Antiratne pesme su - po svemu sudeći - stare koliko i ratovi između država. Pesnik i ratnik Arhiloh se pre 2700 godina usprotivio čuvenoj spartanskoj “sa štitom ili na njemu” zapisavši “drugi ću kupiti štit, lošiji mi neće bit’ ”, dok je Aristofan u anti ratnoj komediji “Mir” pre gotovo 2500 godina zapisao i “A kom je draži rat, taj neka nikada ne prestane iz lakta vaditi iverke strelica.”
Na pomen antiratnih pesama najčešće pomislimo na Dilana, Nila Janga, Lenona, Manic
Street Preachers ili Bright Eyes koji su se trudili da pesmama ili
čitavim albumima urazume političare. U poslednjih nekoliko godina kao da više
nema velikih anti ratnih albuma.
Da li su se muzičari tokom prethodnih godina umorili od pokušaja da nadglasaju
oružje? Možda. Ali, anti ratne pesme i albumi nemaju rok trajanja, zato što se
ni besmisao rata nikada neće promeniti.
Roger Waters: Is This the Life We Really Want? (Columbia
Records, 2017)
Iako je delovalo da je Voters o ratu i njegovim posledicama
sve već rekao na “The Final Cut” (Pink Floyd, 1982), neki novi
ratovi su učinili da se vrati toj temi. Njegov za sada poslednji solo-album konceptualno
je osmišljen kao “radio drama” o čoveku koji pokušava unuci da objasni zašto
deca širom sveta i dalje stradaju u besmislenim sukobima odraslih. Bogato
odsviran i produciran (Najdžel Godrič, čest saradnik Radiohead), Voters
je na ovom albumu iskren, ljut i još uvek spreman da podigne glas protiv rata.
Naslovna pesma, “The Last Refugee” i “Deja Vu” imaju svoje mesto
među njegovim najboljim radovima, a vas će možda podsetiti da ima borbi koje se
nikada ne završavaju.
Kate Bush: “Never for Ever” (EMI, 1980)
Ne, ne biram
ovaj album samo zbog pesme “Babooshka” koja možda ima drugačiji prizvuk
ovih nedelja. Kejt se oduvek hrabro suočavala sa temama rata i njegove
razornosti (“Heads We’re Dancing”, “Experiment IV”...) ali je na
ovom albumu to uradila po prvi put. Iako je imala svega 23 godine kada je
napisala ove pesme - “Army Dreamers” ostaje jedna od najnežnijih
anti-ratnih pesama osamdesetih godina prošlog veka, dok završna “Breathing”
i dalje potresno osvešćuje pitanje kakav svet ostavljamo rođenoj i tuđoj deci.
“Never for Ever” možda nije njen najbolji album, ali je prvi kojim je
svetu pokazala da raste u vilin-kraljicu koja ima moć da lepotom zaštiti svet.
Sun Ra: “Nuclear War” (Atavistic Worldwide,
1982/2001)
Verovali smo da se više nikada nećemo sresti. Ali, prethodne
nedelje su neke nove generacije upoznale sa strahom od nuklearnog rata (i
nestašicama joda). Od mnogih pesama i albuma koji su svojevremeno bili
inspirisani tim strahom – ovaj album je možda najbolje podneo test vremena.
Godinama svođen na underground incident, često nedostupan ili brisan iz
kataloga izdavačkih kuća, “Nuclear War” danas predstavlja svedočanstvo
nestabilnog vremena koje je čak i jednog “optimističnog afro-futuristu”
inspirisalo da peva o distopiji, ne štedeći ni instrumente ni reči. Uprkos
beznadežnosti – stihovi “It's a motherfucker, don't you know/If they push
that button, your ass gotta go” čine naslovnu pesmu jednom od najzaraznijih
pesama o kraju sveta ikada, dok završna “Smile” (original:
Čarli Čaplin) garantovano donosi katarzu i od vas pravi doživotnog, vatrenog
borca ili borkinju protiv rata.
*
Više o aprilskom broju >>
