Zamisli kakav bi to svet bio u kojem Hulio Kortasar danas proslavlja stoti rođendan negde u Latinskoj kvartu, srećan što konačno ne živi od pozajmica i što ga više niko ne pita zašto je "Blow Up" tako različit od njegove priče; treća cigareta oduševljenja mu dogoreva u ustima,
predveče je ali u klubu već pršte bi-bap improvizacije,
jednim okom prati Peraltu koji se i dalje skriva od Estevesovog sina,
drugo oko ne pomera sa ulaza na kojem će se valjda uskoro pojaviti Maga,
hronopije rade šta im je volja, seljaci iz Solentinamea su slobodni,
zamisli.
.
Ovu priču bi trebalo započeti fotografijama Vivian Majer, nastalim tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.
Na poslednjoj u nizu, u odrazu ogledala vidimo Vivian Majer, tajnovitu autorku ovih (i još preko 100.000) fotografija, koje je stvarala malom Rolleiflex kamerom na ulicama Njujorka, Čikaga i Los Anđelesa.
Sjajne su, zar ne?
No, istorija ovih fotografija, život Vivian Majer i upornost koju je Džon Maluf, klinac iz Čikaga uložio da bi ih učinio dostupnim javnosti čine ove fotografije još dragocenijim i pojačavaju kontrast na njima.
Jer niko pre njega nije imao uvid u negative i dokumentaciju Vivian Majer.
Niko o njoj zapravo nije ni razmišljao kao o umetnici.
Vivian Majer je po zanimanju bila - dadilja.
I čuvala je te desetine hiljada razvijenih i nerazvijenih fotografija i slajdova u skrivenim boksovima i kutijama koje su se sticajem okolnosti našle na maloj aukciji nakon njene smrti i koje je, slučajno (ima li u ovoj priči uopšte slučaja ili je u pitanju sudbina namenjena tim fotografijama?) kupio u druge svrhe, oduševio se zatečenim a onda shvatio da niko ne zna za Vivian Majer - umetnicu, već su ga svi tragovi kojima raspolaže vodili ka nekadašnjoj deci koju je Vivian čuvala kao dadilja, i koji je pamte kao fantastičnu, no čudnu ženu koja se nije odvajala od aparata - i koja im nikada nije pokazala nijednu napravljenu fotografiju.
Dokumentarac "Finding Vivian Maier" razotkriva dodatne tajne ove fantastične priče, koja je ispričana isključivo zahvaljujući posvećenosti Džona Malufa, koji je povezivao delove slagalice, otkrivao putokaze, te onda i putovao, pričao i snimao sve ljude do kojih je uspeo da dođe a koji je sećaju Vivian. Uloženi napor je, za sada, rezultirao činjenicom da su fotografije Vivian Majer konačno stigle tamo gde su od početka i zasluživale da budu: u ugledne galerije i do očiju i srca publike koja je radove Vivian prihvatila i pre no što su istoričari umetnosti stigli da je uvrste među velikane fotografije, kojima Vivian pripada.
Iako možda uopšte nije želela da se među njima nađe.
Ukoliko budete u prilici - svakako pogledajte.
.
