"Benda Bilili!" (Kinšasa, čudo)

Otkriveni su zapravo slučajno - od strane filmske ekipe koja je u Kinšasu došla drugim poslom  -  2004. godine. Svirali su (i živeli) u okolini zoološkog vrta u Kinšasi, na ulici.

Ljudi koje vidite na slici nisu u ovim vozilima zato što žele - to su njihova invalidska kolica, napravljena od onoga što je bilo dostupno. Okupila ih je rešenost da uz pomoć muzike sebi obezbede, za početak, barem da ne spavaju na kartonu, već na madracu – i stvaraju čudesnu muziku u kojoj se ispod gorkih tekstova posvećenih svakodnevnici prepliću afrički ritmovi, rumba i bluz, želje, strahovi i nade.
.

Pre dve godine su započeli svetsku turneju zahvaljujući albumu koji su snimali godinama – „Tres Tres Fort“.

„Benda Bilili“ može se prevesti i kao „van mogućnosti“. I ovo jeste priča o mogućnostima. Ovim filmom je "Buena Vista" pronašla davno izgubljenog, u surovijim uslovima odraslog - starijeg brata. 
Instrument na kojem Roger svira solo, napravljen od konzerve i najlona zove se monokord.
.
Jedna žica - i konzerva. 

Dok se ne pojavi na velikom platnu - dostupan je za gledanje i na ovim linkovima (engleski prevod, dajte mu malo vremena nakon što pritisnete play) 

[prvi deo >>] [drugi deo >>]

“Life in A Day” (YouTube Project)

Začetak  ove ideje može se pronaći i u eksperimentu o kojem se pričalo krajem devedesetih godina: neko je, na jednom kraju planete, uperio svoju web-kameru ka suncu. Na drugom kraju planete, neko drugi je sliku sa te web-kamere uperio ka biljci, zasađenoj u saksiju koja je stajala u njegovom podrumu, mračnom.

I biljka je rasla, koristeći to svetlo, sa drugog kraja Planete.

Nakon projekata poput YouTube„hora“ >>  i Johnny Cash Projecta >>, bilo je pitanje vremena kada će se neko osmeliti i pokušati da realizuje ovakav film: reditelj Kevin MacDonald je, uz podršku braće Scott (Ridley & Tony) pozvao planetu da tog, 24. jula 2010. godine snimaju klipove i postave ih na YouTube. Želeći da budućem filmu da i čvršću strukturu, reditlj je sve zainteresovane za učešće zamolio da u okviru svojih snimaka odgovore i na nekoliko naizgled jednostavnih pitanja: Šta nas plaši; Šta volimo i Šta imamo u džepovima.

Godinu i po dana kasnije, od 5100 sati postavljenog materijala, koji je dostavilo oko 80.000 učesnika, Kevin je uz podršku YouTube kanala postavio na Mrežu Life in A Day, film o nama, koji smo mi i napravili.

Sam način pripreme, odnosno produkcije čini „Life in A Day“ spektaklurnim delom, prvim takve vrste u istoriji čovečanstva. Prateći, logično, period od 24 sata tokom kojih luta po meridijanima, kroz lične priče, momente, strahove, nade i džepove, ovaj film, istovremeno, izdiže sve te privatne momente na novi nivo, ujedinjujući sve te priče na jednom mestu, sjedinjavanjem autora koji se međusobno ne poznaju, a koje je, tematski, ujedinio taj jedan dan i sve što jedan dan donosi: smeh, tugu, ljubav, rođenje, te konačno - i smrt.

Uprkos manjkavostima (kolažni film ovog tipa u kojem učestvuje ovoliki broj autora jednostavno ne može biti „Koyaanisqatsi” iako to u nekim momentima pretenduje da bude), „Life in A Day“ otvara novo poglavlje u razmatranju ne samo forme filma forme, već i toga šta nam donosi a šta ugrožava demokratizacija tehnologije, te, na samom kraju – i pitanja poput onih koja je otvarala „Enciklopedija mrtvih“ Danila Kiša, posvećena tom čudnovatom mestu u kojem se brižljivo kreiraju i čuvaju biografije svih nas, nepoznatih, običnih ljudi. Nakon ovog filma je jasno da ti biografi više nemaju posla jer stranice enciklopedije sada popunjavamo sami.

 

Kompletan film:

 

Više informacija o filmu dostupno je ovde: http://www.youtube.com/lifeinaday

p.s.

Zanimljivo, ovaj i ovakav pristup "snimanju filma" već dobija "naslednike".
Evo priče o "One Day on Earth" projektu, koji se vezuje za 11/11/11.