„Djevojko, u sukobu s Titom...“ (soramimi i mondegrini)

Kao što ponekad na nebu „vidimo“ konturu slona ili kamile u oblacima te nam se ponekad u kori drveta ili kamenu ukaže izmišljeni lik, tako ponekad u pesmi čujemo reči kojih u tekstu zapravo nema i koje su, obično, u potpunosti besmislene.

Ovaj fenomen zove se Mondegrin. Termin je skovan još 1954, a od 2000. godine ulazi u različita izdanja rečnika. 
Mondegrin je, po definiciji - „mishearing or misinterpretation“, odnosno loše shvaćena reč ili rečenica koja pesmi ili tekstu daje potpuno drugačiji smisao.

Ali, nije sve mondegrin. Postoje i Soramimi: reči ili rečenice koje na jednom jeziku imaju jedno značenje – a na drugom potpuno drugačije. Ponekad čak i – smisleno!

Mondegrini su - svuda. 
U našoj muzici je verovatno najstariji zabeleženi onaj koji stih čuvene pesme Divljih Jagoda pretvara u “Djevojko, u sukobu s Titom/Pokraj reke što povraćaš...“. Tu su i dva loše shvaćena Džonijeva „Hajde, uzmi me za stolom/pokaži mi sve što znaš...“; kao i „A šta da radim, kad odu prijatelji moji/kad ode devojka na konju, od samoće!“ a izvesnu veselost izaziva i „Ako te odvedi cigani čergari, ili te ukradi strašni harlemski čuvari“, kao i „Piši mi brate, piši mi bretelom“, te „Ilija nemir – Ilija strast“ :)

Tu su i „...Lažni Dimitrije“, „Rovac u mukama“ i „... tvoju bih sestru večno da ljubim ja“ – ali sam gotovo siguran da su ova tri pre malapropizmi (def: „namerna zamena radi dobijanja komičnog efekta“) nego što je neko ozbiljno mislio da je to originalni tekst pesme.

Mondgrini mogu doći i iz stranih jezika: da li pokojni Freddie peva „I don’t want Tito to be President of the USA“?
Pregršt potpunih ludila (nivoa "Everytime you go away/you take a piece of meat with you"...) dostupno je i ovde:

Soramimi su još zabavniji, ali su i potpuno logični, jer je sasvim prirodno da i u stranim tekstovima ponekad čujemo reči koje kao da dolaze iz srpsko(g), odnosno srpskohrvatskog jezika. Šejn odavno tvrdi da se u refrenu „Guns of Brixton“ zapravo peva „Doktor Tuđman“; Stingovo „Mesečina, Bato!“ je već everclassic, kao i „Ko je konobar?“, tu je i „Cigan, ti tatko!“ ("Rain", Terence Trent D'Arby), te „Tito-Partija-Tito-Partija-Rege“ (Lip Up Fatty, Bad Manners), te jedan od svežijih – „Jogurt volim suviše“ (Cornershop, "Lessons Learned from Rocky I to Rocky III").

.

Ova kompilacija grešaka ne bi bila zapisana da mi do ekrana pre nekoliko dana nije stigao novi Animutation (tako se to zove) - ekranizacija nekih od najpoznatijih mondegrina, u ovom slučaju odsviranih u nizu, u jednom kadru.

"That's pee in the corner..." je zaista izuzetna ideja.

.

.

"Ovde Radio Pingvin..."

Vreme je bilo slično sadašnjem: država se krunila, svakodnevno; loše vesti su smenjivale gore; plate su se tanjile a narodnjaci (tako se to tada zvalo) postali mainstream. U takvom okruženju je pre 21 godinu - 22. novembra 1991. - Pingvin počeo emitovanje na frekvenciji 90.9 mHz.

"Bez politike i narodnjaka" - prvi privatni radio u Beogradu je (p)ostao izvorom fantastične energije, zabave i utehe sve do proleća 1995. godine, kada se prva faza postojanja Pingvina naglo završila. 
Ali, večeras samo o dobrim stvarima. 

Danas je verovatno teško zamisliti radio stanicu, ili bilo koji medij na kojem se podrazumeva da... 

- ... autori emisija ponekad trampe termine emitovanja - da bi i oni koji su na poslu imali prilike da čuju emisiju koja se inače emituje kasno noću, ili oni koji slušaju program samo vikendom - čuju i neku od emisija koja se emituje radnim danima...

