Vikram Gandi je odrastao u duboko religioznoj porodici hindu doseljenika u Nju Džerziju. Osećajući nelagodu zbog nedostatka vere, posvećuje se studiranju religije, traži odgovore od "pravih" gurua - i tako ga potraga za verom odvodi u drugu krajnost: rešiće da sruši tabu o postojanju pravih gurua, specijalnih ljudi koji su "dodirnuti božanskim" te će preispitati (i svoju) i tuđu veru igrajući ulogu (lažnog) gurua - Kumarea, koji će svoje učenje početi da širi u Feniksu, Arizona. Iako je ovakav zaplet kao stvoren za humoristično-burleskni tretman poput onog koji koristi Bil Maer u "Religulous" >> ili čak "Borat" (u nekim momentima postoje sličnosti) - "Kumare" (i lik i film) uspevaju da ostanu na liniji pristojnosti i nevređanja vernika, jednostavnim a dragocenim obrtom: Kumareovo "učenje" (potkrepljeno zabavnim simbolima, skiptarom, jogom, molitvama, pesmama i "propovedima") sve vreme je u skladu sa onim zbog čega se Gandi upustio u čitavu avanturu. Dok širi svoje "učenje" među običnim ljudima ali i osnivačima najneverovanijih kultova i učenja koji u njemu traže potvrdu da su i sami "nadareni" - Kumare (lik, ne film) će sve vreme, svima propovedati istinu: da su gurui suvišna iluzija i da je svako sebi zapravo najbolji i jedini pravi učitelj. I kada Kumare (lik) na kraju filma svojim sledbenicima otkrije svoje pravo lice, ime, poreklo i suštinu učenja - većina učenika će to prihvatiti njegovo učenje, kao autentično, pravo, iskreno - i korisno. Rušeći tabu, Vikram je istovremeno postao njegov delić. Jer njegovo "učenje" jeste promenilo živote jednog broja ljudi. Mali broj učenika je, razočaran razotkrivanjem svog duhovnog vođe ipak prekinuo kontakt sa njim. Jedan od učenika i dalje tvrdi da Kumare/Gandi ima specijalne, nadnaravne moći.
Iako je nakom premijere dobio i veliki broj sjajnih prikaza - "Kumare" prati i prilična količina negativnih, zasnovanih na stavu da se Vikram Gandi surovo poigrao sa verom prevelikog broja ljudi. Više o tome zašto je, kako i šta uradio, odakle mu inspiracija za neke od "duhovnih maksima" i kako se stvara religija Gandi je i sam ispričao nedavnim gostovanjem na jednom od TEDx panela. Ovo je, zapravo, bolji trailer za film.
Više o filmu dostupno je ovde >> Obavezno gledanje. .
U izvanrednoj, zabavnoj i poučnoj knjizi Toma Hodžkinsona "Kako da lenčarite (priručnik za dokoličare)" može se pronaći i nekoliko pasusa posvećenih leškarenju, ležanju i lenjosti a koji okupljaju misli i navike Lenona, Vajlda, Artura Konana Dojla, Dekarta, Benjamina i drugih, posvećenih promišljanju nečinjenja. A današnji dan je, barem na ovim prostorima, rezervisan za fjaku (omiljena definicija: "opšta obamrlost duše i tela uz potenciranje volje za ništa"), bez podsećanja na događaje na Hejmarketu u Čikagu 1886. godine, koje danas zapravo obeležavamo.
