Saturday, 26 October 2019

Ben Grinman: "Zamene za uloge" [kratka priča]



(Nedavno otkrivena knjiga kratkih priča "U šta smo se to pretvorili (moderna anglofona međužanrovska književnost)" krije nekoliko izuzetnih kratkih komada Margaret Atvud, Džon Berdžera, Vorsan Širi, Romana Muradova, Dženifer Igan..., i ovu priču Bena Grinmana, novinara i pisca.)


*

Ulogu doktora u porođajnoj sali igraće Robert Dženkins.
Ulogu taksiste koji dovozi mladu porodicu kući iz bolnice igraće Roland Feris.

Ulogu vašeg oce igraće stariji, pomalo krut muškarac.
Ulogu vaše majke igraće mlađa, pomalo nezaštićena žena.

Ulogu vašeg rodnog grada igraće susedni grad, bogatiji, ali bez istog osećaja zajedništva među stanovnicima.

Ulogu vašeg prvog posla igraće jedno dokono leto u kantri klubu.

Ulogu vaše žene igraće vaša bivša devojka.
Ulogu planirane trudnoće igraće neplanirana trudnoća.

Ulogu sina koji vas voli igraće nezahvalnik.

Ulogu vašeg lojalnog poslovnog partnera igraće pritvorni kolega.

Ulogu vašeg najboljeg prijatelja igraće sused koji opsesivno brine o travnjaku, a retko kad vam se i obrati.

Ulogu Boga igraće nagrizajuće osećanje očaja koje se ne može ublažiti alkoholom.

Ulogu dvadesete godišnjice braka igraće razvod.

Ulogu materijalnog bogatstva igraće stečaj.

Ulogu penzije igraće kratkotrajni period maničnog putovanja koji će kulminirati vikendom provedenim u hotelu sa sedamnaestogodišnjom tajlandskom prostitkom.

Ulogu gripa igraće dijabetes.

Ulogu starosti igraće saobraćajna nesreća u kojoj će učestvovati samo jedno vozilo, proglašena sumnjivom.

*

Prekucano iz "U šta smo se to pretvorili", priredio Srđan V. Tešin, prevod sa engleskog Bojana Gajski i Dragana MIljević, objavio Arhipelag, 2018 >>)



Saturday, 19 October 2019

Jesen u mom kraju, Srbija u jednom kadru

Rano jutro.

Jedan radnik gradske čistoće sedamnaest minuta 

razduvava dvadesetak listova oko jednog drveta. 

Duvaljka kurcu ne valja, 
ali zato stvara izuzetnu buku. 

Radnik posle nekog vremena odustaje.

Buka ostaje da visi u vazduhu.

Lišće je gde je i bilo.

"I to bi, uglavnom, bilo sve."


Friday, 18 October 2019

Noćurak od obrada :: Cover Songs, #9 [podcast]



(Bek gleda partiture za Serža Geinsbura i pravi fenomenalnu "Paper Tiger". Šekspir obrađuj priču o mladom paru koji se može naći još u Danteovoj "Božanstvenoj komediji" i stvora "Romea i Juliju". Hrišćani malo menjaju aranžman, drugačije nameštaju reglere na mikseti i Ištar postaje 'Easter'.)

Večeras Krisi Hajnd, Black Pumas, Nora Džons, Low, Majk Paton, Ričard Houli, Tomas Dolbi i drugi... prevrću pesme koje su napisali Dilan, Brus Springstin, Erika Badu, Nik Drejk, The Beatles, Wilco, Credence Clearwater Revival, Van Halen... čak i Oskar Vajld!
Ima i jedan original, mnogo bolji od obrade koju je uradio koautor. I Bouvi je grešio.
Tu je i pesma koju je Lenon 1980. ostavio za sobom uz reči "Ringo, ovo bi trebalo da pevaš ti', a Ringo je konačno otpevao 2019. I verzija 'Echoes' Pink Floyd od 19 minuta u kojoj ćete potpuno hipnotisati gitare Rodriga i Gabriele.



Friday, 4 October 2019

[Novi Noćurak ili ostavljam te nasamo sa muzikom] Hidden Gems, #6

Možda se nova pesma napisana samo za nas već pojavila, ali se još uvek nismo sreli sa njom: nova kriška zvuka u kojoj ćemo pronaći sve što nam je potrebno i sa kojom ćemo biti u potpunom sazvučju, bez suvišnih reči ili aranžmana. 

