prešlicavanje

This is NOT a Love song

2012-02-14T19:53:00.000+01:00

Autor >>

U redu, želite da iskažete osećanja voljenoj osobi pesmom.

Ukoliko birate „Everybreath you take“, „Perfect Day“ ili (jao!) „You're Beautiful“ – verujte, to, zapravo - nije dobar izbor.

Ukoliko ne verujete u ovu tvrdnju preostaje vam da se nadate da voljena osoba nije pročitala ovaj tekst.

Pop muzika je puna pesama koje su pogrešno shvaćene – kao i onih za koje bismo mi želeli da su ljubavne, no - one to suštinski - nisu. Kada su The Kinks objavili „Lolu“ njena zarazna melodija je odložila momenat u kojem se otkrilo da to nije pesma o njoj već o njemu. Lu Ridova „Perfect Day“ se i danas sluša kao „optimistična“ iako je njen tekst više nego ironičan te u momentima direktno depresivan („You keep me hanging on/...You are going to reap just what you sow“), no ta činjenica se prosto izbegava.

Sting je davno otkrio da „Everybreath you Take“ uopšte nije ljubavna pesma – već je o nadgledanju i kontroli, te da mu je smešno kada mu ljudi otkrivaju da im je ta pesma bila takozvana Wedding song. Slično je i sa velikim hitom Babybirda – „You're Gorgeus“ koja se i dalje nalazi visoko na listama omiljenih pesama za venčanje, jer se i dalje shvata kao ljubavna, iako se bavi odnosom fotografa i porno modela, odnosno temom iskorišćavanja. Teško je razumeti zašto je, izuzev slatko-plačnog tona pesma „You're Beautiful“ toliko tražena (najtraženija, zapravo) pesma za venčanja – jer su poslednji stihovi u pesmi veoma ne-romantični („But its time to face the truth/I will never be with you“)

(Uzgred: „You Can Leave Your Hat on“, pesma koja je već dva puta bila hit, po nekim čitanjima - zapravo nije pesma o svlačenju, već o tome da postoje momenti kada je bolje ne otkrivati lice, odnosno ostati pokriven.)

„The One I love“ benda R.E.M takođe krije subverziju koja menja razumevanje čitavog teksta („Another Prop/has occupied my time“), dok dilema u vezi sa U2 pesmom „One“ ostaje otvorena: činjenica je da je pesma nastala u vreme kada je bend bio pred raspadom i da je inspirisana tada aktuelnim razvodom kroz koji je gitarista Edge upravo prolazio - no u samom tekstu ne postoji ništa što bi je konačno definisalo kao pesmu rastanka ili pesmu sjedinjenja.

Možda tek njena najnovija verzija, koju je pre nekoliko meseci snimio Damien Rice zapravo otkriva njenu pravu suštinu.

A možda značenja nisu ni važna, jer je u "ljubavi i ratu sve dozvoljeno".

"Pokloni iz Istočne Nemačke" (Vladimir Kaminer)

2012-02-12T20:49:00.000+01:00

(Otkriće najave dokumentarca "My Perestroika" me nakon par kadrova podseti i na sjajnu knjigu "Ruski disko" Vladimira Kaminera; izvrsni i suludi finski film "Disko Jaa Tuumasoda" >> (opet - disko!), kao i na najluđu sekvencu filma "Goodbye, Lenin", koja, istovremeno referiše na sekvence "Gorila se kupa u podne" Makavejeva.
.
Zapanjujuće je kako su privatni pogledi na stvar čitavih generacija identični, bez obzira na to da li su ponikli u SSSR-u, Istočnoj Nemačkoj ili Estoniji.)
.

.
"Moji roditelji i jadugo smo već živeli iza Gvozdene zavese. U to vreme jedina veza sa zapadnimsvetom bila je televizijska emisija 24časa u svetu, koja je išla nedeljom na prvom programu, odmah posle Znanje – imanje. Emisiju je vodio jedanizrazito debeo i uvek nekako usplahiren politikolog, koji je već godinama bio uvažnom misiji: da mojim roditeljima i milionima drugih roditelja objasni kakostvari stoje u ostatku sveta. Svake nedelje on se trudio da na ekranu prikažesve protivrečnosti kapitalizma i njihove prave razmere. Samo, čovek je biotoliko debeo da je ostatak sveta jedva mogao i da se vidi od njega.

„Tamo iza ovog mosta ukartonskim kutijama spavaju gladni i nezaposleni ljudi, dok se gore na mostu,kao što možete da vidite, bogataši vozikaju u svojim velikim automobilima!“pričao nam je debeli na primer u emisiji Njujork,grad suprotnosti. A mi smo kao omađijanio piljili u televizor: u gornjemdelu ekrana video se most i nekoliko automobila kako prelaze preko njega.Tajanstveno inostranstvo i nije izgledalo nešto naročito, a ovom našempolitikologu tamo sigurno nije bilo lako. Ali, on čovek iz nekog razloga nijehteo da ostavi taj posao, uprkos svoj bedi zapadnog sveta, i odlazio je tamo izgodine u godinu. A kad bi ga put naneo u neku siromašnu zemlju, veličao bitamošnji duh zajedništva i solidarnosti: „Tamo iza mojih leđa“, javljao bidebeli na primer iz Afrike, „majmuni napadaju ljude, i nepobedivi su, jer sedrže zajedno.“

Mi smo u porodici imalijoš jedan, doduše polulegalni, izvor iz kog smo dobijali informacije o životu uinostranstvu: čika Andrej sa trećeg sprata. On je bio krupna zverka u sindikatujednog tajnog preduzeća, i mogao je bez problema da putuje na neke poslovnesastanke u Poljsku, pa čak i u Istočnu Nemačku, i to je činio najmanje dva putagodišnje. Povremeno bi čika Andrej dolazio sa svojom suprugom kod mojih, uvek sflašom strane prepečenice. Tada bi se odrasli zabili u kuhinju, i komšija bipričao kako je stvarno u inostranstvu. Mi deca to, naravno, nismo smeli daslušamo. Sa čika Andrejevim sinom Igorom slagao sam se dosta dobro, išli smo uisti razred. Igor je nosio samo strane stvari: farmerke marke El Pico, braon patike, čak iatlet-majice, kojih kod nas nije bilo. Iako je bio najbolje obučen u razredu,on se nikad nije pravio važan, a nije bio ni cicija. Kad god bih otišao kodnjega, on bi mi dao neku sitnicu. Ubrzo sam imao čitavu kolekciju, koju samnazvao „pokloni iz Istočne Nemačke“. U njoj je bilo nekoliko podmetača za pivo,kojima uopšte nisam video ni svrhu ni smisao, kesica gumenih bombona, praznakutija cigareta marke Orijent, audio-kasetamarke ORWO, žvaka Lolek i Bolek ipreslikač za majicu s nekim likom iz stripa koji nisam znao.

.
Igor je želeo da postane sindikalni funkcioner, baš kao i njegov tata.

Jednom je moj tatapomogao čika-Andreju da popravi Volgu. Za to mu je ovaj dao načetu flašu likeraCuracao Blue. Ta plava tečnost snažnoje uticala na predstavu o svetu koju je moj otac do tada imao u glavi. Liker, naravno,nije ni liznuo. Pod uticajem plave flaše koja nam je dugo stajala u ormanu zaknjige, moj otac je sve manje verovao u politikologu koji je pripremao i vodiou 24 časa u svetu. I sam politikologse menjao, sve je češće bio nekako odsutan i sve je teže nalazio reči kojima biopisao inostranstvo. Godine 1986, za vreme Gorbačova, politikog je iznenadanestao s ekrana. Ubrza nekon toga pala je Gvozdena zavesa i više ništa nijebilo kao pre. Curacao Blue je polakopostajao siv, a svet je počeo da nam se prikazuje u pravom svetlu."

(iz knjige "Ruski disko" Vladimira Kaminera; preveli: AleksandarAćimović, Vladimir Babić i Ana Mavrović. Izdavač „Beografiti“, 2005.)

Najava za "My Perestroika". Ukoliko pronađe film, neka dojavi :)
.

[Kratka priča, #1]

2012-02-09T21:59:00.002+01:00

Iščekivanje traje mesecima. Svi nagađaju kada će glavni zgoditak biti izvučen. Nemaština i neverica u mogućnost boljitka su tolike, da je sreća jedino na šta se ljudi još uvek donekle oslanjaju. Šarlatani pišu knjige o sigurnim sistemima za dobitak, proročice rade prekovremeno; znaci sujeverja ne kriju se više ni na ulici ili pred kamerama.
Lovočuvari sve češće moraju da koriste oružje braneći šume od onih koji su zarađivali na zečjim šapama.
.
Konačno, jedan čovek osvaja fantastičnu sumu novca na lutriji.
Svi tragaju za identitetom dobitnika, ali on ostaje nepoznat.
.
#
.
Donekle zatečen, ali svestan mogućnosti koje mu novac pruža, Dobitnik reši da ostvari davnu želju-projekat: umesto mahnite kupovine i uživanja u materijalnim dobrima, putovanjima i totalnoj hedoniji, on veliki deo novca šalje na ispisanim čekovima viđenijim ljudima; javnim ličnostima i onima čiji se glas sluša, a od kojih ne traži ništa do da se zalažu za projekte i ideje koje Dobitnik smatra ispravnim. Čekovi postaju validni po prebrojavanju broja objava na dostavljenu temu u medijima.
.
#
.
Promena je, čak i za njega, iznenađujuća.
.
Fundamentalisti postaju umereni; povećava se broj onih koji se odseljavaju iz gradova i počinju da se bave poljoprivredom; gledanost reality programa opada jer se ljudi ponovo bave svojim, a ne tuđim životima; nekoliko članova Svetog Sinoda javno izražava sumnje u smisao postojanja Crkve kao takve ali nemaju sumnji u veru - što istovremeno smanjuje i broj radikalnih ateista. Vremenom - raste broj specijalizovanih medija posvećenih književnosti, muzici, ali i političkim analizama i filozofiji raste, ponovo zaživljavaju i predstave na otvorenim prostorima, Dobitnik to oseća uživajući jednog popodneva na Kalemegdanu, dok na donedavno zapuštenoj bini usred parka nekoliko klinaca svira Pjacolina "Četiri godišnja doba".
.
#
.
Dobitnik oseća rezultate promene i po nečem drugom: njegov identitet nije više nikome bitan.
.
No, iako je siguran u ispravnost sopstvenih namisli i planova, ciljeve i blagodet koju njegove ideje donose društvu, njegov strah postaje sve veći: jer, nijedan od onih kojima je ponudio novac za izlaganje njegovih ideja - to nije odbio da učini.
Njegov jedini strah više nije da li će imati dovoljno novca, jer zna da ga ima, već da li će ikada pronaći osobu koja će reći - "Ne".
.
Provodi čitavu godinu u potrazi, ali ne pronalazi takvu osobu.
Preostali novac zaveštava lokalnom sirotištu. Uzima jedan stari fenjer i odlazi da živi - u buretu.
.

Mark Jenkins >>

[eksperiment - ili kako sam privremeno zanemeo]

2012-02-05T18:37:00.004+01:00

Ljubičaste kravice; knjige i reči kao eksplozivne naprave; ponovo se zatvaraju knjižare; nedočitani tekstovi; loši i namerni, pogrešni prevodi; bibliotekari-ubice a manje kazne pravim ubicama; nepogledani filmovi; zli anđin ćale kao srce anti-srpske kampanje;
a naravno da ima za kamengrad ali ne za veterane rata - pa ih neprijatelji hrane;

ima i za bele mantije i za maskirne uniforme što brane; tu su i prenosive crkve,
četvorka iz vladanja za silovanje drugara; nove vojne akademije po serijama i

pravljenje novih legija; priželjkivanje propasti valute; anonimusi i poznati

po tome što su - "poznati"; humanitarne akcije i nehumana inercija;

nevažeći listići i slična povlačenja; muzički dinari za mikrotalasnu,

zabranjeno fotokopiranje, a propada i pozajmljivanje; spomenici

ubicama a premali platoi iskrenim borcima; nove čipovane

kartice za stare autobuse; zatim krstovi od sto metara i
automobili od sto hiljada; genetski modifikovana

hrana a ravnica zaboravljena; razbijena stakla,

te haube i glave; onda reality orgazmi i

zli i nepristojni talk-show voditelji;

sve je važnije od zaista važnih
stvari; sad i taj sneg,
sve je stalo, nije
čudo što sam
ostao bez
glasa.
.
Privremeno.
.

"La Antena" [film]

2012-02-02T20:17:00.001+01:00

"Nekada davno - postojao je grad bez glasa.
Neko je oteo glasove od svih njegovih stanovnika.
Mnogo godina je prošlo - i kao da tišina više nikome nije smetala."
.
Ovo je, dakle, priča o gradu koji je ostao bez glasa.
.
Gradom vlada Mr. TV, koji ne samo što je ukrao glasove ljudi, već društvu nudi samo jedno - a to je TV food, koja se oglašava svim raspoloživim kanalima. Bez glasa.
.

Zvanično - jedna žena ima glas. Ona je - Pevačica.
Nezvanično - tu je i slepi dečak, čiji je glas dobro čuvana tajna.
.
Nezadovoljan činjenicom da poseduje samo glasove - Mr. TV planira da preuzme kontrolu i nad – snovima i mislima.

Deluje poznato?

I šta je logičnije nego da ovakva priča bude ekranizovana kao nemi film - i to osamdeset godina nakon što je prvi filmski glumac progovorio (2007.)
.
"La Antena" čini da na trenutke ostanete bez reči. A o nekim trenucima iz filma ćemo se možda i nadglasavati, kada se svetla upale.

U hladnim noćima ti pojedi sećanje na topao dan (#3)

2012-01-26T21:54:00.003+01:00

Havana, jutro.

Malekon, Havana, prepodne.

Rodos, grad, prepodne.

Hania, Krit, prepodne.

Havana, centar, podne.

Etna, podne.

Sicilija, popodne.

Lefkada, popodne.

Varadero, predveče.

Kefalonija, veče.

Leonard Cohen: "Old Ideas" [novi album, preslušavanje!]

2012-01-23T20:50:00.001+01:00

"The troubles came I saved what I could save,

A shred of light, a particle a wave.

But there were chains so I hastened to behave,
There were chains so I loved you like a slave".
.
Nakon osam godina, jednog bankrota, jedne sjajne knjige ("Book of Longing"), jedne turneje, prijema u Rock'n'Roll Hall of Fame - Koen se vraća novim albumom, jednostavno nazvanim - "Old Ideas".
Da je snimio samo gore citiranu - "Show me the Place", bilo bi dovoljno.
A tu je još devet teških komada, koji se mogu slušati i kao pesme o izdaji, smrti i bogu, samom sebi, željama, ljubavi i nadi.
Koen u jednom intervjuu pominje da je zapravo konačno rešio da peva - bluz.
.

.
Ovo je, ujedno, možda i poslednje što će ikada otpevati.
Ove godine puni 78.
U pesmi "Darkness" i sam kaže:
.
"I've got no future/I know my days are few
I thought the past would last me/but the darkness got that too."
.
National Public Radio je danas postavio album za preslušavanje. Pretpostavka je da će na ovom linku biti dostupan naredna 3-4 dana.
"Old Ideas" će zvanično biti objavljene 31. januara.

Dostojanstveno starenje.
.
Link za preslušavanje (pop-up) >>
.

Š.B.B.K.B.B. (slučajnosti i pop-kultura)

2012-01-21T21:34:00.002+01:00

Maglovito popodne, radnidan, železnička stanica Dartford, 1960. godina.

Dva drugara iz detinjstvaslučajno se susreću na stanici: đak lokalnog umetničkog koledža, Kit, čeka voz kojiće ga odvesti kući, dok kraj njega prolazi Mik, učenik ekonomske škole, nosećipod miškom „Economy studies“ knjigu ipola hleba. Obojica izgovaraju „Zdravo!“, Mik nastavlja svojim putem i - The Rolling Stones ostaju neosnovani.

Nekoliko godina kasnije,nakon neslavnih pokušaja dobijanja posla u struci, Mik se prijavljuje zaaudiciju za novi film o tajnom agentu, dobija glavnu ulogu i pop-kulturapostaje bogatija za novu zvezdu.

Preuzeto sa: link >>

.
Briljantna serija posterakoja je nedavno osvanula na Mreži otvara jedno potpuno nevažno – a zabavnopitanje: Šta bi bilo i kako bi izgledali neki veliki filmovi snimljeni u nekojdrugoj dekadi? – i tako inspirišu na razmišljanje na temu neočekivanih obrta,slučajnosti i upornosti, bez kojih zaista mnogo toga ne bi bilo isto u pop-kulturi. Gornjiposter je samo jedan iz serijala. Ostali su dostupni na ovoj adresi >>

Sličnim pričama sam se većjednom bavio - u drugačijem kontekstu i formatu – kroz emisiju „Ko radi taj i grOši“ >> emitovanojprošle zime na Radiju 202.
Pominjani Mik i Kit, koji su se, poznato je, upoznalizahvaljujući činjenici da je Mik pod miškom imao nekoliko albuma Chess Records,odnosno muzičara koji su već bili i Kitova strast, u toj emisiji bili su akterijedne druge priče, koja, sa današnje distance – deluje takođe neverovatno:
.

