Sunday, 28 October 2018

Za Amiru Medunjanin



"Teče sedma godina od kako sam prvi put čuo Amirin glas – 
nenajavljeno i iznenadno,
bez pratnje njene divne muzičke svite,
u jednoj sali usred dugačkog korporativnog sastanka na kojem nam nije baš bilo do pevanja - a koji je Amira glasom i prvim stihovima pesme "Ah, što ćemo ljubav kriti" –
učinila mestom kojim žmarci proleću i sleću na srca.

Tog dana sam prvi put razumeo sevdah, shvatio šta sve muzika može da mi uradi,
kako to izgleda kad nam sreća uzdah sprema, i šta je taj "crni med".

Divni Peca Popović je svojevremeno zapisao
"Amira Medunjanin je istinsko osećanje praznika.
Retko osećanje kad u grudima smrtnika zakuca klatno duševnog uzbuđenja." 


Ja na to ne mogu da dodam mnogo, ali želim da iskoristim priliku, kada je već imam ...

Ono što Amira i njena muzička svita stvara više nije samo sevdah, ili džez.
Nije važno da li na novi način interpretiraju tradicionale ili Štulića, ili stvaraju
nova čuda.

Nije, čak, važno ni da li je prati samo Bojan, ili i – Boško, Nenad i gudači iz Norveške,
da li peva u Abbey Road studiju,
na bini pred 5000 ljudi
ili ljudima koji sa njom za stolom uživaju u rovinjskoj večeri.

Amira je sve ono što od jednog bića, jednog glasa i muzike želimo:
a to je - da nas omađija,
da glasom stvori prostor omeđen srećom, toplinom, ljubavlju, melanholijom, tugom i radošću -
da nas pesmom podseti šta je ono što želimo od života, ko nam nedostaje, kome se radujemo - i šta, uopšte, čini da se osećamo živim.

Svaki put kada slušam – ili vidim Amiru (kao danas) – ja sve to osetim
i na tome sam joj zahvalan,
a verujem – i vi.

Draga Amira,
od srca i do neba,
hvala."



(Izgovorio pred Amirom uz malo improvizacije i treme u petak 26. oktobra na promociji albuma "Ascending")

Državni kompozitor [kratka priča]

Fotografija: https://writenowandlater.com

Oduvek je znao da će njegov životni poziv biti komponovanje rodoljubivih pesama. Biće toliko moćne, da će već prvim taktovima kanalisati osećanja gomile.

Imao je talenat da prepozna želje publike. 

Kao mladić učestvuje na republičkim takmičenjima. 
Neuspešan na teme 'prijateljstvo', 'ljubav' i 'istina' - glatko pobeđuje na temi 'domovina'. 
Sve češće se rukuje sa sve višim predstavnicima države, i to se ubrzo pretvara u dugačak stisak ruke koji nikada ne prestaje.

Svestan snage reči koje čvrsto umeju da zagrle publiku i skala koje golicaju suze da poteku iz očiju, postaje Miljenik.

Njegova dela, odista, pokreću ljude. 
Ohrabruje ih da krenu u rat protiv Levih suseda iako im ovi ništa nisu skrivili, čini da veruju da su bolji narod od Desnih suseda, podstiče da slave nevidljivu sila koja upravlja njihovim životima te, konačno, da ližu rane od poraza u ratu sa levim, desnim i ostalim susedima uveravajući ih kroz pesmu da će sve te rane biti naplaćene na drugom mestu i u drugom vremenu.

O svemu se može pevati, važno je da je iz srca – ponavljao je u intervjuima za koje ga uvek fotografišu tako da se ne vidi da su mu obe ruke i dalje u stisku.

Jutro nakon dodele nagrade za životno delo i doprinos društvu dočekuje mamuran i zbunjen, gledajući u stihove zapisane prethodne noći na parčetu papira.

Moja domovina.
Na grudi mi sela,
pritisla,
a ni dupe nije obrisala.

Jednom rukom pritiska te grudi i pokušava da zaustavi panični strah od iskrenosti koja počinje da teče iz srca, drugom mlatara po vazduhu i pokušava da pronađe stisak one ruke.