Više od trideset godina preslušavanja muzike me uverava da vredi tragati: "Sleepwalking Man", "Pais Nublado", "Moving on" od James, "Day I Die", "Pa'lante" Hurray for the Riff Raff ili "From Above" Bena Foldsa i Nika Hornbija, da pomenem one koje su mi odnedavno među najdražim pesmama svih vremena, a sa kojima je prvi susret bio buran.  Možda tražim nove pesme zato što tragam za zvukom rasterećenim od sećanja na neke ljude; neuprljane nekadašnjim nadanjima, planovima, mestima i dramama. Možda neprekidno tražim nove stvari želeći da slušam muziku u kojoj ne postoji ništa osim nas dvoje, ništa osim tog trenutka prvog udarca A-mola, E-dura ili nešto poput "We are fireflies a child has trapped in a jar", od kojih mi od sinoć zvoni u ušima. 

Večeras ti pakujem tridesetak pesama koje ćeš možda čuti prvi put; neke obrade zbog kojih ćeš barem na kratko zaboraviti original, i nekoliko starih pesama koje čekaju da dobiju novo mesto u našim životima.  

Nema najava, objašnjavanja i davanja konteksta, ostavljam te nasamo sa novim snimcima Kejva, Koena, Lori Anderson, Igija Popa, Robija Robertsona, Majka Patona, Chromatics... glasovi koji će ti uskoro postati važni, i one koje dobro znaš.




Zvučne slike i šta sam naučio od radija za ovih četrdeset i pet godina


“Oduvek sam tragao za nečim novim na radio talasima, pecao sam pesme.
Kao zvuk voza u daljini, ili zvona sa crkve, radio je bio "soundtrack" mog života."
(Bob Dilan, Hronike)

I

Ujutro nema potrebe gledati na sat, znaš koliko je sati uz pomoć zvuka koji se čuje sa radija. Ukoliko spavam kod bake koja živi prekoputa moje škole - spavam duže, a prvo što čujem kroz poluotvorena vrata su uvodni taktovi muzičke teme "U ranu zoru" kojom Duško Radović počinje "Beograde, dobro jutro." Ukoliko spavam kod kuće – probudiće me ranije i uvodni taktovi sviraće u vreme kada nas ćale već spušta "Renoom 4" sa Voždovca i dok prolazimo kraj "Beograđanke" sa čijeg vrha Duško Radović priča, i uči me kako se sa malo reči može mnogo toga reći i kako je moguće sa mnogo ljubavi izgovarati prekore – ljudima, gradu, društvu u kojem živiš.

II

Zbog "Zabavnika" Vlastimira Đuze Stoiljkovića od kojeg učim kako se pričaju priče prekidam grudvanje u dvorištu iza zgrade i utrčavam u stan smrznut, ali srećan. Šolja čaja, Đuzine priče i kevino natpevavanje sa Džimijem Stanićem, Net King Kolom ili Pol Enkom koje puštaju između Đuzinih priča jedno je od najtoplijih mesta čitavog detinjstva.

III

Sa nepunih sedam godina učim kako se razbija trema: prvi put sam u "živom programu", odnosno za mikrofonom. U emisiji "Peca i deca" izlažem kratku ali "jezgrovitu" kritiku filma "Godzila": "Dobar je film, ali ja znam da je to čudovište od obične gume, nisam se uopšte uplašio". Iako se emisija emituje u vreme dremke posle nedeljnog ručka, ubrzo se otkriva da su to svi slušali.

IV

Kratki pregovori (iz kojih ja kao Prvi Unuk uvek izlazim kao pobednik) završavaju se svečanim postavljanjem radio-kasetofona koji je deda doneo iz Japana na sto u sobi koju delimo brat i ja. Učim osnove fizike: šumova je manje i zvuk je bolji ukoliko se radio okači o ekser u nivou prozora, ali uzalud ta ideja kada komšija koji majstoriše uključuje bušilicu obično malo posle dvanaest, kada je "Diskomer" Slobe Konjovića već počeo. Kada uključi bušilicu, radio počinje da zuji i to kvari snimke - ali svi ti neplanirani šumovi (kao i zavijanja trake, džinglovi-upadice i reklame koje se puštaju tokom pesama) vremenom postaju njihovi sastavni delovi, koje i danas očekujem da čujem kada naiđe neka od stvari koje sam imao po kasetama.