London, nekoliko danaposle dočeka Nove 1962. godine, prostorije diskografske kompanije "Decca": Dick Rowe, menadžer kompanije zadužen za nove talente upravo je poslušao nastup bendaThe Beatles i upravo izgovara:

"Ne sviđa nam senjihov zvuk, a i onako gitarska muzika izlazi iz mode".

Menadžer benda ne veruje u tu procenu i bendu nekoliko nedelja kasnije obezbeđujeugovor sa drugom izdavačkom kućom. Ali,to nije sve: Dik Rou, koji gledajući uspeh benda koji je odbio postaje priličnosvestan sopstvene gluposti – od tog momenta potpisuje ugovore sa svima – i takodaje šansu bendovima poput Them, MoodyBlues i John Mayallu, te – naravno – bendu The Rolling Stones, koji zahvaljujući labavijim kriterijumima dobijaprvi profesionalni ugovor.

Među mnogim mitovima iurbanim legendama koje svedoče o slučajnostima u pop-muzici, postoji i ta pričao Rod Stewartu, koji bi možda zaista ostao grobar da DJ u lokalnojdiskoteci nije napravio grešku – te je umesto pesme sa A strane singla mladogStuarta pustio B-stranu, na kojoj se nalazila „Maggie May“, njegov prvi veliki hit.

Postojii priča o pesmi „Billie Jean“, kojaje svakako uticala na fantastičantiraž albuma „Thriller“ MichaelaJacksona – a koja, da je ta odluka bila do inače genijalnog producenta QuincyJonesa – nikada ne bi završila na albumu: legenda tvrdi da je Kvinsi, producentalbuma ubeđivao Majkla da ta pesma prosto nema potencijal i da bi bilo dobro dane bude na izdanju. Na nedavno objavljenom reizdanju albuma može se čuti idemo-verzija pesme – i, moram da priznam da je Kvinsi u toj fazi bio u pravu. Na sreću, nisuodustali. Dobro je što su odustali od snimanja „Ain't Nobody“ – koja je bilanajpre namenjena Majklu a ne za ChakuKhan.

Štabi bilo da su se U2 raspali nakon prvog koncerta, na kojem ih je slušalo devet(9) ljudi?

Ida li bi Sid Vicious bio danas živ, da je nakon prvog koncerta Siouxsie and the Banshees ostao njihov bubnjar? Da je Morrison rekao tog čuvenog popodneva na plaži Ray Manzareku da ga rock'n'roll, kao ni milion dolara uopšte nezanimaju, već da želi samo da piše poeziju i nastavi da proučava Blejka?

Preuzeto sa: link >>

.
Asada zamislimo Will Smitha kako stojinaspram Morpheusa i bira izmeđucrvene i plave pilule (na sreću: Vil je odbio ulogu); zamislimo Toma Cruisakako glumata u filmu „Footloose“ itime skreće karijeru na sporedni tok pop-kulture (odbio je ulogu); na trenutakpomislimo kako izgleda kadar u kojem Mel Gibson umesto Rasela izgovara „If you find yourself alone, riding in the green fields with the sun onyour face, do not be troubled. For you are in Elysium, and you're already dead!“ Rasel je dobio Oskara, Mel još jedan razlog da pije,setimo se da je „I am Legend“ trebalo da bude snimljen još devedesetih saŠvarcenegerom u glavnoj ulozi (studio odbio tadašnju verziju scenarija,projekat čekao više od deset godina); zamislimo Madonnu u „Fantastičnoj Braći Bejker“ (odbila); zatim kako Mišel Fajfer i Džodi Foster gaze gas i kreću ka provaliji i kraju filma „Thelma &Louise“ (pomeranje početka snimanja učinilo je da obe odustanu) – i pomislitekakav bi to krš od filma bio da Renee Zelweger govori Tom Henksu – „You had meat „Hello“ ;) – ali zamislite i šta bi bilo od „Diplomca“ da je u njemuBendžamina igrao – Jack Nicholson.
.

Iz "paralelnog filmskog univerzuma": šta bi bilo da je "Hangover" snimljen - ranije? ;) Preuzeto sa >>

.
Sve ovo bio je isključivopop – kontekst. Slučajnosti, greške ineverovatni obrti su nekim trenucima porađale i penicilin, sprej WD-40; Coca-Colu; žvakaću gumu; sijalicu; zakonsile gravitacije; pogrešan trenutak predstavljanjazamalo da obustavi razvoj telefonije 1876 ili ulaganje u mikro-čipove (1968),te čak i razvoj radija kao medija, jer neki investitori nisu razumeli potencijal medija, izjavljujući da „Bežična muzička kutija nema nikakvukomercijalnu vrednost – jer - ko bi platio da pošalje poruku nikome određenom,tj. svima istovremeno!” ;)
.
Subota je, predveče. Nedostaje mi radijska emisija poput “Zabavnika” kojije maestralno vodio Đuza Stojiljković osamdesetih, subotom predveče na Radio Beogradu 1, bilo je kod njegaovakvih i sličnih priča koje su neprekidno podsećale da se, zapravo, nikad ne zna i da se neočekivana sila pojavljuje iznenada i rešava stvari, nekad na bolje, nekad na gore, te da nije dovoljno samo biti na pravom mestu u pravo vreme, već i prepoznati sopstvenu šansu.
.
O prepoznavanju šansi i Š.B.B.K.B.B. opcijama u Srbiji kao takvoj, drugom prilikom.
.

Meshell Ndegeocello: "Weather" [preslušavanje]

2012-01-20T23:15:00.000+01:00

"Somebody wishing on a shooting star
Shooting star is dreaming close the sky
I know is just a meteorite.
People throwing pennies on a wishing well
Wishing well is gonna run dry
But I’m gonna leave you tonight.
Everybody talking about changing the world,
World ain’t never gonna change
But you could always change it for me!"
.
.
.
Mogao bih da pišem o novom albumu Meshell Ndegeocello više i duže no što taj album zapravo traje, ali - za takvim tekstom, zapravo, nema razloga. Svega dva reda pročitana u The Guardianu, govore sve što je važno: "The 10th album from Meshell Ndegéocello feels like cocooning yourself in a hotel with a lover for a week".

.
Sjajan tekst o albumu može se pronaći i u magazinu The Slant >>

No, nema razloga da samo čitate. Kompletan novi album dostupan je za preslušavanje.
Idealan za noć.
.
Play >>
.
Meshell Ndegeocello - Weather by nebojsa on Grooveshark

.
Direktan link za preslušavanje (pop-up) >>
.

Vels Tauer: "Sve poharano, sve spaljeno" (sve preporuke! :)

2012-01-15T15:36:00.000+01:00

„Skoro je jedansat, vreme kad tvoja majka dolazi kućina ručak.

Ne želiš da sa očuhombudeš sam u kući. Još uvek te ljuti što te je bolesnog poslao po poštu, na dantvog dragocenog odmora.

Koračaš desetakkoraka, a onda se plan rađa sam od sebe.

Vrlo pažljivo, bacašpoštu uonakolo po šljunkovitom putu tako da izgleda da je iznenada pala. Polakose spuštaš u kolotrag, raširiš ruke i noge kao neko ko je iznenada pao unesvest.

Kada kola tvoje majkeskrenu na prilaz, majka će te primetiti.

Možda će morati daprikoči kako te ne bi pregazila, ali dovoljno si daleko i misliš da ne možeslučajno da naleti na tebe. Pritrčaće ti plačući i sva zabrinuta. Pustićeš jeda te nagovori da joj ispričaš to kako te je očuh naterao da odeš po poštu.

Ne miči se. Ne obraćajpažnju na kamenčić koji ti se zabija u obraz. Ne kvari scenu. Možda ionako nećepoverovati. Već i sada napola veruje u ono što joj tvoj očuh govori o tebi: dasi maloletni prevarant koji ne može da zine a da ne slaže.

Insekt, verovatnobezopasni mrav, maršira uz tvoju nogu.

Prolazi mnogo minuta.

Kako vreme teče,vrtoglavo ushićenje koje si prvobitno osećao spram briljantnosti svog ratnog lukavstvaveć počinje da tone u stid. Odlučuješ da ćeš čekati dok deset kola ne prođeglavnim putem, i da ćeš, ako tvoja majka do tada ne stigne, ustati i otićikući.“

(iz priče "Leopard")

http://hammer.ucla.edu

Prva zbirka priča VelsaTauera – „Sve poharano, sve spaljeno“ svakako je najbolja knjiga novog autora koju sam pročitao mnogogodina unazad.

I priznajem, po prvi putse nakon toliko godina slažem sa pročitanim „preporukama“ na koricamaknjige. Poređenja sa Karverom nisu slučajna - Tauer je očigledno stilbrusio čitajući i Rejmondove pripovetke – one u kojima su svi svesni sopstvenezatvorenosti i zatrovanosti,

svi razvedeni ili decarazvedenih,

pomalo gorki a željnipažnje,

željni male pauze od svega.

Dokaz izvrsnog prevodaZorana Trklje >> i Ljiljane Bubalo je delić jedne od priča iz zbirke, dostupan naovoj adresi >> („Booka >>“)

.
Iako je vreme poklanjanja zvanično iza nas - novogodišnji popusti još uvek traju (knjižara „Beopolis >>“). Za razliku od onih mamlaza iz reklame, ja i dalje verujem da su knjige bolji poklon od brendirane pivske čaše.
.

„Heroes“ (David Bowie, 39 pesama, #25)

2012-01-08T12:00:00.000+01:00

Imam dvanaest godina, desetak kaseta, sedam-osam albuma na polici, nemam još uvek mojgramofon, ali je zato tu kasetofon, moj, dva zvučnika + opcija „wide stereo“.

Dva od 7-8 albuma su Bouvijevi, kao i dve od desetak kaseta.

Specijalno izdanje magazina „ITD“, objavljeno pred novugodinu 1985, posvećeno Bouviju, znam (verovatno i danas) - napamet. (Posmatrano sa distance – ta „romansiranabiografija“ je itekako uticala na moj dalji razvoj - u tom izdanju samprvi put čuo/saznao za: Čarlija Parkera, Džeka Kerouaka, Endija Vorhola, LuRida, Igija Popa i Brajena Ina. Sasvim dovoljno za višedecenijskuindoktrinaciju.)

Pominjani kasetofon povezan je kablom za TV (mono izlaz), spreman za snimanje„Live Aid“ koncerta. Trinaesti juli1985. godine: sedeo sam ispred TV ekrana nekih 14 sati, nisam imao snage zaviše. Ali, bilo je sasvim dovoljno: pored svih čuda koje sam uspeo da vidim tog dana, u 19 Bouvijevih minuta – prviput sam čuo „Heroes“.

Iskreno, nisam mnogo razumeo. No, refren, plutajuća gitara iepska širina bili su sasvim dovoljniza prvo slušanje i spoznaju da je mnogo važnije znati taj tekst napamet nego, na primer, „Pesme o majci“, obavezna lektira za šesti razred. Onda je došlo drugo i trećei petnaesto preslušavanje, sve sa te trake snimljene mono tehnikom satelevizora.
Velike pesme ne mogu zaustaviti ni mali zvučnici nimono-tehnologija.

Između ostalog - zato su velike.

II (opšti nivoi, množina)

.
„Heroes“ jezapravo dokaz da su u rok muzici priča o pesmi, sama pesma i kontekst - podjednako važni. Iako tehnički "Heroes" nije bila ni blizu hita po objavi (1977; jedva Top 25 u Britaniji, ni Top 100 uAmerici), njena veličina postajala je jasnija iz godine u godinu.

Njena epska širina dolazi najpre iz zvuka - i nema boljeg dokaza za tvrdnju od nemačke ifrancuske verzija iste pesme. Naravno da bi bilo bolje da ih Bouvi nikada nijeotpevao, ali - da nije – možda bi bilo potrebno još više vremena da se nađe na panteonu važnih stvari odrastanja.
Ali, njen zvuk je nastao greškom - i to Tonyja Viscontia, koji će se u ovoj priči pojaviti još jednom: nakon što je Robert Fripp i treći put odsvirao gitarsku deonicu, Viskonti je čitavoj ekipi greškom pustio sva tri kanala, jedan preko drugog.
I to je bilo - to!
"Svima su nam pale vilice. Danas je to trenutno prepoznatljiv zvuk, sačuvan u našoj kolektivnoj psihi" - zapisaće Viskonti u svojoj autobiografiji.
.
A kolektivna psiha je kodirala pesmu na različite načine.

"Heroes" smo najpre čitalikao pesmu o hrabosti, nastalutokom berlinskih dana ekipe koja je snimala jedan od najvećih albuma rok muzikeu Hansa studiju - u prostoru koji je bio sala za balove SS divizija i čiji su prozori zaista bili na puškomet od vojnika Istočne Nemačke; otvaranje pesme stihom „I willbe King/And You, You'll be my queen“; sastanci pod zidom, nepoznati ljubavnici, podeljeni grad, tenzija, prkos;„We can beat them/justfor one day.“ - sve je, nekako, tu.
Takvom berlinskom shvatanju pomoglasu i „Deca sa kolodvora Zoo“, ali i Bouvijev koncert održan pored Zida („Da je to bila poslednja velika stvar koju sam uradio u životu, to bi bilo potpuno u redu") - nakon kojeg je tvrdio da je čuo glasove ljudi sa druge strane Zida kako pevaju, hiljade glasova.

Postoji frakcija obožavalaca koji tvrde da je pesma dobila najblistaviju formu kada je zasvirao na Live Aid koncertu – jer je dobila drugačiji kontekst. No, uprkos tome što je to bio i moj prvi susret sa pesmom, ta verzija i kontekst nisu mi najomiljeniji.

Petnaest godina kasnije - Zidaviše nije bilo, ali više nije bilo ni Kula WorldTrade Centra. Na koncertu održanom nakon katastrofe u Njujorku - u gradu u kojemje praktično živeo već godinama – otpevao je svega dve pesme: „America“ Simona & Garfunkela i – „Heroes“,ponovo. I sve je dobilo novo značenje.

Kada je, konačno - i za sada poslednji put svirao uživo, tokom „Reality“ turneje, pesma je dobila je itu oduvek željenu dimenziju - himnekoja te uverava da je pobeda moguća. Snimak iz Berlina iz 2002 - to i dokazuje.

I onda dolazi - do obrta.
.

Nakon svih tumačenjai momenata veličanstvenosti koje smoproživljavali uz nju, Bouvi je konačno razotkrio deo mita - i učinio ga, zapravo, jošvećim: prava inspiracija za pesmu bio je već pominjani grešni Viskonti - koji se u to vreme zaista sastajao sa Antoniom Maas, pratećim vokalom u bendu, pod zidom, tako da su ga Dejvid i ostali iz benda mogli i videti izstudija. Toni je u to vreme bio u braku. Dejvid je prećutkivao ovaj podatak svedo 2004, kada se Toni razveo od svoje žene.

Ljubavna pesma, ipak. I konačno razotkrivanje istine: sadasmo znali zašto je ova pesma imala znake navoda u nazivu, svih ovih godina.

(„Heroes“, ne Heroes.)

III (privatni kontekst, jednina)

Bez obzira na izvođenja i mnoge verzije - oduvek mi jenajdraža bila ona izvorna - treća pesma na albumu, šest minuta i desetsekundi, integralni ep.

.
Zanimljivo, iako je preslušavam više od dvadesetgodina, ne mogu da izdvojim nijedan specijalni momenat u kojem sam je slušao i koji ću pamtiti po pesmi. "Heroes" se nalazila u svakoj verziji ručnogprtljaga na mnogim letovanjima, tokom služenja vojnog roka, u vokmenu,diskmenu, plejeru, svuda.
Zapravo, samo slušanje ove pesme je taj momenat, u kojem ti nije važno gde sii kakav si i kuda si krenuo.

I to je, valjda, čini velikompesmom.

„Heroes“ nikada nisam čuo uživo.

Prvu šansu sam imao u septembru 1990.

No, verovatno sam bio premalida bih herojski, sam pokušao da odemu Zagreb u tom trenutku, te jeseni - zid je već počeo da se podiže, između njih i nas.

Drugi put, kada je ponovo svirao u Zagrebu aprila 1997. nisamimao pasoš, a nije mi se baš jurila potvrda vojnog odseka da sam odslužio rok,nije mi se kucalo na ta vrata, nakon svega.

Na oba koncerta je svirao tu pesmu.

Sad, sve je manje šansi da ću „Heroes“ ikada čuti uživo.

