"Na-mestu - ne-voljno!"

Priča može početi i ovako:

Enterijer, garaža u kojoj se održavaju probe benda, mesec novembar.

Šef benda, harmonikaš, spaljuje na sredini prostorije gomile papire zamašćene od presavijanja, putovanja, godina i mnogih ruku, note postaju iskrice na hladnom vazduhu.

Dok ta gomilica polako postaje pepeo, gazda benda lepi na zid novi repertoar.

Zbunjeni basista sriče, sa zida:

„Sedamnes’ mi je godina... još se nisam... la-la-la... Šefe, šta je ovo?

Kad ćemo onu “Majka plače, ocu suze liju, svog jedinca prate u armiju?”

Šef prećuti odgovor.

Zatamnjenje.

Nakon gotovo sto trideset godina, u tzv. aktivnoj vojsci Srbije uskoro će biti samo oni na koji su to dobrovoljno pristali, kao i oni koji poziv vojnika smatraju – poslom.

Prve vidljive promene biće indirektne, tj. manje važne na opštem, ali bolne na mikro-planu.

Jedan od visprenijih srpskih medijskih magnata nedavno je primetio da je propast štampane pornografije u Srbiji direktno povezan sa smanjenjem broja aktivnih vojnika: broj čitalaca bio je desetkovan toliko da se ta zelena grana prosto osušila.

Pošte Srbije već su osetile smanjenje protoka i pisama i novaca i telegrama – jer postoje drugi, lakši, istina manje romantični vidovi komunikacije. Gušterima nema ko da piše, još od uvođenja mobilne telefonije.

Proces promena očekuje stotine ili hiljade harmonikaša, trubača, bubnjara, pevača, gostioničara, vlasnika pečenjara, kafedžija, organizatora ispraćaja  – svih onih kojima su ispraćaji bili jedan od važnih izvora prihoda tokom sezona. Pevači i njihovi bendovi će polako menjati repertoar pesama, jer će biti sve manje razloga za standarde poput gore citirane „Vojničke pesme“ a sve više za nekim veselijim, instant-hitovima.

Odgovor čitave industrije biće, najverovatnije, popularizacija proslava punoletstva (od svadbi se ionako u Srbiji neće 'leba najesti) - do sada namenjenih uglavnom ženskoj deci. Lagano, iz sezone u sezonu, ta nova moda će postajati sve prihvaćenija za oba pola, jer neki razlog za slavlje i pevanje prosto mora da se nađe!

One značajnije, dublje promene postaće vidljive nešto kasnije.

Normalno je da će ne mali broj mlađih srba tu novu neobavezu dočekati kao olakšanje.

Imaš dvadesetak godina, tek si uzeo vazduh i počeo da živiš trčećim korakom.

Uložiti usred takvog zamaha 6-8-9 meseci u niz radnji koje se do sada nisu pokazale baš efikasnim u momentu kada neko napada tvoju zemlju (prednjače - premeštanje lišća i snega po krugu kasarne) deluje im blesavo koliko i ideja da je naša domovina bila treća svetska vojna sila, u šta se svojevremeno itekako verovalo i klelo.

Ali, odlazak u vojsku u protekle dve decenije nije ni trebalo posmatrati kao period u kojem ću naučiti kako da rizi-bizijem oborim Avax, već kako sačuvati/odbraniti sopstvenu glavu i – naučiti što je moguće više iz te jednogodišnje situacije.

Stariji, odrasli u duhu rečenice „ko nije za vojsku – nije ni za ženidbu“ će ovu promenu dočekati uz negodovanje i nastaviti da preporučuju podmlatku da prođe i kroz taj razred škole života. Pritisak će, iz godine u godinu, jenjavati. Možda je već zapravo počeo da jenjava, čim angažuju poznate da glume vojnike (valjda je poruka da je biti vojnik dobra životna uloga – naučiš napamet tekst i krećeš se kako ti reditelj kaže), no, kako god - Srbija će preživeti još jednu od podela, dublju od one nastale uvođenjem civilnog služenja vojnog roka: sada će postojati oni koji su to uradili - dakle dokazani, odrasli muškarci - i oni koji to nisu, barem ne po trenutnim standardima. Dva različita mentaliteta biće još više udaljena međusobnim nerazumevanjem.

Nerazumevanje je u ovom slučaju veće i nije pitanje političkog, kulturološkog ili nekog drugog stava -  jer dolazi iz direktnog iskustva: služenje vojnog roka menja ljude, čak i ako neki to poriču – i nije prepričljivo iskustvo.

Bez obzira na to da li su bili mirnodopski ili ratni uslovi, bez obzira na to da li ste služili na 50 ili 500 km od kuće: meseci provedeni u sistemu čija se pravila često kose sa dotadašnjim iskustvom a ponekad i logikom; ograda koja postoji između njih i nas; gomilice besmislenih zaduženja usmerenih uglavnom na čuvanje opreme koja je starija od tebe i nesposobna da uspostavi vezu na razdaljini većoj od 70 metara i očuvanje tekovina koje su se već bile izlile iz korita i napravile opštu poplavu na sve strane; radost izlaska u grad (i to u civilu – što je bio jedan od simbola otapanja strogoće, a zapravo rezultat prostog siromaštva – nisu imali da nam daju više od 1 uniforme); teskoban osećaj samoće prve noći u spavaoni; saznanje da te ne čeka da se vratiš; otkriće da u svakoj kasarni postoji skrivena prostorija u kojoj leže, pod teškom prašinom - i neke knjige i ploče i da je eskapizam moguć i tamo; otkriće da se i kapetani smeju na „Oklopni bataljon“ Škvoreckog, jer i oni znaju kakva je ovo zapravo šarada; totalna euforija poslednjeg prolaska kroz kapiju; godišnje fizičko odsustvo iz života – sve to se ureže poput kostobolje u kolenu koja me davi već sedamnaestu godinu a zarađenu upravo tamo, vratiš se drugačiji, naučen da mnoge stvari u životu kada možeš i moraš – moraš sam; naučiš da postoje trenuci kada valja ali i kada nema potrebe istrčavati – upravo tamo naučiš tu mudrost ako već nisi kod kuće; sagledaš kako zdrava logika i obrazovanje ne moraju zajedno; naučiš da ne postoji ništa strašnije od konzerve hladnog rizi-bizija koji onda poneseš kući i čuvaš na polici kao podsetnik da stvari uvek mogu biti i gore i da se nikad ne treba predavati, naročito sada, kad ta konzerva nije jedina hrana; iako se nedeljama nakon povratka osećaš kao stranac u svom nekadašnjem životu.

