„Bele ruže“ (Amira Medunjanin, 39 pesama #32)

Peca Popović u „Rokopisima“ tvrdi da su to trenuci „zbog kojih je vredelo živeti“. Trenuci u kojima osetiš da su zvuk, prostor i vibracija tako isprepleteni da je mala šansa da ćeš ih doživeti još mnogo za života.

Ako je do muzike – za mene su ti trenuci ulazak na koncert Cesarie Evore u Ljubljani 1997, a koju pre toga nikada nisam čuo; zatim onaj trenutak na povratničkom koncertu Darka Rundeka u Beogradu 2000. godine u kojem sa bine počinje da grmi bas linija „Ona se budi“; nastup Gotan Project na Kalemegdanu, pod otvorenim nebom, dok uz uvodne taktove „Santa Maria“ na moje lice padaju prve krupne kapi kiše; tren u kojem Nick Cave izgovara „ovu pesmu inače ne sviramo“ i počinje „Weeping Song“ - i taj trenutak u kojem prvi put čujem Amirin glas uživo, nije joj potrebna ni bina ni pratnja, ona je sama, samo glas.

Žmarci, i danas.

Kasno popodne, toplog letnjeg dana prošle godine, blizu granice Bosne i Srbije.

Nakon više sati prezentacija i predavanja, draga Zvezdana kao specijalni poklon svima nama, kolegama iz regije, u tu mračnu i pomalo skučenu salu, uvodi ženu čija frizura i stil ne odaju ono što će uslediti.

Amira je prešla pogledom preko svih nas, a zatim bez bilo kakve muzičke pratnje počela da peva.

„Ah, što ćemo ljubav kriti“.

Sevdah.

Imao sam sreće: čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.
Čist glas, bez pratnje instrumenata: njen glas i moji otkucaji srca; a srce lagano usporava, jer želi da je prati.

Te iste večeri Amira je zapevala još jednom, istu pesmu. Ponovo bez pratnje, glas je rasterivao mrak, a ja sam shvatio da moji geni ne mogu biti jedini razlog opijenosti tim glasom i tom muzikom. Ovo je, bilo je jasno, univerzalno lepo.

„Kada budete snimali novi album, mogu li da barem da razvlačim kablove po studiju, ne tražim ništa više, samo da budem tu?“ pitao sam je,  na šta se ona nasmejala i zahvalila.

Nekoliko dana nakon te jedne pesme, čija su se izvođenja urezala u pamćenje dublje od mnogih sati neke drugačije muzike koju češće slušam - do ušiju, srca i ruku mi je, uz posvetu Zvezdane i Amire došao i „Amulette”, njen najnoviji album.
.

Prvi snimak na albumu ponovo je doneo taj isti osećaj ushićenja. Decentno aranžirana a prebogata verzija pesma „Bele ruže“ Šabana Bajramovića, od koje je on pravio gypsy jazz-swing - dok su Almira i Bojan Zulfikarpašić ostavili samo kontrabas i glas, potpuno ogolili pesmu i stvorili jedan od najlepših snimaka koji u 2 minuta i 30 sekundi dovedu do pročišćenja s lakoćom dostojnom velikih dela.

Sve što je „Amulette“ dalje otkrivao iz pesme u pesmu takođe je bilo predivno, ali ovaj prvi snimak, koji sam slušao sam u sobi u tišini letnjeg popodneva i dalje je plutao glavom i zapravo terao da pesmu puštam iznova, mnogo puta.

Tih nedelja je svetska muzička štampa pokušavala da sroči dostojan hvalospev njenog albuma. I jasno se videlo - bez obzira na svu stručnost kritičara, visoke ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma, koji se odnedavno može naći i na njenom sajtu, a koji se ja ne usuđujem da prevedem, plašeći se da ću prevodom nešto nehotice pokvariti:

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges.

 Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.

Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.

Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Tako sam, sa punih trideset i osam godina, otkrio – sevdah. 

Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da ga čuo nisam”.

Napomena: ovaj tekst je, u nešto drugačijem obliku, prvi put objavljen na blogu 2011. Od tada je prošlo dovoljno vremena da mi postane jasno da su „Bele ruže“ jedna od 39 važnih pesama.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  

Dali's Car: "InGladAlonenes" [konačno]

Dvadeset i osam godina nakon objavljivanja osporavanog, "The Waking Hour" >> albuma i gotovo godinu i po dana nakon smrti Micka Karna, poslednji snimci na kojima su Mik i Peter Murphy radili do poslednjeg dana - konačno su objavljeni. Nakon Mikove smrti >> na snimcima su radili i Steve Jansen, njegov stari saigrač iz vremena benda Japan, Paul Lawford, koji je svirao i na prvom Dali's Car albumu i mnogi prijatelji, kojima je stalo da ovi snimci konačno budu objavljeni a kompletan prihod uputi Karnovoj porodici.
.
Iz tog razloga, te zato što znam da bih snimke njih dvojice slušao i kada bi se na njima čulo kako Mik premazuje žice voskom a Piter čita telefonski imenik - večeras sam sa Mikovog sajta >> preuzeo album, za 4.50 evra.
.
"InGladAlonenes" sadrži pet snimaka. Jedan je već poznati "Artemis", sada obogaćen vokalom i slojevima udaraljki, saksofona, flaute i gitara. Tu je i neverovatni "Subhanallah" snimak u kojem Mikov bas lebdi iznad sufi pevanja i u kojem se, zapravo, njihovi životi konačno ukrštaju na novom meridijanu: jer, jedan od njih je rođeni kipranin, a drugi je sada zvanično stanovnik Ankare. Snimak koja zatvara ovaj EP je obrada stare pesme Žaka Brela, "Ne Me Quitte Pas", omiljene Mikove pesme. 
Poslednje pesme koju je snimao.
.

