"Koka-kola socijalizam" [knjiga]

"I ovde se razvija jedna folklorna ideja da su farmerke kapitalizam, a evropsko građansko delo socijalizam... Kolika je to konzervativna netrpeljivost prema toj novoj, urbanizovanoj omladini i njenoj masovnoj demokratskoj kulturi vidi se iz činjenice da su neki roditelji prijavili svoju rođenu decu miliciji. Tražili su da ih milicija upotrebom sile ošiša. Ova "netrpeljivost" prema omladini ima izrazito politički karakter... Naša štampa je sa dosta argumenata pobila pokušaje paničnog optuživanja omladine. Nažalost, niska demokratska kultura mnogih građana čini da se i kod nas mogu naći ljudi koji mogli da se pridružue kineskoj 'kulturnoj revoluciji'..."

(Gradski komitet SKS Beograd, "Mladi u savremenim društvenim zbivanjima - neka pitanja i problemi omladine Beograda", oktobar 1966.)

"Da li je naša zemlja još kadra da se održi, da se ne raspadne?" 

(Josip Broz Tito, mart 1962.) 

Oktobar, 1968. 

"Koka-Kola socijalizam" Radine Vučetić je besprekorno vođena studija o (više)decenijskom balansiranju Jugoslavije između istoka i zapada i koristima koje su građani iste imali od života na liniji razgraničenja interesa dve svetske supersile. 
Gotovo pet stotina strana pregleda kulturnih (i političkih) gibanja potkrepljenih bogatim izvorima poput arhive Josipa Broza, tadašnje "Politike", "Borbe", ali i "Bazara" i "Džuboksa" - sve do Diplomatskih arhiva i Jugoslavije i SAD - predstavlja neverovatno putovanje u period koji najčešće posmatramo kroz "Ljubav i modu", prve električarske sastave i šoping u Trstu,  a koji su tek deo recidiva brižno vođene i spoljne i unutrašnje politike.

Čitanje ove knjige predstavlja uživanje poput gledanja filma "Cinema Komunisto" ili serijala "Zabranjeni bez zabrane" - jer su gotovo sve velike teme - od zabrana filmova i pozorišnih predstava dela sve do otvaranja prve samoposluge na Cvetnom trgu (1957.) potkrepljene i zvaničnim izvorima ili govorima političara, ali i potpuno ličnim pričama imenovanih ljudi, građana Jugoslavije čiji su komentari iz tadašnje dnevne štampe ponovo došli do nas, otkrivajući da se mi zapravo i nismo toliko promenili u međuvremenu, uprkos svemu.

Proces amerikanizacije tadašnje Jugoslavije predstavljen je kroz sve ključne aspekte: od političkog, preko filma, muzike, pozorišta i likovne umetnosti (izvrsni pasaži o otkrivanju Pop-arta polovinom šezdesetih), televizije, stripa, mode, navika u kupovini - sve do Markuzea, novolevičara i svega što je utabalo put novim gibanjima početkom sedamdesetih.

Na stranicama knjige ukrštaju se govori Josipa Broza, izjave Nikite Hruščova ("Kada čujem džez, to je kao da imam gasove u stomaku"), danas naizgled neverovatne činjenice (Beograd je tada imao 49 bioskopa a "Bal na vodi" sa Ester Vilijams je pogledalo 80% stanovnika tadašnjeg Beograda), zaboravljenih detalja (prvo izvođenje Beketovog "Godoa" u istočnom delu Evrope); fenomenalni trivia podaci, poput onog da je Desimir Žižović Buin - autor najpoznatijeg partizanskog stripa "Mirko i Slavko" bio pripadnik ravnogorskog pokreta; sve do rasprava na temu prvi postavke komada "Kosa", koju je kritikovala ona vrsta koja je preživela do današnjih dana; tada su pušili Kent i nosili farmerice, ali su bili protiv vesternizacije.

http://igoyugo.tumblr.com/

Antologijska scena: Sedmorica mladih posle novogodišnjeg koncerta u Domu sindikata počinju oko pet ujutro svoj koncert na beogradskim ulicama ispred palate "Albanija", sviraju četrdeset minuta "Sent Luis Bluz" i prave karnevalsku džez povorku preko Terazija, sve do jedanaest ujutro "dok nisu malaksali od umora" (1961.)