Sva ta iskustva su nemoguća za prepričati, ili jesi ili nisi, i ta, dodatna razlika između dva stroja nove srpske omladine dolaziće sve više do izražaja.

Kako sada pristupiti ovoj temi i problemu - misle se ljudi po kafanama, nad stolovima lišenim pepeljara, što samo pojačava gorki ukus piva i razočaranja u svet koji se menja i postaje sve neprepoznatljiviji, kafane više nisu što su bile, a ionako ih sve manje ima; vojska nije na kakvu smo navikli; povećava se i broj žena oficira; u međuvremenu i treći stub Srbije preti da ode u propas' - sve se nakupilo odjednom.

Brojimo sitno do kraja.

[u proseku 145 km/h]

... I nakon 1700 kilometara na četiri točka, kroz pet država tamo gde su donedavno bile svega dve; a sve u tri dana - prekasno, na svega 400 kilometara od Beograda shvatam da sam gotovo čitav put bio zagledan u ekran, čitajući i čisteći nepročitane repove ili tekstove, vesti i trice; a ko će pisati o putu kada u put nisi pogledao; pola bivše domovine i još jednu državu si prešao, nisi se osvrnuo -> putopisi možda i nemaju budućnost -> putnici opremljeni GPS-om umilnog glasa više neće lutati, sve je mapirano i digitalizovano, scroll na ekranu vodi gde poželiš po Google mapama; putnici zagledani u digitalne knjige i filmove na ekranima koji mogu raditi danima zahvaljujući univerzalnim punjačima made in China utaknutim u ležište za upaljač, sve postaje ekranizovano – a lokalno stanovništvo će ponovo biti jedino koje zna kako miriše taj vazduh na obali mora i riblji specijaliteti pod novembarskom mesečinom uz blagi povetarac sa pučine i ruzmarin iz otvorenih blago napuklih keramičkih zdela koje stavljaju pored priloga na sto i sve to će ponovo postati samo njihova tajna - svet će može ponovo postati polupoznat, sve faktografske činjenice biće tu, vratićemo se u vreme pre turizma - a važno je skupljati i neposredna iskustva; zato isključujem ekran laptopa; usporavam se; vidim koliko mi spušteni farovi dozvoljavaju; gledam u prozore kuća kraj druma, mesta nepoznatih i smešnih naziva i pomišljam na ovu pesmu, no, da bih zabeležio sekvencu sa tog druma i tu kišu, ponovo moram posegnuti za nekakvom tehnikom... > mi vozimo po crti, tankoj žutoj crti kroz mrak...

Silovana učiteljica

Nedavno objavljeno istraživanje koje pokazuje šta i koliko stanovnici Srbiji (ne)znaju o sopstvenoj, ali i tuđoj istoriji verovatno je jedini logičan nastavak – ili, još gore, polufinale procesa započetog pre dvadesetak godina a nakon čijeg finala nas, zapravo, neće ni biti.

U nizu mudrosti koje se mogu naći među „Latinskim izrekama“ stoji i ta, opšte korišćena: „istorija je učiteljica života“, što je sublimirani zaključak da bez razumevanja procesa koji su bili i koji uglavnom univerzalno funkcionišu bez obzira na prostor i vreme –jedna nacija prosto ne može napred – već, što bi rekao Štulić – „tko ne pamti, iznova proživljava“. Ako ćemo pravo, integralna izreka glasi: „istorija je svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života.“, ali – verovatno je prekomplikovano brinuti o čak četiri važne reči (svedok, istina, pamćenje, život) i pozabaviti se njihovom suštinom, ovako se lakše pamti.

Spominjani rezultati (evo, evo, deo njih će se i ovde predstaviti u punom sjaju) pokazuju da je naš narod možda bliži Hegelovom shvatanju istorije - „razumevanju vremena sa stanovištva jednog principa.“ Ovo je, naravno, ironija - jer bi najpre Hegel u nekoj sličnoj anketi verovatno bio prepoznat kao levo krilo Bajernove generacije iz sedamdesetih, ili – ne bi me iznenadilo, kao najbliži Himlerov saradnik, zločinac koji je kriv za istrebljivanje ptice Dodo tokom tajnih operacija SS snaga na Madagaskaru u operaciji „Purpuni skokotač“; a reč „princip“ lako postaje razlog razlaza kumova i porodica iako se sami principi zapravo baziraju na gomili koještarija.

Ovo istraživanje* pokazuje da ne što ne pamtimo i razumemo - već smo učiteljicu života vezali za drvo usred šume, te onda silovali dok nije počela da priznaje sve što tražimo od nje, a sve što nas uznemirava prećutkuje – jer, kako drugačije objasniti zabrinjavajuće odsustvo čak i trivijalnih znanja – poput onog da rođenje Hrista označava kraj stare i početak nove ere (45% ne zna, podsetiću da je u Srbiji preko 95% „vernika“, od čega 90% veruje u Hrista); da je prvi čovek na Mesecu bio Amerikanac (42% misli – Rus) te čak 84% nema pojma kada su bili Balkanski ratovi, što je neočekivano – jer smo „najskuplju srpsku reč“ upravo nakon tih ratova dobili na upravljanje, posle pauze od 500 godina. Toliko bi, valjda, moralo da se zna na tu skupoću.

Ova tri primera nisu tragikomična. Ne bi bili smešni ni da pričamo o stanovnicima tamo neke Tunguzije, važne tačke na spisku poseta našeg Ministra inostranih poslova. Ova tri primera najpre inspirišu na inicijativu za podizanje optužnice protiv svih Ministara prosvete tokom proteklih 20 godina a za koje se pokaže da nisu ni mastionicu pomerili trudeći se da nešto poprave; a zatim primeri počinju da me plaše – jer je ovakav stepen neznalica kao upisan za najrazličitije manipulacije – od trabunjanja o narodu najstarijem do najnovijih idiotluka o tome kako nam je zemljotres kod Kraljeva „podmetnut, čim je tako plitko epicentar, to nije prirodni zemljotres“, te da je „kazna što smo moralno posrnuli“ - da se sada ne prisećamo zatvaranja u kuće na dan pomračenja sunca dok se sav normalan svet šetkao pod sve tamnijim nebom, uživajući u fenomenu koji je bio naučno objašnjiv još pre 2500 godina – elem, populaciju koja ovoliko ne zna može u tri poteza zavesti svaki iole veštiji šarlatan, nameren da se ludo i brzo obogati. A nema smisla šarlatanima mnogo šta spočitavati, već onima koji im slepo veruju.