Shvata da stiska nema, zatim pokušava da zapuši nos koji nezaustavljivo krvari.

Friday, 26 October 2018

Mehmed Begić: "Pisma iz Paname" [emisija]

Ovih dana u knjižare stiže nova knjiga Mehmeda Begića – 
"Pisma iz Paname -  detektivski jazz".

Neka te podnaslov ne zavede, zato što ovo nije samo knjiga o džezu - ali sve jeste džez: 
puna je 'killer joe' rifova, sinkopa iz života, ličnih priča iza scene i velikih priča na sceni, puna oda improvizacijama i onima koji jure slobodu i nalaze ljubav - svirajući, putujući, promatrajući svet, pišući o tom svetu, poput Mehmeda.

Ova knjiga jeste džez i zato što se u njoj preklapaju i zajedno sviraju lične priče, ljuti džezeri, ali i Koen, Kalahan, Berouz, Morphine, Lu Rid, Džo Stramer. 

Emisija "Pisma iz Paname" je nastajala nedeljama. 
Meša mi je hrabro prepustio izbor fragmenata :), birao i slao muziku, ja sam se zabavljao jureći i birajući šumove, miksovao, seckao, prevrtao raspored... rezultat je pred tobom.

U 'najdužem trejleru za jednu knjigu u novijoj istoriji Balkana' pridružili su nam se i Berouz, Smog, Elvis Prisli, Tim Hardin, Majls Dejvis, Ben Alison, The Jazztet, Nina Simon, Lenard Koen, Koltrejn i Kajl Istvud.


"Pisma iz Paname" je objavila izdavačka kuća RedBox. 

Knjiga je u sredu stigla i na Sajam.

Damir Šodan na koricama knjige, pored ostalog, kaže:

"... jednostavno ne znam da li u regionu ili šire danas uopće postoji pjesnik koji je kadar tako alkemičarski vješto kao Mehmed Begić pretočiti muziku u tekst. Zato zavirite slobodno u maniru free jazzera u poštanski sandučić svoje nove lektire i bez oklijevanja pružite ruku, jer Pisma iz Paname nisu dužnički račun, već poziv na avanturu."

Evo audio-poziva:





Sunday, 21 October 2018

Juval Noa Harari: "Homo Deus" (Kratka istorija sutrašnjice)


Da li je besmrtnost sledeći (ostvarivi) cilj čovečanstva?

Da li smo počeli da razmišljamo o humanijem odnosu prema životinjama zato što smo, zapravo, uplašeni kako će nas, obične ljude uskoro tretirati nova, viša rasa ljudi čijim će krvotokom plutati nano-roboti i brinuti o zdravlju i dugovečnosti svojih domaćina?

Da li je strašnije to što će ljude u mnogim poslovima odmeniti roboti, ili to što će samim tim većina ljudi postati suvišna i nevažna sistemu, kojem više neće biti potrebni ni vojnici već nekoliko spretnih i dobro obučenih inženjera i hakera?

Gde se završava polje delovanja nauke, a šta ostaje polje delovanja vere, odnosno morala? 

Na kakvim iskušenjima se nalazi humanizam i da li će ga uskoro odmeniti tehhnohumanizam ili će prevladati vera u podatke? 

Imamo li slobodnu volju ili nama rukovode algoritmi (neki sada potpuno beskorisni) koje smo razvijali desetinama hiljada godina?

Teška pitanja?

Knjiga u kojoj se bavio istorijom ljudskog roda ("Sapiens" >>) je druga najvažnija knjiga koju sam pročitao u životu (na prvom mestu će uvek biti Seganov "Kosmos"). 

I koliko je u toj knjizi briljatno razložio sedamdeset hiljada godina istorije ljudskog roda na jasne mehanizme, uzroke, algoritme (i zablude), toliko se novom knjigom hrabro upustio u promišljanje budućnosti (koju ćemo doživeti) ne baveći se letećim automobilima, superbrzim internetom ili osvajanjem Marsa - već onim što je u nama i što je do nas a što će budućnost učiniti i blistavom i strašnom, zavisi od vašeg ugla gledanja, odnosno strane na kojoj ćete se naći.

