Saturday, 16 June 2018

10 najdražih albuma [sve-na-jednom-mestu ;]

'Izazov' koji je ovih dana kružio mrežom me inspirisao da premotam trake i trenutke. 
I uživao sam u tome, iako me to ređanje najdražih albuma podsetilo na trenutak kada otvaraš bombonjeru: ne znaš šta prvo da uzmeš, ne znaš u kojoj poslastici ćeš najviše uživati, žao ti je kada dođeš do poslednje.

Ono što sam birao tokom deset dana juna ovde je sakupljeno na jedno mesto, izlistani po godinama otkrivanja, ne po važnosti.

1/10: KATE BUSH: Hounds of Love [1985]



Prvi na listi je proizvod čarobnjaštva i alhemije kojom se Kejt bavila tri godine. U miksetu sa 48 kanala je spakovala ne samo strašnu a zanosnu muziku, već i Hercoga, Rajha, Tenisona, Žaka Turnijea, strahove, snove i nade, Džona Vilijamsa, ćaleta i burazera, svi oni su direktno ili indirektno upetljani u stihove ili zvuk; Donald Saterlend i drugari Terija Gilijama su došli nešto kasnije da sve to ekranizuju i za MTV. Druga strana albuma, tzv. 'The Ninth wave' je i dalje najbolji zvučni zapis kosmosa za koji znam. Sloba Konjović je zavrteo prvi singl negde krajem leta 1985, Jugoton je album stavio u izlog nekoliko nedelja kasnije.
Trivia: "Hounds of Love" je po objavljivanju sklonio sa 1. mesta najprodavanijih UK albuma Madonin "Like A Virgin".
Čisto da se zna kome pripadaju presto, kruna i skiptar.

Ceo album dostupan za preslušavanje >>

2/10: THE CLASH: London Calling [1979]



Stramer i drugari shvataju da sistem može da se šutira i ukoliko ti cokule nisu natesno ušnirane. 

Album koji te uči da primaš udarce, sumnjaš u sve, i uzvraćaš šljage uz kez. U poslednjih nekoliko godina mi slušanje uvodih taktova "London Calling" stvara u grlu gorku ogromnu knedlu koju sve teže gutam. Onda sebi kažem: koji ti je kurac, nisu te još pobedili, samo su potplatili tipa zaduženog za ispisivanje rezultata na semaforu. I onda pređem na "Guns of Brixton".
Album dostupan za preslušavanje >>

3/10 HAUSTOR: Treći svijet [1984]


Mapa ostrva na koja se nikada nećemo iskrcati, kroki gradova skrivenih pustinjama, prašumama i uvalama; bedeker uglova, dvorišta i haustora od nas skrivenih drvenim kapijama i ulazima koji se oduvek zaključavaju. Uvod za otkrivanje Korta Maltezea, Bleza Sandrara i čitanje "Atlasa izgubljenih ostrva". Album čiji svaki 'šuš' i 'krc' čujem i dalje iako ga nisam slušao sa vinila barem dvadeset godina.

Trivia: Srđan Sacher, kičma "Trećeg svijeta" nedavno je na radio Yammatu emitovao dva 'dub' remiksa pesama sa ovog albuma. Ukoliko želite da me ucenjujete, nabavite sve što Saher krije na trakama.


4/10: TALKING HEADS: Remain in Light [1980]

Grupa odlično raspoloženih ljudi željnih eksperimenta upada u studio, izliva temelj-ploču muzičke eklektike gađajući se rifovima, Inoovom karticama sa zaobilaznim strategijama, i ritmovima Fele Kutija, neko krišom usporava master trake, neko drugi diže regler Dejvidu iza leđa, a ovaj se pravi da ne vidi.

"Remain in light" preslušavam već trideset i nešto godina, barem jednom mesečno. Kada na to dodam period manijakalnog preslušavanja, verovatno sam ga preslušao nešto više od 1000 puta. Bez obzira na taj broj, osećam da mi neke stvari i dalje izmiču i znam da će me na svako slušanje ponovo iznenaditi.
Ovih dana izlazi i verzija albuma koju je snimila Angelique Kidjo. I to zvuči zanimljivo!

5/10: DAVID BOWIE - Low [1977]

Naravno da bi izazov bio lakši da je dozvoljeno 20 albuma. 
Na takvoj listi bi Bouvi imao četiri, sve iz perioda 1976 – 1980.

Ovaj mi je, ipak, najdraži.

Slava, "kokain, biber i mleko" su protutnjali kroz njega, on je protutnjao kroz hipi fazu, glem-rok, rok-end-rol i soul, konačno je prebegao iz Los Anđelesa ("da ne bih umro") u Berlin, stavio šešir, pustio brkove i lunjao sa Igijem po klubovima.

