Da li je Ludvig sanjao električne pijanine?

Dve, naizgled nepovezane vesti iz proteklih nekoliko dana:

“ASIMO, robot koji je napravila japanska kompanija Honda, sinoć se suočio se sa svojim najvećim izazovom do sada – predvodio je Detroitski simfonijski orkestar za vreme njihovog izvođenja kompozijcije "The Impossible Dream" iz mjuzikla "Man of La Mancha" (...) Međutim, ASIMO ima svoja ograničenja – inženjeri su ga programirali da imitira Čarlsa Burka, direktora Detroitskog simfonijskog orkestra, ali ne može da kao čovek dirigent reaguje na članove orkestra.”

. . .

”Svi Beograđani koji imaju barem malo muzičkog iskustva pozvani su da postanu članovi prvog „Belgrade laptop orchestra“, koji će premijerno nastupiti danas od 21 čas u Studentskom kulturnom centru. Na programu je delo „More and More“ nemačkog eksperimentalnog umetnika umetnika Hansa Kocha, svojevrstan „muzički performans za neograničen broj neozvučenih laptopova“.

Sjajne su te vesti, zaista.

Ipak, iako čak i moja vežbana eustahijeva tuba, nakovanj, uzengija i čekić sve teže razlikuju artficijalno generisani zvuk od zaista odsviranog, iako znam da je nedavno predstavljen software koji generiše muziku „poput Vivaldijeve“, hardware je ono što i dalje pobeđuje i dve stotine majmuna neće generisati Šekspira ukoliko dve stotine godina budu kucali u dve stotine tastatura.

U tu čast, zaključujem ovo nedeljno veče slušajući Rostropoviča i Rihtera, razmišljajući o sjajnoj priči Roberta Silverberga u kojoj hologramski ali i dalje nepismeni i ratoborni Francisko Pizaro sreće isto tako stvorenog ali veoma prisebnog Sokrata, u srcu metafizičkog tanka, generisanog samo radi njihovog sastanka.

I zamišljam Ludviga - pramenova kose koji se poput krila nadvijaju nad sada već vekovima nefunkcionalna uha (ionako nepotrebna jer sva muzika se krije iza njih) – kako sedi naspram Karela i ispituje ga kako izgledaju ti njegovi „roboti“. Karel, nagriženih pluća, ubeđuje Ludviga da je termin zapravo osmislio njegov brat Jozef, te da je Isak takođe veoma zaslužan - i konačno - da bi bilo dobro da popričaju i sa Kejdžom na temu prepravljenog pijanina i 4 minuta i 33 sekunde tišine koja je proglašena muzičkim delom. Ludvig to ne čuje, tišina ga ne zanima već drugi vek, zamišlja kako će, nakon Rostropoviča kojeg je na neki način zapravo imao u vidu pišući neke od pasaža, nekakvi komadi metala dodirivati žice iz kojih će izlaziti mehanička muzika, koju on ipak ne ume da zapiše i to čini da se još jedan pramen nakostreši.