V

Od Zorana Modlija učim šta sve radio može. Kako su prvi "kućni računari" za učitavanje softvera (sada bismo rekli – startovanje aplikacije) koristli audio kasete - Modli u "Ventilatoru 202" subotom popodne pušta u etar programe za ZX Spectrum, koje mi snimamo i koristimo. Zvuk tih programa je, suštinski, nepodnošljiv (ukoliko ne znaš kako to zvuči – na YouTubeu potraži sound of zx spectrum loading i shvati koliko je bila radikalna ideja emitovati takve zvuke na nacionalnoj frekvenciji!) 

VI

Od Neše Radulovića (poznatijeg kao Neša Leptir) i ekipe "Indeksovog radio pozorišta" učim šta je smešno. Bezbroj puta preslušani specijal "Kiksoteka" koji sam snimio na traku, a u kojem Neša kao voditelj briljira i zaslužuje besmrtnost trajno menjaju moj smisao za humor (i čine da ponavljam neke od fazona iz te emisije i danas, iako je većina referenci u tim štosovima potpuno nejasna mojim sagovornicima)

VII

Učim šta je pank (i da to nije "samo muzika", već i pristup) bežeći iz škole da bih slušao "Ritam srca" – najpre na Studiju B, a zatim i na Radiju B92, zbog čijeg kasno-večernjeg i noćnog programa sve češće kasnim u školu.

VIII

Učim da je važna brza reakcija, prva lekcija: U julu 1992. godine, u godini kada je bilo zdravije što duže spavati nego nemati za cigarete ili kafu ili nedajbože neku novu kasetu ili disk – sa radija me budi glas Dače Kocjana i rečenica "Ukoliko vas zanima da radite na radiju, javite se 606-909 ili 606-993". Nekoliko dana kasnije sam prvi put zakoračio u klub Radio Pingvina, a uskoro počeo da radim najlepši posao na svetu.

IX

Drugu lekciju o važnosti brze reakcije učim u leto 1995. godine. Dežurni novinar mi na sto spušta vesti o početku "Oluje", dok u etar ide "Ljeto nam se vratilo (Komarci)" u okviru rubrike "Letnja veselica" na Radio Indeksu. Sedam minuta kasnije program zvuči potpuno drugačije.

X

Sa Acom, Jocom i Aleksandrom snimam reklamu za prijatelje iz lokalnog CD kluba u kojem, kroz dijalog, muvam Aleksandru. Ona glumi devojku za pultom, ja glumim tipa koji želi da iznajmi nekoliko diskova. Aleksandra na sve odgovara sa "Da!". Nakon njenog četvrtog "Da!" , koristim priliku i pitam je: "Ovo mi dobro ide... Hoćeš ti da se udaš za mene?". Aleksandra i ja smo i danas zajedno.

XI

Učim da neke stvari valja prekinuti ako te čine nezadovoljnim, ma koliko ih voleo. Imam dvadeset i pet godina, nekoliko ispita na predugom čekanju, neredovnu i malu platu. Poslednju emisiju na Radio Indexu završavam uz "Going Underground" The Jam.

XII

Učim da su neke ljubavi večne. Evo me za radnim stolom u našem malom stanu. 
Predamnom su kafa, papir sa beleškama i olovka, tek kupljeni USB-mikrofon, želja da nešto kažem i zavrtim nekoliko meni dragih pesama.
Razmišljam ovako: ukoliko neko nešto nauči iz tih pričica, ili otkrije pesmu od koje će hormoni podivljati, moj dug radiju biće vraćen.
Gledam zvučne talase kako se mreškaju na ekranu, "eFeM, Fatalno more", kaže jedan stari radio-džingl.

*

Objavljeno u časopisu "Talas" >> (Banja Luka), septembra 2019. 

Tuesday, 1 October 2019

"... You've yet to have your finest hour..." (ili o budućnosti radija, za časopis "Talas")


(Imaginarni radio voditelj) Propustićemo najavnu špicu, uvodno obraćanje voditelja i prvu pesmu, i uključiti se nakon "identifikacionog džingla", u trenutku kada počinje važniji deo programa.