Rezultat detoksikacije bio je Dejvid koji je govorio drugačijim jezikom, tekstovi su mu promenili formu, postali su kratki i repetativni, glas mu je prvi put bio umoran ali je konačni rezultat bio album koji te leči tenzijom, zaceljuje hladnim elektronskim spravama te čak uspeva da te ohrabri pesmama poput "Always crashing in the same car" koja apsolutno nije o ohrabrenju, nasuprot.

Kada bismo ovaj album uklonili sa mapa pop-muzike, muzika Evrope bi se pretvorila u ruševine.

Ceo album dostupan za preslušavanje >> 

6/10: PIXIES - Doolittle [1989]

Imaš šesnaest godina i misliš da već dosta 'znaš' o muzici. Onda shvatiš da zaokrugljeni pevač podvriskuje naziv filma Bunjuela i Dalija, zatim vrišti opis ključne scene a zvuk ti razvlači mozak u svim pravcima. Shvatiš da totalno uživaš u onome što upravo osećaš i da nemaš pojma o tome šta sve muzika može da ti uradi.

Ovaj je album školska demonstracija mogućih uticaja muzike na psihu i telo. Zato ga od tog prvog preslušavanja uvek imam sa sobom u nekom formatu, nosim ga poput leka za glavobolju, antidepresiva ili vitaminske bombe.
Ako svet pokuša da me tog dana saplete, ja mu uzvratim sa

"Everything is gonna burn/
We'll all take turns/
I'll get mine too."
Ceo album za preslušavanje >>

7/10: Ekatarina Velika - Dum Dum (ili o 1991.)

Proleće te godine proveli smo svirajući u atomskom skloništu na početku Beogradske ulice. Bubnjar Vlada je uspeo da ubedi stanare da nam ustupe taj prostor za vežbanje, mi ćemo se pridržavati kućnog reda i nećemo praviti gluposti.

Zahvaljujući nekom sticaju okolnosti i prijateljskim vezama Vlade i Srđe i Milana Mladenovića, negde u proleće su se u skloništu pojavili najpre i njihovi instrumenti a zatim i ceo bend! Umesto Bojana bas je preuzeo Miško Plavi, u toj postavi će uskoro svirati uživo prve pesme sa albuma "Dum dum".

Ne bih sada prepričavao moje smeteno 'Zdravo!' Milanu na vratima skloništa; ushićenje što delimo isti prostor i dan kada su oni došli ranije na probu te nam bili 'publika' na završetku našeg termina. Lakše mi je bilo da položim prijemni nego da pevam pred njima.

Za priču je važnije što su nakon njihovih proba na pojačalima ostajali tekstovi novih pesama. Tekstove smo, naravno, naučili napamet: nismo ih prepisivali, kao što nismo ni pipnuli njihova pojačala ili Markov set bubnjeva. No, problem je bio što smo, sada, dakle, znali šta će Milan pevati ali prisluškivanje njihovih proba kroz vrata skloništa nije nam pomoglo da otkrijemo kako to zvuči. Srđa i Vlada su uspeli nekako da uhvate jedan delić i onda su ga rasviravali u krug dok smo mi zamišljali šta je oko tog rifa. Nekoliko nedelja kasnije smo shvatili da je to bio rif za "Karavan".

Tekstovi za 'Idemo' i 'Zabranjujem' najviše su mirisali na barut i vreme koje dolazi.

*

- Počeo rat u Sloveniji!
- E u materinu!... Tiho na setuuuuuu, snimaćemoooo! Kamera... iiiiiiiakcija!

*

Vest o početku tog rata me zatekla na stepeništu kuće Milića od Mačve u kojoj su snimane scene za 'Tesnu kožu 3'. U to sam upao kao osamnaestogodišnjak zadužen za metlu odnosno da set bude čist; pomaže rasvetljivačima da postave reflektore na scenu i kada je potrebno vodi dvometarsku folk-pevačicu od šminkernice do seta. Ceo film je snimljen za 12 dana! Honorar je bio fenomenalan, toliko dobar da je potisnuo iz sećanja sve što sam gledao na setu tih dana i od zarađenih para se odlično provodio celog leta, iako više nismo svirali zajedno.

Početkom avgusta Ekatarina je održala prvi veliki koncert sa Miškom i Tanjom u postavi. Tada smo prvi put čuli - "Siguran", "Karavan", "Idemo" i, ako se ne varam - "Zabranjujem". U prašini Filmskog grada na Košutnjaku, pod mesečinom smo povezivali tekstove i muziku i shvatali koliko su te nove pesme... teške, ako je to prava reč.