* * * "Leškarenje - pod kojim podrazumevam da ste budni, ali još ležite - nije sebično ugađanje nego suštinski alat za pomnog proučavaoca umetnosti življenja (...) Besposleno leškarenje je plemenito i ispravno, donosi zadovoljstvo i produktivno je. (...) Hajde da potražimo nadahnuće kod majstora. Džon Lenon je jedan od najvećih dokoličara savremenog doba. On je za mene otelotvorenje paradoksa produktivnog ladoleža; živeo je svoj život u skladu sa sopstvenim pravilima, predavao se indolenciji, ali je ta lenjost proizvela predivne pesme. Kao što se vidi iz naslova Samo spavam, Tako sam umoran i kasnije Gledajući točkove, Lenon u radu nije video vrlinu po sebi i, u stvari, veličao je lenstvovanje. Osobito slavan slučaj dogodio se 1969. godine, kao veličanstveni izliv herojske dokolice, kada su Lenon i Joko Ono ležali u krevetu nedelju dana, ne radeći apsolutno ništa, radi mira u svetu. Ali njihov čin je imao ogroman uticaj. Kao što i treba da bude, umetnost je promenila pogled na svet miliona ljudi, na isti način na koji heroji, poput pokojnog Džo Stramera i sada Pitera Doertija imaju moć da promene život: otkrivanjem novih mogućnosti za čovečanstvo, pokazivanjem da autoritet nije nužno na strani istine, dobra i pravde, pokazivanjem da je moguće misliti svojom glavom i stvoriti sopstveni svet. U tom smislu, Lenonove pesme i potezi dostojno su ispunili formulaciju o smislu umetnosti koju je dao Oskar Vajld: "Umetnost teži da uznemiri monotoniju tipa, ropstvo običaja, tiraniju navike i svođenje čoveka na nivo mašine."
Ležanjem u krevetu mi se uzdižemo iznad nivoa mašine. Roboti ne misle; oni se hvataju u koštac s nečim. T. E. Lorens kaže to ovako: "Čovečanstvo ne napreduje zbog mukotrpnog rada". Toliko toga se može uraditi a da ne radite ništa. Jedna od velikih tajni Šerloka Holmsa bila je da kombinuje vreme sa duvanom i mekim jastucima. (...) U jednoj od najboljih priča, Čovek sa iskrivljenom usnom, opijumom natopljeni Holms s lakoćom rešava slučaj. Skeptični gospodin Plod mrmlja: "Voleo bih da znam kako ste došli do rešenja", na šta Holms odgovara: "Sedeći na pet jastuka i popušivši uncu duvana". Rene Dekart, u sedamnaestom veku, na sličan način bio je zavisnik od neaktivnosti. Naravno, ona je bila u apsolutnom središtu njegove filozofije. (...) Lako je uvideti kako neko toliko neaktivan može da dođe do zaključka da su telo i duh dva odvojena entiteta. Lenjost je proizvela kartezijanski dualitet. Za njega je ležanje u krevetu i razmišljanje bila sama suština ljudskosti: Cogito, ergo sum ili, drugim rečima, leškarim i mislim, dakle postojim. Jer, stvarno, ideje stižu dok ste u ležećem stavu. "Pisac može da dobije više ideja za svoje članke ili romane dok leži nego dok uporno sedi za svojim stolom celo jutro i popodne." piše Lin Jutang u svom eseju "O ležanju u krevetu". "Jer tu, bez telefonskih poziva, dobronamernih posetilaca i uobičajenih trivijalnosti svakodnevnog života, on vidi život kroz naočare ili baldahin, onakav kakav jeste, i oko sveta činjenica kuje oreol pesničke mašte i u njega unosi magičnu lepotu." Lenjost kao gubljenje vremena je opasan koncept koji su uveli njegovi duhovno prazni neprijatelji. Potiskuje se činjenica da lenčarenje može da bude izvanredno produktivno. Muzičari se opisuju kao slabašni; pisci kao nezahvalni sebičnjaci; slikari kao opasni. Robert Luis Stivenson je u "Apologiji lenjivcima" (1885) izrazio paradoks na sledeći način: "Lenjost... se ne sastoji u tome da ne radite ništa, nego u tome da postižete mnogo toga što se ne priznaje u dogmatskim receptima vladajuće klase." Dugi periodi mirovanja, indolencije i zurenja u plafon potrebni su svakoj kreativnoj osobi kako bi razvila ideje. Upravo zato, da ne bismo toliko mislili, društvo nas presira da svi ustanemo iz kreveta. (...) Postanite ljudsko biće; otvorite razum za beskonačnost; postanite bogoliki; ostanite u krevetu."*
(* Prekucano iz "Kako da lenčarite" Toma Hodžkinsona, izdanje"Dosije" >>, 2007)