Dejvid Sarnof je prvo važno lice u priči o budućnosti radija, iako se u program uključuje 1921. Bivši telegrafista, i čovek koji je ubedio svet da je prvi primio telegrafski S.O.S. sa Titanika i tri dana proveo organizujući komunikaciju među brodovima, a zapravo tek jedan od trojice u telegrafskoj kabini je ujedno i prvi koji je razumeo potencijal radija kao medija. Većina izumitelja koji su radili na tehničkom razvoju radija (čak i Markoni) su radio posmatrali kao spravu koja će omogućiti ljudima da komuniciraju "jedan-na-jedan". Sarnof je shvatio da je potencijal novog izuma mnogo veći i da može biti iskorišćen za komunikaciju "jedan-ka-svima". Pozvao je  investitore te 1921. godine da ulože u razvoj "bežične muzičke kutije" ali je njihov stav bio "Ne možemo ni da zamislimo komercijalni potencijal bežične muzičke kutije. Ko bi platio slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?" Nepotvrđena priča tvrdi da je ova rečenica je bila stav samog Dejvida Sarnofa, ali za dalji tok programa istina (iznenađujuće!) nije važna: Sarnof je postao medijski magnat, zahvaljujući tome što je znao da volimo da slušamo, i da nam prija kada nam se priča.

(Imaginarni radio voditelj) "Ovde možemo napraviti pauzu u programu, uz prigodnu pesmu – "That's why God Made the Radio" i The Beach Boys! "

Sarnof nije postao medijski magnat i bogataš zato što je otkrio nešto novo, već zato što je razumeo naše iskonske potrebe i navike. "Bežična muzička kutija" je predstavljala novi način slušanja i pričanja priča, što je oduvek bila naša potreba. Juval Noa Harari (uključićemo ga u program nešto kasnije ponovo) tvrdi da su priče "lepak koji drži našu civilizaciju" i da nas je sposobnost izmišljanja i verovanja u priče učinila vladajućom vrstom na Zemlji. U proteklih stotinu godina radio je više puta dokazao koliko su nam priče i naratori važni. Mitska (prava reč bi možda bila – "navodna") panika koju je Orson Vels izazvao "Ratom svetova", popularnost "Lili Marlen", histerija koja je pratila piratske radio stanice u Britaniji šezdesetih, prazne ulice u vreme radio-prenosa utakmica, bežanje iz škole da bi se slušao "Ritam srca", odanost radio stanicama koje su bile tačka okupljanja i podstrekači promena u Srbiji, a koja se iskazivala novčanim donacijama mnogo pre sadašnjeg crowdfundinga – sve to su dokazi snage koju je radio oduvek imao, i koju će ponovo, u nekom drugačijem obliku, imati i u budućnosti.
Uprkos pojavi televizije, 3D bioskopa, interneta, video-on-demand formata, YouTubea i svih ostalih čuda koja su mu pretila – radio je, van svih planova, i dalje tu. U SAD je najčešće konzumirani medij (FM i AM programe prati 93% populacije, TV je dobacio do 88%), a nedavna, dugo očekivana "eksplozija" podkasta učinila je da postane zanimljiv i oglašivačima, ali i bendovima poput The Pixies koji su snimanje novog albuma najavljivali u podkast-epizodama koje prate kreativni proces benda. Kada se zagledamo u sve te cifre shvatamo - nije loše za medij kojem već neko vreme predviđaju kraj i koji su čak pokušali da preimenuju u "audio", ne bi li ga učinili "pristupačnijim novim generacijama" (Od te ideje se, ipak, odustalo. Radio nije samo audio!)

Prodrmajmo sada malo atmosferu i kukove uz čuvene stihove "Radio, ovo je tvoj kraj! Radio, putuj u raj! Radio, baj, baj, baj!"

