Rano sunčano subotnje popodne, Trg Republike.
Stotinak nosilaca ćiriličnih ispisa koji latiničnom svetu imaju za cilj da predstave podršku Srbije Pukovniku Gadafiju pažljivo sluša govornike, koji im se obraćaju na arapskom, spremni da na svako pominjanje Srbije kao takve glasno uskliknu s ljubavlju (poneki usklikne i na „Alahu Akbar“, ali se tešim da su to ipak reakcije Libijaca koji su takođe među publikom).
 |
| Foto: Beta |
Par stotina metara dalje, Knez Mihajlovom ulicom prolazi špalir predvođen konjičkom patrolom policije, za njima pleh orkestar, pa deca, bila je i jedna maketa kuće od kartona na kojoj je bilo islikano „ja volim Novi Beograd“, ali je ležala oborena na kamionu, oko nje par balona, rekoše mi da je bilo i ljudi na štulama, a sve to u okviru akcije „Beogradizacija Beograda“, započete prošlog leta u cilju „očuvanja identiteta i kulturnog nasleđa glavnog grada Srbije”. Povorka je prošla pored zatvorene knjižare SANU; zatim pored niza pozatvaranih lokala "u pripremi", jedva žive knjižare "Geca Kon", te se na kraju zaustavila pored zatvorene Robne kuće "Beograd", kraj čijeg imena cvetaju grafiti. Tako je "Beograd simbolično dočekao proleće", da citiram jednu vest.
 |
| Foto: Blic |
Muziku koja dopire iz slušalica prekidaju malo uzvici protestanata, malo muziciranje orkestra.
Zažalim što u plejeru nemam onu staru pesmu, da si upotpunim doživljaj:
„Tamo svako radi ono šta hoće/tamo raste svako voće.“
No, pesme nema,
u meni raste nelagoda,
zbog oba.
Muka mi od raznih simbolika.
"Ovaj grad je nekada bacao svetlo daleko,
ovaj grad bi mogao bolje."