"Love will tear us apart" (39 pesama, #31)

Maj, 1988.

Još uvek nisam proslavio petnaesti rođendan i normalno je da i dalje tragam za svojim žanrom. Mogućih izvora inspiracije nema previše:  nekoliko malo starijih prijatelja, 2-3 emisije na "Studiju B" i jedan mesečnik.
.
Na poslednjim stranicama majskog broja magazina „Rock“ otkrivam veliki tekst Aleksandra Žikića - kritičara čijim sam preporukama već uveliko verovao - o Ianu Kertisu i bendu koji će uskoro postati jedini čije ću kompletne tekstove znati naizust – i originalu i prevodu – a da prethodno nisam čuo nijedan ton onoga što su odsvirali za vreme kratkog postojanja, završenog Ianovim samoubistvom u maju 1980.
.
Zaluđen pročitanim, a i dalje bez jasne ideje kako Joy Division zvuče – u „Srećnoj galeriji“ u prizemlju SKC-a - kupujem tanku crnu knjižicu bez natpisa na koricama, a koja je nazvana "Svetla u podrumu duše" i koja krije originalne tekstove i sasvim solidne prevode pesama sa sva tri „zvanična“ albuma – „Unknown Pleasures“, „Closer“ i „Still“.

Prevoda teksta pesme koja je odškrinula vrata slave bendu u toj knjizi nije bilo.

.

Ok, sada znam reči, ali i dalje ne znam kako to zvuči.

.

Kupovina originalnih izdanja albuma na berzi SKC-a prosto nije bila opcija, toliko para prosto nije bilo.

.

No – u drugoj polovini osamdesetih je u Jugoslaviji već postojala neka vrsta polulegalne piraterije: slovenački DID Koper se oglašavao po muzičkim magazinima predstavljajući „najnovije albume" koji se nisu mogli pronaći u državnim muzičkim prodavnicama. Oglasi su, iz meseca u mesec predstavljali nove naslove koje ste mogli naručiti (minimum 3 kasete!) a koje su poštom slali na adresu naručioca, plaćanje pouzećem. To je, istovremeno, značilo da iako znaš da nema šanse da pošiljka stigne još barem sedam dana - već od trećeg dana dočekuješ poštara pitanjem: „A ima li neki paket za mene?... A danas?... A danas?“

.

DID Koper je albume dostavljao na crnim kasetama bez nalepnice, pakovane u crno-beli omot odštampan na sjajnom papiru i spiskom pesama na unutrašnjosti.

.

Željni (za nas nove) muzike, Rastko i ja šaljemo u Kopar spisak na kojem su se našli i The Gun Club, demo snimci La Strade; Cocteau Twins, The Smiths - i prva dva albuma Joy Division.

.

Oglas DID Koper, 1989. 

Konačno stiže to "imam paket za tebe"!

Ubacujem u kasetofon - i slušam.

Prva pesma – dugačak uvodni instrumental: bas, klavijatura, ritam mašina, saksofon, razlomljena gitara. Hm?

Druga pesma – isto to + vokal i tekst koji nikako ne liči na ono što znam. Hm.

Treća pesma – laganija stvar, opet taj vokal i tekst koji nije to. Hm!

Četvrta.

Počinjem, naravno, da gunđam: Žikiću, šta li si ti čuo u ovoj muzici?

I gde su svi ti stihovi koje uveliko znam napamet?

.

Do kraja četvrte pesme je bilo jasno: ta crna kaseta bez nalepnice zalutala je u omot „Unknown Pleasures“. Dvadesetak minuta života proveo sam misleći da slušam Joy Division koji to bio nije! (Godinu ili dve kasnije otkrio sam da je u omotu zapravo bio „You“ Tuxedomoon, takođe sjajan album, ali to je već neka druga priča). Tako sam ja upoznavanje sa Joy Division započeo pesmom „Atrocity Exhibition“, sa drugog albuma, jer je, na sreću, barem ta druga, „Closer“ kaseta bila ok - i nije izlazila iz kasetofona danima.

.

„Unknown Pleasures“ je konačno stigao do mojih ušiju kao presnimak sa krckavog vinila Andrejevog druga Rendala iz San Franciska u oktobru iste godine. Nervozniji i drskiji od „Closer“, ovaj album otkrio mi je, zapravo suštinu tog zvuka za koji je najviše kriv Martin Henet, producentski genije, dok je na narednoj kaseti stigao i„Still“, čime je spisak tekstova koje sam znao napamet – konačno bio kompletiran.

.