"Koka-kola socijalizam" je, dakle, detaljna priča (mudro lišena nostalgije) o državi "Gruča i Karla Marksa" - kako je definisana u jednom izveštaju stranog diplomate - a koju bi valjalo ponovo pročitati i sagledati i kako se vodi kulturna politika i kako se ista može koristiti za najrazličitije svrhe. 
To je, čini se, jedna od važnih ovde zaboravljenih veština.

p.s.
Radina, bravo! ;)

O smaku sveta (i pameti)

Voja Antonić u zabavnoj (a zapravo veoma ozbiljnoj) knjizi „Da li postoje stvari koje ne postoje?“ jedno poglavlje posvećuje i najavama „smaka sveta“, od kojih je najstarija za sada pronađena zapisana - pre 5000 godina. 

„Najstarija poznata najava smaka sveta datira iz 2800-te godine pre Nove ere. Na asirskoj glinenoj ploči sledećim rečima se najavljuje apokalipsa kao kazna za moralno propadanje koje je zahvatilo ljude: 

„Zemlja se izobličila poslednjih dana. Najave govore da se svet sve brže primiče svom kraju. Korupcija i odsustvo morala glavni su znaci.“ 

(...) U spisima iz 793. godine toledski biskup Elipandus opisao je paniku u narodu do koje je doveo govor jednog španskog monaha. On je 6. aprila te godine rekao da je to poslednji dan i da će u ponoć doći do smaka sveta. Panika je trajala celu noć i ljudi su besciljno jurili pokušavajući da uteknu od užasa koji ih čeka. Spis se završava time što je Hordonije, jedan od meštana, u zoru povikao: “Hajde da jedemo i pijemo, pa da umremo siti”.

(...) Londonski astrolozi su sedam meseci unapred izračunali da će do smaka sveta dovesti Veliki potop koji počinje 1. februara 1524. Oko 20 000 ljudi pobeglo je iz svojih domova, ponevši sa sobom rezerve hrane. Mnogi su ušli u čamce i mudro čekali potop na Temzi. Ironijom sudbine, toga dana u Londonu nije bilo ni kiše. Posle ovoga, isti astrolozi priznali su grešku i sa sigurne distance od 100 godina najavili veliki potop za 1. februar 1624.

(...) Francuski teolog Pjer d’Ajli (Pierre d’Aily) je 1400. godine napisao da će smak sveta nastupiti 1555, jer se tada po njegovoj računici navršava 7000. godina od stvaranja sveta. Ovo možda ne bi bilo vredno pomena da d’Ajlijevo učenje nije imalo snažan uticaj na Kristofera Kolumba, koji je načinio svoje kalkulacije i u Knjizi proročanstava objavio da je, po njemu, svet stvoren 5343. godine pre Hrista pa će do njegovog kraja doći 1658. godine.

(...) Rabin Sabatai Zevi iz Smirnije (Turska) otkrio je da će se Mesija (koji će, naravno, biti otelotvoren u samom Zeviju) pojaviti 1666. godine. Mada je za sobom već imao nekoliko neostvarenih proročanstava, sakupio je dosta sledbenika. Uhapšen je, optužen zbog “izazivanja nereda” i dato mu je da bira između prihvatanja Islama i smrtne kazne. Izabrao je Islam, što je bila praktična odluka, mada ne baš u maniru Mesije.

(...) Halejeva kometa se pojavila 1910. godine i sa sobom donela strah da će 18. maja otrovati sva živa bića jer će tada Zemlja navodno proći kroz njen rep pun cijanida. U Nemačkoj su prodavane dopisnice na kojima je bilo naštampano “Kraj sveta 18. maja”, kao i tablete koje su činile ljude otpornim na otrovni gas (ili su tako bar tvrdili njihovi prodavci).