Bouvi ne nastupa uživo već osmu godinu.

Danas proslavlja 65. rođendan.

Nisam, jbga, na vreme bio „heroj, na jedan dan“.

Ali, dokle god postoji šansa da će se vratiti na scenu, preostaje mi da verujem da je taj dan- ipak moguć.

.
Hoću da bude - ovako.

Just for one day.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].
.

“Habemus Papam!” [Nani Moreti, novi film]

2012-01-07T11:51:00.001+01:00

Hrabro otvaranje:nakon smrti Svetog Oca, kardinalibiraju novog Papu.

I još vetar nije beli dim razvejao nad dimnjakom, anovoizabrani Papa shvata i oglašavada nije spreman za tu dužnost.

Ne manjka mu vere uboga, već u sebe i sopstvene sposobnosti.

Zato je pozvanpsihijatar - da pomogne.

Psihijatar – Savetniku: „Mislim da ne smem da pitam...?“

Savetnik: „Apsolutnone.“

Psihijatar: „Naravnoništa o seksu... Da spomenem majku?“

Savetnik: „U ovomtrenu to može da pokrene daleka sećanja.“

Psihijatar: „A suočavanjesa neispunjenim maštarijama i željama?“

Savetnik: „Ne.“

Psihijatar: „Nešto izdetinjstva?“

Savetnik: „Vrlodiskretno.“

Psihijatar: „A nešto osnovima?“

Savetnik: „Zavisi odsnova.“

Psihijatar: „Paonda... bolje ne.“

Savetnik: „Bolje ne.“

Psihijatar (vraća sePapi): „Da počnemo!...“

Papa: „Bog u meni vidisposobnosti koje nemam.“

Psihijatar: „Gde su tesposobnosti?“

Papa: „Tražim ih, aništa ne nalazim.“

Psihijatar: „Vi steizabrani, da tako kažemo, od strane Boga zbog svojih kvaliteta i dobrote...“

Savetnik II: „Je lineko pitao doktora da li je vernik?“

Savetnik: „Jeste li?“

Psihijatar: „Nisam.“

Papa (uz osmeh): „Tonije dobro.“

Sutradan, novoizabraniPapa beži iz Vatikana.

„Imamo Papu!“ NanijaMoretija sleteo je direktno na ničijuzemlju. Sa jedne strane - zvanični portparol Vatikana pozvao je na bojkotfilma, dok je Radio Vatikan utvrdio(tačno) da film ne sadrži niti ironične niti karikaturalne elemente Svetog Oca, već isključivo – ljudske. Sa druge strane – deo kritičaraje film unapred osuđivao zbog inicijalne ideje ulaska iza zidina Vatikana – dokje drugi deo, pak, očekivao oštrijifilm sa više čvrstine i verovatnosti,koja u nekim trenucima filmu zaista manjka. Ali - među svim tim očekivanjima, Moreti je uspeo nerešivo: daprovokaciju ispriča bez vređanja i zadiranjau pitanja vere, već se posveti suštinskom pitanju – vere u sopstvene mogućnostite preispitivanju sopstvenih želja, što je i težak i hrabar potez, ako se pričao željama Svetog Oca.
.

A jednom će ovakavfilm biti snimljen i ovde, u pravoslavnoj verziji.

I ma koliko to moždadelovalo blasfemično - katarza koju će doneti učiniće dobro - i za Crkvu i za vernike.
Sa obe strane ove priče su, ipak, ljudi.

„Red Music” (odlomak) Jozef Škvorecki (1924-2012)

2012-01-04T15:41:00.000+01:00

"U doba kada smoimali šesnaest, sedamnaest godinai kada je sve u životu bilo novo – svirao sam tenor-saksofon. I to bedno. Našakapela zvala se Red Music, što jebilo pogrešno, jer to ime nije imalo nikakve političke konotacije. Ali u Praguje postojao orkestar po imenu Blue Music ami, budući da smo živeli u protektoratu Češka i Moravska, nismo ni slutili da udžezu blue ne znači ime boje i takosmo našu kapelu nazvali Red Music. Aliako samo ime nije imalo nikakve političke konotacije, naša slatka, divljamuzika je takve konotacije imala; džez je, naime, oduvek bio trn u oku svihultravladalaca koji su redom, od Hitlera do Brežnjeva, vladali u mojojdomovini.

Kakve političkekonotacije? Levičarske? Desničarske? Rasne? Klasne? Nacionalne? Rečnik ideologai šarlatana nema za to pogodan izraz. Na početku, neposredno pre drugogsvetskog rata, kada je moja generacija doživela otkrovenje muzike, džez uopštenije izražavao nekakav protest. Bez obzira na moguće nedostatke liberalnerepublike T.G. Masarika, beše to pravi raj kulturne tolerancije. I neka Le RoaDžons kaže šta hoće, ali suština ove muzike, ovog „načina da se pravi muzika“nije samo protest. Njena suština je u nečem mnogo elementarnijem: elan vital, eksplozivna i stvaralačkaenergija, koja kao u svakoj pravoj umetnosti uzima čoveku dah i koju čovekoseća i u najtužnijem bluzu.

Njeno dejstvo jekatarza.

Ali, ako su životipojedinaca i zajednica pod kontrolom vlasti, koja sama ostaje van domašajakontrole, pod kontrolom robovlasnika, careva, firera, prvih sekretara imaršala, generala i generalisimusa, ideologa diktatura sa obe strane spektra –tada se stvaralačka energija zaista pretvara u protest.

(...)

Uprkos Hitleru iGebelsu, slatki otrov judejsko-negroidne muzike (to su bili atributi koji sunacisti davali džezu) ne samo da je istrajao, nego je i pobedio – čak nakratkoi u samom srcu pakla, u terezinskom getu. TheGhetto Swingers... postoji fotografija, amaterski snimak, napravljen unutarzidina ovog grada, one kratke sedmice u kojoj su im dozvolili da svirajuprilikom posete predstavnika švedskog Crvenog krsta, koji su došli da videPotemkinovo selo nacizna. Na tom snimku su svi: svi do jednog osuđeni na smrt,u belim košuljama i crnim kravatama, pisak trombona ukoso štrči u nebo,simulira ili možda stvarno doživljava radost ritma, muzike, možda komadićočajničkog osećanja bekstva.

"The Ghetto Swingers" >>

Totalitarni ideolozine vole stvara život (drugih ljudi) jer ga ne mogu totalno kontrolisati; mrzeumetnosti, proizvod želje za životom, jer i ona izmiče kontroli – ako umetnoststave pod kontrolu i zakon, ona umire. Ali pre nego što ugine – ili nađeutočište u nekakvom samizdatu – umetnost se, htela to ili ne, pretvara uprotest. Popularna, masovna umetnost, džez, pretvara se u masovni protest. Zbogtoga su ideološki, a ponekad i policijski pištolji upereni u ljude sasaksofonom.

Red Music je svirala (loše, ali sa oduševljenjem šesnaestogodišnjaka) za vremevladavaine najarijevskijeg od svih arijevaca i njegovog kulturnog potrčka drGebelsa. I upravo je Gebels izjavio: „Govorićusasvim otvoreno o tome da li nemački radio treba da emituje takozvanudžez-muziku. Ako pod džezom razumemo muziku zasnovanu na ritmu, koja sasvimignoriše ili čak prezire melodiju, muziku u kojoj ritam određuju pre svegaružni zvuci urlajućih instrumenata, koji predstavljaju uvredu duše, onda nagore postavljeno pitanje možemo odgovoriti apsolutno negativno.“

(...)

Nekakav Gauleiter izdao je nečuveni spisakpravila koja su bila obavezna za sve plesne orkestre u domašaju njegove pravnemoći. Škripeći zubima čitao sam ova pravila u nedeljniku Filmski glasnik, a petnaest godina kasnije sam ih parafrazirao –uveren sam, tačno, jer su mi se duboko urezala u sećanje – u priči Neću povući reč.

U repertoaru orkestara za zabavu i igru kompozicije u fokstrot-ritmu (tzv. sving) ne smeju da prekorače 20%
U repertoaru tzv. džeza mora se davati prednost durskim kompozicijama, a ne molskim, kao i tekstovima koji izražavaju radost života (Kraft durch Freude), a ne jevrejski sumornim tekstovima.
Što se tiče tempa, prednost treba dati bržim kompozicijama a ne sporim (tzv. bluz), ali tempo pri tome ne sme da prekorači određeni stepen alegra, određen arijevskim osećajem za disciplinu i umerenost. Ni pod kojim okolnostima ne sme se dozvoliti negroidna ekscentričnost u tempu (tzv. hot-džez) niti u solo izvođenju (tzv. brejks)
Tzv. džez-kompozicija može sadržati najviše 10% sinkopa, a ostatak mora činiti prirodno povezano muzičko kretanje, bez karakterističnih ritmičkih preokreta, karakterističnih za muziku varvarskih rasa što izaziva mračne nagone, strane nemačkom narodu (tzv. rifovi).
Najstrože se zabranjuje korišćenje nemačkom duhu stranih instrumenata (npr. tzv. kau-bels, fleks-a-ton, brašiz i sl.) kao i svih sordina, koje plemeniti ton duvačkih instrumenata pretvaraju u jevrejsko-masonsku dreku (tzv. va-va, in-het i sl.)
Zabranjuju se tzv. sola na bubnju (dram brejks) duža od ½ takta u ¾ ritmu (izuzetak čine vojni marševi).
Na kontrabasu se u tzv. džez-kompozicijama dopušta isključivo sviranje gudalom, zabranjeno je trzati strune. To muči instrument i arijevsko muzičko osećanje. Ako je za karakter kompozicije neophodan tzv. picikato, tada se strogo mora paziti da strune ne udaraju u telo instrumenta, što se zabranjuje sa trenutnim važenjem.
Zabranjuje se izazivačko ustajanje prilikom solo sviranja.
Zabranjuje se muzičarima da tokom izvođenja kompozicije uzvikuju (tzv. skat)
Preporučuje se svim zabavnim i plesnim orkestrima da ograniče upotrebu saksofona svih vrsta i zamene ih čelima i violama, ili eventualno, prigodnim narodnim instrumentima.

Kada se ovih neobičnihDeset zapovesti pojavilo u toj pričiu prvom čehoslovačkom almanahu džeza godine 1958, cenzori jedne sasvimdrugačije diktature zaplenili su ceo tiraž. Radnici u štampariji spasli su samonekoliko primeraka, a jedan od njih došao je do ruku Miloša Formana, tadamladog apsolventa Akademije umetnostimuza, koji je tražio materijal za svoj prvi film. Posle nekoliko godinapisanja i svađa sa cenzorima scenario je konačno bio službeno odobren, ali gaje posle toga lično zabranio čovek koji je tada vladao Čehoslovačkom:predsednik Antonjin Novotni. Tako je naš film propao pre nego što smo počeli daga snimamo. Zbog čega? Zbog toga što je naredba starog Gauleitera opet važila, ovoga puta u zemlji pobedničkogproletarijata."

(Jozef Škvorecki, iz knjige „Bas saksofon“, 1977;„Prosveta“, 1986, prevod Aleksandar Ilić)

Šesnaest godina je čekao na objavu "Oklopnog bataljona".

Dvadeset godina je čekao na mogućnost da se vrati u Češku.

Nije prestajao da piše.

Umro je preksinoć, u svom domu u Kanadi.

Najbolje iz 2011! [muzika, preslušavanje]

2012-01-02T09:16:00.004+01:00

Kroz zvučnike ovog rasklopivog Phillips radija sam svojevremeno prvi put čuo... mnogo toga.

Te liste najboljih oduvek su bile važan deo novogodišnjih raspusta.
Najčešće već od 2. ili 3. januara popodne, u zavisnosti od termina emisije, nizale su se godišnje liste - "Parada albuma" Slobe Konjovića, onda "Diskomer", zatim liste singlova na B92 te naravno najvažnija lista - "100 veličanstvenih" Studia B, 10-12 sati najbolje muzike ikada - dobiješ ih u komadu i već tog dana tačno znaš na koje albume ćeš trošiti džeparac narednih nekoliko nedelja.

Nekad bilo.

Ne znam kada će biti ovogodišnja "Diskomer" (i dalje najbolji pregled nove muzike na FM skali >>) lista biti emitovana, B92 i dalje sakuplja glasove >> - zato koristim prednosti tehnologije i lagano ređam moju listu pesama po kojoj ću pamtiti 2011.

Širinu liste je možda najlakše objasniti i ovako:

Najstariji izvođač na listi je Leonard Cohen, zbog briljantne "Show me The Place".

A čika Leonard je već imao 52 godine kada je snimio jedan od najvećih hitova karijere - "I'm Your Man" - kada se rodila Lana Del Rey, najmlađa na listi. Najmlađi na listi - Ben Howard rođen je u godini u kojoj su R.E.M. svirali "Orange Crush".

Neka vas ne uplaše neka nepoznata imena. Ova godina ne bi bila tako dobra bez otkrića poput Bena Howarda, Ane Brun, Anne Calvi, The Vaccines ili Foster the People. Ima i anonimusa - Jason Bajada još uvek nije zvezda ni u krugu sopstvene mesne zajednice. Ali, - biće :) Tu su i povratnici poput Toma Waitsa, Kate Bush, Edie Brickell i ludi naučnik Thomas Dolby, koji nije snimao gotovo dvadeset godina. Tri obrade - "This is the Day" od The The, obradili je Manic Street Preachers, druga je "She's not there" - Neko Case i Nick Cave, te na kraju James Blake, "Limit To Your Love".
.
Poslednja pesma na listi je pominjani Cohen.
.
Zato što bolji kraj ne postoji.

Redosled pesama je podređen uživanju, ne poziciji na listi. S obzirom na to šta se sve na njoj nalazi - od dub-stepa do mainstream pop muzike, sve ovo ide pod žanr: dobra muzika.
.
Možete je preslušati u celini (69 pesama!), može i u malim dozama; u jutarnjim, dnevnim ili noćnim satima, ko kako voli (sredina liste je malo sporija, to može i sumrak ;)

Ukoliko vam se neka od pesama i ne dopadne, uvek imate opciju next. To su prednosti tehnologije.
Ukoliko vam, pak, barem jedna od ovih pesama skrene pažnju tako da morate da proverite ko to peva, ova lista je ispunila svoju svrhu.
.
Kako god je preslušavali i gdegod bili - uživajte.
.

2011: lista najboljih by nebojsa on Grooveshark

Ili - direktan link ka listi >>

Update: Kepina lista (B92, OFF) zaslužuje preslušavanje >>, takođe!

Beograd, jutro posle

2012-01-01T13:14:00.003+01:00

(U nedostatku bolje pesme, dok hodam centrom i biram uglove, glavom odzvanja Kazalište - "Nedjeljom ujutro", nisam je slušao odavno. Kako jutro odmiče, pesma prepušta mesto tišini, uživam; nisam ovakav Beograd video godinama.)
.

(Uzgred: Knez Mihajlo je insistirao da spomenik bude "evropski", bez kape i oružja. Spomenik je podignut pre tačno 130 godina. )
.

2011, spakovana.

2011-12-29T23:36:00.002+01:00

Odsjaj zalazećeg sunca na obroncima Alpa u daljini ostaje iza nas >>.
.
Jedno popodne u Zagrebu >>, nakon toliko godina.
.
Glas Amire Medunjanin, niotkuda >>.
.
Skidanje majice i skok u bazen nakon četvorosatnog DJ-isanja, u toploj junskoj noći.
.
Ovaj tekst >>, posvećen prvim pokušajima i drugim uspesima.
.
Vožnja pod punim mesecom >> kroz crna brda Meteora, bez tabli i putokaza i sa neupotrebljivom mapom na kolenima, dok mlade lisice pretrčavaju drum uplašene farovima.
.
Magarci i koze skriveni od julske žege u tunelima grčkih brda, nasred trake, bez pokreta čak i dok ih zaobilaziš, u poslednji čas.
.
Otkrivanje skrivene puste plaže na zapadnoj strani Lefkade.
.
Napuštene kuće na Itaki.
.

Potraga za hotelom po Atini >>, noću, bez GPS-a.
.
Andrejev dolazak u Beograd i spašavanje snimaka Krakowa >>.
.
Zalazak sunca nad poljima suncokreta, dok se vraćamo ka Beogradu.
.
Konačno primerak "Pjesme uz koje ne plešem" Dragana Todorovića u rukama, pravo iz Rijeke >>.
.
Nadrealni dijalog u kojem nas troje, ničim izazvani kreiramo hipotetički nacionalni plan za period od 300 godina ;)
.
Brajan Feri >> na bini Arene peva "My only Love".
.
Knjiga o Margiti >>.
.
Dva gola koja sam dao Žiletu u jednoj tekmi - drugi čak u suprotni ugao, ni ja nisam očekivao.
.
Brada, osedela.
.
Nils Fram >>, njegova lampa i klavir u "Rexu".
.
"Pina" >>.
.
Ponovno postavljanje stranica posvećenih Subi >> na Mrežu.
.
Gudači Sv. Đorđa sviraju Piazzolu na Kolarcu. 2x.
.
Ovo veče, prešlicavanje čitave godine.
.
Pakujem sve te sitnice u kutiju "2011".
Za narednu godinu pripremam veću, ojačanih ivica.
Toliko toga želim da vidim u njoj spakovanog, za tačno 366 dana.
.
I zato već večeras počinjem da tražim načine - kako sve to sakupiti?
.
"Nema ničeg boljeg od traženja, ako želite nešto da nađete."
(Dž.R.R. Tolkin - "Hobit"/Torin Hrastoštit).
.
Srećno i vama ;)
.