(Odzvanja Dositejev glas - „Knjige, knjige braćo moja - a ne zvona i praporaca.")

Postoji li protivotrov?

Nakon dvadeset godina tamburanja da je „svaka taraba u Srbiji starija od američke istorije“ i potpuno nonšalantnog odnosa prema činjenicama, deluje da je otrežnjenje gotovo nemoguće.

Protivotrov verovatno postoji, ali (na sreću?) nije u rukama plebsa. Kako se delanje resornog Ministra svakako neće za zeru promeniti nakon sagledavanja ovih rezultata, jer to, je'l te, nije rezultat njegovog rada već njegovih prethodnika, preostaje nam ili potpuna defanziva i ćutanje, ili pokušaji rasvetljavanja barem onih ključnih mitova srpske para-istorije (jer u tim mitovima činjenica najčešće ima samo u naznakama).

Ko se usudi da sam krene sa saopštavanjem neprijatnih činjenica – preklopiće ga bukači puni negodovanja, koje će iskreno boleti da pročitaju da je Marko Kraljević postao mit verovatno zato što je Osmanlijama bilo potpuno prihvatljivo da se u zvezde kuje jedan nebitni velmoža koji im čak nije bio neprijatelj; biće onih koji će sa užasom u očima zastati ako im se naznači da se Miloš Obilić ne pojavljuje u istorijskim dokumentima sve do početaka XVI veka te ga možda nikada nije ni bilo – što žučnu raspravu o tome da li je Srbin ili Albanac čini totalno irelevantnom - i bilo bi tu mnogih, sličnih neprijatnosti koje će možda pokrenuti na razmišljanje – zašto u našoj istoriji nikako da se nađe prostora za bavljenje nekim istinskim (postojećim) junacima – već više verujemo narodnoj pesmi nego činjenicama. O ključu po kojem se stvarni junaci biraju, drugi put.

Opet, kada se setim da je ta moguća promena principa u rukama predstavnika naroda, odnosno onih koje je narod izabrao kao najbolje, iskreno se zapitam da li je ta promena moguća ili ćemo nastaviti pravcem koji smo već pošli, lagodno docrtavajući detalje koji nam se čine zgodnim (vidi pod „Kremansko proročanstvo“) odnosno zaboravljajući sve što bi bacilo senku na neki od važnih mitova (vidi pod: šta je bilo sa čuvenim majorom Gavrilovićem). Iz perspektive vođa naroda - ovako je lakše upravljati nadama ili kvazi-sećanjem cele nacije: Teslina tajna oružja; Kineska pomoć u obliku tajnog oružja dinastije Ming; Srbi prave Svemirsku Agenciju i iskrcavaju se na Mars 2040; Srbija ima plan za izlazak iz krize; Srbija je Republika ali na zastavi ima krunu i tako to. Nemam mnogo protiv lupetanja, dokle god ovakve genijalnosti ne izvlače novac iz budžeta ili prave i veću štetu.

„Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti.“**

Ovu rečenicu je Jovan Skerlić zapisao 1906, opisujući srpsku političku scenu, tj. naše društvo. Deluje kao da je jutros zapisana.

Za one koji istoriju ne znaju - budućnost se jednostavno ne dešava.

Silovana učiteljica života ostaje zaboravljena vezana za drvo, dok poslednje generacije jedu mravi, da parafraziram kraj jedne knjige o usponu i padu.

* - link ka tekstu o istraživanju, ponovo  

** - citat iz knjige „Ulje na vodi“ Dubravke Stojanović

„Ogledalo“ [39 pesama #11] [re-post]

Najpre taj silazni bluz, usna harmonika, uvod koji će smeniti ritam koji se razbija od prvog takta raspasovanim pratećim udaraljkama i ehom; od prvog udarca definiše dvojinu, nagoveštava razdor u onome koji se nađe zatečen pred prostim pitanjem koje nije ni dilema već stanje, "Ko si ti, ko sam ja/kojem gradu pripadam/koju šizmu nastavljam/zašto pričam sa sobom sam...", suočen sa tolikim ogledalima poput onih Velsovih, od kojih valjda nijedno nije ono koje će dati željeni odgovor, zato sledi lagana solo gitarska igrarija svojstvena nekom drugom muzičkom žanru, ali Milan i Suba su znali muziku, nijedan detalj nije tu slučajno, zato se i ta gitara umotava u eho i obuzima prostor, dok prvi tamni tonovi koji podsete na Borhesovog tigra, ranjenog, skrivenog u tami - izbijaju iz pozadine, onda jednostavan rif, repeticija električne gitare valjda rešene da tim hipnotičkim ponavljanjima istog akorda reskog i jasnog možda barem ogrebotinu ostavi na površini ogledala, ali kako je sve počelo silaznom lestvicom tako i sve ovo vodi ka tom kratkom, ali najstrašnijem vrtlog-pasažu - srcu tame u kojem razigrane o—ho-ho-o-ho-o-ho-o-ho-ho glasove i daire u poskoku ne smeni krik čoveka koji glasom pokušava da razbije krug iz kojeg za sada ne može van – > jedan od najsnažnijih glasova čitavog Balkana koji, zapravo, slabo ko čuje, ali čak i tada – hej kakav borac - tu je jasan poziv "...smiri se, saberi se/budi isti kao pre, takav kakvog dobro znam/bistar, jak i siguran" i ako ne prvi, onda će drugi ili treći ili četvrti vrisak već napraviti naprslinu na staklu, dovoljno široku da tama konačno iščili, pre samog sumraka – puta kojim će obojica uskoro krenuti, ka mestu u kojem ni vreme ni zvuk nisu linearni, o čemu su oduvek obojica sanjali. 

Sve to čujem u ova četiri minuta pesme „Ogledalo“ Angel's Breath koja je zaslužila da dobije i ekranizaciju, na godišnjicu Milanovog odlaska - i zato biram kadrove iz Velsovog filma, uklapam ih uz muziku i postavljam na Mrežu, želeći da broj onih koji će (se) zagledati u ogledala bude sve veći.