Harari je fantastičan narator i vodič koji će vas sa lakoćom uzeti za obe ruke i voditi kroz lavirint kompleksniji od matične ploče dok vam izlaže svoju viziju budućnosti ljudskog roda. Čak i kada budete želeli da polemišete sa njim, imaćete pred sobom jasno izložene argumente (i dokaze, kada su dostupni), što produžava vreme potrebno za čitanje ove knjige te čini da i mnogo dana nakon što je odložite na policu nastavljate da polemišete sa njim, ili počnete da uočavate dokaze da je sve vreme u pravu, jer sve se već dešava.

Neću više da ti kradem vreme.
Pred tobom je pet stotina stranica fantastičnog putovanja kroz istoriju, sadašnjost i budućnost ljudske vrste.


Uvodnih trideset strane je dostupno za čitanje ovde >>

p.s. Knjiga se može kupiti u Beopolisu >>, u kojem sutra počinje Mali Sajam knjiga, pun naslova i popusta.

.

Friday, 19 October 2018

Noćurak ti otkriva blago, #3 :: Hidden gems [emisija]


Reizdanja starih dragih albuma, novih albuma i glasova u čijem društvu je lepo provesti noć: 

Anna Calvi, Cat Power, David Bowie, Echo & The Bunnymen, Elvis Costello & The Imposters, Iron & Wine, Jason Isbell, Joe Strummer, Kralj Čačka, Marianne Faithfull & Nick Cave, Michelle Gurevich, Paul Weller, Peter Murphy, Rayland Baxter, Roxy Music, St. Vincent, The Antlers, The The, Tom Petty, Tracyanne & Danny, Tunng, Underworld And Iggy Pop, Van Morrison..

+ nekoliko pesama koje su se u miks umešale zato što moraš da ih čuješ, 
prvi put ili ponovo.




Saturday, 13 October 2018

Ispuniti želju Dejvidu Bouviju (ili o novoj verziji albuma "Never Let Me Down")

Otkad je objavljeno da će se u novom paketu reizdanja Bouvijevih albuma naći i ponovo odsvirana verzija albuma 'Never Let Me Down' (NLMD) , ja sam ponovo bio onaj klinac koji je pre trideset godina svakodnevno upadao u "Jugotonovu" radnju u Nušićevoj i gnjavio prodavca pitanjem 'Jel' izašao novi Bouvi?' 

Iako je trajalo nedeljama, i ovo iščekivanje je bilo slatko. I dalje sam, shvatio sam, gladan muzike a ideja da će mi u ušima uskoro biti neka vrsta novog Bouvija bila je dobar razlog za radost, iako je NLMD objavljen još 1987.

Treći najprodavaniji album koji je ikada objavio - NLMD je istovremeno i najgori koji je snimio, i to nije samo stav kritičara. Bouvi je pre petnaestak godina izjavio da je to 'nadir' njegove karijere. Oni koji su svirali sa njim u to vreme tvrde da je odmah nakon objavljivanja želeo da ponovo uradi neke od tih pesama, ali tada je bilo prerano. 

Tek 2008. se vratio jednoj od pesama - fenomenalnoj "Time Will Crawl" kojoj ni loša produkcija ni prekompleksni aranžman originala nisu uspeli da sakriju lepotu. Očistio je radeći sa Mariom MekNaltijem; dodao tvrde gitare i bubanj i dokazao da je to jedna od najboljih pesama koju je napisao tokom osamdesetih. U to vreme je zabeležio "Uraditi novu verziju čitavog albuma" ('Oh, to redo the whole album!'), ali tome se nikada nije posvetio.