3-minutna pauza: Ištvan Erkenj + Santiago Graso

2011-12-25T22:43:00.000+01:00

Prvo - Ištvan.
Ime priče:
.
"Profesionalni ponos"
.
Mene su od tvrdog materijala načinili!
Umem da kontrolišem sebe.
Ništa se na meni nije dalo primetiti, mada je u pitanju bio dugogodišnji naporan rad, priznavanje mog talenta, čitava moja budućnost.
- Ja sam umetnik u podražavanju životinja - rekao sam.
- Šta znate? - pitao je direktor.
- Podržavam ptičji cvrkut.
- Na žalost - odmahnuo je - to je već odavno demode.
- Kako, molim? Gukanje grlica? Dživžikanje riskog vrapca? Pućpurikanje prepelica? Kreštanje galebova? Pev ševe?
- Passe - rekao je direktor s izrazom beskrajne dosade na licu.
To je zabolelo. Ali mislim da se to na meni nije primetilo.
- Do viđenja - rekao sam učtivo i -
izleteo kroz otvoreni prozor.
.
Ova priča objavljena je u knjizi "Jednominutne novele", 1985. godine.*

A ovaj video klip jedan je od radova animatora Santianga "Bou" Grassoa.
Traži svega dva minuta.
Zove se "The Bird and the Man"
.

.
* - koristim i ovu priliku da zahvalim Kizi na primerku knjige koju nisam imao :)
.

Pravi izbor želja

2011-12-22T23:18:00.002+01:00

Autor: Aleksandra >>

“If you know how your life is going to turn out,

You just have to know where you’re heading.”

(Paul Arden)

Ajnštajn nijeprogovorio do 4. godine života.

Rod Stjuart je radio ikao grobar.

Mark Tven je (fizički)rastao do 34. godine.

Bukovski je prvunovelu objavio u 49. godini.

Rođeni Poljak, DžozefKonrad - nije u potpunosti savladao engleski sve do kasnih dvadesetih godinaživota. U 29. je promenio ime. U trideset i sedmoj godini je objavio prvunovelu.

Volt Dizni je napočetku karijere dobio otkaz u novinskoj redakciji u kojoj je počeo karijeruzbog „nedostatka mašte i ideja“.

Iako je skok u vis olimpijskakategorija još od 1896 - niko pre Dika Fosburija 1968. godine nije pokušao da preskoči letvicu odrazom kojije podrazumevao prelet najpre glavom i ramenima, a zatim leđima.

Prvi proizvod AkitaMorite, osnivača Sonyja, bio je nekakvo „kuvalo za pirinač“, koji nije prodaoni u 100 komada.

„Pukovniku Sandersu“,osnivaču Kentucky Fried Chicken su1009 puta odbili „specijalni recept“. Prvu franšizu je prodao posle 60.rođendana.

Edison je, posopstvenom priznanju, realizovao ideju zvana „sijalica“ nakon više od 1000pokušaja.

Manoel De Oliveira ima103 godine i snima filmove svake godine. Prvog „Zlatnog Lava“ osvojio je u 73.

Konačno, Isus je do30. bio stolar.

Nije, dakle, pravo pitanješta želite od Nove godine, već kako otplivati dotamo.

"Pina" [još 3 dana na repertoaru!]

2011-12-18T11:21:00.000+01:00

"Postoje situacije, naravno,
koje te u potpunosti
ostave bez teksta.
Samo možeš da upireš u stvari.
Reči ne mogu više osim da prizivaju stvari.

Tada ples opet

stupa na scenu."

.

Siguran sam da Wim zapravo nije planirao da će „Pina“biti ovakav film.

Tokom priprema za snimanjePina Bausch je umrla.

On je želeo da otkažesnimanje. Članovi njenog ansambla su ga ubedili da snime film i odigraju još jednom sve, pre no što nastave daistražuju dalje, sami.

Iznenađujuće - gotovo pedesetak ljudi u sali “Koloseja”, sinoć, iako je film na repertoaru već desetak dana + Festival autorskog filma pre toga.

Sigurno i zatošto je film sniman i promišljan kao 3D.

Ukoliko jeinformacija na sajtu bioskopa tačna >> - Pina će biti na repertoaru do srede, 21.12.

.
Požurite.

p.s. Ovo je iprilika da se zahvalim profesorki engleskog na FDU, Ljiljani Bogoevoj, koja namje otkrila Pinu Bauš na njenim časovima. Ostali, valjda, nisu smatrali da je važna.
.

... i "muzički dinar" za pojas zadeni

2011-12-15T20:19:00.001+01:00

(Predlog dodatnih predmeta za oporezivanje „muzičkim dinarom“)
.

„A onda su jednoga jutra došli, isparcelisali more i odneli ga“

(Jesen patrijarha, G.G. Markes)

Nekad poštovana Državo,

u skladu sa najnovijim uredbama - od kojih jedna >> tvrdi da je fotokopiranje knjiga kažnjivo jer je to, zapravo, „ulaganje u sebe a zarad dobijanja boljeg posla i bolje plate“ a druga >> tvrdi da se ima platiti dodatni namet na gotovo sve što radi na struju a u sebi sadrži opciju reprodukcije zvuka ili umnožavanja autorskih sadržaja – evo, dakle, još nekoliko predloga koji predmeti bi mogli biti dodatno oporezovani, te ćemo na taj način dodatno popuniti budžet i mirno prebroditi najnovije talase krize, koji će se razbiti o hridi naše stamene ekonomije.

Ovom prilikom navodim nekoliko primera, poređanih azbučnim redom, a kao dokaz da sve može. Ukoliko postoji interesovanje za dalji istraživački rad u smeru otkrivanja dodatnih mogućnosti, rado ću se prihvatiti tog izazova a potpuno besplatno, jer znam da je napor koji činim usmeren ka opštem dobru.

Babice. Pripadnice ove struke, te vredne žene koje su najčešče i prve osobe sa kojima dolazimo u kontakt u ovoj inkarnaciji mogle bi biti oporezovane jer pomažu u procesu umnožavanja ljudi. Sad, kako se ta činjenica i uz najbolju volju ne može baš najbolje pravno odbraniti, čak ni uz pomoć reformisanog pravosuđa, možda je zgodno reći da one učestvuju u procesu rođenja jedinki koje su, od rođenja – često izvor zvuka; Štaviše i još gore – te jedinke, a čim progovore postanu sklone reprodukciji, tj. pevanju tuđih melodija i tekstova, čiji autori nisu. Smatram da je objašnjenje više nego pravno odbranjivo, ako je fotokopiranje "ulaganje u sebe" zarad dobijanja boljeg posla, može i ovo.

Češalj. Za ovaj predmet postoje barem dva osnova po kojima bi se isti mogao dodatno oporezovati. Prvi razlog je indirektnije prirode, ali bi mogao poslužiti: Češalj je, suštinski, alat kojim osoba koja se priprema za reprodukciju zvuka unosi red i sklad u svoje vlasi, a poznate pod imenom kosa, što ga, normalno, čini privlačnijim izvorom reprodukovanog zvuka – što, pak, rezultira – većom publikom na koncertima ali i većim prodatim tiražima. Kauzalni odnos uređenih vlasi kose i popularnosti dokaziv je mnogim primerima iz pop-kulture, siguran sam da agencija koja se bavi zaštitom prava izvođača može u svojim redovima pronaći barem deset osoba koje svoju popularnost podjednako duguju kako svojoj kosi, tako i reproduktivnim sposobnostima.

Konac za zube – zbog zato.

Ovaj predmet spisak stavljam da bi izazvao raspravu u Skupštini, jer će se opozicija baviti njime, umesto suštinom stvari. Tako neke uredbe lakše dolaze do objave u „Službenom glasniku“ (Koristim ovu priliku da predložim oporezivanje i samog „Službenog Glasnika“ – zato što u svom nazivu sadrži reč „glas“, koja grešno inspiriše na korišćenje glasa, odnosno – reprodukciju zvuka.)

Krevet. Zgodan za oporezivanje - poseduje ga verovatno svako domaćinstvo, osim onih od kojih je Država davno digla ruke, te ni krevet nemaju. S obzirom na to da se krevet koristi za trenutke odmora, sanjanje i sakupljanje snage – naučno je lako dokazivo da te radnje – odmaranje i spavanje – indirektno takođe predstavljaju ulaganje u sebe, a kroz proces koji do sada nije bio obuhvaćen dodatnim porezom. Kada na ovu činjenicu dodamo još jednu, i to ključnu – stvar pravno postaje potpuno čista: krevet je, takođe, prostor na kojem susret dva predstavnika suprotnih polova nakon nekoliko meseci (7-9) rezultira i umnožavanjem, tj. reprodukcijom onih koji kasnije reprodukuju tuđe pesme a procesom poznatim kao pevanje (ali i zviždukanjem, pevušenjem, i drugim radnjama), te je i ovaj predmet zgodno dodatno oporezovati.

Tuš. Pored činjenice da služi spiranju nečistoća sa tela i gorespomenutih vlasi kose – tuš svojim oblikom neodoljivo privlači izvesni procenat populacije na grešnu reprodukciju zvuka a tokom radnje spiranja nečistoća poznatoj kao – tuširanje. U slučaju tuša postoje dva moguća pravna rešanja. Jedna je – a iz navedenih razloga – stavljanje tuša izvan zakona (jer navodi ljude na radnju reprodukcije zvuka a bez plaćanja). Druga – za državu možda upotrebljivija jer ne inicira raspravu o ljudskim slobodama te tako ne ugrožava naše integritete, teritorijalne suverenitete i tete – je dodatno oporezivanje tuševa kao takvih.

Iskreno se nadam da će ovi predlozi biti uzeti u razmatranje kao dodatne mogućnosti širenja polja delovanja uredbe kojom se dodatno oporezuju rezači diskova, skeneri, štampači, CD i DVD mediji i sve ostalo – i sve ostalo što može, a ne mora biti upotrebljavano za reprodukciju autorskih dela kako domaćih autora, koji umeju od Vaše organizacije zaraditi i po 17 dinara godišnje na ime tantijema, tako i stranih, koji su sigurno priuštili sebi po 2 vile od silnih novaca koji su im preusmereni od naših Organizacija a na ime reprodukcije njihovih autorskih dela na teritoriji naše Države, bez Kosova. I Metohije.

Iskreno Vaš,

. . .

U razvijenim zemljama ima onih koji "sviraju" i po raznim aparatima po bankama! Scena iz švedskog filma "Sound of Noise" >>

.
Nije smešno.
.

Najpre, moje laičko tumačenje ove uredbe je jednostavno: naplaćivanjem „muzičkog dinara“ – Država istovremeno legalizuje pirateriju u najavi. Jer, naplatom poreza na nešto što se u najavi koristi za skladištenje i/ili umnožavanje sadržaja koji podležu autorskim pravima a koje nabavljamo neleganim putem – deluje kao institucionalizacija piraterije.

Sad - u nedavnoj prepisci sa drugarom koji se razume i prati pravnu regulativu ove vrste – shvatio sam da ova uredba nije ništa nenormalno, kada se poredi drugim državama. Jedna od njenih konsekvenci jeste - na neki način - i pravno regulisanje privatne piraterije, odnosno posedovanje i lično korišćenje sadržaja koji podležu zakonima o autorskim pravima.
.
Dodatno, ova Uredba bi trebalo da donese neku korist autorima i interpretatorima, odnosno da monetizuje njihov umetnički i/ili intelektualni rad.

Burna reakcija (ili ovo moje gorenavedeno sprdačenje u vezi sa temom) - ne dolazi samo zbog Predloga Uredbe/zakona/kakogod se to zvalo, već ima jači koren. Prvi je, naravno, način na koji nam je objašnjeno o čemu se radi, na šta se odnosi, te - svakako i zbog onih koji ovaj Zakon predlažu.

Po procenama koje se mogu pronaći u medijima, Organizacije koje su zahtevale donošenje ove Uredbe zaradiće samo od nje oko 4.4 miliona evra na godišnjem nivou. Opet - prema podacima Agencije za privredne registre, poslovni prihod „Sokoja“ je prošle godine iznosio oko 185 miliona dinara, od čega je samo na zarade 64 (šezdeset i četvoro) zaposlenih u toj organizaciji - otišlo nešto više od 114 miliona dinara.

Prosek plata je, dakle, oko 90.000 dinara. Nemam ništa protiv, moj san je da svi u Srbiji imaju plate po deset hiljada evra mesečno, minimum.

Ali - pomenuta grupa S.A.R.S je za „'Lebac“ dobila 16-17 dinara na ime tantijema u godini u kojoj je ta pesma bila veliki hit, takođe na godišnjem nivou.

Poređenje tih iznosa asocira me na vlasnika obdaništa koji najpre roditeljima masno naplaćuje boravak dece u celodnevnom boravku, decu hrani buđavim 'lebom, a kad ponestane užine žicka od dece za kupovinu kifli - koje sam pojede.

Problem, dakle, nije samo u loše formulisanom odgovoru – koji ostavlja prostor da nagađamo da su na spisku i frižideri i tuš-kabine sa ugrađenim audio izvorom i svašta nešto – već i u tome ko je Uredbu predložio i kako se do sada ponašao.

Hoću da kažem: živimo u sistemu krcatom već prokaženim tipovima čije čak i dobre ideje naiđu na đon - jer su ih takvi prokazani izložili javnosti. (Tačnije, živimo u sistemu u kojem su svi i sve je prokazano, nema više za šta čovek da se uhvati, do za sopstvenu glavu. Ili spolovilo. Ili oružje.)
Ukoliko je Nekadpoštovanoj Državi važno da verujemo da su im namere časne, ima načina kako se to radi.
No, izgleda da im nije stalo.

.
Zato je zapravo najveći problem - da li će ova Uredba/ovaj Zakon zaista „proći“, te - ko će je sprovoditi.

Ukoliko prođe ovako, a mi zaćutimo, ostanemo bez glasa i prestanemo da pevamo – onda ništa.

Nemi horor,

kao nekad.
.

.
p.s, korisni linkovi:
.

O fotokopiranju i "ulaganju u sebe" >>

O "muzičkom dinaru" >>
O 17 dinara >>
Evo i online peticije za ukidanje i zabranu delovanja SOKOJ-a >>
.
p.p.s. inspiraciju za neke od predmeta koji bi mogli biti oporezoveni dobio sam od kolege i prijatelja, čije ću identitete štititi, sve dok sami ne zatraže da im imena bude objavljeno - ili dok me Komisija za isterivanje zlomisli na to ne prinudi mučenjem - višekratnim emitovanjem bilo koje od pesama sa liste najpopularnijih, a po listingu organizacije SOKOJ.

Ukoliko posegnu za pesmom pod rednim brojem 6, odajem sve odmah, na prvu reprodukciju.
.

Izvor >>

Čuvajte jelke!

2011-12-14T22:43:00.001+01:00

Svake godine u istom ritmu, na istim prozorima:

Najpre se pojave "talasaste" svetiljke na visokom spratu solitera prekoputa našeg, dva dana kasnije asinrona svetalca na niskoj zgradi u susednoj ulici, prekosutra će komšija iz zgrade prekoputa da rasvetli zastakljenu terasu a lampice će uključivati tek posle devet sati uveče. Oni će ih, kao i svake godine, poslednji i ukloniti.

Takav je običaj u našem kvartu.

Običaj je da se ovih dana kiti jelka - a taj običaj dolazi iz vremena pre hrišćanstva: ljudi su u zimskom periodu, u dane tada definisane zimske ravnodnevnice (koja je vremenom postala Božić ) unosili u domove živo drvo, odnosno tek posečeno - prizivajući dobrog duha, inače jačeg od zime - kačenjem darova. Tih dana se, to su znali i pagani, suncu vraćala snaga i sunce je pobeđivalo sile mraka. Darovi su vremenom sišli ispod jelke - njihovo mesto zauzele su plastične kugle i prateća pirotehnika, darovi više nisu namenjeni dobrom duhu, već - dragim osobama - jedino živo drveće i dalje strada li strada - nismo se valjda još uvek do kraja oslobodili tog straha od prirode te i dalje zaziremo od plastičnih jelki.