Šest faza rada

Novi radni dan.

Neki projekti moraju da budu završeni danas, uskoro uzdižemo uvis čela ka novim ciljevima.

Zato ovi moraju biti završeni, bez obzira na to u kakvom su trenutno stanju.

Bez obzira u kakvom su stanju oni koji rade na njima.

A jedan naučni institut u Nemačkoj predstavio je svim zaposlenima sledeću (šaljivu?) šemu faza kroz koje prolazi svaki projekat:

1. Divlje oduševljenje

2. Razočaranje

3. Totalna konfuzija

4. Potraga za krivcem

5. Kažnjavanje nevinih

6. Unapređivanje onih koji nisu učestvovali

Uzgred, u Nemačkoj je prosečan broj radnih sati po zaposlenom preko 40.
Najnovije statistike pokazuju da se u preduzećima javnog sektora u Srbiji se efektivno radi oko 4 sata dnevno, tj. 19 sati nedeljno. 

“Ljubavne priče traju svega 90 minuta“

(U 90 reči)

Teško je ne zagledati se u film ovakvog naslova, koji otvara ispovest: „Svi moji heroji iz mladosti su skončavali samoubistvom... uvek zbog žene... Ja nemam hrabrosti da se ubijem... Ili još nisam sreo pravu ženu“, a zatim i Caetano Veloso akustičnom „Nature Boy“ – omažom Lurmanovom „Mulen Ružu“.

Preostalih 87 minuta krasi jedan od zabavnijih ljubavnih trouglova novije filmske produkcije:

Osoba A voli osobu B.

B voli C, ali i A.

C voli i A i B. 
A je muškarac, B i C su žene.

Karverovski dijalozi.

(Ok, 97 reči.)
 
Vredno 90 minuta.

Sunce mu blogovo...

Otvoriću temu, novinarski tendeciozno:   
Šta povezuje Teofila Pančića, Ljubicu Arsić i Sinišu Kovačevića?

Pored (pretpostavka) ljubavi prema tvrdo barenim jajima, šetnjama  tokom sunčanih jesenjih dana i čitanju “dobre knjige”, ovo troje ljudi deli zajednički animozitet prema – blogerima, tj. ljudima koji bezobrazno i bezobzirno koriste tehnološku mogućnost i otvorenost sistema da sopstvene stavove, strahove, nadanja ili dopadanja dele sa drugima – koristeći formu bloga.

Pretpostavljam, zapravo sam siguran da se nijedno od njih troje ne oseća prijatno u društvu sa spiska – ali, nije ni meni najprijatnije kada se kategorija ljudi/platforme/medija/ kojoj pripadam optuži za „potkopavanje našeg osećanja šta je istinito a šta laž” ili općenito klasifikuje kao gomila, i to nadrndanih amatera, mediokriteta te iz trećeg izvora padne optužba da nam je jedina svrha da podržavamo antisrpske ideje.

Teofil Pančić je mišljenje o blogerima predstavio kroz prikaz knjige “Kult amatera” Endru Kina pre više od dve godine, te je stav upravo ponovio najnovijim tekstom u “Vremenu” koji podrazumeva da generalno gledano manijakalno-idiotski stavovi mogu postati dostupni javnosti isključivo putem bloga (citat: “a no đe bi?”), adresirajući ga valjda kao jedinu komunikacijsku platformu na čijoj površini govna mogu plutati.

Nedavni tekst Ljubice Arsić objavljen u “Politici”, takođe nazvan “Kult amatera” (u kojem se služi stavovima Endrua Kina a ne navodeći njegovo ime) blogere i ostale internet aktiviste pak izjednačava sa majmunima koji ljušte elitnu kulturu poput banane – i to onim majmunima iz starog vica u kojem isti dobijaju mašine za kucanje da bi, matematičkom verovatnoćom, za 200 godina neki od njih napisao “Hamleta” - ali su blogeri definisani i kao ljudi koji ne umeju da prebole činjenicu da njihov intelektualni rad nikada neće biti objavljen – što je valjda anahroni termin za pojavu nekakvog teksta na tabaku odštampanog papira povezanog klamericom ili lepkom a između korica od tristagramskog kunsdruka ili, ne daj blože u tvrdom povezu. Ujedno, tu se u tri klika, ops - tri skoka - nađemo i pred temom pedofilije na internetu, čudo jedno kakvu zbrku naprave te brze konekcije, prestane čovek da razlikuje anonimne komentatore vesti, autore low-brow video klipova i - blogere.

Zabluda druga Kovačevića je pak, najplića i samo skicirana: on blogere prosto smatra delom sile koja podržava ono što je na štetu Srbije - i to se može smatrati i komplimentom – jer pisanje blogera smatra čak delotvornim, odnosno – moćnim.

Deluje besmisleno baviti se 2010. godine raščlanjivanjem stava da se “objavljenim” smatra isključivo ono što je došlo do papira – ofsetno, roto ili digitalno odštampanog - svejedno je. Napredak tehnologije doveo je i do toga da svako od nas može za sramno mali iznos novca doći do pristojno odštampane knjige i deliti je okolo puna srca, predstavljajući se kao pisac.

Smislenije zvuči obratiti pažnju na generalizaciju čitave kategorije blogera i blog-platformi kao takvih, izjednačavanje komentatora vesti koje krase razni kreativni nadimci – a sve to imajući na umu i pred očima šta se štampa i emituje u Srbiji 2010. godine, i to u medijima “sa nacionalnom pokrivenošću”. (Ne)kvalitet onoga što se može pronaći u tim i takvim medijima daje za pravo da televiziju uopšteno proglasimo kvintesencijalnim zlom, autore tekstova u dnevnim novinama besramnim lažljivcima koji su ostali uskraćeni za elementarno kućno vaspitanje i čiji su roditelji u stranice iz “Bukvara” i “Gramatike” umotavali tegle sa turšijom već na početku školske godine te su jadni propustili nekoliko lekcija, dok bi voditelji radijskih emisija verovatno najviše stradali – jer radio, kao jedini preostali klasični real-time medij otkriva sve slabosti mnogo bolnije od drugih medija.

Ali, zašto posezati za takvim generalizacijama?