Konačno, u zimu iste godine do mene stiže i „Substance“ – kompilacija objavljena te 1988. godine, a koju su zatvarale dve najveće pesme koje su JD snimili – najpre „Atmosphere“, a zatim i „Love will tear us Apart“, za mene, dakle, poslednja njihova otkrivena pesma.

Prvo slušanje bio je, naravno, onaj momenat prepoznavanja - pesme koja je zapravo već bila u mom sećanju sa radija (samo što ja nisam znao da su to oni), pesme koju sam takođe znao sa radija u zloj verziji Pola Janga - no, sve je to bilo manje važno - dok je ta pesma ispadala iz zvučnika bilo mi je jasno da slušam nešto drugačije od svega što su do tada snimili i po čemu ću ubuduće meriti i prepoznavati muziku kao takvu. (Po Aristotelu, prepoznavanje je „momenat prelaska iz nepoznavanja u poznavanje“ – ali bez tog momenta – nema ni katarze.)

.

Od mnogih verzija „Love Will Tear us apart“ koje su objavljivane tokom narednih godina, tačnije na svakom novom „Best of“ izdanju ili sličnoj kompilaciji -  i danas, kada posmatram sa distance - najdraža mi je ta prva, izvorna verzija pesme: nervozne uvodne gitare koje se gotovo razilaze već u prvim akordina, frenetični bubanj Stivena Morisa koji pokušava da održi strukturu pesme; epska bas linija Pitera Huka i ta klavijatura, sva trojica kao da se utrkuju ko može stići do kraja pesme a bez da pogreši, svi istovremeno ushićeni kao i svaki novotalasni bend svestan da je konačno ima svoj prvi pravi hit – dok je nasuprot njima Ianov glas, gotovo ravnodušan prema čitavoj toj nervozi, smireno peva neke od najlepših stihova pop muzike XX veka. I možda je baš to izvor veličanstvenosti ove verzije – u kojoj ništa nije muzički savršeno, ali je istovremeno sve najbolje moguće, kao i u originalnom spotu – u kojem slika kasni, ili, još bolje – zvuk juri u odnosu na sliku, uvek je pola sekunde ispred pokreta muzičara, kao da žuri da se sve završi što pre. 
Ova verzija pesme pojavila se u prodaji u aprilu 1980, mesec dana kasnije je Ian izvršio samoubistvo, rastrzan bolešću i ljubavlju, u dvadeset i trećoj godini. Tek nakon njegove smrti, objavljen je i „Still“, čime je kompletan opus pesama koje su Joy Division ostavili za sobom nakon tri godine rada kompletiran. Od tih pedesetak pesama koje su ikada snimili, ja sam, zapravo kao poslednju čuo upravo ovu najpoznatiju čiji je naslov ujedno i epitaf na Ianovom grobu.
.

Od mnogih obrada koje su naknadno stigle, a ova pesma jeste postala opšte mesto savremene pop-kulture (i kulture uopšte, videti sliku dole) i obrađivao je zaista svako, jedna me je zaista presekla: ona verzija otpevana na srpskom, u izvedbi opskurnog turbo-pop benda potpuno lišenog razumevanja konteksta, a koju su objavili pod naslovom „Ljubav ne gleda na sat" - bila je polovina devedesetih, mnogo toga je već bilo obesmišljeno, a CD kopije albuma Joy Division mogle su se pronaći na tezgama ispred SKC-a za smešne novce, nakon toliko godina.

.

.
No, proces otkrivanja i upoznavanja zapravo i dalje traje: tek nedavno sam saznao da je Piter Savil čuveni omot za „Unknown Pleasures“ - koji ga je lansirao u stratosferu i večnost - zapravo uradio ne preslušavši nijedan ton snimaka benda, već pričom koju je znao o bendu. Dejvid Birn je u jednom intervjuu otkrio da je pesmu „Overload“ sa genijalnog „Remain in Light“ albuma snimio inspirisan pričom o bendu Joy Division, takođe ne znajući u vreme snimanja pesme kako bend zapravo zvuči.
.

Ja i danas čuvam tu crnu malu knjigu bez natpisa na koricama, kao i plakat Pitera Savila - „Love Will Tear us Apart“ koji je godinama visio na zidu kraj kreveta, iskrzanih ivica i malo požuteo od dima. 
I danas, svaki put kada čujem uvodne taktove pesme, te originalne verzije zastanem i osluškujem da li mi se puls menja.
Jer znam – kada reakcije više ne bude bilo, biće jasno da je to, zapravo - kraj. 

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.

Sarajevo, april ("Dom pisaca", Miljenko Jergović)

Sarajevo, antiratni protest, april 1992.

