. Ukoliko ukucate u Google reči poput ovog naslova – dobićete spisak od cca. „svih dva“ medija koji su objavili informaciju o dolasku jednog od najzanimljivijih neo-klasičara u Beograd.
.
Nils se već pojavljivao na ovom blogu, u okviru rubrike „Blago je svuda“.
Kompozicija „Unter“ ujedno predstavlja i jedan od najprijatnijih komada viđenih ove godine.
.
.
Zanimljivosti:
Nils Frahm je učenik Nahuma Brodskog, koji je, po nekim izvorima – poslednji učenik Čajkovskog.
.
Dodatno – njegov specifični zvuk modifikovanog klavira nastao je iz nužde: kako klavir često svira tokom noći, morao je da se utiša da ne bi ometao svoj komšiluk.
.
Na Facebook-u je dolazak na koncert do sada potvrdilo dvadesetak ljudi.
Premalo i u potpunom neskladu sa lepotom onoga što Frahm uspeva da uradi koristeći modifikovani klavir i – tišinu.
Rex, 13. decembra uveče u 20 časova. Cena karte je 200 dinara.
.
Album „Felt" iz 2011. godine dostupan Vam je za preslušavanje. (update) p.s. Impresije sa koncerta Drugačija atmosfera, izmenjena njegovom lampom ("volim da je nosim sa sobom, tako imam iluziju da sviram kod kuće, ne pred publikom) i gotovo 200 ljudi u publici (od kojih je nekih tridesetak moralo da stoji na bokovima sale), njegova leva noga kao pomahnitali sekvencer koji je održavao ritam čak i u trenucima u kojima smo pomišljali da smo prepušteni improvizaciji, sedamdesetak minuta muzicaranja koji su pročistili glavu i ispunili uši muzikom kakva se retko čuje uživo, u Beogradu.Kratki, a gromoglasni aplauz dao je za pravo delu publike da pomisli da je vreme za pauzu, te su počeli da izlaze, što je od muziciranja preznojenom Nilsu dalo za pravo da pomisli da nam je dovoljno. Nijedna od strana nije bila u pravu, ali je taj mali incident izglađen u holu. Bez obzira na to - ovo je nastup koji ću pamtiti. Evo i snimka dela koncerta: .
Iz arhive moje drugarice Ane: 01.09.1980. Ana je u prvom redu. Ja u drugom. Štreberi... ;)
. Učiteljica Marina nam je tu istinu o "drugoj kući" saopštila 1. septembra 1980.
Mi smo, kako dolikuje đacima-prvacima, tu istinu prihvatili.
Na stranu što su neki od nas to već znali – jer je smo već bili godinu ili dve u predškolskom u toj istoj zgradi u prizemlju. Nismo često išli na gornji sprat, tamo su bili stariji razredi, išli smo uz stepenice samo o svečanostima, ka velikoj školskoj sali.
U holu zgrade stajale su biste i braće Ribar, ali i Dositeja i Vuka.
I ona rečenica: „Knjiga, knjiga braćo, a ne zvona i praporaca”, ispisana krasnopisom na beloj traci.
U toj zgradi sam, sveukupno, bio pet godina.
Kako sam tu bio predškolac, u njoj sam i spavao.
Posle četvrtog razreda su nas prebacili u drugi objekat škole, u Birjuzovoj.
A pre mene - keva; zatim jedna pa druga tetka, veliki Nebojša, komšija iz zgrade; komšinica Nevena i njena sestra, sa njima smo delili terasu; zatim Miki i njegov burazer sa našeg sprata, kao i tetkine prijateljice iz zgrade prekoputa. Nakon mene – mlađi brat i sestra... Spisak je, svakako, mnogo veći i potpuno je prirodno da nas je bilo toliko – jer smo živeli u zgradi prekoputa Škole - pređeš pešački prelaz tadašnje ulice „7. jula“ – i u školi si.
Sa jedne strane školskog dvorišta zid&kovano gvožđe – i pogled na dvorište Saborne Crkve; sa desne druge – bedem Ambasade Francuske, iza koje se prostire - Kalemegdan.
U tom dvorištu provodilo se vreme i van škole – te je bilo i centralno mesto mnogih nedelja raspusta, jer je kapija bila otvorena tokom čitave godine.
U toj zgradi sam naučio nekoliko važnih stvari.
Ne mislim na priče o Jurici i Loli - braći Ribar i njihovoj borbi. Ne pričam ni o lekcijama o detinjstvu druga Tita; nije ovo priča o brojkama i slovima - iako sam i to učio – u toj istoj zgradi.
Nije sad važna ni činjenica da su pre nas na tom mestu bili i Dositej i Vuk i Kralj Petar, Mika Alas i Mokranjac, kao i mnogi drugi, važni. I da je prva utakmica u basketu odigrana baš u tom dvorištu, 1923. godine, te da je sadašnju zgradu projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić.
Mislim na one druge, životne lekcije.
Da kada razbiješ prozor - imaš i da ga platiš, da ga ne bi plaćao ceo razred.
Da ima momenata kada se valja potući, makar znao da ste vas dvojica itekako slabiji, ali da nema odstupanja.
Da je prepisivanje trenutno i jednokratno rešenje.
Da lepa reč i diplomatska vrata otvara – od mnogih lopti koje su prešle preko zida ka dvorištu Ambasade - većinu smo dobili natrag – zvoneći na vrata Ambasade i uljudnim rečima moleći da nam se lopta vrati.
Naučio smo da ima nepravde, ali da se protiv nje valja boriti.
Naučio sam i da postoje i neka nepisana pravila - poput onog da se za Svetog Nikolu može „izaći ranije“ sa časova, a kao svi smo uzorni pioniri i sjajni na takmičenjima iz poznavanja priča iz Titovog detinjstva.