'Dum dum' se pojavio krajem avgusta ili početkom septembra i vrteo se u vokmenu danima, bez pauze, iako nije zvučao savršeno. Imao je barem dve pesme viška, čudnu produkciju, te je kao i sve što je PGP RTB objavljivao imao onaj nepodnošljivo 'tanak' zvuk, zahvaljujući lošem granulatu koji su koristili za vinil i isto tako lošim trakama.

Ali, ko te pita za kvalitet vinila: domovina nam je već bila manja nego pre dva meseca i nastavljala je da se ubrzano kruni.
Četvrta godina srednje je počinjala, uskoro sam i ja bio na vratima vojnog odseka u kojem su mi pod nos tutnuli papir 'pristaje na produženje vojnog roka ukoliko se pokaže neophodnim'. Meni u ušima zvoni "... prijatan glas iz druge sobe se javlja i kaže da je počelo..."

Šta je bilo posle, nije važno za ovu priču.

*
Ne sumnjam da bi mi "Dum dum" bio podjednako važan i da nije bilo tih virenja u Milanove tekstove u atomskom skloništu u Beogradskoj ulici. Uprkos prethodnom albumu "Samo par godina za nas" i svemu što ga je pratilo, ja sam taj bend voleo i dalje.

'Dum dum' se pojavio u dramatičnom trenutku.
U poplavi govana koja je 1991. izbijala iz televizora, sa radija, iz novina, sa zidova, iz očiju razbuđenih oslobodilaca teritorija i njihovih tadašnjih vođa - gotovo svi putokazi koje smo razumeli i na koje smo učeni od malih nogu potopljeni su neverovatnom brzinom. Na vidiku nije bilo mnogo stvari ka kojima bi trebalo plivati a bilo je još manje onih za koje smo mogli da se uhvatimo da ne bismo potonuli.
U tom metežu podlosti - 'Dum dum' me podsećao da nisam jedini koji žvaće osećaj teskobe i očaja što je sve otišlo u pizdu materinu; ne jedini koji sumnja u vesti i ježi se dok mu tenkovi idu pored bloka u pravcu Hrvatske a komšije ih zasipaju cvećem.
Nisam bio jedini potpuno nemoćan.
Imao sam dokaz da nisam jedini koji se opire.

'Dum dum' je po atmosferi i tekstovima bio potpuno drugačiji od 'Samo par godina za nas'. Milan je otresao stihove od metafora, što je, verujem uradio iz želje da ne bude tumačen – nego shvaćen, jer imao je da nam saopšti nekoliko važnih stvari na temu borbe, slobode, opšte podlosti i bolesti. Odustali su od 'simfo-roka', njegova gitara je ponovo postala kičma benda a klavijature Magi čule su se manje nego ranije.

Na omotu je bila ta strašna slika i možda je to 'privezano srce' čak i strašnije od pištolja uperenog u slepoočnicu; spot u kojem obogaljeni igraju tretiran je na TV programima poput neprijatnosti koju je bolje izbeći.
Zbog svega toga - 'Dum dum' nije rikošetirao glasno koliko je trebalo.
Album je sleteo na prazan trg.
Neki su otišli u rat, drugi su se krili iza spuštenih roletni.

Tek nekoliko godina kasnije, u vreme prvog reizdanja, 'Dum dum' je naišao na razumevanje i odobravanje.
Bilo je, naravno, prekasno i za Milana i za nas.

*

Priča se otegla, ali ovaj album je zaslužio da se o njemu piše.
Pomagao mi je da nekako preživim barem jedan rat,
i mnoge poraze koji su usledili.

Od jednog komada vinila i muzike ne bi valjalo tražiti više od toga.

Ceo album za
preslušavanje >>



8/10: R.E.M - Automatic for the People [1992]

"Hey, kids, where are you?
Nobody tells you what to do..."

Neko je mudro primetio da je 'Automatic For the People' pun nostalgije ali lišen (jeftine) sentimentalnosti. Iako smo ovaj album i ja svašta prošli zajedno, od noćne straže na -15 stepeni do slušanja u srcu Mediterana, svaki put ga slušam kao da mi je prvi put pao u naručje, pevajući mi o onome što je najvažnije - a to je sada i ovde, taj trenutak koji provodimo zajedno.

I zato ga uvek uvek uvek uvek uvek slušam od prvog do poslednjeg tona, svestan da na njemu nema 'omiljene pesme'. Sve su podjednako dragocene, drage i važne.


Ceo album za preslušavanje >>


9/10: Suba - Sao Paulo Confessions [1999]

Već dvadesetak godina pokušavam da napišem tekst dostojan ovog albuma.
Ponekad, i samo ponekad, uteši me što ni drugi koji barataju rečima nisu uspeli da daleko odmaknu. Onaj koji se koristi ilustracijama je i dalje najbliži jezgru.

