Ako iskoristim ono malo sačuvanih znanja iz fizike, zaključujem da je ovaj zvuk do Beograda mogao putovati ne više od 20 minuta (brzina zvuka kroz vazduh je 340 m/s). Putem kabla, mogao je stići i brže, stizale su gore stvari većom brzinom i iz udaljenijih krajeva.
Sa zakašnjenjem od gotovo četiri godine otkrivam Svadbas, bend iz Zagreba.
Onda povezujem imena članova sa špicom Matanićevog filma "Fine mrtve djevojke", otkrivam niti koje povezuju tu skupinu već duže vreme, vidim da su 2006. čak dobili i nagradu za najbolju pesmu godine za "Treblebass".
Verovatno postoji zakon fizike koji objašnjava zašto se kroz zid koji deliš sa komšijom uvek čuju samo narodnjaci i svađe a nikada ono što bi ti prijalo. Kako drugačije objasniti da Svadbas do mojih ušiju dolaze tek sada.
Interesovanje bude i činjenice da a) nemaju Facebook fun club, grupu, obožavaoce, štagod; b) Na Last.fm imaju relativno mali broj slušalaca; c) na co.yu, odnosno .rs domenu o samom bendu nema ni reči, ali ni hrvatski online mediji nisu razapeli prevelika platna i dali im zasluženi prostor. Preteško je žanrovski ih definisati? (nije: žanr se zove "dobra muzika"). Nisu dovoljno cool? Skrivene afere, ekscesi na koncertima? Gubim orijentir i počinje zaista svašta da mi prija?
Prosto ne želim da zamaram uši informacijama koje se o Svadbas mogu pronaći na Mreži. Materijala za pisanje ima – no više ga ima za uživanje: sjajnih zvučnih slika, punih iznenađenja koje može ponuditi dobra (pop?) muzika. Ima tu i lirike svojstvene Rundeku; ponekad zavodljivog prkosa koji je krasio glas i tekstove Vesne Vrandečić (nekada Xenia, Rijeka); nesputane radosti i kutova u kojima se može mirno razmišljati.
Šta, zapravo, više očekivati od muzike?
I ne sudite samo po ovoj pesmi. Ima tu još svačega, a novi album će uskoro, tvrde na http://www.svadbas.com.hr/hrv/
Sa zakašnjenjem od gotovo četiri godine otkrivam Svadbas, bend iz Zagreba.
Onda povezujem imena članova sa špicom Matanićevog filma "Fine mrtve djevojke", otkrivam niti koje povezuju tu skupinu već duže vreme, vidim da su 2006. čak dobili i nagradu za najbolju pesmu godine za "Treblebass".
Verovatno postoji zakon fizike koji objašnjava zašto se kroz zid koji deliš sa komšijom uvek čuju samo narodnjaci i svađe a nikada ono što bi ti prijalo. Kako drugačije objasniti da Svadbas do mojih ušiju dolaze tek sada.
Interesovanje bude i činjenice da a) nemaju Facebook fun club, grupu, obožavaoce, štagod; b) Na Last.fm imaju relativno mali broj slušalaca; c) na co.yu, odnosno .rs domenu o samom bendu nema ni reči, ali ni hrvatski online mediji nisu razapeli prevelika platna i dali im zasluženi prostor. Preteško je žanrovski ih definisati? (nije: žanr se zove "dobra muzika"). Nisu dovoljno cool? Skrivene afere, ekscesi na koncertima? Gubim orijentir i počinje zaista svašta da mi prija?
Prosto ne želim da zamaram uši informacijama koje se o Svadbas mogu pronaći na Mreži. Materijala za pisanje ima – no više ga ima za uživanje: sjajnih zvučnih slika, punih iznenađenja koje može ponuditi dobra (pop?) muzika. Ima tu i lirike svojstvene Rundeku; ponekad zavodljivog prkosa koji je krasio glas i tekstove Vesne Vrandečić (nekada Xenia, Rijeka); nesputane radosti i kutova u kojima se može mirno razmišljati.
Šta, zapravo, više očekivati od muzike?
I ne sudite samo po ovoj pesmi. Ima tu još svačega, a novi album će uskoro, tvrde na http://www.svadbas.com.hr/hrv/