,"Trećeg aprila 1992., bilo je osam navečer, u Dom pisaca ušao je visoki, uredni čovjek u uniformi potpukovnika JNA. Sjeo je za stol do staklenog zida, skinuo šapku i zagladio sijedu kosu dlanom, nalaktio se i lijeno čekao konobara. Naručio je vezirske mahmudije i času kisele. Pokreti tog čovjeka, izraz njegovog lica, način na koji je uzimao času, sve sto je činio odavalo je mir i onu vrstu dostojanstva što ju je najlakše primijetiti u ljudi koji su sve brige prebrinuli, djecu odškolovali, bolesti odbolovali i spremaju se na godišnji odmor, sasvim prazni od zlih i dobrih duhova.
,
Oni koji su te večeri vidjeli potpukovnika i još povjerovali da je baš on taj glasnik koji bi mogao dati odgovore na sva pitanja naših života, oni su mogli biti sigurni da nikakvoga rata biti neće i da nijedno zlo ne smije da se desi, barem do trenutka kada će taj čovjek izrazom lica ili pokretom pokazati da bi moglo biti drugačije. Ali on je mirno dovršio svoje vezirske mahmudije, pažljivo obrisao usta platnenom salvetom i duboko uzdahnuo (...)
,
Platio je, osmjehnuo se konobaru tačno onoliko koliko treba i sasvim lagano odšetao iz Doma pisaca i iz naših života. Potpukovnika više nikada nismo vidjeli. Ako se ikada i pojavio bilo je to u nekom drugom, neprepoznatljivom obličju, u kojemu je najavljivao neku novu sudbinsku istinu."
,
(Miljenko Jergović, priča "Dom pisaca", iz "Historijske čitanke 1")

Ostrva, stihovi i video klipovi

Fotografisano na Lefkadi, 2011.

Konačno spavam pored otvorenog prozora, miriše na toplo.
.
I kako svakog jutra primećujem da sve više vidim zeleno, tako sve češće bacam pogled na mape, izučavam puteve i mogućnosti, procenjujem koliko sati mogu bez odmora da gazim gas i držim volan u ruci (aktuelni rekord: 14 sati), "putujemo svijetom prstima po karti" kaže stih iz stare pesme, razmatram put na zapad ili jug.
.
Pokojni profesor Vava je lepo rekao: „Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,

Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori, I videćeš isti suri predeo što će ti reći:

Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo“. Na jednom drugom mestu, Vava je zapisao i da pod mediteranskim suncem sve istine postaju potpuno jasne i konačne. 

.

Blez Sandrar je pak, sve što je suštinski važno sročio u pesmu "Ostrva":

.

"Ostrva
Ostrva uz koja nikada nećemo pristati
Ostrva na koja se nikada nećemo iskrcati
Ostrva prekrivena rastinjem
Ostrva šćućurena kao jaguari
Ostrva nema
Ostrva nepomična
Ostrva nezaboravna i bezimena
Bacam svoju odeću preko ograde jer bih žarko želeo da odem do vas."

.

Konačno, dolazimo do autora ovog čudesnog video klipa, Kien Lama, koji možda nije čovek od reči, više voli da govori slikom. Ipak, objasnio je u dve rečenice kako je video klip nastao: "17 država, 343 dana, 6237 fotografija, jedno putovanje. Nakon što sam dao otkaz, spakovao sam sve neophodno u torbu, zgrabio aparat i kupio kartu u jednom pravcu za London."
.

.

“Rusija” (Idoli, 39 pesama, #30)

Bakićeva ulica, A. Fadejev, svetlost Vostoka.

.

Dvadeset i pet godina od kako sam prvi put čuo "Rusiju", sa kasete koju sam te večeri pozajmio od Mirona - i nekoliko nedelja nakon što sam shvatio da je ova pesma jedna od 39 važnih  - danas shvatam da priča o ovoj pesmi ima pritoka koliko i reka Volga. 
No, ta pesma je ipak glavni tok ove priče, dok su te dve stotine pritoka, koliko ih Volga zaista ima - tu samo da bi taj Divljanov gitarski pasaž i ovu pesmu - učinile još dragocenijom.

.

Tu je, najpre, pritoka - priča o albumu „Odbrana i poslednji dani“ – koji i danas nosi davno osvojenu titulu najboljeg (pravednije je reći da je, uz Šarlov jedinac – jedan od najbolja dva) albuma koje je jugoslovenska pop muzika iznedrila, a kroz čiju se priču o nastanku može mnogo reći o neverovatnoj ekipi muzičara i snimatelja, još više o nekim čudnim sudbinskim preplitanjima, o Borislavu Pekiću po čijem delu je album nazvan, te konačno o odnosu Beograda i Zagreba prema pop kulturi i subverzijama iste u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. 
.

Zatim bih mogao da iz priče o „Idolima“ i životnim putevima članova benda izvučem i mnoge pouke - kojih se retko pridržavam, ali kojih sam svestan, još više u ovo vreme izbora, kada se neki od njih ponovo nađu pod reflektorima ili iza njih.

.