- ... da su vrata radija otvorena gotovo 24/7 - za goste. U klubu/kafiću "Pingvina" je gotovo uvek bilo ljudi od kojih većina zapravo nije zapravo radila na istom, ali su želeli i dobijali priliku da se umešaju ponekad u program.

- ... da su reklame bile od one vrste koja se prepričavala! Štaviše, bilo je sasvim prirodno da ljudi zovu 606-909 ili 606-993 (naravno da znam brojeve napamet ;) i zamole da emitujemo neku od reklama. S vremena na vreme, pravljene su i akcije takmičenja radio-reklama, jer ih je na Pingvinu radilo nekoliko različitih ekipa. Takve emisije su trajale satima, a poziva je bilo na stotine.



- ... ili se pravi nastavak reklame koja se emitovala relativno dugo ... na engleskom... 



- ... podrazumeva se da, iako su plaćene, reklame za kišobrane se ne emituju ukoliko grane sunčani jesenji dan, kao ni da se reklame za sladoled ne emituju u kišnim i hladnim popodnevnim letnjim satima. Svako je, pak, bio namiren specijalnim emitovanjima u nekom drugom terminu. Oglašivači su verovali ljudima sa radija da je tako, prosto, bolje. I bilo je.

- ... podrazumeva se da reklame mogu da budu prekidane i kao-reklamama, specijalnoj oglasnoj formi kojom se ne oglašava ništa... normalno. Ili nešto nepostojeće. Tako se u program unosila dodatna živina, što bi rekao jedan stari kao-džingl.




- ... da su "vesti", emitovane u pet minuta pre punog sata - zapravo pregled zanimljivosti, dobre vesti, neverovatni događaji, premijere i... ni reč o politici.
- ... da su emisije od one sorte da omađijan sediš i kod kuće i gledaš u radio-aparat opčinjen sadržajem...
- ... da je muzičko žanrovsko određenje radija prosto - dobra muzika.
- ... da Dača, Kuzma, Kockica i Škrbamaca uspevaju da nas navedu da pričamo sa snimljenom trakom a da to i ne znamo... sve uživo, naravno.
- ... da ti nije problem da na radio odlaziš noseći desetak kilograma ploča, kaseta i diskova, iako polovinu od ponetog zapravo nećeš pustiti u etar.
- ... da ti nije problem da radiš smenu od 23h do 06h, a na fakultetu budeš u 08h.
- ... da su ljudi sjajni i spremni za svaku vrstu svinjarije, čak i da snimaju čitave emisije kolega a zatim emituju montirane intervjue - u kojem su pitanja naknadno osmišljena da bi odgovor kolege zvučao što idiotskije. U granicama pristojnosti, naravno.
- ... da je ok pustiti i "Moj Milane, jabuko sa grane" u predizbornoj noći 1992, ali i "Vođu" grupe S.T.R.A.H malo nakon toga.
- ... i da je takva radio stanica najslušanija u Beogradu, 1992, 1993, 1994... Sve do razlaza prve ekipe u maju 1995.

Ovo je samo delić priče.



Imao sam sreće - upao sam na radio nekoliko meseci nakon početka njegovog rada kao potpuni mladunac, od telefona i magnetofonskih traka nešto kasnije sam došao do gramofona, onda miks-pulta, na kraju - i mikrofona.

Dvadesetak godina kasnije, i dalje verujem da je to bio najzabavniji posao koji sam ikada radio. 

I nadam se da će neko od vas koji su na Pingvinu bili od prvog dana ostaviti još pisanih tragova o svemu ovome, kada već zvučnih zapisa nemamo previše. I ukoliko je u onom okruženju bilo moguće napraviti takav projekat i postati najslušaniji, nema razloga da nešto slično ne izraste - ponovo? 

Ima li? 

 * * *

O Pingvinu sam dugo želeo a izbegavao da pišem zato što sam tamo bio tek jedan od klinaca a ima onih koji bi ovu priču mogli da raspišu bolje, preciznije i sočnije od mene. No - pre nekoliko nedelja sam se našao na mestu predavača u lepo popunjenom amfiteatru jednog beogradskog fakulteta i prvi put sam osetio da na pomen "Pingvina" nema reakcije. Onda sam shvatio da je publika - mlađa od Pingvina i da je prve, zlatne godine njegovog rada počeo je da prekriva zaborav. 
Ono što se danas čuje na frekvenciji 90.9 ne čuva ni trag odjeka tog vremena.