(Bouvi je inače često posezao za svojim starim pesmama. Snimao je nove verzije čak i pesama-ikona poput "Space Oddity" ili "Rebel Rebel", a postoji i nikada objavljeni album iz 2001. na kojem se vratio onima koje je komponovao šezdesetih, 'pre slave')

Tek nakon njegove smrti, a u okviru serije reizdanja starih albuma obogaćenih skrivenim slatkišima, remasterima i neobjavljivanim verzijama, pominjani Mario MekNalti je zamoljen da pokuša da ispuni jednu od Dejvidovih želja: da pesme sa NLMD dobiju formu koja im pripada. MekNalti je najpre ogoljavao snimke do 'njihove suštine' – čuvajući Bouvijev glas, poneku gitaru i zvuk sitara koji je na albumu svirao Piter Frempton (a koji je pripadao Džimiju Hendriksu) - a zatim okupio ekipu Bouvijevih starih drugara i saradnika: Rivsa Gebrelsa, Sterlinga Kempbela, Tima Lefebvra, Dejvida Torna i Nika Mulija (i Lori Anderson!), koji su na sačuvanu armaturu dodavali novu svirku, vođeni idejom kako bi to Dejvid uradio sada. 

Naravno, u tome su se razlikovali. Rivs veruje da je Dejvid želeo da te pesme zapravo zvuče kao njegov projekat Tin Machine, drugi su znali da je trebalo da zvuče poput nastavka "Scary Monsters". Konačno, iz te rekonstrukcije je stvoren album lišen kitnjastih ukrasa, sintetičkih duvača i suvišne šminke, a neke pesme se mogu slušati i kao da su nove.

"Time Will Crawl" je verna Bouvijevoj verziji iz 2008, ali sada još čistija i veća, "Zeroes" bi sada mogla da se nađe na bilo kojoj njegovoj best-of kompilaciji, "Bang Bang" (napisao je Igi Pop) je ponovo postala rok-end-rol, a naslovna pesma, u originalu preslatka i inače posvećena njegovoj višedecenijskoj svemoćnoj organizatorki Koko Švab, prerasla je u posvetu ispisanu mastilom koje više ne bledi nakon tri slušanja. Najpoznatija stvar sa albuma - "Day-In, Day-Out" - pretrpela je možda i najmanje promene, dok je epska "Glass spider" postala taman tamna kako joj i pristoji.

Pojavljivanje presvirane verzije NLMD nakon trideset godina otvara, konačno i najvažnije pitanje: kako se ovaj album uopšte desio Bouviju, u čijoj pedesetogodišnjoj karijeri nije bilo mnogo promašaja?

Razlozi za to nisu dolazili samo iz muzike, odnosno trenutne inspiracije već su, kao i sve što ima veze sa putanjom njegove karijere, dolazili i iz pitanja imidža, trenutka, okruženja i cilja ka kojem se uputio.

Osamdesete su za Bouvija bile finansijski najplodniji period ali istovremeno i decenija u kojoj je prvi put počeo da se sapliće i odustaje od tempa i stalnih promena zbog kojih je postao tačka prema kojoj se okretao kompas pop-kulture.
Konačno je stigao tamo gde je krenuo šezdesetih. Ne samo što je ušao u prvu ligu, već je bio i na njenom vrhu. 


Sjajni Pol Morli u odličnoj knjizi "Bouvi i njegovo doba" (HR izdanje: Vuković & Runjić, 2017iznosi tezu kojom se drugi biografi nisu bavili. 
Morli tvrdi da je tih godina Bouvi-umetnik prvi put u potpunosti prepustio glavnu reč Bouviju-pop zvezdi i da je u početku uživao u tome. Postao je pop-zvezda-objekat, prestao je da bude subjekt.
Igrao je 'čoveka-slona', snimao božićne duete sa Bingom Krozbijem, pojavljivao se u velikom broju filmova igrajući likove aristokratskih vampira, zlog Vilenjaka, mešetra, Pontija Pilata; snimao hitove sa Džegerom i Tinom Tarner, postao nasmejana, bogata pop zvezda – i u tom rollercoasteru je, jednostavno, izgubio ritam. 

Prestao je da bude vođa, dozvolio je prvi put da bude vođen.