"Sao Paulo Confessions" je sve.

Šezdeset minuta eklektike i ljubavi pretočenih u muziku, ritam, do tada nerođene zvuke, frekvencije i nikada ponovljene akrobacije. Šezdeset minuta ljubavi prema Sao Paulu, drugoj domovini, novom jeziku, prijateljima sa kojima nema zajedničke istorije već postoji samo ono što upravo sada sviramo i nešto planova za budućnost, dobacujemo se jarkim bojama i kontrastima.
Ljubav prema tropima i Tužnim tropima.

I sve to nabrojano je tek deo onoga što je upalo u vir koji je Mitar Subotić Suba stvarao na svojim 'spravama', iz kojih ispaljuje note, sinkope, zezalice, zvrkove, cikade i harmonije u posebne orbite da skladno kruže, i nežno se očešu jedna u drugu, s vremena na vreme, ne u pravilnim razmacima.

Još jednom nisam uspeo da napišem tekst dostojan ovog čuda, ali sam vas možda nagovorio da ponovo preslušate album koji kao gumica briše sve vrste granica.

Ceo album za preslušavanje >>

10/10: Hurray for the Riff Raff - The Navigator [2017]


"...Ah, do your best
But fuck the rest,
be something."
Poslednji od deset albuma iz serijala najdražih je, po stažu - beba. 
Nastao je nedavno, odmah me snažno zagrlio i tražio da mu se na zagrljaj uzvrati. To mi se dogodilo sa ovim albumom na prvo slušanje pesme "Rican Beach".

U vreme kada se "The Navigator" pojavio počeo sam da sumnjam da mi je glava već toliko puna muzike da u nju više ništa ne može da stane: gotovo je, eto i meni se desilo, neki pokleknu već oko tridesete, ja sam izdržao duže; neki pričaju da tako isto dođe dan kada ode osećaj zaljubljenosti, zauvek. 

Kao što ne verujem njima, tako je "The Navigator" bio razlog da više ne verujem ni u tu prvu glupu tezu, da su prostori u glavi i srcu ograničeni. Ukoliko mi se neki zid čak i isprečio u glavi, ovaj album ga je razvalio.

Alynda Lee Segarra, dete Bronksa i ćerka Portorika, glas i srce ovog benda je u četrdeset minuta napakovala strašne komade muzike, pune prkosa, ljubavi i podrške - za potlačene, raseljene, razapete, uplašene, razočarane, one koje država ignoriše, za 'male ljude'. 
Neke od tih pesama te golicaju i tako teraju čak i da zaigraš protiv volje; neke te udaraju najpre besno a zatim sve slabije, sve dok se ne smire na tvom ramenu, a ti ne smeš da se pomeriš da ih ne probudiš, iako ste se tek upoznali. Ko ne veruje neka presluša barem "Palante", pretposlednju pesmu na albumu, najlepši spoj teksta i muzike koji sam otkrio u proteklih nekoliko godina.

"Palante" >> dolazi iz slenga Portorikanaca i znači "Samo napred."

Kraj liste.



4 comments:

  1. Mogao je i propratni miks (Noćurak, što da ne) sa odabranim pesmama sa ovih albuma ;)

    ReplyDelete
    Replies
    1. :) Mogao bi, ali prvo da izrastu neki sa novijom muzikom, nešto sam mnogo skrenuo u prošlo vreme i sentimentalnost, a tooooliko ima dooooobreeeee noveeee muzikeeeee! :)

      Hvala za ideju!

      Delete
  2. Sve klasici, izuzev Hurray for the Riff Raff koje ne poznajem, upravo preslušavam.
    Ne znam kakav je izazov u pitanju, ali "Najdražih 10" mi deluje kao da su mnogi mačići morali biti potopljeni. A to nije u redu.

    ReplyDelete
  3. Počelo je na Facebooku pre nekoliko nedelja, ja sam uspešno 'izbegavao metke' neko vreme... a 'niko ne zna ko je počeo' :)

    Kako god - manje-više svi smo se pridržavali pravila da, kada budeš prozvan :) - u 10 dana postaviš svojih 10 naj-dražih/važnijih/uticajnijih albuma, sa ili bez prateće priče, i da svakog dana uvučeš u igru još nekoga... I koliko god se neki albumi ponavljali - bilo je zabavno, kao što je bilo i izuzetnih pratećih priča... Hurray for the Riff Raff potpuno zaslužuju mesto među 10, a o albumima koji se nisu na listu bih mogao da napišem još 2 knjige :)

    ReplyDelete