Po blog-stranama i platformama može se pronaći isti procenat mediokriteta kao i “klasičnim” medijima, pri čemu ti i takvi blogeri stvaraju mnogo manje štete od onih u medijima. O “osrednjosti” tek ne vredi govoriti,  barem ne u Srbiji 2010. godine u kojoj više nema nijednog “klasičnog” medija ili njegovog segmenta posvećenog kvalitetnoj pop-kulturi, u kojoj su se recenzije novih albuma i knjiga svele na haiku-rečenice i loše prevedene citate po magazinima poput “Elle” ili “Bazara”, u kojoj se političkim analitičarem smatra svako ko razlikuje skraćenice imena stranaka i Srbiji u kojoj se čitava izdanja svode na neskrivene ili skrivene plaćene objave; u kojoj se dnevne novine iz dana u dan razlikuju samo po datumu i kursnoj listi, a sve ostalo je svaki dan identično, zatrpano PR tekstovima čije kopije, nedirnute, neproverene i nepromenjene možete pronaći na stotinama agregatora vesti po Mreži, plutaju prazni i obesmišljeni. (Verovatno zato u proteklih nekoliko godina kupujem isključivo “National Geographic”, ostalo se pregleda on-line.)

U takvoj ligi optuživati blogere da su generatori osrednjosti, skriveni iza lažnih imena – prosto ne ide, odnosno - ovo drugo uglavnom nije ni tačno, ukoliko pričamo o onim viđenijim, odnosno - čitanijim blogovima.

Upravo ste uložili nekoliko minuta života u čitanje redova koje je nasumičnim lupanjem po tastaturi sročio mediokritetski majmun-amater anti-srpske orijentacije, uništavajući elitnu kulturu.

Zašto to činite?

Ja to činim zato što se od blogera koji pišu na našem maternjem ali i drugim jezicima može dobiti više korisnog, pametnog, neočekivanog, životnog nego od onoga što se može kupiti na kiosku, pogledati na ekranu televizora a o štandovima sa “knjigama” u tržnim centrima da ne govorim. Da sam se oslonio isključivo na “klasične medije” osetio bih se ponovo kada sam kao klinac ulazio u prodavnicu ploča PGP-RTB u Makedonskoj: prepune police – ali malo slušljivog, još manje pametnog a najmanje onoga što znam da se upravo dešava u svetu.

I zato bih za kraj podsetio da se na blogovima koje preporučujem a koji se nalaze na desnoj šlajfni ove stranice i dalje mogu čitati koncizniji, smisleniji, bogatiji i korisniji tekstovi o filmu, muzici, lokalnim i globalnim promenama, glupostima političara ili se prosto može naći nešto kvalitetne zabave – svega, dakle, ima mnogo više no što se može pronaći u klasičnim formatima. I biće ga sve više, ovo je, zapravo tek početak. Neki od blogera u Srbiji imaju veću čitanost i uticaj na širu zajednicu od mnogih nedeljnika, a i nekih dnevnih novina. I to je jedan od mogućih vidova otkrivanja kvalitetnih stvari koje će, u konačnom zbiru, našu realnost učiniti boljom.

Ko je stigao do kraja ovog amaterskog osrednjeg majmunisanja, evo linkova ka tekstovima koji su majmunisanje izazvali. Treći čitate na sopstvenu odgovornost, a blogere ionako spominje jednom rečju. On mi dođe kao jagoda na šlagu, a i objavljivan pisac je, nije amater... 

Linkovi, dakle: 

Ljubica Arsić

Teofil Pančić

Kovačević

AfroCubism!

AfroCubism je najnoviji worldcircuit projekat – koji premošćava čitav Atlantski okean. Na čelu zapadnog krila ovog projekta je Eliades Ochoa, šezdesetrogodišnjak, najmlađi član Buena Vista Social Club, dok istočno krilo predvodi Toumani Diabate, majstor kora muzike, srećnika koji je svirao i sa Ry Cooderom, Ali Farka Toureom, ali i sa Albarnom.

Iza njih - niz mačora koji znaju muziku. 
Za miks-pultom ista ekipa kao na "Buena Vista Social Club" albumu. 
(Ovaj projekat je, inače, planiran za realizaciju pre Buena Viste(!!!).

Kuba kreće u susret Maliju.

Ili Mali kreće u susret Kubi. Sastaju se tačno na sredini puta, između dva uha.

Crno “od znoja robova”.
Natopljeno mirisom nacionalizovanog ruma starog 7 godina.

Zarazno.

Ekskluzivno! FIFA odredila kaznu za Srbiju!

„Čvrsto rešena da sankcioniše ponašanje navijača (iz) Srbije kako na međunarodnim, tako i na klupskim utakmicama u Evropi i samoj Srbiji - FIFA je nakon prekida meča Italija - Srbija u Đenovi na hitno sazvanoj sednici održanoj u Briselu donela odluku da srpske klubove kao i srpsku reprezentaciju od sada na utakmicama sa tribina mogu bodriti – isključivo žene!

„Znamo da je ovakva kazna neobična, ali je neobičan i slučaj nacije koja se tako uporno trudi da bude izbačena sa svih važnijih takmičenja! Još smo u vreme izricanja kazne FK Partizan pre tri sezone razmišljali o nekoj neobičnoj sankciji, koja će dugoročno imati zapravo pozitivan uticaj na razvoj sporta i fer-pleja u Srbiji, ali smo tada odustali, namereni da proverimo da li drakonske kazne uopšte utiču na navijače i njihove vođe. Kako se tokom pripremnih mečeva srpske reprezentacije ovog leta u Austriji pokazalo, te tokom ove večeri – takve mere ne pomažu i zato ćemo posegnuti za ovom neobičnijom merom – koja je, istovremeno i poraznija po srpske navijače.“ – izjavio je veoma visoki predstavnik FIFA obraćajući se javnosti na iznenadno zakazanoj konferenciji za medije – imenujući ovu akciju „Anti-iranskim scenarijom“, aludirajući na činjenicu da je u Iranu ženama strogo zabranjeno prisustvo na utakmicama.

Upitani šta očekuju od ovakve, krajnje neobične kazne – predstavnici FIFA su otkrili deo očigledno brižljivo pripremanog plana. „Žene će kao navijači delovati mnogo stimulativnije po igrače, više će se truditi“ – izjavili su predstavnici, dodajući da – „žene, kada spoznaju srž sportskog nadmetanja umeju da budu i emotivniji i glasniji navijači od muškaraca, ali nikada ne posežu za nasiljem“. Na dugoročnom nivou, očekuje se da ovaj potez olakšati i uvođenje ženskih sudija na mečeve, što je praksa koja je uzela maha u Evropi tokom proteklih sezona.

