Saturday, 15 June 2019

Hugo Prat: "Želja da se bude beskoristan" (fragment)



"Znam trinaest načina da ispričam svoj život. Danas se opredeljujem za sedmi, iz ljubavi prema broju sedam, koji je takođe broj mačke: mačka ima sedam života – da bi stigla do sedmog ona dakle mora šest puta da umre. Neki tvrde kako mačke imaju devet života, ali mi se verzija prema kojoj imaju sedam čini boljom, jer je sedam kabalistički broj: to je broj sedmorih vrata i sedam ključeva, od kojih poslednji otvara vratnice zemaljskog raja. Pa, ako bi priči o mom životu već trebalo pristupiti iz ugla ezoterije, onda bih mogao da je započnem napomenom da sam rodjen u znaku Blizanaca. Pet hiljada godina je proteklo otkako su sazvežđa Zodijaka dobila imena, i od tad se položaj zvezda na nebu promenio, ali mi se ipak čini prikladnijim da o njima govorim kao da još živimo u doba Haldejaca. Raspolažem sa trinaest načina da ispričam svoj život, a ne znam da li je ijedan od njih onaj pravi, pa čak ni da li je jedan verodostojniji od drugog.
Pesoa je govorio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova, kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji.
Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san, premda bi se sa isto toliko osnova moglo reći da sam rodjen u Italiji, u Riminiju, 15. juna 1927.
*
"Nekoliko dana po oslobađanju Venecije, napustio sam Kanađane i prešao u novozelandske trupe generala Frejberga, pred kojim sam se pojavio lica ofarbanog kao Maor, rekavši da me Škoti šalju kao prevodioca. Poučen iskustvima iz Etiopije, znao sam da u pobedničkoj armiji sve može da prođe, pošto je raspoloženje u njoj euforično. Uočivši da u britanskoj armiji ima na hiljade oznaka pripadnosti različitim nacijama, počeo sam da ukrašavam svoje uniforme svim mogućim ordenjem i obeležjima. Počeo sam da od jednog bedža na kome sam napisao "Individual Soldier" – vojnik koji se bori isključivo za sebe, to mi se učinilo prikladnim. Onda sam počeo da preterujem, kačio sam oznake činova svuda po sebi, tako da je to na kraju privuklo pažnju policije: postao im je sumnjiv taj major britanske armije koji je imao samo sedamnaest godina. (...) Osećao sam se srećnim što sam izvukao živu glavu, jer je dosta mojih prijatelja, iz oba tabora, fašističkog i savezničkog, bilo streljano. Kada je Venecija oslobođenja, pokušavao sam da to sprečim. Ako bi mi uhapsili nekog prijatelja, nastojao sam da doznam gde se nalazi, što mi je bilo lako jer sam imao poznanstva u svim armijama. Obukao bih odgovarajuću uniformu i otišao da ga nađem i oslobodim. Izvukao sam iz zatvora čak i rođenog dedu, koja su uhapsili borci pokreta otpora. Ponašao sam se kao neki otpadnik koji je potpuno slobodan u donošenju odluka. Kao što sam umeo da na donkihotski način pritiknem u pomoć pobeđenima, tako sam znao da iskoristim i pripadnost pobedničkoj strani da bih došao do obeležja i ordenja koje mi se sviđalo: oslobađanje Venecije bilo je za mene veliki karneval."
(Hugo Prat, fragmenti iz knjige "Želja da se bude beskoristan", objavio Službeni glasnik)


No comments:

Post a Comment