Tu su i prvi poljubac (u obraz, naravno); ushićenje prvog postignutog gola na turniru u fudbalu; razočaranje prvog poraza na istom turniru; prvi koš i prva banana u basketu; "plava bluza i kifla pred čas". Zatim snimanje „Kockice“ - tema je bila ekologija. (Bila je pauza od nekoliko dana između snimanja, morali smo da se obučemo isto i bilo nam je zabranjeno da se šišamo tih dana. Na svojoj koži naučiš kako funkcioniše magična kutija zvana televizor i šta je to montaža.)
Prva šteta koju si napravio i koju pokušavaš da prikriješ i prećutkuješ do sutra ujutro i roditeljima i učiteljici. I strašan osećaj krivice, zapamtiš do kraja života.
Prvi odlasci na rekreativnu nastavu, izleti po Kalemegdanu; lekcije o drugarstvu, iskrenosti, pomaganju i poštenju.
Na kraju svega, razmena đaka sa bratskim školama, od Vardara pa do Triglava.
Svašta sam naučio u toj zgradi. Imao sam i od koga.
(Umalo da zaboravim i pesmu, Marina nas je učila prvih dana škole – pesma koju je pevala Nada Knežević, poslednji stihovi bili su: „pruži ruke svoje/tebe zove bolji svet.“)
Bolji svet?
Te godine, 1980, u Školu je upisano više od 130 đaka, četiri odeljanja po 32 učenika.
Ove godine – u školu je upisano: 49 đaka.
Taj broj dovodi u pitanje i postojanje Škole.
.
U „Drinku“ je ove godine upisano njih 120. U „Alas“ – 109.
Tema, dakle, nije samo natalitet, već i - kvalitet. .
U tekstovima o školi koji se mogu pročitati po raznim novinama provlači se i priča o 23 nastavnika koji su napustila školu, kao i da Savet Škole ne može da smeni aktuelnu direktorku.
Iz Ministarstva javljaju da se škola trenutno ne zatvara.
Najstarija škola u Srbiji.
Ali i - zgodna lokacija, veliki prostor, sjajna zgrada. .
Ostaci "dobrog drveta". Fotografija iz 2005.
U redu, već sam preživeo - da mi domovinu smanjite i preimenujete; da mi preimenujete i školu, iako su Lola i Jurica bili časni mladi ljudi, ništa lošiji od Kralja Petra; preživeo sam da mine mali broj drugara iz generacije raselite po svetu; da malo po malo dovedete u sumnju sve što ste me učili; ono drvo što je bilo uraslo u ogradu ste posekli a kapiju dvorišta zaključavate, tako da mi kada prođem niz Rajićevu ostaje samo da virim kroz gvožđe. Iako je tu odigrana prva utakmica u košarci u Beogradu ikada, ni koševe nešto više ne vidim.
Ukoliko zatvorite i Školu, „našu drugu kuću“ - kako reče učiteljica Marina, zaboraviću - u trenutku a na neko vreme - mnoge lekcije iz pristojnosti koje sam u toj zgradi naučio. . Njeno zatvaranje bilo bi dokaz da je sve što smo tamo naučili - uzaludno - i da su pobedili dvojkaši.
.
I biću veoma, veoma ljut.
.
.
Potpisivanje Peticije – kojom se traži smena sadašnje direktorke, kao i vraćanje produženog boravka i predškolskog programa odvija se ovih dana u “Alternativi”, u Siminoj ulici broj 10 (ne znam tačnu satnicu - kada su drugari tamo?) Više detalja o Peticiji i akciji koju su pokrenuli bivši đaci Škole možete pronaći na ovom linku (FB) >>. . Za sada je grupa okupila više od 1000 bivših đaka. Pet hiljada (5000) potpisa je potrebno za naredni korak. . p.s.
Svestan sopstvenih slabosti – već u liftu razmišljam kako bi polovinu torte trebalo odmah staviti u zamrzivač. U suprotnom, čitava torta će stradati u svega par večeri i jutara, ništa od lepše od parčeta „Markize“ u sred noći. . Sečem tortu na dve jednake polovine. . Postavlja se pitanje – koja polovina odlazi na led? . Šta ukoliko nekom greškom ima više piškota na levoj polovini? Ili je više ruma nekim slučajem ostalo na desnom delu? Da li je leva polovina ukusnija bez, ili desna sa šlagom? Sa ili bez čokoladnih mrvica? (Mrvice želea nikako ne pripadaju ovoj torti, tu ideju unapred odbacujem.) . Svestan svojih slabosti – rešavam da polovine podelim na polovine i pravilno rasporedim šlag i mrvice na pripadajuće polovine polovina, dok preostale četvrtine ostavljam izvornim, radi utvrđivanja procenta piškota i ruma u definisanim delovima. . Čulo ukusa je varljivo, zato je bolje probati više zalogaja. .
Coolinarika
. Na kraju, jedino bi se moglo zaključiti da je uzorak premali da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi koja opcija je najbolja. (Ali, tokom testiranja postaje jasno da je čist genocid zvati ovu tortu "Piškota torta", kada je svakoj dobronamernoj osobi jasno da nju zapravo čini blistava simbioza fila i piškota! Dodatno, iz zalogaja u zalogaj postaje očiglednim da je zločin premenovati keks "Piškote" u "Markize"!) . . . . . Govoto sve navedeno je, naravno, fikcija. Polovina torte je uveliko u zamrzivaču. Svestan slabosti, odmah sam je prebacio na sigurno. Da sam je odista pojeo celu, fućkalo bi mi se i za pisanje i za traženje najbolje moguće fotografije „Markize“, najbolje torte ikada.