Tehnički aspekt ovog plana sadržan je u sledećem: s obzirom da je broj ženskih navijača na utakmicama srpske Superlige ionako zanemariv, u planu je priprema i štampa materijala koji će budućim navijačicama predstaviti ne samo pravila igre, njene zanimljivosti i razloge popularnosti, već i kompletne imovinske karte svih igrača, uz napomene koji od njih imaju perspektivu u Evropi, te očekivana primanja u naredne 4 sezone. Pored toga, glavni sponzor lige biće zamoljen da svoj poznati slogan promeni u „Žene znaju kako“, te će na svakoj utakmici biti deljeno besplatno bezalkoholno pivo. Radi udobnosti gledateljki, klubovima će biti naređeno – i to će biti vrsta finansijske sankcije prema našem sportu – da u narednih 6 nedelja, ili najkasnije do početka prolećnog dela sezone stadione opreme udobnijim sedištima, koja će biti zaštićena od vetra i kiše, postoje preporuke da su na ista montiraju i klasične „haube“, čime će posećenost stadionima svakako biti povećana.

Iz prostorija FSS na Terazijama još uvek nema zvaničnog stava prema ovoj odluci, ali se nezvanično može čuti da bi ova promena mogla biti iskorišćena za pokretanje šire marketinške akcije, čiji će promoteri biti žene fudbalera, kako onih aktivnih tako i onih koji su uveliko u penziji – svakako uz isticanje onih koje su tokom proteklih dana i nedelja jasno iskazale jasan stav prema navijačkim grupama – odnosno njihovim ciljevima.“ 

Izvor: Prešlicavanje :)

UPDATE, godinu dana kasnije:
Fudbalski savez Turske je ovo stvarno uradio >>

 

Parada u tri čina: predigra, ljubavni akt, jutro posle

Predigra.

Tokom predigre, jedna strana je potezala uglavnom dva razloga (i bezbroj varijacija na temu) – objašnjavajući zašto do Parade ne bi trebalo da dođe.
 

Prvi je u domenu „morala”, sažet u bezbroj puta ponovljenu mantru „Kako da objasnim svom detetu da je to nemoralno, bla, bla...?” Ukoliko pod „moralom” prihvatamo "skup normi koji iscrpljuje naš pojam o dobrom”, to znači da su ovi zabrinuti ljudi svojoj deci već objasnili mnoga druga pitanja iz domena morala i da je još samo ovo pitanje ostalo neodgovoreno - no i te zabrinute bi verovatno valjalo razgraničiti u barem dve podgrupe, mada ih sigurno ima još.

Tu je, najpre, podgrupa Licemera – ona koja istura decu ispred sebe, poput onih baba sa 
'ladnim trajnama što ukidaju Darvina u ime Isusa po vukojebinama Srednjeg Zapada, a zapravo gradeći sopstveni ili pomažući crkveni biznis. Tu je, naravno – i  podgrupa iskreno zabrinutih ljudi koji odista ne umeju da objasne svojoj deci zašto se „dve tete ili čike ljube u usta“. 
Onu prvu podgrupu ću tako nazivati ("Licemeri", da podsetim) sve dok mi barem neko od njih ne objasni kako su deci odgovorili i na ova pitanja koja se takođe mogu svesti pod „moral“: 
„Zašto se neke tete slikaju gole za novine?“; 
„Zašto čike sa bradom obučene u crno voze bolji auto nego ti, tata?“, 
„Zašto sam kršten po rođenju, a bez da me pitate da li se slažem?“, i tako dalje.

Deca, naravno, umeju da postave i mnogo neprijatnija pitanja od ovih, ali - još uvek neiskvarena predrasudama odraslih - obično bez problema prihvataju odgovore koje im roditelji pružaju. Moja prijateljica je nedavno svom detetu odgovorila na sva moguća pitanja u vezi sa ljubljenjem svih mogućih kombinacija polova i rasa prostom rečenicom: „Zato što se vole i zato što tako vole.“ – i dete prihvatilo, valjda do faze kada će rode odmeniti jajne ćelije i spermatozoidi.

Naravno, ne mali broj ljudi je (s razlogom) očekivao da će danas ulicama Beograda prolaziti polugoli muškarci u kožnim kostimima, vezani lancima i probijenih bradavica, sa tuđim predimenzioniranim penisom u ustima ili stražnjici; žene koje iz vagine vade dvoglave zmije ili šta već ko voli - i taj deo ekipe je bio iskreno zabrinut – jer niko nije, zapravo, znao šta će ta Parada biti. Možda sam propustio, ali tokom Predigre druga strana nije bila preterano željna da ponovi nekoliko puta dovoljno glasno i jasno odgovore na dva i po prosta pitanja: za koja i kakva prava se LBGT populacija bori, te – šta će Parada biti i kako će sadržaj te Parade nešto u Srbiji promeniti? Nedavanjem konkretnog odgovora na ta dva i po pitanja danima pre održavanja Parade samo je pomagao protivniku: dozvoljavajući da čak i onaj manje militantan segment poveruje da će inscenacija Sodome i Gomore trajno pomračiti park kod Manježa i okolinu, u čijem se tlocrtu iz vazduha svašta može naslutiti – prepoznali ljudi i Pentagrame i Evropsku Uniju i svastike i Satanu i Alistera Kroulija i više ni sami ne znaju šta sve, ko je pratio vesti ovih dana i ostao normalan, neka zna da zapravo - više nije normalan.

Drugi ključni argument protivnika bio je: troškovi održavanja Parade („mi nemamo za hleb, država se raspada, a oni troše državni novac... Kosovo... “), kao da je LBGT populacija sama naručila toliko obezbeđenje i kao da će preusmeravanje tih novaca prekriti sve rupe na našem putu ka svetloj budućnosti. Ni ova tema, na žalost, nije izazvala artikulisani odgovor sa druge strane – štaviše, srpski mediji su samo nastavili da raspiriju vatru, čineći da se „običan“ heteroseksualac danima oseća zapravo silovanom stranom, sve vreme se dodatno pitajući zašto se uopšte događaj zove „Parada ponosa“? Možda bi Srbija lakše razumela „Paradu ljubavi“? Bilo bi lakše i za razumevanje i za gutanje.