Još uvek ne znam šta bih tačno mogao da poželim od tog dobrog duha, a da ne umem sam da si ispunim želju. Ima još vremena za razmišljanje. Ali, znam da ovih dana vredi ponoviti ovu staru reklamu, još jednom. Ukoliko jedna osoba odustane od seče drveta zbog onoga što bude čula, onda je vredelo napraviti ga i emitovati:
.

.
U međuvremenu, pronašli smo i ovu formu (vidi dole): ukoliko je, tokom vekova - smisao jelke toliko izmenjen, zaista ništa ne stoji na putu promeni, tj. stvaranju jelki od čega god poželimo.
Konačno, i ovaj totem sa fotografije - takođe je drvo, prerađeno.
.

Link >>

Nadam se, dakle, da je barem jedno drvo ovom pričom pošteđeno - seče.

The Black Keys: "El Camino" [preslušavanje!]

2011-12-11T18:02:00.001+01:00

"El Camino" nije Chevrolet model sa omota albuma - na omotu je stari Chrysler Town&Country model, vozilo kojim su The Black Keys putovali na prve turneje.
,
"El Camino" je, takođe, na španskom "put".
Ovaj album, konačno objavljen pre nekoliko dana dokazuje da je ovaj dvojac uveliko na auto-putu i da u rezervoaru ima goriva za još mnogo kilometara, da se tako izrazim, a to je pokazao i prvi singl sa albuma:
.

,
Iako su kritičari uzdržaniji nego inače (u proseku: 4 zvezdice od 5), te razvlači bend od krajnosti zvane "komercijalizacija" do teorija kako The Black Keys popunjavaju prostor The White Stripes i/ili Jon Spencer Blues Explosion (?!?!) -> bend je itekako dosledan onome što je radio na prethodnom "Brother" albumu, te je ovaj novi - "El Camino" - jedan od najboljih albuma godine.
Trideset i osam minuta (38), 11 pesama, briljatni rifovi i odlična produkcija (by Danger Mouse) - ali, neka vam sve to saopšte vaše uši i stopala - jer je album postao dostupan za preslušavanje:.
,
The Black Keys - El Camino by nebojsa on Grooveshark

,
Ukoliko nehotice zasvirate Air-Guitar slušajući ga, to je sasvim ok.
Ukoliko ste, preslušavajući pomislili da je vreme da ponovo, ili čak prvi put napravite bend, i to je sasvim u redu.
Niste jedini.
.

Nils Fram u Beogradu!

2011-12-08T16:57:00.001+01:00

Za koncert sam saznao od Bojane, koja je postavila event na Facebook >>.

.
Ukoliko ukucate u Googlereči poput ovog naslova – dobićete spisak od cca. „svih dva“ medija koji su objavili informaciju o dolaskujednog od najzanimljivijih neo-klasičara uBeograd.

Nils se već pojavljivao na ovom blogu, u okviru rubrike„Blago je svuda“.

Kompozicija „Unter“ ujedno predstavlja i jedan odnajprijatnijih komada viđenih ovegodine.

.

.

Zanimljivosti:

Nils Frahm je učenik Nahuma Brodskog, koji je, po nekimizvorima – poslednji učenik Čajkovskog.

Dodatno – njegov specifični zvuk modifikovanog klavira nastao je iz nužde: kako klavir često svira tokom noći, morao je da se utiša da ne bi ometao svojkomšiluk.

Na Facebook-u jedolazak na koncert do sada potvrdilo dvadesetak ljudi.

Premalo i u potpunom neskladu sa lepotom onoga što Frahmuspeva da uradi koristeći modifikovani klaviri – tišinu.

Rex, 13. decembra uveče u 20 časova. Cena karte je 200 dinara.

Album „Felt" iz 2011. godine dostupan Vam jeza preslušavanje.
Uživajte:

Nils Frahm - Felt (2011) by nebojsa on Grooveshark

.
p.s. Impresije sa koncerta:
.
Prijatna atmosfera, izmenjena njegovom lampom ("volim da je nosim sa sobom, tako imam iluziju da sviram kod kuće, ne pred publikom) i gotovo 200 ljudi u publici (od kojih je nekih tridesetak moralo da stoji na bokovima sale), njegova leva noga kao pomahnitali sekvencer koji je održavao ritam čak i u trenucima u kojima smo pomišljali da smo prepušteni improvizaciji, sedamdesetak minuta muzicaranja koji su pročistili glavu i ispunili uši muzikom kakva se retko čuje uživo, u Beogradu.
Kratki, a gromoglasni aplauz dao je za pravo delu publike da pomisli da je vreme za pauzu, te su počeli da izlaze, što je od muziciranja preznojenom Nilsu dalo za pravo da pomisli da nam je dovoljno. Nijedna od strana nije bila u pravu, ali je taj mali incident izglađen u holu. Bez obzira na to - ovo je nastup koji ću pamtiti.
Evo i snimka dela koncerta:
.

„Deco, ovo je vaša druga kuća!" (Braća Ribar/Kralj Petar I)

2011-12-06T23:11:00.001+01:00

Iz arhive moje drugarice Ane: 01.09.1980. Ana je u prvom redu. Ja u drugom. Štreberi... ;)

.
Učiteljica Marina nam je tu istinu o "drugoj kući" saopštila 1. septembra 1980.

Mi smo, kako dolikuje đacima-prvacima, tu istinu prihvatili.

Na stranu što suneki od nas to već znali – jer je smoveć bili godinu ili dve u predškolskom u toj istoj zgradi u prizemlju. Nismo čestoišli na gornji sprat, tamo su bili starijirazredi, išli smo uz stepenice samo osvečanostima, ka velikoj školskoj sali.

U holu zgrade stajale su biste i braće Ribar, ali i Dositejai Vuka.

I ona rečenica:„Knjiga, knjiga braćo, a ne zvona i praporaca”, ispisana krasnopisom na belojtraci.

U toj zgradi sam,sveukupno, bio pet godina.

Kako sam tu bio predškolac, u njoj sam i spavao.

Posle četvrtog razreda su nas prebacili u drugi objekat škole, u Birjuzovoj.

A pre mene - keva;zatim jedna pa druga tetka, veliki Nebojša,komšija iz zgrade; komšinica Nevena i njena sestra, sa njima smo delili terasu;zatim Miki i njegov burazer sa našeg sprata, kao i tetkine prijateljice izzgrade prekoputa. Nakon mene – mlađi brat i sestra... Spisak je, svakako, mnogoveći i potpuno je prirodno da nas je bilo toliko – jer smo živeli u zgradiprekoputa Škole - pređeš pešački prelaz tadašnje ulice „7. jula“ – i u školi si.

Sa jedne strane školskogdvorišta zid&kovano gvožđe – i pogled na dvorište Saborne Crkve; sa desne druge– bedem Ambasade Francuske, iza koje se prostire - Kalemegdan.

U tom dvorištuprovodilo se vreme i van škole – te je bilo i centralno mesto mnogih nedeljaraspusta, jer je kapija bila otvorena tokom čitave godine.

U toj zgradi samnaučio nekoliko važnih stvari.

Ne mislim napriče o Jurici i Loli - braći Ribar i njihovoj borbi. Ne pričam ni o lekcijamao detinjstvu druga Tita; nije ovo priča o brojkama i slovima - iako sam i toučio – u toj istoj zgradi.

Nije sad važna ničinjenica da su pre nas na tom mestu bilii Dositej i Vuk i Kralj Petar, Mika Alas i Mokranjac, kao i mnogi drugi, važni. I da je prva utakmica u basketuodigrana baš u tom dvorištu, 1923. godine, te da je sadašnju zgraduprojektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić.

Mislim na onedruge, životne lekcije.

Da kada razbiješprozor - imaš i da ga platiš, da ga ne bi plaćao ceo razred.

Da ima momenata kada se valja potući, makar znao da ste vasdvojica itekako slabiji, ali da nema odstupanja.

Da je prepisivanje trenutno i jednokratno rešenje.

Da lepa reč i diplomatskavrata otvara – od mnogih lopti koje su prešle preko zida ka dvorištuAmbasade - većinu smo dobili natrag – zvoneći na vrata Ambasade i uljudnim rečimamoleći da nam se lopta vrati.

Naučiosmo da ima nepravde, ali da se protiv nje valja boriti.

Naučiosam i da postoje i neka nepisana pravila - poput onog da se za Svetog Nikolu može„izaći ranije“ sa časova, a kao svi smo uzorni pioniri i sjajni na takmičenjima izpoznavanja priča iz Titovog detinjstva.

Tu su iprvi poljubac (u obraz, naravno); ushićenje prvog postignutog gola na turniru ufudbalu; razočaranje prvog poraza na istom turniru; prvi koš i prva banana u basketu; "plava bluza i kiflapred čas". Zatim snimanje „Kockice“- tema je bila ekologija. (Bila je pauza od nekoliko dana između snimanja,morali smo da se obučemo isto i bilonam je zabranjeno da se šišamo tih dana. Na svojoj koži naučiš kako funkcionišemagična kutija zvana televizor i šta je to montaža.)

Prva šteta koju si napravio i koju pokušavaš da prikriješ i prećutkuješ do sutra ujutro i roditeljima i učiteljici. I strašan osećajkrivice, zapamtiš do kraja života.

Prvi odlasci narekreativnu nastavu, izleti po Kalemegdanu; lekcije o drugarstvu, iskrenosti,pomaganju i poštenju.

Na kraju svega,razmena đaka sa bratskim školama, od Vardara pa do Triglava.

Svašta sam naučiou toj zgradi. Imao sam i od koga.

(Umalo dazaboravim i pesmu, Marina nas je učila prvih dana škole – pesma koju je pevala NadaKnežević, poslednji stihovi bili su: „pružiruke svoje/tebe zove bolji svet.“)

Bolji svet?

Te godine, 1980,u Školu je upisano više od 130 đaka, četiri odeljanja po 32 učenika.

Ove godine – u školuje upisano: 49 đaka.

Taj broj dovodi u pitanje i postojanje Škole.

U „Drinku“ je ove godine upisano njih 120. U „Alas“ – 109.

Tema, dakle, nijesamo natalitet, već i - kvalitet.
.

U tekstovima oškoli koji se mogu pročitati po raznim novinama provlači se i priča o 23nastavnika koji su napustila školu, kao i da Savet Škole ne može da smeni aktuelnu direktorku.

Iz Ministarstva javljaju da se škola trenutno ne zatvara.

Najstarija škola u Srbiji.

Ali i - zgodnalokacija, veliki prostor, sjajna zgrada.
.

Ostaci "dobrog drveta". Fotografija iz 2005.

U redu, već sampreživeo - da mi domovinu smanjite i preimenujete; da mi preimenujete i školu, iako su Lola i Jurica bili časni mladi ljudi, ništa lošiji od Kralja Petra; preživeo sam da mi ne mali broj drugara izgeneracije raselite po svetu; da malo po malo dovedete u sumnju sve što ste me učili; ono drvo što je bilo uraslo u ogradu ste poseklia kapiju dvorišta zaključavate, tako da mi kada prođem niz Rajićevu ostaje samoda virim kroz gvožđe. Iako je tu odigrana prva utakmica u košarci u Beogradu ikada, ni koševe nešto više ne vidim.

Ukoliko zatvoritei Školu, „našu drugu kuću“ - kako reče učiteljica Marina, zaboraviću - u trenutku a na neko vreme - mnoge lekcije iz pristojnosti koje sam u toj zgradi naučio.
.
Njeno zatvaranje bilo bi dokaz da je sve što smo tamo naučili - uzaludno - i da su pobedili dvojkaši.

I biću veoma,
veoma
ljut.

Potpisivanje Peticije – kojom se traži smenasadašnje direktorke, kao i vraćanje produženog boravka i predškolskog programa odvija se ovih dana u “Alternativi”, u Siminoj ulici broj 10 (ne znam tačnu satnicu - kada su drugari tamo?) Više detalja oPeticiji i akciji koju su pokrenuli bivši đaci Škole možete pronaći na ovom linku (FB) >>.
.
Za sada je grupa okupilaviše od 1000 bivših đaka.
Pet hiljada (5000) potpisa je potrebno za naredni korak.
.
p.s.

Dodatak, zanimljivo: Snimak proslave 260 godina škole, 1978. godine >> (“Podpokroviteljstvom druga Tita”)

p.p.s: Obrazac za peticiju možete preuzeti sa ove adrese >>. Sakupljene potpise (bez navedenog rednog broja) možete doneti u "Alternativu", Simina 10.

In Time (Andrew Niccol, 2011)

2011-12-04T19:47:00.001+01:00

Iako je „In Time”naučna fantastika, premisa filma je sjajna– a već tačna:

vreme je jedina valuta. (Zar toveć ne živimo – sada? U knjizi “Karaoke kapitalizam” možete pronaći i rečenicu:“Uskoro će se osobe koje sebi mogu da dozvole sedam sati spavanja dnevnosmatrati bogatašima”)

Bogataši, naravno, imaju vremena za bacanje, grabeći ka besmrtnosti, sirotinja ga ima sve manje injihovo vreme je sve skuplje - i zatose vreme čuva, krade, predmet je trgovinena berzi, mahinacija - i razlog borbe.

Ideju, scenario i režiju potpisuje Endru Nikol(briljatna „Gattaca”; odlična ideja i scenario za „Truman Show”, “s1mone”...)– ali je, izgleda, od ideje do realizacije uloženo mnogo vremena za peglanje svega što bi štrčalovan okvira očekivana dva sata vremenaprovedenog u bioskopu. Sve je tu: glavni junak željan “rušenja sistema”;odmetnuta bogatašica; nemoralni otaciste; zatim sistemu odan, ali zapravo iskreničuvar te naravno, Happy End, koji,na sreću, ne ostavlja mogućnost kreiranja nastavka.

Da jeNikol (imao sreće i) ovaj film realizovao u uslovima sličnim onima iz vremena „Gattace”, te da je dobio barem jednogglumca čija harizma može držati pažnju duže od 8 sekundi bez "reza" (što Justin T. svakako nije) - „In Time” bi bio jedan od najboljih“velikih” SF filmova 2011 - u koje bi vredelo uložiti vreme. Ovako, za ovu godinu na spisku ostaje veoma dobri„Source Code“ >> (potpisuje ga Duncan Jones, mladi majstor) koji setakođe bavi vremenom - istina na načinmnogo bliži „12 Monkeys“.

U duhu filma, da kažem to ovako:

upravo sam Vam uštedeo 2 sata vremena.

Dužni ste mi.

Prihvatam preporuke za druge filmove kao nadoknadu.

Bez kamate :)

U međuvremenu - ukoliko ima onih koji ga nisupogledali – evo filma „On Time“.

Remek delo čoveka koji se zove Ted Chung >>.
Uživajte u 6 minuta vašeg vremena.

"Markiza" ili "Piškota", pitanje je...

2011-12-04T09:44:00.001+01:00

Svestan sopstvenih slabosti – već u liftu razmišljam kako bi polovinu torte trebalo odmah staviti u zamrzivač.
U suprotnom, čitava torta će stradati u svega par večeri i jutara, ništa od lepše od parčeta „Markize“ u sred noći.
.
Sečem tortu na dve jednake polovine.
.
Postavlja se pitanje – koja polovina odlazi na led?
.
Šta ukoliko nekom greškom ima više piškota na levoj polovini?
Ili je više ruma nekim slučajem ostalo na desnom delu?
Da li je leva polovina ukusnija bez, ili desna sa šlagom?
Sa ili bez čokoladnih mrvica?
(Mrvice želea nikako ne pripadaju ovoj torti, tu ideju unapred odbacujem.)
.
Svestan svojih slabosti – rešavam da polovine podelim na polovine i pravilno rasporedim šlag i mrvice na pripadajuće polovine polovina, dok preostale četvrtine ostavljam izvornim, radi utvrđivanja procenta piškota i ruma u definisanim delovima.
.
Čulo ukusa je varljivo,
zato je bolje probati više zalogaja.
.

Coolinarika

.
Na kraju, jedino bi se moglo zaključiti da je uzorak premali da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi koja opcija je najbolja. (Ali, tokom testiranja postaje jasno da je čist genocid zvati ovu tortu "Piškota torta", kada je svakoj dobronamernoj osobi jasno da nju zapravo čini blistava simbioza fila i piškota! Dodatno, iz zalogaja u zalogaj postaje očiglednim da je zločin premenovati keks "Piškote" u "Markize"!)
.
. . .
.
Govoto sve navedeno je, naravno, fikcija.
Polovina torte je uveliko u zamrzivaču.
Svestan slabosti, odmah sam je prebacio na sigurno.

Da sam je odista pojeo celu, fućkalo bi mi se i za pisanje i za traženje najbolje moguće fotografije „Markize“, najbolje torte ikada.