Nakon toga se otvara prostor za značenja i tumačenja – šta mi je „Odbrana“ nekada značila, te kako i danas mogu da je „raskadriram“ do poslednjeg tona, čak i one tehničke greške koje su (slučajno? Ne!) ostavljene u finalnom miksu – a koje će pažljiviji slušaoci lako čuti - te bih mogao da razmatram koliko mi taj album znači danas, nakon toliko godina. 
.
Tu priču bi odmenila činjenica da sam slušajući ovu pesmu svojevremeno naučio da je moguće napraviti polu-ironičnu zafrkanciju - i da pesma ne mora biti A-dur/D-dur/G-dur/E-dur, i ne mora biti pank-uragan od dva minuta da bi bila antisistemska. Štaviše - „Rusija“ donosi tu nežnu harmoniju – A-mol, D-mol, G, F, C i taj divan gitarski pasaž, od one vrste kakve samo Divljan pravi.
.
Tek na kraju, dakle, dolazi ta pesma: bas linija koja zvuči kao da je puštena unatrag, mnoštvo zvukova i zvrkova koji pesmi daju neozbiljan ton bez obzira na njen tempo i taj zvuk tramvaja na polovini pesme, koji će za mene uvek biti zvuk skretanja pod Kalemegdanom, prekoputa francuske ambasade, gde šina zavija a zatim ispravlja, tako da vozač konačno može da nagazi papučicu uz Parisku ulicu, ka Biblioteci. No, tu se krug zatvara - i priče se ponovo uliju u jednu: koliko je gotovo nemoguće da je taj zvuk za pesmu snimljen upravo na tom ćošku, toliko je te 1982. bilo neverovatno da će taj tramvaj voziti baš Zdenko, basista Idola, svega nekoliko godina nakon objave „Odbrane“.

.

Toliko pritoka, a pesma teče.

Toliko značenja, koliko tumačenja, a sve na jednom vinilu, u čiju unutrašnju rilnu je utisnuto da je štampanje ploče počelo u martu a završeno 6. aprila 1982. godine. Za koji dan će, dakle, biti okruglo 30 godina.

.

No, nikada se ne bih bavio tumačenjima - da se pesma nije odavno uvukla pod kožu - toliko da i danas umem da je odsviram.

.

I zaista se sve svašta tu prepliće. 
"Odbrana..." je menjala formu i tokom snimanja. Zdenko Kolar priča: "To je počeo da snima Mile Pile Miletić koji je bio radijski tonac - radio je kod Minimaksa one montaže, lepljenje traka i ostalo i u tome je bio najbolji na svetu... A naša ideja je bila da baš tako radimo, da režemo, kidamo, lepimo, baš da pravimo jednu nelogičnu muziku u odnosu na sve sto se radilo do tada. Kad je Mile počeo malo da zakazuje zbog zdravstvenih problema, pojavio se Doktor Spira (...) on je otpao posle jedno pet dana. U međuvremenu sam i ja silom prilika morao da postanem snimatelj, ali je tu bilo dosta grešaka. Recimo snimim bubanj a nigde nema doboša, pošto sam zaboravio neko dugmence da pritisnem. Na kraju, je ceo posao završio Joca Višković, tadašnji šef tehnike u Radio Beogradu (...) Ne znam da li je neke pare zaradio, nadam se da jeste."
.
Mogu da zamislim sve članove benda, kao i njihove prijatelje koji su svirali na albumu, poput Gorana Vejvode, čija je klavijatura bila izvor mnogih zvučnih čuda na albumu, mogu da ih zamislim kako stoje naslonjeni na zidove studija VI i XIII Radio Beograda, preslušavaju miks ne znam koji put, tragajući u tom haosu kanala za pravom merom stvari. Mogu da zamislim i ekipu kako snima zvuk tramvaja na sred neke ulice u sitne sate; kao i Šaperovo lice dok gleda ka gluvoj sobi i izgovara kroz interfon studija: "Ovo će morati ponovo!", rečenicu koja se čuje nakon prve strofe pesme "Odbrana" koju peva Krstić (poslušajte pažljivije, zaista se čuje). 

.

Mogao bih da rekonstruišem razgovore koje su vodili najpre u Makedonskoj ulici u PGP RTB-u, koji je odbio da štampa omot sa Miroslavljevim pismom - ali je to pristao da uradi Zagreb, to jest "Jugoton", što čitavoj priči daje dodatni obrt (Jugoton je posle reizdao latinični CD "Obrana i poslednji dani"); mogu da zamislim Vladu kako donosi u studio "Rusiju" i kako se na tu jednostavnu melodiju dodaje, sloj po sloj, taj bas, sekvencer, zvrčke i tramvaje, klavijature i konačno gitaru i glas, kako mrtav ozbiljan peva "Noću sam joj čitao A. Fadejeva/Imala je snažnije ruke nego ja" i sve te stihove koji od svega prave burlesku - jer su  imena u pesmi pažljivo birana - svako od tih imena jeste simbol epohe. 
Spominjani Aleksandar Fadejev autor je veoma popularne "Mlade garde" (napisane 1945) i omiljeni Staljinov pisac - i koji je najpre utonuo u alkohol a zatim izvršio samoubistvo, razočaran u Hruščova i proces destaljinizacije. Za Fadejeva nema lepe reči u memoarima Nadežde Mandeljštam. I onda još te "snažnije ruke" i "nova godina, koja nam se rugala."
.

Aleksandar Fadejev. Ima ga po antikvarijatima.

(Istovremeno - ne mogu da zamislim kako je od te koketerije sa pravoslavljem, koje krasi  čitav album i tu fazu "Idola" došlo do toga da Vlada Divljan nekoliko godina kasnije na jedno prosto pitanje - koga biste pozvali na večeru - na mesto broj 2 stavlja Dimitrija Ljotića - no, to je samo jedna od 200 pritoka ove priče.)