Budimo iskreni: radio iz vremena Dejvida Sarnofa, Orsona Velsa i britanske audio-piratske invazije odavno ne postoji (onaj iz vremena promena u Srbiji ne postoji u svakom značenju te reči). Promenio se, prilagodio potrebama drugačijeg slušaoca i najčešće je formatiran tako da pruži nešto zabave i "najbolje muzike", što čini da najčešće zvuči poput benda The Doors bez Džima Morisona i ima ukus majoneza bez jaja. U nekim "radio-stanicama" više i nema ljudi (budućnost je već počela!) Mašine su preuzele "plejliste" i biraju pesme "po algoritmu", a u skoroj budućnosti ćemo verovatno imati i novu opciju, poput one koju Juval Noa Harari pominje u najnovijoj knjizi: zahvaljujući aplikacijama koje prate naše biohemijske procese i lučenje hormona u našem organizmu – mašine će prilagođavati muziku koju nam emituju, želeći da nas drže u optimalnom stanju optimizma.
Paradoksalno, svi ti pokušaji uniformisanja učiniće ga najzanimljivijim formatom budućnosti.

"A preeeee no što počnemo da se bavimo budućnošću ovog medija, napravimo pauzu uz Tomasa Dolbija i divne stihove: "Do we only feed the airwaves/I really should have seen through the airwaves..." i njegovog hit-singla iz sada već daleke 1982. i albuma "The Golden Age of Wireless"! Ostanite još malo uz naš program!"

Prvi razlog svetle budućnosti ovog medija je demokratizacija tehnologije. Za razliku od vremena kada je za pokretanje "radio stanice" bilo potrebno brdo para i brdo na koji bi valjalo zabosti predajnik – kreiranje radio-programa je, konačno, dostupno svima. Za proteklih dvadesetak godina, odnosno od kako je 1995. osnovana prva "internet-radio stanica" - cene računara, softvera, mikrofona i zvučnih kartica su došle na nivo koji omogućava svakom entuzijasti ili veteranu da počne sa "stvaranjem programa iz spavaće sobe" i taj sadržaj deli Mrežom kao streaming radio ili podkast format. Ovim formatom se ne igraju samo entuzijasti već i ozbiljni igrači, poput Marka Zakerberga koji je nedavno pokrenuo svoj podkast! Podkast je kao format, bliži "klasičnom radiju" iz vremena pre njegovog formatiranja nego što je to današnji FM program: govorni segmenti su neograničeni trajanjem, autori su opušteniji, stepen cenzure je niži, izbor muzike - neograničen i nimalo dirigovan "zakonima formatiranja".
Drugi je priroda ovog medija. U vreme mrežnog cunamija koji je civilizaciju zasuo vizuelnim sadržajem, i koji nam - koliko god bio lep - umanjuje prostor za maštanje već diktira mišljenje i stav namećući nam sliku – radio-format jedini igra na nadražaj koji naš mozak prepoznaje kao najsnažniji. Sve radi na sliku, a samo on izaziva slike u glavi. Zvuk, naime, aktivira više centara u našem mozgu od bilo koje druge senzacije, te izaziva snažnije lučenje endorfina, dopamina i oksitocina – a to mu dramatično povećava vrednost u odnosu na ostale medije.
Treći je, donekle, povezan sa drugim. Odnedavno neprekidno povezani na različite uređaje i aplikacije (što takođe ima svoje prednosti!) – nekako smo u tom metežu poruka, slika, video-klipova, vesti i ostalih sadržaja zaboravili kako izgleda biti isključen. Autori "Fanki biznisa" su pre svega petnaestak godina prognozirali da će onaj koji može da spava sedam sati dnevno biti bogat. Sada bi tom spisku trebalo dodati i to da će se bogatašem smatrati i onaj koji će sebi moći da dozvoli isključenost, makar privremenu. Radio, zahvaljujući tome što se oslanja samo na zvuk nam omogućava upravo to: da zažmurimo, pogledamo iznutra – i slušamo priče, kakve nam nedostaju da bismo ostali vladajuća vrsta Planete i kakve drugi mediji ne mogu da ispričaju u potpunosti zato što isključuju – maštarije i maštare.
A takvi, znamo iz prethodnih epizoda, spasavaju svet.
Zato njegovo zlatno doba tek počinje.

"Završimo program uz hiljadama puta preslušane, a ponovo aktulne stihove, koje je Rodžer Tejlor iz Queen prepravljao nakon što je shvatio da je prva verzija teksta preterana i da radio zaslužuje neupitnu ljubav.

"Let's hope you never leave old friend/ Like all good things on you we depend
So stick around 'cause we might miss you/ When we grow tired of all this visual
You had your time, you had the power/You've yet to have your finest hour
Radio."

(objavljeno u časopisu "Talas" >> (Banja Luka), broj 9, septembar 2019)