Novogodišnja priča (skica)

2011-11-30T21:23:00.000+01:00

Autor > link

.
(foršpica)

Priča je zapravo počela još krajem leta: na proizvodnim linijama i po hangarima fabrike Igračke su izlivane, modelirane, farbane, ukrašavane, oblačene, pakovane - i sada su sve tu, naređane po kutijama u kojima se dešava metež nekoliko minuta nakon što se oglasi fabrička sirena, ona za kraj radnog vremena, a čuvar u kućici kraj ulazne kapije zadrema u svojoj stolici, sa pogledom na pust drum.

(početak radnje)

Ovih dana u fabrici Igračaka vlada - velika pometnja!

Za nekoliko dana ta čitava generacija biće distribuirana po prodavnicama ... Nova godina je blizu: i zato već danima dve dnevne smene razdvajaju igračke po kontigentima - jedan red igračaka ka prodavnicama u bogatijim četvrtima, jedan red za prodavnice na periferiji, i onda u krug.

I zato se već danima Igračke međusobno nadmeću: koja će "zapasti" u koji kontigent – jer se ovde, u fabrici, najvećim uspehom u životu jedne igračke smatra ulazak u dečiju sobu koja je već puna dobrih i lepih igračaka...

(a sad - tragično neznanje)

Ono što nijedna od Igračaka naređanih na police zapravo ne zna (čak ni džinovski medved koji se među prvima našao na lageru i zato važi za najmudrijeg. napomena: ovo sa medvedom je možda stereotip, slabo poznajem tipologiju novih generacija igračaka) je da se igračke koje se nađu na rafovima bogatijih prodavnica zapravo mnogo manje i mnogo kraće igraju - dok se one koje se nađu u jeftinijim četvrtima često igraju i sa više generacija dece. A smisao svake igračke je – ime im lepo kaže – igra.

.
Tu lekciju će naučiti uskoro, ovih dana.

(kreće - akcija!)

Lošim planiranjem i jos lošije izvedenom akcijom prebacivanja iz kutije u kutiju – omiljeni par (napomena: opet mi manjka znanje o junacima i junakinjama... on bi mogao da bude loša kopija Bibera, i to mu je dosta tragične krivice za čitavu dramu, a ona bi mogla da bude... razmisliti?) elem, taj omiljeni par najpre bude razdvojen u različite kontigente, da bi onda On krajnjim naporom uspeo da se ubaci u kontigent u kojem je Ona, njegova izabranica - tog dana već odvojena za put ka jeftinijoj robnoj kući.

Njihovo putovanje počinje, na primer - večeras, poslednje večeri meseca novembra!
.

(momenat poslednje napetosti: ni publika ni junaci ne znaju da li će se glavni junaci ipak na kraju naći pod istom jelkom?)

Happy End nije u planu sve do noći u kojoj se otvaraju pokloni.

Na odjavnoj špici, a zarad edukacije omladine - Fountains of Wayne - najbolja "božićna" pesma ikada - "I want an Alien for Christmas", dva minuta razuzdane, bučne radosti.
.

. . .

Mogao bih od ovoga da napravim jednu a-la-Dikens priču, mogao bi i Toy Story 4 da nastane od ovoga. Svašta bi moglo, kada bih ja mogao da se bavim ovom pričom.

Ovako, ostavljam je za razradu, za neko vreme u kojem ću imati vremena da se igram - rečima.

"Maršal": On, oni, mi, svi.

2011-11-29T22:03:00.001+01:00

.
.
Sve, zapravo, može stati u ovih 27 sekundi: i Dan Republike; i On i oni i mi, ali i oni koji se ovih dana dogovaraju po salama raznih MZ-ova kako će žvrljati po zidovima izborne, somnabulne i borbene parole, umesto da zidove ribaju.
.
Film "Maršal" Vinka Brešana (pisao ga u saradnji sa starim majstorom, ocem Ivom), jeste priča "o njemu, njima, nama i našim naravima".
Na jednom malom otoku na Jadranu, krajem devedesetih godina pojavljuje se priča o pojavi - Titovog duha.
I to je sasvim dovoljno za pristojnu tragikomediju, potpuno drugačiju od, na primer, Žilnikovog filma.
.
Za takav film je, izgleda, tada bilo prerano: premali broj ljudi bio je spreman da se u tom trenutku, 2000. godine, pogleda u ogledalo.
.
Deset godina nakon pojave filma, dvadeset nakon raspada Republike i trideset nakon njegove smrti, možda je pravi trenutak da se film pogleda - ponovo.
.
(Zanimljivo: na YouTube ga je postavila osoba čiji je nick: Srbinbg88 :)
.
.
.
Link ka drugom delu filma >>
.

Kate Bush: “50 Words for Snow” [2011]

2011-11-27T10:24:00.001+01:00

Možda bi vredelo pokušati - ali, ukoliko bih želeo da u svega 50 reči zapišem sve što smatramvažnim a u vezi sa novim albumom Kate Bush - „50 Words for Snow“ – bilo bi to robovanje formi, a ovaj album upravo to- nije. Svega sedam pesama od kojih najkraća traje sedam minuta; veličanstvenopoigravanje repeticijom (est materstudiorum :) i nove "priče" dostojne pažnje (obratiti pažnjuna temu pesme „Wild Man“) – sve točini ovaj netipični album istovremeno i vrednim i zahtevnim: najpre će vasnakon trećeg slušanja u potpunosti obuzeti, a nakon sedmog preslušavanja ćebiti jasno da album zahteva slušanje u kompletu: jedansat i pet minuta potpunog usporavanja kojevodi do one tačke mira u kojoj se čuje snegkako pada, na pedeset načina - od uvodnih stihova "I was born in the clouds/Now I'm falling..." do nabrajanja 50 reči za sneg (Kejt i Stiven Fraj, zajedno), od kojih je tek pedeseta: snow.

Rešena da formu prilagodi sopstvenim potrebama - Kejt iz dana u dan na YT postavlja nove video klipove – koji predstavljajudelove pesama sa albuma:

.
(Postoji i treći, još uvek zvanično unlisted - 10 minuta potpune hipnoze >> kreirane na osnovu jednog segmenta albuma, a zatim montiranog u krug, u krug...)

.
Dodatno - NationalPublic Radio (NPR, to je javni servis!) već četrnaesti dan ne uklanja opcijupreslušavanja novog albuma, na čemu sam im - javno zahvalan.

Iskoristite priliku: preslušavanje (pop-up) >>
(dodatni link, drugi izvor >> pop-up )
.
"50 Words for Snow" je veličanstven album - naročito ukoliko ne tražite, poput mene u prvih 10 slušanja, još jedan "Hounds of Love" ili "The Sensual World".
Tek kasnije sam shvatio - Let it snow...

5-minutna vežba: Ištvan Erkenj + Kris Kotam

2011-11-22T22:51:00.001+01:00

Najpre Ištvan Erkenj, zatim kratki film Krisa Kotama (Cottam)

Erkenj: "Informacija"

"Četrnaest godina sedi iza šaltera. Postavljaju mu svega dva pitanja.

- Gde je Monteksova kancelarija?

Na ovo odgovara:

- Na prvom spratu, levo.

Drugo pitanje glasi:

- Gde je prerađivač gumenih otpadaka?

Na šta on odgovori ovako:

- Drugi sprat, druga vrata desno.

Za četrnaest godina nije pogrešio nijednom, svako je dobio traženo uputstvo. Samo se jednom desilo da je jedna dama prišla njegovom prozorčetu i postavila jedno od uobičajenih pitanja.

- Molim Vas, gde je Monteks?

Ovom prilikom on pogleda u daljinu i reče:

- Svi mi dolazimo iz ništavila i vraćamo se u veliko, smradno ništa.

Dama je podnela žalbu. Žalba je bila ispitivana, nad njom se diskutovalo, i tako je otišla u zaborav.

Zaista, stvar je potpuno bez značaja."
.
Ova priča objavljena je u knjizi "Jednominutne novele" (1985)

.
. . .

.
Film: "Maybe One Day" traje 4 minuta.
Pet minuta konzumiranja ovakvih sadržaja i vežbanja moždanih vijuga dovoljno je da glava ostane iznad vode, tokom čitave nedelje.*

Provereno!

.
* - testirano na uzorku: 1 ispitanik

"Godine su proletele..." [tramvajem u XXI vek]

2011-11-19T16:50:00.001+01:00

Verovatno je to potpuno normalno - kad ne vidiš ništa ispred, a ti se osvrćeš, ne samo iz nostalgičnih razloga.
Red učenja,
red čokolade za dobre đake,
red knjiga koje te pripremaju za Pajtonizaciju,
red poučaka,
red optimističnih poruka za budućnost.
.

"...Plava bluza, i kifla pred čas/
Rođen sam u getu/
Rođen sam tačno u čas/
Rođen sam tačno u čas da vidim."
.

Neke od fotografija preuzete su sa izvanrednog memorabilia-bloga ONCE UPON A TIME IN YUGOSLAVIA >>

“Where the streets have no name” (39 pesama, #24)

2011-11-15T23:58:00.001+01:00

Ukoliko pokušam sve da zapišem, možda se neki delići sećanja vrate.

U ovom trenu, zagledanu ekran, osećam da delići nedostaju, a da se neki segmenti čuju poputrazmagnetisane trake, one koja dugo nije preslušana - dešava se to zamućivanje protokom vremena, te ukoliko se trake nečuvaju na suvom i tamnom mestu, a ja moju glavu nisam čuvao kako valja, to je sasvimsigurno.

Među tim pomalomrljavim sećanjima, jedna činjenica baca sjaj koji deluje i pomalo nadrealno: nekim čudom,licencnom zavrzlamom ili brzinom Siniše Škarice - tadašnjeg urednika zagrebačkog„Jugotona“ - album „The Joshua Tree“ U2 objavljenje u SFR Jugoslaviji dan pre no što će se pojaviti na ostatku planete.

Iz današnjeperspektive, tadašnja važnost te činjenice danas deluje presmešno.

Ali, kada imaš 14 godina, sedmi si razred osnovne škole i sve ti je bliža ideja da ćeš uskoro kupiti taj čuveni Interrail Pass i otići na put po širokom svetu; kada tek otkrivaš muziku i patiš zbog silnih novih albuma koji sudostupni svuda samo ne u tvojoj domovini – onda ti je slatko što možešpre njih čuti taj uvodni huk na „Wherethe Streets have No name“, koji slušaš odmah,jer si već na izlazu iz podruma tadašnje prodavnice „Kultura“ ubacio u vokmen tu šuštavu traku, koja donosi huk kojeg najpre nisi svestan od gradske vreve, sve dok lagano ne izađe iztog fejda i taj huk ti ubrza korak, Edgepočinje da raspliće uvodni D-dur i sve se stopi u impozantan zvučni zid: D-G-Bmol-G-Bmol-A-G-D - bend melje – i sve ti u trenutku deluje ostvarivo: znaš da su pre svega nekolikogodina svirali prvi koncert pred 9 (devet) ljudi, a sada slušaš taj novi snimak, znaš da je svako od njih tek prevalio 25. godinu života i da svaki obrtajkasete jasno pokazuje da su rešili - ne da dotaknu zenit, već da dokažu da suveć tamo, gore.
.
Play >>

.
. . .

Sledećeg leta, Andrejse pojavljuje u „The Joshua Tree“ crnojmajici kratkih rukava, koju mi nesebično daje - najpre na nošenje, a onda na zauvek.Nosio sam je godinama, dok i poslednji trag tipografije i lica sa majice nijeizbledeo. (I nikada mu nisam dovoljno zahvalio na tom poklonu – a znao sam da mu nijelako – jer, ima petnaest godina a prijatelj mu otuđuje majicu koja bi mu olakšala pristup mnogim nepoznatimdevojčicama. Tadašnje devojčice, naravno, sa tog albuma više vole „With or Without You“, a mi uporniji znamo da b-strana„Joshue“ krije mnoge bisere, poput „InGod's Country“ ili strašne pesme „Exit“. Takođe, samo mi verujemoda je Amerika velika koliko i prostor koji odzvanja oko svakog akorda koji Edge svira. Zapravo ništa ne znamo, pojma nemamo - ali verujemo da je to tako.)

. . .

U bioskop stiže „Rattle and Hum“, film o američkojturneji U2. Kasnije shvatam – to je zapravo prvi od Bonovih ego-tripova, koji im je obezbedio trajnomesto u Sazvežđu Velikih, iako su u tom momentu već ispod zenita. Danima zaredom bežim iz škole - popodnevna smena – i sedimu sali „Odeona“ među desetak ljudi, projekcija od četiri, upijam svaki kadar, ton. Kad dođe vreme za ovu pesmu - uvek se upitam zašto Edge svira čak i brže nego na studijskoj verziji, dok Bonu itekako zadrhti glas u nekoliko navrata. Trema?
Zato bubanj i bas - Adam i Lari - ne jebu živu silu, kakva bre trema, vuku napred kao da to rade od postanka pustinje. A pun stadion? Huk!

Nešto ranije te godine Andrej dolazi na letovanje u „Rattleand Hum“ majici. Ekipa na šetalištu u H.Novom kao foru dobacuje „Š'a ti je taj Rahat-lokum-u-dva?“. Ovu majicu mu, naravno, ne uzimam. I od najboljeg prijatelja, bilo bi previše.

. . .

Radim sve više noćnih smena na Radiju.

U letnjim mesecima,ništa nije tako dobro nego pustiti „Where the Streets have no name“ u svitanje. I dalje je dozvoljeno zapaliti cigaretu u studiju: imam 19godina i verujem da radim najlepši posao na svetu.

. . .

U uniformi sam.

Dogovor drugara iz čete je sledeći: nećemo se smenjivati nastraži na dva, već na četiri sata. Tako svako spava malo duže no što pravilo službe propisuje.
A ledene noći u vojvođanskoj ravnici lakše su za podneti kada ti je na jednomuhu slušalica prokrijumčarenog vokmena a drugo uho ti je slobodno da bi čuo kad dolazi kontrola. Uvodni stihovi - „I want to run/I want to hide/I want totear down the walls/that hold me inside“ - dobijaju novo, surovije značenje.

. . .

Konačno kupujem i digitalno izdanje albuma, čime kaseta iploča odlaze u kutiju. Kupujem CD ispred SKC-a, za otprilike 5 nemačkih maraka. To skromno, piratsko izdanje donosi novo uživanje u uvodnomhuku, konačno lišenog šuma trake i krckanja ploče: konačno taj zvuk slušam kako je snimljen.

. . .

Na Mreži, nekolikogodina kasnije, otkrivam da je „Where TheStreets Have No Name“ u ovom obliku na albumu ostala slučajno. Producent Brian Eno, frustriran činjenicom da je 40% snimajućihsati za album zapravo već otišlo na tu jednu pesmu - čijom formom nikako nije zadovoljan - nagovara ekipu da obrišusnimak i pokušaju sve iznova.

Neko iz ekipe ga, nasreću, nije poslušao, verovatno svestan da ova pesma ne može bolje.

. . .

Prvi put, posle tolikogodina, idemo automobilom ka Sloveniji, auto-put Beograd-Zagreb.

I kako se pesmazahuktava, tako koleginica sve više pritiska gas, što čini da nas negde nadrugom refrenu, a nešto pre Zagreba, presreće crna limuzina, bez vidljivihpolicijskih tablica ali kroz čiji prozor izviruje ruka koja drži tablicu: "Stop!"

Iz limuzine izlazi prijatančovek koji nas pita da li želimo da gledamo snimak koji prikazuje naših 220km/h. Kažemo - ne treba, verujemo vam.

Koleginica pita: „Ovaj... možemo li se nekako dogovoriti, dane platimo celu kaznu?“

On odgovara: „Gospodična, da sam ja spreman za takve dogovore,onda bih nosio crkvenu haljinu, ne ovo odijelo.“
Plaćamo zakonom propisanu kaznu.

. . .

I danas - bez obzira nasve što je došlo posle, ne mareći za patetike kojima je Bono sklon, i ne mareći za svešto je radio (a nije morao) - svaki put kada čujem tajuvodni huk za koji je Brajen Ino zapravo zaslužniji nego bend – setim se tog vetrovitog predvečerja iz aprila 1987: verovao sam da je to što se albumpojavio prvo kod nas a tek onda kod njih sjajan znak, da nam šalju signal da zidovi padaju i dapostaje sve manje važno odakle smo (jednood tumačenja teksta dolazi iz Belfasta – „Reci mi u kojoj ulici živiš, i znaću da li si Katolik iliProtestant“) i da će uskoro i u našim prodavnicama biti svih tih ploča, a možda bude i koncert; ali - ne: Onaj Zid je pao a mismo počeli da podižemo nove i postajalo je sve važnije odakle smo, a koncerta ne da nije bilo, nego su U2 postali polu-nepoželjni. I nakon svega: tamo gdeje bila ta prodavnica knjiga i ploča – „Kultura“ - eno je Banka; bioskop „Odeon“ više ne postoji; kasarna u kojoj sam čuvao stražu je, koliko znam, prilično stradala '99, na Google Earth-u vidim da one stražarske kule više nema, a lepo se videla ravnica sa tog mesta; i konačno - od juče sepo medijima provlači i ta priča da će nam i staru školu zatvoriti i od nje verovatno napraviti ko-zna-šta.

