Pet priloga za rečnik slenga

Reč "prešlicavanje" nastala je greškom pre desetak godina: onaj momenat kada zapravo niste sigurni koja reč je prava te pokušate da izgovorite obe istovremeno, a ne pripadate onom plemenu Mongola koji su naučeni da pevaju dvoglas - reči se upletu i to uplitanje stvori nešto neočekivano.

Tako je nedavno nastala reč "obostrasno". Klasičan typo, rekli bi stranci: dok sam završavao pismo klijentu, a koristeći rečenični složaj naučen svojevremeno od profesora Štajnbergera, na ekranu se našlo "uz želju da će se naša saradnja odvijati na obostrasno zadovoljstvo, srdačan pozdrav...". Greška je uočena pre klika na taster "send", reč sam sačuvao.

Reč "žderoljub" ispala mi je iz usta dok sam opisivao karakter kakav mi je potreban za  scenario na kojem sam radio. Definicija bi bila: osoba koja uživa u svakom zalogaju, ali nije svesna da preteruje u količini i hrane i uživanja, nesvesna je svoje oblapornosti.

"Mudrobolja" može, pak, imati više značenja. Mogao bih da je koristim za trenutke kada me glava zaista boli od prevelike količine informacija. Mogla bi imati i ironično-posprdni ton: osoba koja preterano mudruje može oboleti od mudrobolje kao specifične vrste bola. Nisam, još uvek, načisto šta sa ovom kovanicom.

Reč "sprava" me oduvek, zapravo, fascinirala. Po značenju i zvučnosti tehnološki nadmoćna u odnosu na ono "mašina", za svetlosnu godinu ispred "skalamerija" (od grčkog skalenos - iskrivljen); "budževine" ili čak "skarabudževine" - reč "sprava" zvuči nemački precizno, kao opis nečega što besprekorno radi ono čemu je namenjeno, a ne može se naći u serijskoj proizvodnji (Sećam se starih omota albuma, na kojima je na listi muzičara pisalo: "Suba - sprave"). Od tog "sprava" pre neko veče nastao je "spravadžija" - majstor u stepenu iskorišćenja mogućnosti sprave, a možda i onaj koji je sposoban da osmisli i napravi nekakvu novu spravu, ma bila ona i potpuno neupotrebljiva, poput Gastonovog zidnog čekića za ukucavanje eksera (koji se za zid, naravno, učvršćuje drugim ekserima)

Konačno - "ludopera": objekat još uvek nepoznatog oblika, može biti i lavorom ali i lavaboom koji ima za svrhu i cilj da kada osećate da ludite i da prečesto u brzini i naletu strasti počinjete da lepite reči i stvarate nove - zagnjurite glavu pod istu i pustite da sve ludosti, kako tuđe a tako i Vaše - iz glave ispere ta hladna, prijatna voda.

* * *

Danas se obeležava "Evropski dan jezika".
.

Rovinj, septembar

Dok prolazimo kroz Gorski kotar mislim na njihovo kiselo mleko, jedinstveni sir sa vrhnjem i pite sa želeom od jabuka.

Ne znam odakle sva ta gastronomska sećanja, verovatno je glad, nakon toliko kilometara.

U Rovinj stižemo u sumrak, bacamo torbe na pod sobe i krećemo u noć.
.

* * *   

Gospođa Patricia u kafani „La Vela“ je beskrajno simpatična i ljubazna, hrana izvrsna kao i Medica i Biska, cene sasvim prihvatljive u odnosu na one Beogradu. Srećna je zbog lepog septembarskog vremena i činjenice da i dalje ima dosta gostiju. Ukus sjajne Malvazije na nepcima i morski vazduh u nozdravama: osećam se kao da sam zapravo došao kući, znam da je nekoliko karika mog DNK lanca poteklo sa obale, ali je i to malo što imam verovatno dominanto u odnosu na one kontinentalne. Patricia i Krune će uskoro biti Beogradu, sprema se nedelja njihove kuhinje kod nas.

* * * 

Bog ima sedu bradu, crvenu gitaru i smeši se dok slaže rifove u rovinjskoj noći, shvatam dok stojim pred binom, pod vedrim nebom i jesenjim zvezdanim nebom, mesec je mlad i već odlazi negde iza pučine, Rovinj se trese dok Anton, Cane i drugari stvaraju talase u zalivu, Anton prži rif za „Ono što pokušavam sad“, ja shvatam da sam za dvadeset godina stariji od onog momenta kada sam je slušao po kiši u centru Beograda, ali srećan jer osećam kako mi srce snažnije lupa jer sam tu, sada i dobijam neočekivanu količinu prkosa sa bine.

Prvi put u Rovinju nakon dvadeset i pet godina, kakvo veče.

* * *
 

Dok lagano hodam ulicama Rovinja u rano jutro razmišljam o razlikama između gradovi i ljudi koji žive i onih koji preživljavaju.

Ulice su prazne, kameni pločnici uglačani do visokog sjaja. Grad se tek budi, kafedžije otvaraju suncobrane, kroz škure se čuju jutarnji programi i zveckanje sudova; mačke se lenjo pomeraju ka prvim ostrvcima sunca na rivi; jato galebova prati ribarski brod koji uplovljava u luku i čeka da krene odvajanje škarta; kada se privežu za dok na brodice doskaču i mačke, vreme je doručku.

Pronalazim ulicu istog imena one u kojoj zvanično živim u Beogradu, fotografišem zgradu koja ima isti broj kao i naša, razlika je, dakle, samo u poštanskom broju i nekoliko sati vožnje, zamišljam život kakav bih živeo da nije te, naizgled male razlike.

* * *

Jadransko more, naizgled hladno, što me ne zaustavlja da zaplivam.

So, sunce i vetar kasnog septembra na koži.

Plaža je tiha, čuju se galebovi u letu.

* * *
Hodam niz Santa Croce ka centru, o zidove i uglačane pločnike odbija se „Felicidad“ koji dopire iz male galerije sa pogledom na more.

Mogao bih ovde da ostarim, a da ne osetim.

Više fotografija dostupno je ovde (facebook) >>
.