Zato sam, ipak, morao da zabeležim delić svega.
Hvala Ženiku na svim ovim snimcima :)
i hvala Vedrani na poslednjoj zajedničkoj fotografiji dela ekipe koji je napustio "Pingvin" u maju 1995, u jednom danu.

Toliko smo osmeha imali na licima, 
bez obzira na to što je bio kraj.

p.s. ukoliko audio-arhiva ne radi - sve je dostupno na ovoj stranici >>

p.p.s. U čast 30 godina Radio Pingvina - miks! ;)

Led Zeppelin: Celebration Day (film, koncert)

Bilo je to jedno od onih magičnih iskustava koje odmah zauzima svoje mesto u nizu sećanja na neočekivane susrete sa muzikom: film je u Beogradu bio na repertoaru samo te večeri, na dan svetske premijere. 
U bioskopskoj sali je bilo možda dvesta ljudi. Važno je napomenuti: svi dovoljno punoletni da znaju da su ušli u bioskopsku salu, na čijem platnu počinje snimak koncerta održanog u O2 areni pet godina ranije, a u čast Ahmeta Erteguna, osnivača Atlantic Records, sa kojim su i Led Zeppelin imali ugovor.

Ali svest o tome da smo u bioskopu i da gledamo nešto što je bilo - iščilila je već pri prvom rifu "Good Times, Bad Times", pesme kojom su koncert i film počeli: Plant, Jimmy Page, John Paul Jones i Bonham Jr odsvirali su je tako silovito da su se već nakon kraja te prve pesme bioskopskom salom prolomili aplauz i zvižduci. 
Jedan je tražio i bis. 
Sevnuo je i poneki blic.
Iako smo, dakle, znali da gledamo film - aplaudirali smo bendu, kao da smo tamo, tada.
(Nenad je u nekim trenucima glasno, a besprekorno tačno zviždao čitave Pejdžove solaže. Sve je bilo kao da smo ispred bine.)

Ta neposrednost, zapravo, čini lepotu, snagu i moć filma "Celebration Day". 
Neopterećen backstage snimcima, razgovorom sa muzičarima i gotovo bez kadrova publike koja je napunila O2 arenu te večeri (uzgred - dvadeset (20) miliona karata je bilo naručeno on-line, naravno da nisu svi ušli...). "Celebration Day" je suštinski jednostavan film: nekoliko kamera pored i na bini: svirka, "dobro veče", onda munje, zatim gromovi, prolomi solaža i bravura, onda bis, još dve pesme i - kraj! 
Tako sklopljen - ovaj film predstavlja sjajan dokument o moćnoj četvorci koja četrdeset godina nakon slučajnog početka karijere zvuči i dalje besprekorno - ali i dokument koji dokazuje da je zapravo najopakiji muzičar među njima oduvek i bio smireni i blago povučeni John Paul Jones, koji u sprezi sa Bonamovim sinom za bubnjevima i dalje uspeva da dosegne onu razornost zbog koje su Zeppelini nekada imali epitet "Hammer of Gods".

Gotovo sve ključne pesme su tu: "Black Dog"; "Ramble On"; "Whole Lotta Love"; "Rock'n'Roll"; "Nobody's Fault But Mine"; "In my time of dying", čak i"Misty Mountain Hop" u kojoj Plantu tercu peva mladi Bonam. I iako sam želeo da čujem i "Immigrant Song", prvu hard rock pesmu ikada a bez gitarske solaže, čime su me Zeppelini zapravo kupili do kraja života - jasno je da postoje pasaži koje Plant mudro izbegava da peva, ali zapravo, on to i ne mora da čini: u ostatku materijala dokazao je da i dalje ume i zna kako, te da je onaj ples kukovima i poigravanje mikrofonom oduvek bilo samo prateća fora, nikada suština.

Film je, od pre nekoliko večeri konačno dostupan i na Mreži. 
Munje i gromovi izlaze iz zvučnika i ekrana čak i na kućnoj tehnici.
I tako sam po prvi put nakon dvadeset godina namerno slušao jedno opšte mesto istorije muzike sa uživanjem: 
"Stairway to Heaven", glasno.

Obavezno gledanje, na bilo koji način.
Ovo su dva do sada objavljena snimka na YT kanalu benda >>

.