Vivaldi recomposed: Max Richter

"Polako, leto se završavalo pljuskom kiše" (Jovan Hristić)

Da je sticaj okolnosti bio malo suroviji, za najpoznatije Vivaldijevo delo bismo verovatno znali, ali se moglo dogoditi da ga nikada ne čujemo.
Znali bismo za njega po zapisima o uspehu koji je Vivaldi zabeležio nakon prvih izvođenja, koji je bio takav da ga je Luj XV lično zvao da svira na njegovom venčanju. No, zbog nerešenog pitanja autorskih prava i činjenice da od objavljivanja nema nikakvu materijalnu korist - Antonio u to vreme prestaje da štampa partiture njegovih dela, što je učinilo da se neka od njih i danas vode kao nestala. 
"Četiri godišnja doba" mogla su, dakle, sasvim lako, postati jedno od tih, izgubljenih.

Na samom kraju leta otkrivam da Max Richter objavljuje "Four Seasons Recomposed", hrabar pokušaj prerade jednog od opštih mesta baroka. 

Rihter se, dakle, ne zaustavlja na pokušajima prethodnika, od kojih je svako ličnom interpretacijom dodavao ili oduzimao nešto od originala: ukoliko je izvedba kojom je dirigovao Trevor Pinnock bila potpuno klasična, ona Karajanova (sa Ann-Sophie Mutter) monumentalnija; viđenje Guiliana Carmignole gotovo histerično a ono koju je priredio Gideon Kramer uparujući Vivaldija sa Piazzolom previše eksperimentalno, toliko je ova Rihterova zapravo najhrabrija - jer predstavlja proces re-konstrukcije, koju vrši sa bezbedne udaljenosti od gotovo tri stotine godina od originala. (Verzije Nigela Kennedyja svakako nisu za poređenje sa navedenima)

Iako ovaj postupak može najpre delovati kao veoma loša ideja, Rihterov rad je sasvim dobar izbor za prvo pravo jesenje veče, u kojem me novo čitanje klasičnog vraća i ponovnom preslušavanju originala, ali u Karajanovoj verziji. 
To je, uostalom i cilj ove Rihterove vežbe - odavanje počasti i buđenje interesovanja za original.

(I dokle god obrti nisu poput onih u kojem Romeo i Julija ostaju živi, kao što se to radilo sa Šekspirom u devetnaestom veku, sve je u redu.)

Konačno, ovu verziju objavljuje Deutche Grammofon, što čitavoj priči daje dodatni stimmung.

Kompletna Richterova verzija godišnjih doba dostupna je za preslušavanje >>

Lefkada, #3

Ovaj odmor bio je poput novog čitanja knjige koju već dobro znaš. Od sada, buduća čitanja mogu biti i fragmentarna: znaš šta prethodi i šta sledi, ali želiš da pročitaš baš taj deo, znači ti.
. 
Uz (davni) Mljet i Rabac, Lefkada je postala treće mesto na Mediteranu do kojeg sam dolazio i treći put.

Iako je na glavnim plažama i dalje veoma živo, grad Lefkas je gotovo pust. Neke prodavnice su već zatvorene a do sledećeg leta, za stolovima lokalnih kafana su starosedeoci, leđa pribijenih uz hladan kamen tuku mastiku i odmeravaju preostale turiste.
U praznoj prodavnici slastica gospođa vlasnica, sedamdeset godina, gleda tursku seriju na YouTubeu, laptop i wireless.
.

Sve što se našlo u prethodne dve priče o Lefkadi (2009 >> i 2011 >>) je i dalje tamo. 
Jedva primetne promene ukazuju da bi u narednih nekoliko godina ovaj ostrvčić mogao, ukoliko želi, da postane opšte mesto odlaska na Jonsko more: putokaza je sve više i sve je teže izgubiti se, novoizgrađeni apartmani izrastaju na neočekivanim mestima, a na već slavnim plažama je, čak i u prvoj nedelji septembra gužva poput one u julu pre tri godine. Naših tablica ima sve više na parkiralištima i po makadamskim prilazima plaža; no - i dalje postoje plaže na koje ne dolazi gotovo niko, te je uvek moguće otkriti neku novu, čak i tamo gde je ne očekujemo; noći su i dalje tihe; talasi manji no što su drugari koji su bili koju nedelju pre nas pričali; i klinci (u šatorima) i penzioneri (u prikolicama raznih formata) mirno kampuju na plažama Kalamitzi, Avali, Gialos i Pefkoulia; Statisov sin pravi podjednako dobre girose kao i njegov otac; a domaćini su i dalje ljubazni te čak daju i nenajavljene popuste na dan rastanka.

Dani prolaze u slušanju talasa i zrikavaca, fotografisanju sumraka, završavanju druge ruke knjige i ponovnom čitanju Darela, Hristića ali i Klarka, one priče o poslednjem dečaku na Zemlji koji mora da prekine igru u pesku i napusti plažu, pre no što svemu dođe kraj.

No, koliko zapravo Lefkada vredi i koliko smo se odvikli shvatam tek u povratku. Dok idemo ka Beogradu, nepažljivo rešim da prespavamo u hotelu na delu grčke obale koju naši turisti najviše vole. Vašarske igračke sa čakljama, beskonačan broj shubi butika, natpisi na jezicima istočne Evrope, dovikivanje na ćirilici u tri ujutro na glavnom šetalištu i plakati da "u ovom kafiću imate pristup za ICQ" (!!!) me ipak manje poremete od jutarnjeg plivanja u moru koje jedva da miriše: dok pokušavam da otplivam što dalje od obale, u dva zamaha se nađem kraj dvojice u ozbiljnim godinama, stoje u vodi do ramena i raspravljaju koja strana je pobila više ljudi u poslednjem ratu na Balkanu, dok im sunce prži čela.

Zaronim, 
više ne čujem ništa.

U patikama imam peska sa barem deset plaža, nešto fotografija koje će me podsećati na pokušaje hvatanja trenutka, u glavi dovoljno pesama zrikavaca za nedelje koje dolaze i koje ću premotavati u glavi kada buka postane teško podnošljiva.

Od jednog kratkog odmora ne valja tražiti više od toga.