Ostaje mi daprebiram po slikama i žicama (lepo kaže poslednji stih: „It's all I can do“) i da se potrudim da jednom stvarno sedemo u Automobilna Istočnoj obali, krenemo preko kontinenta, pesma svakako zvuči drugačije kada sesluša nasred otvorenog druma, idemo Rutom190, ka mestu gde je bilo to drvo - Wikipedia tvrdi da drveta koje je krasilo omot albuma više nema. Ionako je bilo incidentno, raslo je samo, mimo ostalih, što nije čest slučaj.

Na verziji spota koji se nalazi na YouTube-u, naravno, nema ni uvodnog huka.

Ali, to više nije ni važno: kako su se redovi ove priče nizali, sećanja su se vratila, traka je premotana, sve je tu, na sigurnom.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života.
Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

Ben Howard: "Every Kingdom" (preslušavanje!)

2011-11-12T20:29:00.001+01:00

“Hot sand on Toes,

Cold sand in sleeping bags,

I've come to know

that memories

Were the best things you ever had

The summer shone beat down on bonybacks

So far from home where the Oceanstood

Down dust and pine cone tracks

We slept like dogs down by the fireside

Awoke to the fog all around us

The boom of summer time”

(Ben Howard, “Old Pine”, 2011.)

Priča kaže daje pristao da potpiše ugovor sa kompanijom Island zato što su za njih snimali NickDrake i John Martyn – i tajpodatak donekle definiše ono što BenHoward radi.

Specifičan glas brusio je svirajući barefoot-friendly koncerte po plažama.
Odatle i stihovi poput ovog, citiranog na početku.
.

.
I nije slučajno jedan od kritičara pišući o albumu zapisao: „Every Kingdom” made mewant to quit my job, grab a surf board, up sticks and move to the West Country. “

Album je konačno je dostupan zapreslušavanje.
I ja sad više ne bih pisao, on to radi bolje od mene:

Ben Howard by nebojsa on Grooveshark

[o “ustupanju prostora" i ustupanju ideja]

2011-11-08T20:30:00.000+01:00

(Uvodna napomena: ova priča inspirisana je akcijom „Ustupamo (medijski) prostor“ koju su pokrenuli jedni a podržali mnogi blogeri – i koja je sprovedena ustupanjem prostora oglasnim porukamahumanitarnih organizacija na blogovima, a sve iz želje dase objasni kako je Komercijalna Banka ustupajući zakupljeni (svoj) medijski prostor tim organizacijama - pokušala da ih iskoristi u komercijalne svrhe.

Ukoliko je ova i ovakvarečenica bila naporna za razumevanje, onda verovatno ne znate o čemu se radi, ito je u redu. Zato ovakav uvod, namenjen onima koji nisu u temi - i koji je neophodan - jer je ovaj blog čitaniji od strane ne-blogerskog sveta i popularnost nije zadobijao prateći „hotissues“ koje je zajednica proglašavalabitnim, već drugačijim pristupom.

Dakle, dragi ne-blogeri, ukoliko ovajtekst bude naporan za praćenje ili postane dosadan - praštajte ovog puta. Naredni tekst biće drugačije sorte. Ovošto sledi je pokušaj raščlanjenja jedne zanimljive priče - te pokušaj ukazivanja na to kako bi se snaga koju blogeri poseduju mogla iskoristiti, ukoliko se zaista bavimo problemom i ukoliko nam je zaista stalo.
Kraj uvodne napomene.)

Početni udarac:

Komercijalna Banka,korišćenjem kratke TV forme najavljuje i odjavljuje da svoj/plaćeni medijskiprostor ustupa oglasnim porukama humanitarnih organizacija ili projekata,umesto da emituje sopstvene oglasne spotove.

Tagline: „Ulažemou budućnost.“

Saopštenje kojim banka predstavlja razloge i ciljeve dostupno je na ovom linku:

http://www.kombank.com/srp/info.asp?arhid=170

(Ukratko:„Komercijalna banka odlučila je da u mesecu štednje ustupi i pokloni svoj medijski prostor, prvobitno namenjen kampanji za štednju, u dobrotvorne svrhe i tako utiče na podizanje svesti ukupne javnosti obitnim problemima zajednice. (...) Komercijalna banka ustupanjemsvog medijskog prostora daje šansu ljudima kojima je potrebna pomoć ilipodrška, a koji nemaju priliku da o tome javno govore.“)

Prva reakcija i razapinjanje Banke zbog tog i tako izvedenog poteza pojavila se na ovom blogu >>

Akcija je, zatim, započeta ovde>>.

Do sada je podržalo više od 50 blogera - i to iz kategorije najuticajnijih, koji su ustupili svoj prostor tim istim organizacijama.

Sad, iskreno bih voleo da saznam nekoliko detalja u vezi sa bankarskom akcijom, ukoliko je moguće:
.
Da li neko (izuzev AGB Nielsena koji sebavi monitoringom medijskog (TV) prostora) ima tačnu procenu koliko ova akcija KomBanke finansijski vredi, odnosno koliki deo tog medijskog prostora je zaista iskorišćen za potrebe humantiranih organizacija?

Iako ključna tema blogerske akcije nije (valjda) novac, bilo bi zanimljivo sagledati taj iznos, te ne suditi o kampanji na osnovu toga ko je koliko spotova video (Ja sam, na primer, video ovih dana barem 3 zamene potpuno nova, te su na kanalima koji su do sadabili nedostupni nekim organizacijama viđeni neki novi spotovi (koleginica mi potvrđuje za „Bitku za bebe“na TV Pink, koja tamo do sada nije emitovana jer je pokrenuo B92).

Da li se neka od ovih organizacija priključila projektu na silu? Ukoliko nije - da li to znači i da su direktori priključenih organizacija načinilipogrešnu procenu i pogrešno uložili svoj kredibilitet u funkciju velike korporacije?

Verujem da bi odgovori na dva pitanja pomogla da se sagleda čitav projekat, čak i pre no što se završi, tj. pre no što organizacije objave da li je bilo koristi od ovakve saradnje sa Bankom.

No, trenutno mi je zabavnije posvetiti se stvarnom izazovu za blogere - a koji izlazi iz zone „dali je CSR prigodan za ATL oglašavanje“ što je gotovo najčešće postavljano pitanje u vezi sa ovom akcijom na većini blogova.

Blogerskaakcija ima, dakle, plemeniti cilj širenja oglasnih poruka humanitarnihorganizacija ka široj javnosti, a valjda zarad obaveštavanja što je moguće većeg broja ljudi o problemima/temama kojima su organizacije posvećene.

Realizacijaakcije: prelinkovani ("embedovani") spotovi organizacija na stranicama 50 i više blogera.

Ok!

Kakone volim da odokativno procenjujemstvari, zagledao sam se u statistike gledanih spotova. To sam učinio zato štome ne zanima posećenost stranica blogera koji su se priključili akciji, već kolikoje ljudi primilo informaciju o potrebama i mukama humanitarnihorganizacija. Prvi spot u nizu (koliko vidim, svi su ih rasporedili identično)je zabeležio veću gledanost u poslednjih nekoliko dana (200+ pregleda). Poslednji spot u nizu jezabeležio 120+ (stotinudvadeset) pregleda više. Koliko ljudi je videlo neki od tihspotova na nekom od TV kanala, jednim emitovanjem? Znam da gledaoci beže od ekrana kada krene reklamni blok– ali sigurno su ih videle stotine hiljada ljudi. Tu su, svakako i bilbordi koji su takođe deo kampanje.

Moguli se blogeri nadmetati satelevizijom? Ne, naravno.

Imali smisla nadmetati se alatima kojekoristi televizija kao medij? Nikako.

Moželi uticaj tolikog broja blogera da premaši 200 gledanja spota postavljenog naYouTube? Siguran sam da može.

Kako bi blogerska akcija mogla biti uspešnijom?

Evo predloga, nadam se konstruktivnog:

Umestoda se u humanitarne svrhe na blogove linkuju (nažalostprečesto hladni i nemušti) TV spotovi - da li bi svaki od blogera mogao da uzme na sebe da se pozabavi po jednom od navedenih organizacija?

Prvibloger se posveti kampanji protiv droge, drugi se posveti „malimVELIKIMljudima“, treći – sledećoj temi – i tako svako od blogera, zaistakoristi prostor kojimu pripada u okviru bloga i zaista uradi nešto dobro, a zarad pomoćionima kojima je pomoć potrebna. Siguran sam, jer su u pitanju uticajni blogeri, da bi deset redovateksta o svakom pojedinačnom problemu imalo veći efekat, nego linkovanje samih spotova. Tako bi se, dodatno, stvorila razlika između onoga šta radi Banka, a šta je moguće uraditi drugim sredstvima.

Takavpotez, koliko sam do sada primetio, nije načinio niko.

Ina toj, zapravo najvažnijoj tački, jer sve se ovo valjda radi zbog njih - tj. ljudi kojima je potrebnapažnja, pomoć, saradnja a ne zbogKomercijalne Banke – ova dosadašnja akcija pada, odnosno ima, verujem, mnogo slabiji efekat no što bi mogla imati (te dodatno otvara pitanje da li je sve ovo bacanje prašine u oči.)

Primer:
Ja se priključujem akciji takošto skrećem pažnju na mali kolektiv posvećen likovnom vaspitanju i radu sadecom koja boluju od Daunovog sindroma i koja se zove "Pohvala ruci".
Oni nisu deo kampanje, ničije.

Njihove radionice nalaze se na Senjaku, u tesnoj ali prijatnoj kući u Petra Čajkovskog2. Radovi dece se, s vremena na vreme, mogu naći na aukcijama. Prodajomtih malih (a velikih dela), deca osvajaju prostor i slobodu. Ovo su fotografije radova koje sam ne tako davno zatekao u toj radionici.

Kolikovidim i koliko Google ume da mi kaže:nemaju ni sajt.

Jane umem da ga napravim, mogu da pomognem oko pisanja i sređivanja tekstova, alise nadam da neko od blogera ume – i tako zaista pružimo podršku i ljudima koji„ulažu u budućnost“ (njihovi vaspitači) i onima koji se bore za „boljubudućnost“ (deca). Možda se organizuju i on-line aukcije? Možda i prodaja radova onima koji su u inostranstvu, a zainteresovanisu da ih kupe?

Toliko je, dakle mogućnosti, toliko prostora, koji semože sjajno iskoristiti, kao što je nedavno učinjeno pametno osmišljenom i sprovedenom kampanjom „moje dojke suok“. I toliko toga je moguće uraditi blogom, a što je nemoguće reklamom.

p.s.
Ovo je pisano u dobrim namerama, što bi rekli. Ukoliko sam negde pogrešio ili nešto ne znam - javite, ukoliko Vam je stalo. Ukoliko je važno, pominjem i ovo: posaokojem sam svakodnevno posećen ne podrazumeva bilo koji oblik saradnje sa toliko puta pominjanom Bankom. Nemam tamo ni otvoren račun. Štaviše, radim na kreiranju kampanja za njihovu konkurenciju. Pozabavio sam se temom zato što mi je stalo i zato što verujem da može bolje.

Hvala na pažnji, kao i na poseti ovom prostoru.

"Benda Bilili!" (Kinšasa, čudo)

2011-11-06T12:22:00.000+01:00

Otkriveni su zapravo slučajno - od strane filmske ekipe koja je u Kinšasu došla drugim poslom - 2004.godine. Svirali su (i živeli) u okolini zoološkog vrta u Kinšasi, na ulici.

Ljudi koje vidite na slici nisu u ovim vozilima zato što žele - to su njihova invalidska kolica, napravljena od onogašto je bilo dostupno. Okupila ih je rešenost da uz pomoć muzikesebi obezbede, za početak, barem da ne spavaju na kartonu, već na madracu – i stvaraju čudesnu muziku ukojoj se ispod gorkih tekstova posvećenih svakodnevnici prepliću afrički ritmovi, rumba i bluz, želje, strahovi i nade.
.

Pre dve godine su započeli svetsku turneju zahvaljujući albumukoji su snimali godinama – „Tres Tres Fort“.

„Benda Bilili“ može se prevesti i kao „van mogućnosti“. I ovo jeste priča o mogućnostima. Ovim filmom je "Buena Vista" pronašladavno izgubljenog, u surovijim uslovima odraslog - starijeg brata.
Instrument na kojem Roger svira solo, napravljen od konzerve i najlona zove se monokord.
.
Jedna žica - i konzerva.

Dok se ne pojavi na velikom platnu - dostupan je za gledanje i na ovim linkovima (engleski prevod, dajte mu malo vremena nakon što pritisnete play)

[prvi deo >>] [drugi deo >>]

“Life in A Day” (YouTube Project)

2011-11-04T21:55:00.000+01:00

Začetak ove ideje može se pronaći i u eksperimentu o kojem se pričalo krajem devedesetih godina: neko je, na jednom kraju planete, uperio svojuweb-kameru ka suncu. Na drugom kraju planete, neko drugi je sliku sa te web-kamere uperio ka biljci,zasađenoj u saksiju koja je stajala u njegovom podrumu, mračnom.

I biljka je rasla, koristeći to svetlo,sa drugog kraja Planete.

Nakon projekata poput YouTube„hora“ >> i Johnny Cash Projecta >>,bilo je pitanje vremena kada će se neko osmeliti i pokušati da realizuje ovakav film: reditelj Kevin MacDonald je, uz podršku braće Scott (Ridley & Tony) pozvao planetu da tog, 24. jula 2010. godinesnimaju klipove i postave ih na YouTube. Želeći da budućem filmu da i čvršću strukturu, reditlj je sve zainteresovaneza učešće zamolio da u okviru svojih snimaka odgovore i na nekoliko naizgledjednostavnih pitanja: Šta nas plaši; Štavolimo i Šta imamo u džepovima.

Godinu i po dana kasnije, od 5100 sati postavljenog materijala, koji jedostavilo oko 80.000 učesnika, Kevin je uz podršku YouTube kanala postavio na Mrežu Life in A Day, film o nama,koji smo mi inapravili.

Sam način pripreme, odnosno produkcije čini „Life in A Day“ spektaklurnim delom, prvim takve vrste u istorijičovečanstva. Prateći, logično, period od 24 sata tokom kojih luta pomeridijanima, kroz lične priče,momente, strahove, nade i džepove, ovaj film, istovremeno, izdiže sve te privatne momente na novi nivo,ujedinjujući sve te priče na jednom mestu, sjedinjavanjemautora koji se međusobno ne poznaju, a koje je, tematski, ujedinio taj jedan dan i sve što jedan dan donosi: smeh, tugu, ljubav, rođenje, te konačno - i smrt.

Uprkos manjkavostima (kolažni film ovog tipa u kojem učestvuje ovoliki broj autora jednostavno ne može biti „Koyaanisqatsi” iako to u nekim momentima pretenduje da bude), „Life in A Day“ otvara novo poglavlje u razmatranju ne samo forme filma forme, već i toga šta nam donosi a šta ugrožava demokratizacija tehnologije, te, na samom kraju – i pitanja poput onih koja je otvarala „Enciklopedija mrtvih“ Danila Kiša, posvećena tom čudnovatom mestu u kojem se brižljivo kreiraju i čuvaju biografije svih nas, nepoznatih, običnih ljudi. Nakon ovog filma je jasno da ti biografi više nemaju posla jer stranice enciklopedije sada popunjavamo sami.

Kompletanfilm:

Višeinformacija o filmu dostupno je ovde: http://www.youtube.com/lifeinaday

p.s.

Zanimljivo, ovaj i ovakav pristup "snimanju filma" već dobija "naslednike".
Evo priče o "One Day on Earth" projektu, koji se vezuje za 11/11/11.

“Gugl mrzi Srbe” (?!?)

2011-10-31T20:45:00.000+01:00

Pre nekoliko godina Beograd je ugostio i Sajmona Anholta - na planeti Zemljiprepoznatog i priznatog stručnjaka za osmišljavanje i sprovođenje strategijapromene imidža gradova, regiona i država a zarad ekonomskog napretka istih (Srbibi rekli: “stručnjak za brendiranje”). Gospodin Anholt je pred prepunom salomna Beogradskom sajmu, govoreći o značaju “brendiranja” izrekao (parafraziram) isledeće: “Kada mi pomenete Srbiju, mojeprve asocijacije su: rat i genocid. Neprijatno je, zar ne? Ali, šta vi tačnočinite da se te asocijacije promene? Pokušavate da osvojite svet trubom imalinama? Žao mi je, ali pojam “genocida”je mnogo strašniji i snažniji od trube i malina. Morate da se potrudite, dapokušate da sklonite taj pojam sa vrha spiska asocijacija - nečim konkretnijim.Da budete nacija vrednih ljudi,na primer. Ali, morate to prvo da uradite, da bi se u tome nakon toga pričalo, da bi nešto novo postalo pojam koji se povezuje sarečju „Srbija”.

