Na svako pominjanje 'protestnih domaćih pesama' većina nas najpre pomisli da ih više-manje odavno nema. Zatim pomislimo na ljute Canetove stihove i Antonove rifove; Kojine pokliče i zamašćeni zvuk basa; na Milana; Kojota ili Kandu, Kodžu i Nebojšu; u poslednje vreme na 'Ay Karmelu'; nešto stariji Džonijeva tri akorda i šamare koje je delio preko tih durova, tek poneko na "Zabludu" od Jarbola, razoružavajuću studiju stanja u kojem smo - možda tako retko pomislimo na nju zbog toga što je isuviše potresna, verovatnije zato što nema rif, bubanj, bas, već melanholičnu gitaru, onu pratnju duvača i glas koji peva sve ono što osećamo, a ipak se ne pretvori u jecaj do kraja pesme.
Kakogod, pesmu poput "Veliko hvala (i zdravo)" koju su Ljubičice >> objavile pre dva dana, odnosno na 25. maj do sada nismo imali.
Slušam je peti put zaredom,
treći put bez gledanja u spot i pokušavam da osvestim šta me je to oduševilo na prvo slušanje. I ne mogu da se odredim - da li me više raspamećuje taj spoj parodije i ironije; ili je to drugi deo pesme koji zvuči poput oproštaja grupe ljudi koja je uspela da preživi oluju i ima snage da se mirno osvrne na decenije prošle sa (pod)smehom na licu ili, najverovatnije - plima koja počinje bubnjem i gitarom u trećem delu, odsvirana i otpevana s merom kakva priliči onima koje nije strah od onoga što dolazi, jer znamo da je borba uzaludna, ali od nje nećemo odustati.
A najverovatnije me na sada već šesto slušanje tera sve to zajedno.
Ovako neobična i višeslojna pesma poput "Veliko hvala (i zdravo)" neće tako lako i odmah postati himna nekih budućih protesta ili pesma po kojoj će se pamtiti ove godine.
Ovo je sporopuzeća ozvučena ljutnja koja putuje lagano ali stiže daleko.
*
"Veliko hvala (i zdravo)" je deo EP-a benda Ljubičice "Rad na zemlji" koji je za preslušanje dostupan ovde >>