.
Konačno, neverovatan je taj rasplet i dalji put svih članova benda: jedan (privremeni) emigrant iz Srbije koji je stigao sve do Australije; jedan vozač tramvaja koji na sreću i dalje svira sa Divljanom ili sa Zonom B i kojeg sam upoznao dok je radio kao tonac na Radio Pingvinu, jedan dobitnik priznanja za životno delo u marketingu iako je i dalje u punoj moći i snazi i jedan savetnik Predsednika države. Još je neverovatnije bilo gledati kako su neki od njih učestvovali u proslavi 20. oktobra, dana oslobođenja Beograda a u prisustvu Medvedeva 2009. godine i kako je ta proslava izgledala >>.

No - ipak je neverovatniji - i pamtiću to duže od svega navedenog - onaj Divljanov povratnički koncert u Domu Omladine, zima 1995, kada je ponovo zasvirao "Rusiju" uživo, u drugačijem, još opuštenijem aranžmanu, praćen Old Stars bendom - Zdenkom, Giletom, Markom, Borisom i Aleksandrom Šandorovim..
.

Sve, dakle, postaje ili ostaje manje važno kada krene to nabrajanje na početku pesme, a zatim ta gitara i onda "Bakićeva ulica već je zaspala/senke se pritajile/svetlost zgusnula/naša tiha soba se tek probudila...". 

.

Sve to me inspiriše da - zato što ne mogu da pronađem nijedan dobar video klip za pesmu - povežem ovaj snimak sa "Odbrane" i scene iz filma "Moskva suzama ne veruje" iz 1980, i shvatim kako sve ima svoje mesto i sve se savršeno uklapa, čista ironija... mislim, harmonija.

.

Rusija.

Jedan... Dva... Tri... Četir'... Sad...

.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].

.

Dodatak: citirani intervju sa Zdenkom Kolarom, 1994, "Vreme Zabave" >>
Dodatak 2: oproštaj od Vlade Divljana, napisano u martu 2015 >>

...

David Sylvian: "A Victim of Stars/1982 - 2012" [preslušavanje]

„I raised the boat in a sea of sound

Astonished.
Absolutely spellbound.“

(Hector Zazou/David Sylvian, „Victim of Stars“, 1992)

Dva su razloga zašto citiram baš ovaj stih iz tridesetogodišnjeg opusa Davida Sylviana.

Prvi je jasan: nova kompilacija/presek Dejvidovih radova od 1982. do 2012. godine zove se isto kao i pesma iz koje je stih preuzet – a koju je pre snimio pre dvadesetak godina sa nažalost pokojnim Hectorom Zazuom. (Zanimljivo – taj snimak nedostaje na ovom izdanju)

Drugi je poetski: jer, već trideset godina, Dejvid svakim novim izdanjem otplovljava sve dalje, u potrazi za strujama koje će ga odneti izvan horizonta, što ova kompilacija upravo dokazuje.

Za razliku od prethodne kompilacije, posvećene isključivo njegovim saradnjama sa drugim muzičarima - „A Victim of Stars – 1982/2012“  donosi i jedini top-chart hit koji je Dejvid ikada imao – legendarnu „Ghosts“. Ta pesma je Japan svojevremeno vinula u zvezde a Dejvidu donela i idiotsku titulu "najlepšeg čoveka na svetu". 
Naknadno je postalo jasno da je taj hit došao - prekasno: bend se ubrzo raspao, a Dejvid započeo svoje solo-plovidbe, čiji se mnogi zvezdani momenti mogu pronaći i na ovom izdanju.

A odlazio je sve dalje od zvezda. Devedesetih je dobio nadimak "poslednji romantik na svetu" - što je svakako prihvatljivija titula od one prve, iz osamdesetih.

Zaista je zanimljivo pratiti - od prvog ka poslednjem snimku na kompilaciji - kako iz njegove muzike polako nestaje pop struktura a sve veći prostor zauzima eksperimentisanje – kojem se posvetio radeći sa majstorima zvuka i atmosfere - Ryuitchi Sakamotom, Holgerom Czukajem, Robertom Frippom, zatim ponovo sa članovima matičnog benda, te konačno Burntom Friedmanom, Jaki Liberzeitom, Christianom Fennezsom, Keith Roweom i mnogim drugima, sve vreme zapravo tragajući za sve jednostavnijim i ogoljenijim formama koje će njegovom glasu i poetici stvoriti novi prostor, do tada neistražen - a čiji je delić svojevremeno svirao i pred nama, na za sada jedinom beogradskom koncertu >>.

Sve važne pesme njegove solo karijere su tu: od „Ghosts“ i „Forbidden colors“, preko singlova „Orpheus“ i „Heartbeat“ koju je radio sa Ingrid Chavez do radova na projektu Nine Horses i fenomenalnog poslednjeg albuma „Manafon“ u kojem je sve češće istraživao odnos improvizacije i - tišine. Tu je, ujedno i sjajna "I should not dare", koju je posvetio nekadašnjem prijatelju i saradniku, preminulom Micku Karnu, najboljem basisti ikada >>. 