Anholt ove reči nije izgovarao kao neprijateljSrbije. To verujem ne samo zato što je na skupu govorio kao gost na manifestacijikoju je podržala i tadašnja Vlada Republike Srbije (2007. godina, setite se ko je bio Vlada), već je, daje „birao reči”, mogao da se ogrebe iza neki lobistički honorarčić, da lobiraza našu stvar u svetu. Ali, nije.

Link ka tekstu

Danas je pod senzacionalnim naslovomobjavljeno da čak i „Gugl mrzi Srbe”, priča potkrepljena nikakvim predznanjem onačinu na koji Google funkcioniše i screenshotom dve pretrage, u kojima sevide prve, druge i treća asocijacija kada se termin „serbian” utipka u polje za pretraživanje svetske mreže. Sudeći po rezultatima: nasilni smo, ludi i visoki.

Zanimljivo je kada se medij inačeposvećen jeftinom stereotipisanju Univerzumaposveti stereotipima tek kada nam iduna štetu, dodatno praveći senzaciju tamogde je nema, odnosno gde je usmerena na pogrešnu stranu. Nema ovaj stereotip toliko veze sa Googleom, koliko sa nama samima.

Stereotip je, po definiciji - "pogrešno i neopravdano uopštavanje stvari", odnosno pojednostavljenje koje vodi ka stvaranjupredrasuda. Ova pojava je, naravno, planetarna, jerje, uprošćeno govoreći – ljudski mozak sklon pojednostavljenju predstava radibrže i kvalitetnije reakcije, kada je potrebna. Vođeni tim i takvim procesomsmo i mi svojevremeno etiketiraliodređene pojave, ljude ili nacije, zauvekih definisavši kao takve. (Istovremeno smo dali večnu inspiraciju autorima stereotipija poput „Kursadžija”,mega-uspešnog TV-formata koji svu inspiraciju crpi iz stereotipa: onaj jelenj; ovaj je sračunat; onaj treći je peder, četvrti je dugouha uštva i tako dalje.)

No, Google pretraživač.
Za one koji se nikada nisu bavili temom kakoGoogle radi – koristan film može se naći na ovoj adresi >>, traje svega triminuta, a govori dosta. Ukratko, prepričano: Google rangirai predstavlja rezultate na osnovu algoritmakoji obrađuje: pretrage drugih ljudi na zadatu temu, posećenost stranica, frekventnostkorišćenja termina koji se traži naistoj, relevantnost izvora (brojlinkova ka stranici), posećenost, i tako dalje.

(„Algoritam?

Aha, i ta matematika je protivnas!

Pitagora, ... em tealgoritamski!”)

Hladna i ravnodušna na našekampanje sa bugarskim crkvama, maline, sabor u Guči i borbu za istinu, taj isti algoritam, čija su pogonska snaga iinspiracija stanovnici Planete Zemlje, odnosnostavovi o određenim pojavama istvarima – taj isti Google, dakle, nama ne radi ništa što ne radi idrugima, a na osnovu drugih pretraga:

Ne zaboravite, taj princip rada pretraživača Google nedavno je poslužio Amerikancima da, ubacivanjem ključnih reči na veliki broj stranica učine da na kucanje reči „misarable failure” dobijate kao odgovor „George Bush” , odnosno da Istok Pavlović pre godinu-dve sprovedeakciju „najveći car” – na koje je Google izbacivaoodgovor Zoran Đindić.

Sad - šta smo mi to tačno uradili uproteklih deset godina, da bi se asocijacijevezane za Srbiju promenile? Da bi se pisaloo nama drugačije no što se sada piše?

Verujem da smo u malo boljojpoziciji nego guske, kojima je trajno onemogućeno da sa sebe skinu mit glupih životinja. Verujem da za razlikuod tih pernatih prijatelja mi imamo šansuda nešto promenimo u percepcijidrugih, s obzirom na to da imamo moć komunikacije sa drugim jedinkama,internet priključak i nekakvo znanje jezika.

Ali, pre no što počnemo da lepopišemo o sebi i punimo Mrežu nekakvim sadržajem, valjalo bi da znamo: akoposegnemo za istorijom, nećemo se dobro provesti. Čak i da smo prvi jeliviljuškama, ta informacija je na početku XXI veka apsolutno irelevantna. IFeničani su prvi koristili novac, ali feničanaviše nema; i Maje su zbudžile kalendar, aliih više nema, o Atlantiđanima da ne govorim, koliko god civilizovani bili uono doba. Valjalo bi znati i da neće mnogo vredeti ako budemo lepo pisali o tome gde ćemo biti, planovi, futur II i sve to. To se ne računa.

Bilo bi možda bolje, započetak, da poradimo na sebi i ondaprepustimo drugima da pišu o nama. Jer, tek udrugima možemo da procenimo ko smo i koliko vredimo i kakve stereotipe o nama imaju. (Uz pomoć tog istog Googlea pronalazim da postoji i lepaAndrićeva rečenica: „Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.”)

A ukoliko nam, pak, potpuno odgovara da se ništa ne menja i da nas boli đon za to šta misle o nama, onda ništa: hranićemo se tekstovima koji dokazuju poluistinama da nas niko ne voli, povući ćemo se u brda i postati golumi.

I tu dolazim do važnog pitanja: Zašto, na kraju svega, pravim ovolikudramu oko jednog zlonamerno poluistinitog polu-teksta objavljenog u novinipožuteloj od uriniranja po drugima?

Odgovor je prost: jednom sam već sve ovo preživeo, ne tako davno.

I preko godina u kojima je trebalo da uživam u slobodi, kretanju i spoznavanju svih čuda sveta – u tim godinama jepreko svih tih želja prešao talas kreiran tekstovima poput ovih, u kojima su nassvi mrzeli i identifikovali sa zabrađenim divljacima koji kašikama kolju ljude,u kojima smo se samoproglašavali starijim i mudrijim od čitavog sveta; u kojimasu nam obećavali tajna oružja dinastija Ming i u kojima je jedina istina bilaono što mi kažemo, a ne ono što drugi misle.
Juče je ista ova novina objavila da "strani mediji tvrde da je osoba koja je u Sarajevu pucala na SAD ambasadu - Srbin", which is not true rekli bi stranci - jer u cititanoj vesti lepo piše da je osoba građanin Srbije, poreklom iz područja koje je naseljeno uglavnom muslimanima".

Dvadeset godina kasnije, nekako verujem da ne bih lako podneo da mi još jedantalas glupave mržnje poplavi život. I zato sam danas uložio sat vremena ipetnaest minuta u ovaj tekst, verujući da ukoliko više ljudi uloži isto tolikovremena u borbu protiv zlonamernihgluposti – onda možda imamo šanse - ne da se o nama pronalaze bolji rezultati na Google-u, već da se taj narednitalas razbije o nekakvu branu koja će onemogućiti da nas naši rođeni stereotipi, o nama samima – konačno podave. I da se na listi stereotipa, koje će drugi imati o nama možda ponovo pojave oni bezazleni, a sve ređe spominjani pojmovi poput gostoljubivosti, za početak.

Uzgred, a za one koji veruju u zlonamernost Google algoritma: jedan od dva osnivača Google-a je Rus poreklom. Ta ne bi valjda nama braća ovako nešto uradila? ;)

p.s. redakcija "Trojke" bila je temeljnija od mene u dokaznom postupku koga sve Google mrzi >>

“Sedma republika” (Pop kultura u Yu raspadu - Ante Perković)

2011-10-27T23:29:00.000+02:00

„Jedno je sigurno, Thompson ne bi postojao da nije bilo rata,jednako kao što ni Svetlana Veličković iz Žitorađe ne bi bila srpska princeza nevjesta,u osvajanju Balkana bitno uspješnija od muža ubojice, kriminalca i ratnog zločinca.Nisu slični, ne sviraju sličnu muziku, čak vjerujem da – suprotno popularnimtezama – ne dijele ni značajan dio publike, ali im se karijere lako dajuzakopčati zajedničkim motivima: oboje su nacionalni simboli kojih bi senacionalni establishment najradije riješio, oboje – na različite načine – narubu zakona (svakako izvan okvira politički korektnog), oboje za svoje fanoveromantični junaci, oboje vrhunski pop proizvodi bez prave konkurencije u svomsegmentu tržišta.

Paradoksalno, ali to dvoje deklariranih nacionalista, taturbo patriotkinja i taj heavy domoljub, svojom muzikom djeluju kao ozbiljanfaktor integracije među republikama bivše Jugoslavije. Odveli su dvanajuspješnija pop recepta jugoslavenske ere, Bregovićev i Brenin, do punogispunjenja, do točke u kojoj je ono na sceni i ono izvan nje jednako važno. Bezprivatne mitologije ponosnog ratnika i gorde udovice, njenog preplitanja sratom i njegovim neumrlim posljedicama, oboje bi bili blijedi polu-proizvodi.

Ovako su idealne zvijezde medijske kulture koja se sadržajembavi samo kao povodom za neumornu proizvodnju piljevine na temu forme,kozmetike, garderobe, seksa i duhovnosti. Dok god se o njima piše na prednjim,»ozbiljnim« stranicama novina, konkurenciji su neuhvatljivi. Svaka nova aferaih jača: Ceca je 2002. napunila Marakanu, 2003. završila iza rešetaka, a 2006.svoj show odvela u još veći prostor, na Ušće, gdje ju je gledalo preko 120tisuća ljudi. Aura progonjenih pravednika očito ne blijedi ni kad je suočena sčvrstim dokazima.

Thompson i Ceca, odmetnuti i prkosni, lako mogu biti glazbeni Romeo i Julijamitološkog Balkana. Zvuči kao najgore svetogrđe, ali baš se takve stvarinajbolje prodaju. Po zakonu velikih brojeva, aindustrija zabave ne poznaje jači zakon, zbrajanje dvije velike izvođačkekarizme nameće se samo po sebi. (...)

Zamišljena zajednička pjesma Cece i Thompsona, posljednjabalada pred fajrunt, svirala bi na onoj svadbi s kraja Kusturičinog „Undergrounda”,da je zajednički pjevaju živi i mrtvi, prijatelji i neprijatelji, ubojice ižrtve, varalice i prevareni, dok se grumen proklete zemlje odvaja i polako, sasvim sukobljenim, prepletenim povijestima i istorijama, kreće niz vodu, pravoonamo gdje šaljemo stvari koje smo putem stvorili ali nam nikako ne odgovaraju,da se nikad ne vrate.”

(duža verzija teksta dostupna je ovde >>)
. . . .

Precizna, odmerena, obogaćena isključivo detaljima kojiomogućavaju hladnokrvniji pogled na proključalu dekadu, u momentima neobično hrabra i zabavna (videti citat gore, ponovo) „Sedma republika“ AntaPerkovića je do sada objavljena najbolja analiza kretanja, skretanja i saplitanjapop kulture na teritoriji bivše SFRJ, a u periodu devedesetih godina XX veka.

Ukoliko još uvek niste posetili Sajam – već ova knjiga je dovoljan razlog da to učinite. Za one druge - viđena je i u knjižari „Zepter“ u Knez Mihajlovoj ulici.

I tek sada shvatam da je prošlo svega 5 godina od “Zamilion godina” do “E moj druže Beogradski”, pesme koja je označila kraj teimaginarne „Sedme republike”, o kojoj Perković piše.

Prethodne godinepokazuju da se ta republika ponovoformira.

Konačno - i ova knjiga objavljena je zahvaljujući izdavačima „NoviLiber” iz Zagreba i „Službenog glasnika” iz Beograda, nije mala stvar.

.
I još jedan pogled na knjigu >>

"To die by your side" [Spike Jonze]

2011-10-25T19:18:00.000+02:00

“A short is like a sketch... You can have an idea or a feeling and just go and do it.”
(Spike Jonze)
.
Nekoliko meseci nakon sjajnog kratkog filma "I'm Here" (koji možete pogledati ovde >>) Spajk potpisuje još kraći, romantično-tragikomični "To die by your side" (Mourir Aupres de Toi) kojim ponovo pomera granice našeg uživanja u filmu. U prethodnom filmu je emocije izazivao koristeći likove koji su umesto glava imali kućišta rashodovanih računara. Sada su to kosturi, i to kolažni.
.
Važno: obratite pažnju na odjavnu špicu!

Više o filmu saznajte ovde >>
.
Hvala mentalni_kungfu na otkriću!
.

[SUN-day?]

2011-10-23T09:31:00.000+02:00

U sivim danima poput ovih, ne biram šta će grmnuti sa zvučnika a da bi zagrejalo stopala, dlanove, srce i glavu.
.
Zato je ova lista žanrovski nečista, d'izvinete. Ima i tekstova koji uopšte nisu letnji, ali greju srce i bude volju.
.
Koristim sve raspoložive snage, od Happy Mondays preko DeeLite, St. Etienne, Sundays, Bebel... - sve koji imaju u repertoaru nešto letnje i koji će barem na sat i po vremena učiniti da se ne gleda kroz prozor,

već da se gleda u buduće leto,
koje će biti sjajno i lenjo,
poput ovog na slici.
.
U ovakvim danima, pojedi sećanje na neki davni topli dan, ili planiraj gde ćeš provesti sledeći.

.
Play >>

„Pjesme uz koje ne plešem“ [Dragan Todorović]

2011-10-21T17:23:00.002+02:00

"Priče su kao i pjesme: ulaze kroz prozore koje si pažljivo zatvorio i samo sjednu u neki kutak i gledaju te.

Pa ti izdrži." (Dragan Todorović)
.

Činjenica da se ova knjiga najpre pojavila u Rijeci a ne u Beogradu i ne pod naslovom „Pesme uz koje ne igram" (pod kojim su neke od priča davno objavljivane u "Rocku") potpuno je u duhu knjige koju Dragana Todorovića. Nekadašnji urednik magazina „NON“ i „Rock“, zatim autor i voditelj na Radio Politici, autor knjiga "Džokej pun burbona" (o Vejtsu) i "Tajfun zvani Brus" (o Springstinu); rođeni Kragujevčanin, jedno vreme stanovnik Beograda, onda Kanade te konačno Engleske - nije pronašao zainteresovanog izdavača za ovu knjigu u Srbiji, te je objavio posredstvom "Uliksa" iz Rijeke.
.
„Stariji“ čitaoci ovog bloga možda pamte kada sam pre 2 zime prekucao jednu priču „Mali, crveni tranzistor“ i postavio je na blog – a sa sačuvane stranice istrgnute iz jednog od starih brojeva magazina „Rock“. Tada sam, zahvaljujući nečijem komentaru i saznao da će Todorovićeva zbirka biti objavljena - u Rijeci.
.
(I onda je sledilo besplodno obigravanje beogradskih knjižara. Tek nedavnom "međunarodnom operacijom" - koja je podrazumevala prepisku sa autorom i izdavačem te prolazak mojih roditelja kroz Rijeku na putu ka Beogradu – „Pjesme uz koje ne plešem“ došle su do mojih ruku. Neke od priča sam znao i sećao ih se jasno, iako su davno pročitane; neke su nastavljene, ali ima potpuno novih. Stigle su, dakle, do mene putujući kroz prostor i vreme – od polovine osamdesetih; od Beograda preko Kanade, Engleske i Rijeke – ponovo do Beograda, sada.)
.
"Pjesme uz koje ne plešem", podnaslovom definisane kao priče "o ljubavi, borbi i rock'n'rollu" suvereno plivaju stilom drugačijim od Hornbijeve "31 pesme", na koju ponekad podseti tokom čitanja. Ove priče o pesmama zapravo su životne priče o nepristajanju, borbi i odlasku iz sredine koja je proterala i njihovog autora odavde, kao i mnoge druge - odrasle na pesmama Aal Stjuarta, Leonarda Koena, Springstina, Toma Veitsa – ali i Štulića i Dedića, „ranog“ Bregovića te i Šabana Bajramovića. Ali, svi ti različiti tipovi različitih muzičkih stilova savršeno se slažu u koricama knjige, istovremeno i gorke i slatke, poput Todorovićeve prethodne „Knjige osvete - bluza za Jugoslaviju“, koja se u beogradskim knjižarama još uvek može pronaći.
.
Jedna od priča iz knjige dostupna vam je na ovoj adresi >>.

.
Druga, već objavljena na ovom blogu >> u knjizi se pojavljuje u extended izdanju i otkriva šta je bilo posle - odnosno uz kakve pesme su ne pleše na drugoj strani sveta i šta se nalazi na drugoj strani albuma.
.
"Pa ti izdrži."
.
Silvio, urednik „Uliksa“ uz čiju sam pomoć i došao do primerka knjige potvrdio mi je nedavno da će kao izdavači biti prisutni na Beogradskom sajmu knjiga ovih dana.
.
Iskoristite priliku.

...