(...) Džim Džons, osnivač sekte Hram naroda (People’s Temple), bio je dobitnik mnogih nagrada za humana dela, pa mu je dat i mandat u gradskoj vladi San Franciska. Bio je opsednut vizijom nuklearnog rata koju je imao u mladosti. Ideja sa kojom je osnovao sektu bila je da spase jedan broj ljudi od sigurnog uništenja čovečanstva do koga će dovesti treći svetski rat. Međutim, paranoja koja ga je sve više opsedala učinila je da sebe vidi kao božanstvo i zbog njegovog ponašanja napustilo ga je dosta članova, a broj neprijatelja i kritika upućenih na njegov račun sve više je rastao. Zato je Džons poveo preostale članove u Gijanu, gde je osnovao koloniju Džonstaun (Jonestown) u kojoj su obitavali članovi sekte. Oni će, po Džonsovoj tvrdnji, jedini na svetu preživeti nastupajuću nuklearnu katastrofu. Međutim, njegova paranoja sve više je pokazivala svoje opako lice i jedan broj članova je iskoristio posetu američkog kongresmena ne bi li pokušao da pobegne iz kolonije. Naoružani Džonsovi čuvari su reagovali i četvorica “dezertera” su ubijena, a uz njih i sam kongresmen. Džons je dobro znao šta ga posle toga čeka i naredio da svi članovi sekte popiju otrov. Oni koji na to nisu pristali, našli su smrt pod paljbom čuvara. Život je izgubilo 913 ljudi, od toga oko 300 dece mlađe od 18 godina. Bilo je to 18. novembra 1978. godine.

(...) Članovi sekte Nebeska kapija (Heaven’s gate) imali su nešto drugačija tumačenja(...) Za njih, to je bio svemirski brod vanzemaljske superinteligentne civilizacije, koji će primiti na sebe svakoga ko u određeno vreme napusti ovaj svet. Oni su smatrali da je taj vremenski okvir između 24. i 26. maja 1997. godine, i u tom periodu 38 članova sekte izvršilo je samoubistvo. Pored svakog od njih bio je prtljag spremljen za put.

(...) Postoji još mnogo proročanstava koja smak sveta predviðaju u bliskoj ili dalekoj budućnosti. Od svih ovih najava pomenućemo samo jednu, i to jedinu koja će se, po svoj prilici, i ostvariti. Prognoza se odnosi na 4.500.000.000 (četiri milijarde i petsto milionitu) godinu. Tada će se, u jedinom naučnom proročanstvu, Sunce pretvoriti u crvenog džina i progutaće Merkur, Veneru, Zemlju, a verovatno i Mars.“

Ovo je deo poglavlja o Smaku sveta.
Na drugom mestu sam pronašao i varijaciju onog uvodnog egipatskog proročanstva o smaku sveta i ona glasi: "„Došla su poslednja vremena: mladi slušaju čudnu muziku, ne poštuju starije i klanjaju se čudnim bogovima.”
Zapisano pre 5000 godina, dakle.

Da li će 21.12, za kada je najavljen najnoviji smak sveta ulice biti praznije nego inače?

Knjiga „Da li postoje stvari koje ne postoje“ (a koja se bavi ne samo ovim nego i drugim fenomenima ljudske lakovernosti) je dostupna na ovom linku >
.

"Budimo ljudi..." (stilska vežba)

Kao što Andriću pripisuju onu rečenicu o vremenima, fukari i pametnima iako je on nije zapisao - tako se godinama iz Pavlove rečenice, čiji tonski zapis nije lako dostupan, sve češće izostavlja njen drugi deo - "... iako smo Srbi."

Taj zaborav nije slučajan. Drugi deo rečenice može biti i tumačen kao mala neprijatnost, koju bi valjalo što pre dovesti na nivo štosa, na Mreži trenutno dostupnog kao skeč iz "Crnog Gruje".

Integralna verzija pak ostavlja prostor i za kratku stilsku vežbu koju želim da izvedem - a radi podsećanja da je u originalu rečenica zaista glasila: 
"Budimo ljudi, iako smo Srbi".

Ako drugi mogu da skraćuju, mogu i ja da variram, ne menjajući dramatično njeno značenje.
Stilska vežba, dakle:

"Budimo ljudi, iako smo u Srbiji."

"Budimo ljudi, i kad nas sve srdi."

"Budimo ljudi, iako sve smrdi."

"Budimo ljudi, iako nas svrbi."

"Budimo ljudi, i kad smo u srdžbi."

.