Konačno, svi zajedno su zapravo radili u korist raznih našističkih organizacija i njihovih poletaraca - koje nisu bile toliko naivne da otvoreno prete nasiljem pre početka Parade, kao ni ekipa glavešina SPC koje su deklarativno „protiv nasilja“, ali koje se koriste Sodomom i Gomorom kao metaforom da bi inspirisali ljude da posegnu za kamenicama i zbrišu one koji su drugačiji.

Ljubavni akt:

Satima je trajao taj ljubavni akt.

A najviše je stradao zaštitni sloj.

Oni prvi, zabrinuti za decu - demantovani su nekolicinom činjenica: na povorci nije bilo ničeg opscenog, štaviše - protivnici su delovali mnogo „nemoralnije“ od suprotnog tabora. Sa druge strane, iako je to što je povorka uspela da obiđe tih nekoliko ulica već promenilo Srbiju (a promena je tek počela) – to što su tih 1000 ljudi uglavnom gledali u leđa ili lica isključivo policajcima je sam taj čin pomalo obesmislilo.
No, održano je.

Ovi drugi, napižđeni na temu „koliko to košta“ demantovani su istomišljenicima koji su se protiv troškova borili pravljenjem još većih troškova: kamenovan mamograf, desetine povređenih ljudi – više policajaca no civila; zapaljena garaža Demokratske stranka u Krunskoj ulici, polupani automobili (ma, kako su McDonaldsi preživeli?); pekara "Toma", Benetton i naravno, veliko finale oličeno krađom patika iz butika „Đak“ – sve to zajedno je naravno mnogo veća šteta nego dnevnice koje će biti isplaćene policajcima koji su obezbeđivali Paradu. Ta šteta će (Gradonačelnik reče – milion evra), naravno, biti nadoknađena od novca sakupljenog od poreskih obveznika (dakle i roditelja onih koji su štetu pravili, a svakako i od onog dela zaposlenih koji su danas učestvovali u rušenju) - i umesto da bude usmeren ka nekim važnijim projektima, mi ćemo plaćati zamenu stakala, popravku žardinjera, zapaljeno policijsko vozilo, plaćaćemo čak i stakla za zgradu SPS, a razni istomišljenici Dveri, Zveri i ostalih organizacija će nastaviti da budu nezadovoljni, iako je deo njih u novim patikama i pun sećanja na trenutke bacanja kamenja na sistem – jer opet neće biti para za projekte poput stimulacija nataliteta i ostalih, zaista važnih.

Jutro posle:

Ovaj deo priče je, naravno, zapravo najvažniji.

Obe strane ustaju iz kreveta, naizgled zadovoljne.

Jedna strana će valjda, onako pravo iz kreveta, još uvek u gaćama – biti prebačena u jednu novu vrstu odnosa, sa nekim drugim organima – zahvaljujući snimcima sa bezbednosnih kamera. Nastavak će valjda uslediti pred sudom i u prisustvu svedoka. Druga strana je, jednostavno, uradila ono za šta se zalagala. 

Akrobacije se već uveliko i prepričavaju.

Ljudi se već zafrkavaju porukama poput „Porodični ljudi kamenovali zli pederski mamograf“ i sličnim.

Ali, od tih urbanih mitova koji već cvetaju gradom važnije je ovo: danas se po prvi put, nakon mnogo vremena – deo ljudi našao na strani policije, tj. države – što je zaista čudan osećaj. Pogledajte komentare na vesti. Možda je to što kondom-kordon nije pukao - zapravo najvažnija promena koju ovaj dan donosi.

Pitanja nakon ovog ljubavnog čina ima previše: koga na sledećem susretu neće biti - jer će biti iza rešetaka; ko se od javnih ličnosti danas uspavao a ko eskivirao; ko nije na vreme pozvao da se nasilje okonča, već je to učinio kada se sve završilo, valjda mu se mantija sušila, nije imao drugu za pred kamere; te - ko će nakon svega prvi pozvati onog drugog i onog trećeg nakon ove današnje avanture, tj. grupnjaka - i potruditi se da sledeći put ipak bude lakše policajcima, učesnicima, kontejnerima, mamografima i žardinjerama, ljudima. Namerno ne pišem reč "svima", jer danas nisu svi dokazali da su - ljudi.

"Crv" [Angel's Breath]

Ne znam postoji li negde master traka tog poslednjeg spota, koji se može smatrati i njegovim testamentom.

Istorijski posmatrano – „Crv“ je poslednji rad Milana Mladenovića, nastao kao deo projekta sa Subom i prijateljima, a pretposlednji snimak na kojem je pevao. Poslednji snimak je „Velvet“ - tema koja zatvara fenomenalni, strašni „Angel's Breath“ album – i na kojoj je glas koristio kao instrument, više ne pevajući reči.

Priča kaže da je video spot za pesmu „Crv“ Milan radio sam, da bi ga po njegovoj smrti završi njegovi prijatelji. Na YouTube stranicama je do danas bila dostupna samo oštećena verzija originalnog spota - bez uvodnih 25 sekundi i nepristojno lošeg zvuka.

Ovaj novi video klip predstavlja pokušaj rekonstrukcije originala: do sada nedostajući uvod premonitao sam od postojećeg materijala a zatim uklopio sa boljim audio snimkom. Red je da barem taj, poslednji video bude dostupan u pristojnijem stanju, dok se pronađe originalni, dok se ne pojavi neki veštiji montažer slike i zvuka, koji bolje razume sve nivoe Milanovog rada. I kako nije slučajno što je baš ovaj spot - pun gorčine i krcat snimcima nedela i raspada u tako lošem stanju, skrajnut - tako je meni stalo do njegove bolje vidljivosti.

Ovaj klip i njegovo dosadašnje stanje je, naravno, priča i o Milanu i o Subi - i odnosu njihove domovine prema radu dvojice možda najrečitijih/najmuzikalnijih sinova koje je imala za dugo vremena i čijom se zaostavštinom uporno - ne bavi.

Ko zna koliko i kakvih snimaka je izgorelo u tom požaru u Brazilu u kojem je stradao i Suba : nikada nećemo saznati šta su sve krile te trake i hard diskovi, još manje naziremo šta je sanjao i planirao.