Trideset godina rada sažeto je u nešto više od 150 minuta muzike. Zvuči pomalo surovo, ali ovu kompilaciju valja posmatrati kao dobar putokaz ka otkrivanju izvrsnih albuma poput „The Secrets of the Beehive“, „The First Day“ koji je radio sa Fripom, te konačno Nine Horses izdanja i poslednji „Manafon“ >> 
.
Šta će slediti posle "Manafona" i u kom pravcu će Dejvid nastaviti plovidbu može se naslutiti na poslednjem snimku - "Where's Your Gravity", prvi put objavljenom novom snimku, koji zatvara ovu kompilaciju. 

.

Petak je, noć. 
Plovidba može da počne.
.
Album je dostupan za preslušavanje na ovom linku >>

Sel Peredajz ponovo kreće na put! ["On the Road", trailer]

"San Francisko je bio pitanje minuta. Odjednom je sa uzvišice kod Oklenda pukao pogled: pred nama se prostirao beli grad iz bajke, San Francisko, sa svojih jedanaest mističnih brežuljaka, plavim Pacifikom i pretećim oblakom magle.
"Eno ga!", kriknuo je Din. 
"Juhu! To! To! To! Taman dovoljno goriva! Nema više kontinenta! Ne možemo dalje jer nema više kontinenta!"*

Fotografija preuzeta sa Upper Playground >>

.
Svake godine, kada proleće počne da budi i zemlju i čula i maštarije o putovanjima, setim se Džeka Keruaka/Sela Peredajza. 

Ono staro, novosadsko izdanje knjige "Na putu" s kraja osamdesetih verovatno znam naizust, dok je pre dve godine konačno objavljeni "originalni svitak >>" dodatno raspalilo maštu i čeka pogodno vreme za novo čitanje, jer jedno čitanje tog necenzurisanog izdanja svakako nije dovoljno. (Uzgred, "Geopoetika" na svom sajtu tvrdi da je to prvo izdanje rasprodano)

Sel se ponovo sprema na put, nakon toliko godina.

Štaviše, ovog proleća i ove godine putovaće u svim pravcima.

Najpre je pre nekoliko meseci objavljeno da je pronađen prvi Keruakov roman, koji se dugo smatrao izgubljenim. Zatim je, pre nekoliko nedelja, iskrsla vest da će njegova prva (i jedina?) drama "Beat Generation", slučajno pronađena 2005. - biti premijerno postavljena na jesen. Konačno, pre neki dan se na mreži pojavio i prvi trejler za film, koji se, zapravo, priprema već 45 godina. 
. 

Prvu verziju ekranizacije napisao je sam Džek, koji je glavnu ulogu nudio Marlonu Brandu. Ta verzija nikada nije snimljena - a Frensis Ford Kopola je otkupio prava na ekranizaciju knjige 1979. Devedesetih je pokušao da snimi crno-belu verziju filma sa Bred Pitom i Itanom Houkom u glavnim ulogama, ali je od snimanja odustao. Zatim je pokušao Gas Van Zant. I ta verzija je propala.

Nakon toliko putovanja - premijera filma koji je režirao Volter Salas ("Motorcycle Diaries") zakazana je za maj ove godine. Kopola je producent.

I neverovatna je ta činjenica - Sem Rajli, nakon što je igrao Iana Kertisa - sada igra još jednog od tri ključna junaka tinejdžerskih dana. 

Čekam premijeru, istovremeno oduševljen, ali i brižan.

Možda se moje razumevanje knjige u potpunosti razlikuje od onoga što će doneti film.

* - Citat iz prevoda Vojislava Despotova, Književna zajednica Novog Sada, 1988.
. 

"Treblebass" [Svadbas, 39 pesama, #29]

Lekcije iz fizike naučene tokom srednjeg obrazovanja (generacija takozvanih „šuvarovih reformi“) pomažu mi da izračunam: ovaj zvuk je, zapravo, mogao dopreti od Zagreba do Beograda za najviše 19 minuta i 26 sekundi - da je pušten da putuje direktno, brzinom zvuka.

. 

Još brže bi stigao da je emitovan na talasima zagrebačkog radija „101“, koji ovih godina slušam samo kada vozimo ka moru.

. 

Putem kabla, tj. Mreže stigao bi najbrže, za tren.
Stizale su i gore stvari većom brzinom - i to iz udaljenijih krajeva sveta.

No, nisam bio te sreće: umesto za tih devetnaest minuta i dvadeset šest sekundi - ova pesma je stigla do mene sa zakašnjenjem od gotovo četiri godine. A potpuno sam siguran da bi mi život bio lepši da je do mene stigla ranije. 

. 

Kako u srednjoj školi iz fizike nikada nisam imao više od trojke, te me i nije preterano zanimala, iako sam po toj Šuvarovoj podeli učio za "saradnika u prirodnim naukama" - nisam zapamtio šta fizika kaže kada su u pitanju zakoni propusnosti. No - verovatno postoji neki koji definiše da kada postave predebeli zid ispred tebe – onda i zvuk putuje sporije no što bi ti želeo. 
Verujem da isti zakon važi čak i kada je pesma ispevana na jeziku iz kojeg si imao čistu peticu u knjižici - dokle god je taj jezik postojao (srpskohrvatski mi je uvek išao bolje od fizike). A mi smo te zidove postavljali godinama, obostrano - te smo i dalje često gluvi kada je pitanju muzika koja dolazi sa one strane. 

