenom za presedanja. Uzgred, ukoliko karata nema na Skyscanneru ili eDreams to ne znači da ih nema na drugim servisima (aviokarta.rs, danubeogradu.rs)
Od aerodroma do grada postoje autobusi koji kreću na svakih 5-10 minuta (Aerobus, sa oba terminala) i staju na nekoliko mesta u gradu, poslednja stanica je Trg Katalunja, karta je 5.90EUR. Ukoliko se autobusom vraćaš od grada ka aerodromu - proveri na koji terminal vozi.

Sve propusnice je zgodno bukirati on-line (Preko Tiqets >>, na primer), naročito za Sagradu i Park Guell. Ukoliko uplata neće da prođe (dešava se), šalji mejl i zamoli da ti ostave karte za vreme koje ti odgovara bez uplate, sve bude ok.

Barcelona Museum Pass je zgodna stvar: obezbeđuje ulaz u šest muzeja (Pikasov, Tapiesov, Miroov, Museu Nacional D'Art De Catalunya, CCCB, Macba) za 30EUR, što postaje isplativo ukoliko posećuješ više od dva. 'Pasoš' obezbeđuje i 'skip the line', važi godinu dana i može se kupiti u bilo kojem od navedenih muzeja ili na Turističkom info-pultu na aerodromu, odnosno u podzemnom prolazu ispod Trga Katalunja.

Ponesi patike, mnogo udobne, najudobnije patike na svetu!
Hodanje kroz grad je veća uživancija od vožnje metroom ili taksijem (nije preskup), ali se lako prebaci 12-15 kilometara dnevno.

Aplikacija "Here" radi bez greške.

Gotska četvrt, odnosno potez oko La Ramble je sasvim dobra ideja ukoliko je plan da se pešači. Koga zanima numerički kod za popust (-15%) u hotelu Chic&Basic >>, neka javi.

p.s. Još fotografija je dostupno kod Aleksandre >>