Ko zna šta je sa onim delom materijala koji je preživeo. Verovatno je još uvek sve to u jednoj sobi u jednom stanu u Novom Sadu, tamo i dalje leže razne trake i zapisi,

crv vremena ih polako rastače.

Crv.

*

Edit, 2020.
Croatia Records i Zadužbina Milana Mladenovića objavili su remasterovani Angel's Breath i spot za "Crv".

To je nama naša borba dala...

Najpre pomislim da bi bilo bolje sagledati svo to vreme, 3652 dana, kroz konkretne, materijalne dokaze napretka, ukoliko ga ima – jer ako uplovim u analize metafizike - završiću u depresivnom, pukom teoretisanju, što bi rekli.

Bilo nas je osmoro u grupi tog dana.

Najstariji među nama je imao tačno 30 godina.

Svi muškarci uveliko odužili dug prema otadžbini, neki i u više poziva.

Na taj dan, tih osmoro ljudi imali su, u zbiru:

• Dva automobila (na svoje ime)
• Nijednu nekretninu
• Jedan je imao stalni posao, jedan je bio samostalni preduzetnik a nas šest kako se snađemo. 
• Jedan prototip digitalnog aparata, čudo tehnike
• Nijednu člansku kartu
• Nijedan brak, dete 
• Delili smo spremnost da konačno, trčećim korakom, nadoknadimo strašan zaostatak u odnosu na želje i životne planove.

Deset godina kasnije - tih osam ljudi je u zbiru uspelo ili poseduje:

• Tri automobila na svoje ime (nijedno od dvoje od pre deset godina)
• Tri nekretnine na sopstveno ime, od kojih je jedna na kredit a dve nisu veće od 30m2
• Nekoliko digitalnih aparata, a bogami i poneku kameru (ispada da smo na ovom polju najviše napredovali? To je nama naša borba dala!)
• Nekolicini se čak i penziono uplaćuje
• I dalje - ne posedujemo nijednu člansku kartu
• Dva braka i sve zajedno dvoje dece
• Spremnost da, konačno, možda malo sporijim hodom (stariji smo) - stignemo tamo gde smo pošli pre deset godina.

Svakako nije kako smo se nadali.

Svakako nismo prosek, ali to nikada nismo ni bili.

Nije ni kako smo zapravo mogli.

Što ne znači da ne bih ponovo izašao.

Što ne znači da ću prestati da se trudim.

.

Poslednja pesma?

“Going Underground” - The Jam?

“Always look on the Bright side of life” Pajtonovaca?

“Wonderful World” u verziji Joey Ramonea?

“Ob-la-di-ob-la-da” - The Beatles?

“Smack my Bitch up” - The Prodigy?

Na sahrani?

Inspirisani činjenicom da je na sahrani Alexandra McQueena čuvenu „Gloomy Sunday“ otpevala Bjork - što je redak primer ekstravagantne depresije - redakcija magazina New Musical Express je pre nekoliko dana postavila pitanje čitaocima:
Koja pesma će se slušati na Vašoj sahrani?

Uh.

Pitanje je, zapravo, sasvim na mestu: kako nikada nećemo saznati uz koju pesmu smo nastali (ukoliko je tu muzike uopšte bilo) – sasvim je prihvatljivo da biramo onu uz koju ćemo se rastati.

Gorenavedene pesme delić su komentara čitalaca magazina NME - onih očigledno iščašenijeg poimanja teme. Izborom pesme, oni ne predstavljaju muzički ukus – već i stav prema životu (ili smrti).

Naknadno guglanje otkriva da postoje oficijelne top liste najtraženijih pesama (divna formulacija - “commissioned by co-operative Funeralcare“) koje pak dokazuju da na nekim tržištima James Blunt nije samo šampion kategorije najtraženijih pesama za venčanja („You’re Beautiful”) već i ove kategorije – jer je njegova „Goodbye My Lover” prva na listi pesama u Sjedinjenim Državama. Evo kompletne liste:

Goodbye My Lover - James Blunt
Angels - Robbie Williams
I’ve Had the Time of My Life - Jennifer Warnes and Bill Medley
Wind Beneath My Wings - Bette Midler
Pie Jesu/Requiem – W.A.Mozart
Candle in the Wind - Elton John
With or Without You - U2
Tears in Heaven - Eric Clapton
Every Breath You Take - The Police
Unchained Melody - Righteous Brothers

Evropljani su, po drugim izvorima, radikalniji:

Queen - "The Show Must Go On"
Led Zeppelin - "Stairway to Heaven"
AC/DC - "Highway to Hell"
Frank Sinatra – „My Way"
Mozart - "Requiem"
Robbie Williams - "Angels"
Queen - Who Wants to Live Forever"
The Beatles - Let It Be“
Metallica - "Nothing Else Matters"
U2 - "With or Without You"

Od ove tačke, priča bi mogla da se grana u više pravaca: mogli bismo se baviti pesmama poput “Everybreath you take” – koja je česta i na listama svadbenih pesama - jer je i dalje shvaćena kao ljubavna iako je Sting još 1983. priznao da je to “sadistička pesma o ljubomori, posesivnosti i nadziranju”.

Ali, zabavnije je listanje potencijala domaće scene.

Lako je posegnuti za standardima poput “Svilen konac” ili “Tiho, noći...”. Ili „Žute dunje” i sve to, ali - i vremena i muzika se menjaju - i, kada dođe red na nas, generaciju odraslu i na ne-narodnim, već autorskim muzičkim sklopovima - kakve li će to glavobolje zadavati organizatorima sahrana i lokalnom popu?

Tamo, jednog dana - hajde da mislimo da je to vreme toliko daleko da ga klasifikujemo kao “futur II” – na spiskovima poslednjih želja počinju da se pojavljuju stihovi poput:

„Šta bi dao da si na mom mjestu/da te mrze a da ti se dive...”...

... „Znam kad bih živeo 1000 godina/ceo bi mi život stao u jedan dan...”

... „Mora da je jeziva gnjavaža u životu doživjeti stotu...”?

Ili, još sumanutiji izbor pesama:

„Dosta dosta dosta!” (Boye)

„Svi za mnom!” (Disciplina)

„Mlad i vječan” (Buldožer)

Moj izbor? Domaća?

Za sada, ili, lepše rečeno - i dalje: Šarlo.

Tužni skup može da negoduje ili i da se raziđe, u tih minut i dvadeset osam sekundi – želim da me ispoštuju.