("I samo šuti, gdje su bile riječi/
kad nije bilo nade za nas/
samo dugi dani nestali u tami/
gdje ništa nije važno")

. 

Kako god - pesma „Treblebass“ je došla do mene sa četiri godine zakašnjenja, ali je na prvo slušanje lako prošla uzengiju, čekić i eustahijevu tubu - i naselila se, ovo je naravno metafora - u nekoj od pretkomora srca - i svakim slušanjem čini da je svijet opet mlad.

Koliko god sam najpre sebe optuživao da su mi muzičke mape zastarele i da sam se pretvorio u konzervu kojoj se jugoslovenska muzika završava raspadom domovine, kasnije me je iznenadilo otkriće da Svadbas ni u Hrvatskoj nisu preterano popularni - čak ni nagrada koju su dobili te godine za najbolju pesmu nije promenila stanje na sceni. Tek poneka recenzija oduševljenih kritičara; nepristojno mali broj slušalaca na Last.Fm platformi i nešto veći broj gledanja na YouTube-u. (Bolje merilo popularnosti trenutno ne znam.)

. 

Možda je problem u njihovoj žanrovskoj nedefinisanosti (a žanr je jasan i zove se „dobra muzika“), možda u njihovoj medijskoj ne-eksponiranosti, možda u tome što stvaraju muziku i tekstove koji zahtevaju nešto intelektualnog napora kojem smo sve manje skloni, 
i mi i oni, 
i "treble" i "bass".

. 
U nekoj paralelnoj stvarnosti - u kojoj nas takođe spajaju i jezik i poreklo i pola veka suživota -  Svadbas ovim sjajnim spojem poetike i muzike – dobijaju status velikog benda i pune hale.

. 

U to verujem jer "Treblebass" sadrži sve što jednu pesmu čini velikom: sjajno postavljenu zvučnu sliku, pametan aranžman, zarazan refren, liriku u kojoj se može naći i ponešto Rundekovštine (iznenađen sam - o toj sličnosti niko nikad ne piše, a ja ga sve vreme čujem u njihovim stihovima), tu je zavodljivi prkosni glas Ljubice Gurdulić u kojem me nešto na tren podseti na Vesnu Vrandečić (Xenia, Rijeka-Zagreb), a poseduje ova pesma i neverovatnu vibraciju koju stvaraju te akustične gitare i ritam mašina, sinkopirani galop koji me pri svakom slušanju odnosi daleko od mraka, gde bolje ćemo znati i ništa nije teško.

. 

(„Raširi ruke, ruke su ti snažne
upri iz sve snage, nek se cijedi znoj
nek koža pukne mi,

idemo na ples
i svijet je opet mlad“)

. 

„Treblebass“ je, zapravo, veličanstvena pesma: od one sorte kakve na našem jeziku nastaju jednom u deset godina. Za sada je prošlo šest. Kako vreme bude odmicalo, a ti zidovi sa početka priče budu sve tanji i zvuk bude sve brže putovao od Zagreba do Beograda – postajaće sve jasnije koliko je drugačija i zašto će tek biti još više obožavana i slušana kao pesma koja dolazi na kraju, kada se sve umiri i kada postane jasno da je zlatni kraj ipak, moguć.
.
"Sve je gotovo 
i mi smo spašeni."
.. 

Na ovom linku krije se još jedna verzija iste pesme. Drugačija >>

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].

[30 sekundi Erkenja i 7 minuta Santiaga Grasa]

Pre no što ova priča Ištvana Erkenja iz "Jednominutnih novela" bude pročitana, valjalo bi sagledati njen kontekst, tj. zašto je Erkenj tako pisao.
.
Iako dramatičan, čitav Ištvanov život može biti jednominutna novela. Kao diplomirani farmaceut, u 22.  godini dobija priliku da putuje po zapadnoj Evropi. U domovinu se vraća pred sam rat i objavljuje svoju prvu knjigu - "Okean igra". Nacisti ga hapse 1941. i šalju u radni logor, na ruski front, nadomak Moskve. Po povratku u Mađarsku nastavlja da piše, ali mu nakon revolucije 1956. zabranjuju da objavljuje. Dvanaest godina kasnije objavljuje "Jednominutne novele". Umire je 1979. Tek od 2004. godine jedno pozorište u Budimpešti nosi njegovo ime.
.

Ova priča je, zapravo, kraća od minuta i zove se:
. 

"Zvanično vladino saopštenje"
(Nakon pobeda ideja komunizma u svetu)
Ištvan P. Balog, konjušar državnog gazdinstva iz Babolne, započeo je svoj redovni godišnji odmor.
(Mađarska telegrafska agencija)"

I to je sve.
Tek večeras otkrivam da je Santiago Graso rođen 1979, u godini kada je Erkenj umro. I koliko sam bio već dugo siguran da je Erkenj donekle uticao na čestu beznadežnost čuvenog mađarskog animiranog filma "Gustav", toliko je ovaj Grasov rad, na neki način, direktan omaž Gustavu.
.
7 minuta, remek-delo.

.