Morli kaže:
"Uspostavio je stalan tok pjesama, albuma, hitova, trikova, lica, nacrta, izazova, tvrdnji, dijagnoza, suradnji, projekata, uobrazilja, citata, spektakala, drama koji promiče krajolikom industrije zabave 20. stoljeća kao da se radi o skulpturama, instalacijama, izložbama, reklamama i zapovijedima. Na svoje ja gledao je kao na niz potpunih improvizacija koje se smjenjuju iz minute u minutu. Još nije bio gotov, još se s njim moralo računati, ali svagdje oko njega svijet je, ako već ne uhvatio s njim korak, onda barem dokučio kako radi, pa je MTV postao mjesto opredmećenja njegovih nedavnih transakcija, dok su Boy George, Morrissey, Pet Shop Boys, Prince, Michael Jackson i Madonna bili druga, uz mnoštvo ostalih."

Na albumu koji je prethodio ("Tonight") se to već osećalo, a na NLMD je bio toliko umoran i nezainteresovan da je snimao vokalne deonice i ostavljao "drugim, dobrim ljudima" da završavaju pesme, i to ljudima koji nisu bili njegovi višegodišnji saradnici, poput Tonija Viskontija, već ljudima koji su ga više ili manje tek upoznavali.

Ali, ne vodi svaki promašaj ka večnoj propasti.

Da NLMD nije bio toliko loš – Bouvi verovatno nikada ne bi osnovao Tin Machine, bend u koji se sklonio od slave i postao 'jedan od članova grupe', što ga je pripremilo za devedesete, u kojima je, ponovo svež i zainteresovan za sve – napravio nekoliko veličanstvenih stvari, koje svet još uvek nije dovoljno pažljivo preslušao ili razumeo: od albuma "1. Outside" do pokretanja bowie.net sve do bankarskog zahvata koji ga je učinio ozbiljno bogatim (i, na neki način, stavio na listu krivaca za veliku svetsku ekonomsku krizu 2008.)

NLMD je ponovo tu.
Promene ga nisu učinile remek-delom, niti će ga one staviti na listu njegovih važnih albuma. Odsviran je i produciran drugačije, urađen tako ne poriče trenutak u kojem je nastajao, rasterećen viška pudera i šminke osamdesetih, pod čijim teretom se, eto, i Bouvi savio. 

I konačno možemo da slušamo te pesme, a ne tu užasnu produkciju.

Da je živ Bouvi bi ga, sigurno, uradio drugačije. Ali sam siguran i da bi bio srećan onim što se čuje jer njegova muzika - čak i ona koja je imala etiketu loše - i dalje izaziva i reakciju i novu akciju.

Želja mu je ispunjena.

Valjda je to sastavni deo besmrtnosti.


*

Novi box-set 'Loving The Alien 1982-1987' u okviru kojeg te čeka nova verzija NLMD dostupan je za preslušavanje na Deezeru >> i na David Bowie YouTube kanalu >> (na linku je samo NLMD 2018).


Friday, 5 October 2018

Noćurak za 05/10 :: My Dear Country [emisija]

Čuvam je. I ono ispod majice.

Večeras neće biti pesama o slobodi iz tih dana.
Većina tih pesama se uglavnom izlizala i ukoliko bi nešto čak i uspele da pokrenu, 
to bi bilo gorko.

Zato slušamo pesme koje će te pitati:
Da li smo se bunili zbog njih, ili zbog sebe?
Zbog drugih, ili zbog tvojih? 
Dal' bi opet išao u rovove, kao što bi rekao Džoni; 
šta ćemo sledeći put uraditi bolje i 
gde sledeći put ne smemo da zajebemo.

Bob Dylan, Bright Eyes, Bruce Springsteen, Curtis Mayfield, Devendra Banhart, Horace Andy, Hurray for the Riff Raff, Jarvis Cocker, Jimmy Cliff, Joan Baez, Kralj Čačka, Laura Marling, Ljubičice, Marc Ribot & Tom Waits, Massive Attack, Mavis Staples, Norah Jones, PJ Harvey, R.E.M, Roots Manuva, The Clash, The The, Tom Petty...